Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
ветар пун сена, мој вранац не може да спава Чувај се вранче да те она не погледа Дошла је, с белим шеширом, кроз грање, У зори где се пуши, пун магле, црни стог Пљускали је таласи класја, у мрачном небу иза ње Севнула муња граната као
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И он пусти кораке... Али... наједанпут застаде... На неколико корака пред њим поче пуцати грање, као да неко иде. Он диже главу и виде пред собом човека... Да је смотрио вука или медведа, лакше би му било...
— заповедаше Крушка. Чета опколи. Полако, чисто не дишући, примицаху се они ватри, која поче пробијати кроз грање... Кад угледаше јасан пламен, Крушка се продера: — Нико да се није макао! Предајте се!
Него, вала, имаће се кад и спавати, дуга је зима... Заћуташе и сваки се предаде својим мислима. Суво грање пуцало је под ногама њиховим.
Готово се застиде што брбља тако с људима којима смрт над главом стоји. И наста тајац. Чуло се само суво грање како пуца под ногама. Наједаред Станко диже главу па рече: — Стој! Његов глас одјекну дубравом.
— Иди, Станко!... Ето, и Алекса може с тобом поћи... Ветрић је шушкао зеленим лишћем, грање је пуцкарало под ногама, тице су певале поздрављајући бели дан, а кроз шуму се чула хука дринских таласа...
— рече Суреп и изиђе из колебе... Напољу се чуо његов глас како одјекује заповеднички. — Овамо ти! Дај то грање овамо... Хајде ви, идите и дотерајте сламе!... Шта си се ти уленио!... Деде, деде, снашо!... Тако, жива била!...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Громко се разлеже кроз тиху ноћ, и потресе се душа хришћанска. И као талас сухо грање, тако њихов звук односи бољу и печал, кида узе таштине, а скрушена душа разговара се с небом...
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Лишће опало, и црни се оголићено и покисло грање на дрвећу; опао креч и лêп са кућа од силне кише, па ти изгледају куће издрпане као ред просјака пред црквом.
Тек на неком видиш врану или парче репа од дечјег змаја, који је бог те пита с које стране пао и заллео се у грање са којега је лишће давно отпало, а реп ост’о ту да краси голо дрво, и стајаће ту све до друге године, до лета, кад
Африка
Дуге колонаде палми, бескрајне и у недоглед, чије су круне замршене у зелено лисно грање. Пролазе пироге пуне банана; њино жутило и лепота младих тела која, издужена, управљају пирогама, значе веселе и
Бој чека са вечером. Кроз стабла и кроз грање чује се подмукли удар у там–там. Вечерам брзо, пијем филтровану воду која мирише на осушену земљу кроз коју се цедила;
Стојим један час као храбрећи се у мрачној соби и онда се враћам истим путем, размичући грање и папрати, које ми превлачи преко лица своју загушну смолу, своје лепљиве сокове и паучину пуну инсеката.
Она се помоћу пераја пуза уз корење, повијена стабла и грање, да би брсла зелено лишће. Као код многог биља и животиња у пото–потоу, њено тело фосфорише, тако да је њена еволуција
Црњански, Милош - Сеобе 2
Сунце је сад обасјало ћерку Божичеву, која стиже – као неки златан прах, кроз грање. А кроз тај прах, замишљен, Исакович помисли да види и неку белу сен, која личи на његову жену.
Путовали су кроз грање, изишав из Грана, кроз поља и шумарке, кроз пролетњи дан, а Исакович је морао да призна, самом себи, први пут, да
Указа им се, каже, као што Сунце сија кроз јелово грање. И друге жене довикнуше нешто Исаковичу. Али је он остао, као омађијан пред том женом, са ћерчицом, која је пред њим
У соби, кроз чије је прозоре мирисала покисла башта, била је пријатна хладовина. Грање липа, и кестенова, допирало је до првог спрата, а муње су осветљавале њену постељу, као да је неко, са облака, хтео да
Под прозором, у кући, почело је да жути тек прво лишће. Сунце је кроз грање још сваки дан сијало. Павлу се чинило да није на путу у Росију, него да се вратио у свој мили Варадин.
