Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Море, где нисам... Солун, Крф, Рим, Ница, Тулон, Марсељ, и таман сам се зауставио у Греноблу, боже помози, кад нас вратише назад. Него, чекајте мало... Имате ли какво послужење? — За шта си? — пита га Лука.
Он одговара кратко. Прича како је добио три месеца боловања за Француску. На путу је пробавио двадесет дана. У Греноблу је био месец дана. — Него чекајте, да питам прво ја вас. Чујем да се овде припрема офанзива.
А у Греноблу је утисак био још свеж, непомућен, те су нас Французи радо примили. АРЛЕТА По мразном јутру стигао сам у Гренобл.
Прошла ми је кроз главу Албанија, глад, умирање у масама... Све то, посматрано из „Цафé Модерне“ у Греноблу, подсећало ме је на пакао... Читао сам некада Толстојево „Васкрсење“.
То послеподне срео сам се са једним својим другом, који је такође резервни официр, и налазио се на боловању у Греноблу, као и ја. Све ми је свршио за једно послеподне. Увече смо вечерали заједно.
Све ми је свршио за једно послеподне. Увече смо вечерали заједно. Причао ми је тада да се он у Греноблу налази већ два месеца...
Били смо већ при крају моста. Одатле настаје брег, на којем се налази један мали парк. — Јесте ли одавно у Греноблу? — Деуx моіѕ дéјà. — А пре Гренобла? — Били смо у Паризу. — Ви сте са родитељима овде?
Сада, на солунском фронту, рањен је као пешадијски потпоручник у груди и налазио се у Греноблу на опорављању. — Па онда? — запита Војин. — Ту смо поседели још мало, и онда кренули у варош.