Никад се није претворио у прави, непролазни, огањ љубости, према сапатницима, него је био колебљив, као што се грање, старих, врба, лако љуља, на ветру.
Иза Варваре, десни зид куће био је у тамној сенци, у којој је још цветало жбуње јесењих ружа, а у коју је висило и грање са дрвећа, чије је лишће било почело да жути. Капци на прозорима куће, на спрату, били су широм отворени.
где је, дан пре, опадало жуто лишће, где је све било у јесењем црвенилу, у испреплетаном грању, иње је било засуло грање као звездицама белим и све је треперело. Нека безмерна чистота била је покрила сву земљу.
су близу, па је лако схватљиво да је Трифун угледао, ту Личанку, као неку Луну, на пајвану, као Месец кроз јелово грање. Он се нада, каже, да ће Павле избегавати свађу!
сад сваки дан, толико је било оснажило болесника, да се Петар једног дана диже, као што се покисло, ветром савијено, грање, подиже – као што се ледом бијено класје, придиже. Па је проходао.
Црњански, Милош - Сеобе 1
може да је провуче кроз млаку површину реке што је протицала, она је својим телом наслутила и песак и трске острва и грање врба што беше увелико запупело, и топлоту по врховима брда, а увече, при свлачењу и легању, велико, недогледно
Средина Рајне, међутим, носила је, много брже, неко грање, јасно видно, док се друга обала једва распознавала. Међу њеним густим дрвећем били су шанчеви Француза, са два топа.
Тада се пред њима видела, јасно, шумна река што је отицала, лагано ваљајући и вртећи пањеве и грање, пребацујући их каткад на другу обалу, где су то Французи дочекивали пуцањем из пушака.
Тополе, јабланове и багрење ударао је по жилама својим колима, а грање му је то враћало, качећи се за кола и ударајући га по глави.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
⁸² Трудници је у врањском крају забрањено да носи у скуту трске и грање, јер ће дете бити „шупљоглаво“; да рукама теставим (од мешења хлеба) додирује своју одећу, да јој дете не би добило
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
МАГДАЛЕНЕ Царе Душане, тражим помиловање за жене каменоване, за њине саучеснице, помрчине ноћи, за мирис детелине и грање где су пале опијене као препелице и шљуке, за њине животе презрене, за, неудостојене самилости, љубавне њихове муке.
Тражим помиловање за месечину и рубине коже њине, за њене сумраке, за пљускове косе расплетене, за руку сребрно грање, за њине љубави разголићене и проклете за Марије Магдалене.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
– Не престајеш да се образујеш чак ни лети...—говорила је, размичући ниско полегло грање. — Стари манастири, старе тврђаве, старе зидине, старо камење, старци... Све саме старе, половне ствари!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Поњекад планина зајечи од олује, грање се повија и крши од бијесног вјетра, громови праскају, као шиба. У дијелу планине што припада његушком племену,
Милићевић, Вук - Беспуће
Синоћ он стајаше ту, неодлучан, преплашен, не вјерујући својим очима да је то његова кућа; грање је тако празно шумило, тако је био туп шум ријеке, а из куће је било нешто ледено, самртничко; она стајаше ту
Диже се око девет сати, расхлади лице водом и силази у башту, гдје лешкари у хладу, док се сунце ломи кроз грање шљива и јабука.
И он касније сједе близу ње и обоје гледаху на прозор о који удараше и лупкаше киша. Видио се комад сивкастог неба. Грање је грозничаво дрхтало. Кроз оквир од прозора цурио је мали млаз воде у собу.
Једног дана лежао је у хладовини у башти, под једном старом трешњом са испуцаним деблом и гледао кроз грање у бјеличасто плаво небо; од Уне ударао лак вјетар и доносио оштар и јак мирис воде и буркање валова; негдје у даљини
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
вуја, Турци стадо јагањаца, Ајдук Вељко кâ олуја Кад у јесен из кланаца Свати лишће то по гори, Па обори, Крши грање, па силена Чупа раста из корена — Сече Вељко и натиче, Гони, стиже што измиче, Сече аге посред паса — „Ала, Ала!
Што ли ветрић тако сада пири, Не кâ пређе слатко, умиљато? Што се њија тако брсно грање? Што ме гледа дрво жалостиво? Окле жубор и то уздисање, Да ми стрепи, пуца срце живо?
око цвеће, Претужне стоје његове обалице Кô никад више да се дићи неће; Ниједне гласне не бија евовде тице; Кроз грање сунце слободно улеће, У око мени доле оно гледа, Но зрак ми с' његов чиња као од леда. 38.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Весео јесењи вјетар ковитлао је по ваздуху лишће, сламу и перје, хујао кроз усталасано грање воћака и звао да се пође некуд, надуване кошуље и залепршаних гаћа — ихај-хај!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Хтедох дуже да останем али поче пуцати суво и труло грање под мојим ногама. — Стано! — Викнух. Ти се трже и ослушну. — Зове ме неко?
Влага потока још више ме дирну. Мека, сочна трава набујала, а више моје главе склопило се грање и лишће. Кроз грање пробија месец те осветљује тамнозелену воду која полако жубори, промиче, беласка се и милећи
Влага потока још више ме дирну. Мека, сочна трава набујала, а више моје главе склопило се грање и лишће. Кроз грање пробија месец те осветљује тамнозелену воду која полако жубори, промиче, беласка се и милећи прелива се преко глатких
— — — — — — — — — — — — — — — — — — Слушам како сухо грање пуцка, гледам где месечина сија, тишина се распростире а сув, некако оштар, и као стар ваздух пуни ми груди, гуши ме и
Виле су се уза стабла, грање, те чиниле заклон, као колибу. Биле су то „гавранице“ и „дреновке“. Ту је била земља увек суха.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Чим је он ту стао, голема нека орлушина долети и падне на крушку. Сва се крушка затресе, а силно грање поломи се и падне доле на земљу. Сељак опали из пушке, а орлушина се скотрља озго и паде под крушку.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Град је овај престона икона, окер платно, лана светлуцање, самогласник благога напона, шум минуо кроз липово грање... (Крепко пахне тамјан из приклона.) да се речи чамом не учаме, перунико, грани с балдахина!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Кроз грање вири од страха жут и пита: „Бако, носиш ли прут?“ Бакица руке предано шири, унука зове, топло се смјешка, а Мјесе
Ал јеж, тврдоглав, оста при свом. „Дражи је мени мој скромни дом!“ Шуштећи шумом јеж мери пут, кроз грање месец светли му жут. Иде јеж, гунђа, док звезде сјају: „Кућицо моја, најлепши рају!
Жућа — ловачка звијезда стара — нема му пара. Гледајте, поред воћара, гдје ћути погнуто грање, путују велике стопе, поред њих — стопе мање.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
МОЛИТВА Кад јекну звона с црквице старе, Тихано, бôно, кроз ноћни мрак, А суво грање зашушти благо, Љубећи први зоричин зрак — Светиње пуна, душа ми леће Тамо, где вечни борави Бог, Па му се моли
Уокруг мене тишина је само, Кроз брсно грање бледи месец сја — Ја блудим даље... Ал' куда? и камо? Нит' разум каже, нити срце зна!
Све поспало ћути, нико се не буди; Не виде га звери, не виде га људи. Ал' осећа грање, па се тихо свија, Осећа га лахор, па слатко ћарлија.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Земљи отварају окна те ваде сребрну руду што глави пророчкој слична је, па је обесе о храстово грање. И облаке кад људски покажу лик чакљама свлаче и копљима боду. Траже моју главу а нису ни чули моју реч.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Угледа је лијепо Сунашце, Угледа је кроз јелово грање — Кол’ко се је ашик учинило, Трипут је се Сунце заиграло, Па одвуче лијепу дјевојку, Да је узме себи за љубовцу —
175. Покрај пута родила јабука: Све бисерје и драго камење. Све високо грање поломише Гледајићи на врху планине Где два брата лова половише, Уловише срну и кошуту, И јелена са златни рогови,
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Кроз неко грање видео сам морску пучину, а кроз неке железне решетке сав Брест. Нисам могао да се исправим; као над провалијом кад се
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Одједанпут се обретох као на неком уском, брдовитом и каљавом путу. Хладна, мрачна ноћ. Ветар јауче кроз оголело грање и чисто сече где дохвати по голој кожи. Небо мрачно, страшно и немо, а ситан снег завејава у очи и бије у лице.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
на крај, а пред њима стоји зврка млатача и кукача; снажна мушка рука зацима старку маџарушу и, као киша, оспе се низ грање зрео и сладак плод, а весела дружина срета га сложним и бурним смехом и узвиком....
Али и кроз густе гране виде обоје, и још не верује себи да види добро... Можда то тако само изгледа кроз грање, а није у истини ?... Седе обоје, ту близу ње, на једној зеленој, увученој дубоко у шибље клупи и...
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Поветарац мек по њима дува, У сузама траву теши свелу; Суво грање, жуто лишће нија Шум тајанствен ноћних елегија. Устао сам, да обиђем руже У свом врту, да видим да л’ туже Судбу
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Приморјем (и свуда умнимом) развијао се листак по стаблима; побрђем, бијели цвијет окитио грање, па чак и по планинама, четињаста гора труњаше увехле ките да их замијени свјежима.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
(Дренов цвет, грање и плод) 181 — Звоно, а не звони? (Цвет у висибабе) 182 — 3елени се као шума, а шума није? (Шумица) 183 — Зелено се
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Хајде, брзо, одмах! (Силазе лево.) Пауза. СТОЈНА (враћа се, умирена већ, подстиче ватру на огњишту, намешта грање): И боље, боље тако! Иначе се већ не може овако. Ваљда ће, после, и он за њима у свет.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
да он дозна по њекоме знаку, неће ли Брне искочити, али се Дундак опио, па не сачека знака и још му запе трска за грање од бријеста под прозором.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Празан сам и бео као дно кречане. Најзад, црни свете, ево твога белца! Међ ребрима смет ми снежно грање зида. Из мозга низ ждрело усов леда клизи. Пун снега, нахерен ко торањ у Пизи: Чкиљим кроз замрзло окно мога вида.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Не дам! — Ђорђе повиси глас и окрену лице оцу. Аћим стаде уз прозор: кроз ледено грање црне се јасенови. — Због тебе ће моја кућа да остане пуста — рече касније из осушене, грке дубине. — Једно мене коле.
Поред њега јури црно-бело, црно и бело, па се све смути у врелу маглу сивога уплетеног у грање и небо, што одједном зашкрипа. Кочијаш нагло заустави коње, окрену се њему и смешкајући се рече: — Ту смо!
Вукашин, сав увучен у капут с подигнутим астраганским оковратником, застаде пред добро знаном капијицом: кроз голо грање дуњâ жутњикаво је пиљио прозор. Увек је касно легао, а рано устајао.
„Високе је држала главу и презирала сиротињу. А сада је пала на ниско грање.“ Сви су они тако говорили. Док је Ђорђе није истерао из куће, веровала је да је воле.
Исто тако и крава, па се трже од грешне помисли и брзо закорачи у јабучар; у очима му крвав клобук, а грање га удара по лицу. Осећа себе пред Богом, страшним ноћас, нешто се догађа, а он не зна шта ће се догодити.
Птица пева из њега јер се кроз грање отвара небо, по нека звезда, а висина бескрајна, као његова нада чиста и поуздана; слуге гоне велика крда свиња и
Нема шта, примио си се одмах. Принесе свиралу устима и танку је протну кроз таму и грање ка звездама, певајући о сувој земљи под јабуком у мраку, и шта ће све бити од његовог, петог сина.
Из последње куће нариче лампа. Нарицање је исцеђена сува комина. Ни капи жалости нема у њему. У мраку, кроз грање, жути се распрсла рана лампе. Тамо дале, у селу, нема ни паса ни петлова. Не може напред, стоји. Меко крцкају колена.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Јао злато, тако т' Бога, Та како си мога'?! Бр. Радичевић Х КРОЗ ПОНОЋ Кроз поноћ нему и густо грање Види се звезда тихо трептање, Чује се срца силно куцање О лакше само кроз густо грање!
ПОНОЋ Кроз поноћ нему и густо грање Види се звезда тихо трептање, Чује се срца силно куцање О лакше само кроз густо грање! Ту близу поток даљину пара, Ту се на цвећу цвеће одмара, Ту мене чека ашиковање О лакше само кроз густо грање!
Ту близу поток даљину пара, Ту се на цвећу цвеће одмара, Ту мене чека ашиковање О лакше само кроз густо грање! Пашћу, умрећу, душа ми горе, Растопиће ме до беле зоре, К'о груду снега врело сунчање О лакше, лакше, кроз густо
Пашћу, умрећу, душа ми горе, Растопиће ме до беле зоре, К'о груду снега врело сунчање О лакше, лакше, кроз густо грање! Ђ. Јакшић XИ ЉУБАВ (1-18) 1 Љубим те, љубим, душо, Љубим те, рају мој! А осим тебе никог, До само народ свој.
Но кад сунце блисне на море и грање, Тад ће да се прену, и изађу тада, Као црне змије на своје сунчање... Ј. Дучић XЦИИИ ЗВЕЗДЕ Са острва Лопуда Високо
Све поспало ћути, нико се не буди; Не виде га звери, не виде га људи. Ал' осећа грање - па се тихо свија; Осећа га лахор - па тихо ћарлија.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Он размишљаше даље: „Докле сеже та привлачна сила теже?“ Он подиже главу у вис. Кроз грање дрвета видео је плаветнило неба. У његовој уобразиљи поче дрво да расте све више и више, чак до самог неба.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
земље и малих, цементом испуњених џакова, преко којих је, да маскира линију, набацано већ осушено пожутело грање. Из тих ровова, као из распукнутих гробова, извлачили су се, погурено и један по један, војници мрачна, паћеничка
Наједанпут нешто зашушта кроз грање, и силно удари у земљу. Ја се окретох, да видим, да ли је још ко чуо, па да га питам, шта је то? — Склоните се, г.
Киша. У овој бескрајној помрчини не види се и не чује ништа сем кише, која зврца голо грање и суво лишће. Где ли су сад Арнаути? А где сам ја?
“ И ми се журимо подстицани нашим старешинама, стрчавајући бесно у дубоке јаруге и пењући се узбрдо задувано. Грање ниских дрвета удара нас по очима, а бодљикаве лозе вију се око наших ногу, док нас чичкови боду кроз поцепану обућу.
Око њега на дрвећу грање је подрхтавало поплашено и болно. Онда си ме упитала ко је он и тако чекајући одговор мој загледала се поново у оно
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Гледао сам одоздо њене јасне и смирене очи наднесене нада мном. Поврх њене главе испреплетало се мрко грање ловора са свијетлијим грањем олеандра у цвату на позадини проријетког прољетног неба.
мутно и склупчано, пролијетало мимо мој притворен прозор, налијетало на крошње дрвећа и носило се с њима мрсећи им грање у муклој, мутној ноћи. Али неће дуго потрајати: сутра ће вјероватно опет бити ведро.
— Такав је помало био и фра-Анђело. Гледао сам свијетло лимуново грање и старе грмове расцвалих олеандера у доброј заклоници самостанског тријема.
На њему се једва разазнаје црно и пусто борово грање. Мисао нам однекуд иде на глуху антидилувијалну пустош кад су на Земљи владале велике језиве тишине, тек ту и тамо
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Чим је он ту стао, голема нека орлушина долети и падне на крушку. Сва се крушка затресе а силно грање поломи се и падне доле на земљу. Сељак опали из пушке, а орлушина се скотрља озго и паде под крушку.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
може да је провуче кроз млаку површину реке што је протицала, она је својим телом наслутила и песак и трске острва и грање врба што беше увелико запупело, и топлоту по врховима брда, а увече, при свлачењу и легању, велико, недогледно
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
тад си требао да будеш јачи од себе. Требао си да сподбијеш и своју и Метову брзометку, да заврљачиш у грање, па с њиме заједно пођеш кроз села и проговориш нову реч...“ Али не даде се, да би ово настало. Побегао сам овамо.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Чини л’ вам се сунце да друкчије сија, Јаворова грана много зеленија? Мириснији ваздух кроз зелено грање Кô да вам се нуди сам на уздисање. Видите л’ да поток данас друкче тече, Да је друкча трава, да је друкче цвеће?
Причух друго нешто Кроз таласке сновâ, Причух како грање шушти Наврх Стражилова. Да ли?... можда... јесте... На вилински крили Амо хрли... ту је Наш покојник мили.
Краков, Станислав - КРИЛА
Све је то било досадно и глупо. Опет. Још једна. Земља их засу. Грање више њих је било покидано, а комађе гвожђа је тупо кишило по подераним џаковима.
Зизи је искочила из кола, и потрчала да загрли Бору. Кроз грање се видела у шатору плава коса Ивонина. — Шта ћете ви овде? Зизи је раширила зачуђене очи, и није ништа разумела.
Петровић, Растко - АФРИКА
Дуге колонаде палми, бескрајне и у недоглед, чије су круне замршене у зелено лисно грање. Пролазе пироге пуне банана; њино жутило и лепота младих тела која, издужена, управљају пирогама, значе веселе и
Бој чека са вечером. Кроз стабла и кроз грање чује се подмукли удар у там–там. Вечерам брзо, пијем филтровану воду која мирише на осушену земљу кроз коју се цедила;
Стојим један час као храбрећи се у мрачној соби и онда се враћам истим путем, размичући грање и папрати, које ми превлачи преко лица своју загушну смолу, своје лепљиве сокове и паучину пуну инсеката.
Она се помоћу пераја пуза уз корење, повијена стабла и грање, да би брсла зелено лишће. Као код многог биља и животиња у пото–потоу, њено тело фосфорише, тако да је њена еволуција
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Заиђосмо у ситну, густу честу, таман сврх човека на коњу. Коњи се једва провлаче кроз шибљак, а грање нас сваки час шиба по лицу.
Таласан овим осећајима наш се ланац живо провлачио кроз густо шибље, расплећући рукама сплетено грање и павитњак. Нико није говорио ни речице; чуло се само шуштање од корачања по лањском лишћу и пуцкање под ногама опалих
све напред... Наједанпут... гррр... као гром турски плотун на тридесет корачаји пред нама. Куршуми запишташе косећи грање и лишће, неко улево од мене јаукну, ми скресасмо пушке, дим као густа магла напуни шуму (јер се из: склопљена зеленог
Војници траже дрва и ложе ватре, да их, онако уморне, као што они веле, не »пресече« ноћна студ. Секире лупају, грање и врљике вуку се. — Хоциш ли што, Јоване? — Носим један проштац. — А што, болан, само један?
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
XЛВ Црна ноћи, ласно ти је проћи, Бела зоро, ласно ти је доћи, Ласно ј’ сунцу просијати грање, Кад не знају шта је миловање.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Изложено место — рече командир. Кроз грање видели су се бугарски ровови, те мало убрзасмо. Застајали смо све чешће. Повремено се чују пуцњи пушака.
снег је ромињао. Суве снежне пахуљице вејале су у густим ројевима, заклањале светлост и шуштећи падале кроз оголело грање... Неки прозори на кућама били су отворени. Тамо је сада било топло...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Туд се шетају двоје, са момком само девојче, Младе усне зове само на пос’о место. Даље идеш, у лугу кроз грање бели се нешто; Несташно ту се момче с младом девојком сигра.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Ах, боже мој!.... јест, ја сам лист!... Ил’ нисам? Не... ја сам стари бор... А моја деца грање лиснато — Кнез Ђурђе вихар беше ужасни — Па се са муњом вихар ожени И на темену моје старости Безбожну свадбу
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Само се гдје-гдје кроз размакнуто грање пробија сунце, просипљући зажарену свјетлост у снопљастим млазевима по дивљачној, мљечикастој трави.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Та Србин кипи, кипи и чека — Ал’ не да ђаво... ил’ не да бог! 1861. КРОЗ ПОНОЋ Кроз поноћ нему и густо грање Види се звезда тихо трептање, Чује се срца силно куцање; — О, лакше само кроз густо грање!
Кроз поноћ нему и густо грање Види се звезда тихо трептање, Чује се срца силно куцање; — О, лакше само кроз густо грање!
Ту близу поток даљину пара, Ту се на цвећу цвеће одмара, Ту мене чека ашиковање; — О, лакше само кроз густо грање!
Пашћу, умрећу, душа ми горе, Растопиће ме до беле зоре Кô груду снега врело сунчање; — О, лакше, лакше кроз густо грање! 1861. ЉУБАВ 1. Љубим те, љубим, душо, Љубим те, рају мој! А осим тебе никог, До само народ свој.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Али ђаво буде бржи, и анђео не могадне учинити ништа. Зато Бог рече анђелу да, кад појури ђавола, отвори пред њим р. грање, па ће се ђаво заплести. Тако се и деси. Онда ђаво прокуне р.
Најзад, ту моћ нема само трње, него је може имати и грање уопште. Код Тешња у Босни има гроб некаквога човека кога су убили хајдуци, па га ту и закопали.
»Сваки човјек који онуда наљегне, баци по једну грану на тај гроб; јер ко не би бацио, о том кажу да ће обољети.« Грање, очигледно, има овде задатак да задржи душу, утолико пре што су у овом случају у питању људи који су умрли насилном
Нико не сме да одсече такав храст, нити и опало суво грање с њега да гори, јер би се таквоме кућа угасила или бар би му рука усахла« (СЕЗ, 20, 1913, 42) — и то, углавном, важи
и 388). У Врањском Поморављу, на Ђурђевдан ујутру, »ухвативши се рукама за дреново грање, високо према сунцу«, узвикују девојке: »Просо сејем, да ме просив!« а момци: »Просо сејем, да је просим!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Пада мрак. Артемије Наједном дуну југ. Снег је нагло копнио, потоци су бујали, ровали обале, носили грање и цркнуту живину, земља је постала гњечкави глиб. Стрепели смо од Мораве.
Неки нејасни, мутни порив, можда обична радозналост а можда и жеља да се неком нађем у невољи, тера ме да спустим грање и потрчим преко чистине.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1880. МОЛИТВА Кад јекну звона с црквице старе, Тихо и бôно, кроз ноћни мрак, А суво грање зашушти благо, Љубећи први зоричин зрак Светиње пуна, душа ми леће Тамо, где вечни борави Бог, Па му се моли молитвом
Све поспало ћути, нико се не буди; Не виде га звери, не виде га људи. Ал' осећа грање, па се тихо свија, Осећа га лахор, па слатко ћарлија.
Уокруг мене тишина је само, Кроз брсно грање бледи месец сја Ја блудим даље... Ал' куда? и камо? Нит разум каже, нити срце зна!
Вече се спуштало благо... Пролетњи данак се скривô, И цветно стресајућ грање ветар је хладнији бивô. Од свуда провеја струја тишине, миле и благе, Уморну појећу душу мелемом љубави драге.
Још песма престала није, а страшан вихар се диже, Брсно се заљуља грање - и Љељо на земљу стиже. Божица подиже очи и груди притиште јаче, Ал' нагли подуну вихар и танку копрену смаче Са
1886. ЕЛЕГИЈА Под сенком древних шума потоци тихо стреме. Орошен љубе цвет, И густо горско грање пећине чува неме, Чаробни чува свет.
Трепери жалосно грање над главом Ниобе плачне, Што тупо преда се гледа, без искре надежде зрачне, И самрт суморну кличе И онда кад хладни
Ал' ова свечана туга мисао буди ми другу: Ко беше уметник отац што своју опева тугу, И туч оживе собом? А грање трепери мирно... Ја снове чудесне снујем И тешко јецање неко у врту далеко чујем. О плачи, статуо тучна!
4. Но почни, музо. Хладна јесен влада, Кроз голо грање влажни ветри бију; Небо је мутно, киша мирно пада, На пустом пољу гаврани се вију, А црна Дрина хучно се таласа, Па
касно, И већ на тавном небу сунце се гасило јасно, Жарки се испуни ваздух прохладом вечери свеже, На густо, дудово грање уморна живина леже. И жедна, отврдла земља пила је вечерњу росу, А небо свој тавни вео безбројним звездама осу.
По тешкој потмулој јеки, Клонула осети жена све своје очајно стање, А муња изретка блесне и ветар затресе грање. И она, уморна тешко, сад к небу подиже руке, А ветар, у томе часу, пронесе потмуле звуке, Налик на звуке звона.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Није бадаваџисање лежати у мрежи, разапетој између два стабла, па кроз њихово грање посматрати утркивање облачака и слушати цвркутање птица.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
На китњастој липи нашој Жуто грање ћути, дрема; Под стрехом се гнездо рони, Јер у њему ласте нема. „Куд је от'шла та црнојка?
ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА) Огњевито сунце Весело је сјало Крај пелена цвеће Миром мирисало; Зелено је било У горама грање, Орило се славно Славујско певање Лаки поветарац Куп'о се у води – Пролеће је било, Кад се мајка роди.
Здраво, грање, што ми Поклонисте нада, И горки пеленче, Што ми даде јада: Здраво поветарче, Што ми даде ваја, Здраво, цветку,
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Госпа Нола чу одједаред како ветрић добаци однекуд мотив тамбурице. Па онда стиже и ветрић, задрма багермово грање, сенке грања претрчаше, као прсти преко харфе, по гвозденим шипкама велике школске капије.
Сутрадан, Павле је лежао у постељи, а Бранко је морао сам на вечеру с матурантима, односно студентима. Магла. Голо грање се пробада кроз маглу као страшила. Паланка је сва зловољна. Треба дрво набавити, треба ципела, треба одела.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Мирис смоле већ гуши, а дим штипа за очи. Мој посилни бацио шаторско крило на грање и покрива ме ћебетом. Окренуо сам главу ватри, али ноге ми се укочиле. Онда се дижем и мењам положај.
Снаге немам и, чини ми се, као да пропадам кроз оно грање у неку таму и понор... У ПЛАНИНАМА Онако избледели, помодрели и погурени, изгледали су људи као тешки болесници,
Пусти га! — Тгèѕ жантил — додаје Хили и нетремице посматра Косту. Али Коста заћута и загледа се негде кроз грање. Затим се диже и тетурајући се изиђе из вењака. Онда пође позади и тек тада угледасмо и ми једног Енглеза где повраћа.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
У КАВЕЗУ Не личим ни на храст, ни на пропелер, друкчије прождиру пароброди океан, сунчане сенке модро грање. Да ли иронију или оснажење на живот нови, пролеће, сад ми доносиш?
преображења неодложног да удара: Једном корњачом кором у дно мраморне лубање, А изнад псећег сна, кога догриза сенком грање.
Море: оно, оно! свуд море! Ми смо се пели уз планине А кроз грање и кроз горе Модра, Страшна - рибља - вечера. Чудо боже! огромног чуда!
Драгане дивне своје чини Исткаше чежњом по планини; Кроз грање звезда сјај се лије По путу језде жар-делије. Где копне поноћ рујног грања Шапућу даљних реч драгана, С руком на српу
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Оба жива одерао брава, па их пусти у јелово грање: грана дирне, стоји дрека јарца, ован ћути, не пушта аваза. Тада рече Котарац Јоване: „О Тадија, нашој чети
Привуче се Комнен барјактару, покупи им свијетло оружје, па затрпа у јелово грање, ал’ не може сабље Куничине, јер је Куна притискô пода се; око њега тенеф пресијече, испод њега сабљу извадио, однесе
тридест Удбињана, све је пјано како и помамно, поспало је како и поклано; оружје сам њима покупио, све закопô у јелово грање“. Не вјерује Сењанин Тадија, док не виђе сабљу Куничину: позна сабљу Хасан-аге Куне.
Па одоше у јелово грање, извадише свијетло оружје, о Турцима објесиш’ оружје, оћераше тројица хајдука, оћераше тридесет Турака, оћераше Сењу
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Лежећи тако с главом на рукама, заклоњен шеширом, Стриц је задријемао и заспао. Одједном се грање на љесковом жбуну опрезно размаче и кроза њ се помоли ушиљено лисичје лице некаквог старца.
И управ кад је био изгубио сваку наду да ће ишта открити и уморно размакао грање на једном жбуну, спази пред собом у трави неког заспалог дјечака.
— Ха-ха-ха, неваљалци, богме сте... — злурадо поче он, али неко грање на које је нагазио одједном с праском попусти и пољар се стропошта у кујину кућу, бубну право у здјелу с водом и тек
— Јуриииш! Јур... — још једном, у трку, продера се кнез, налети на грање над кујином кућом и с праском пропаде у јаму.