Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Био је толико нејак, да су обе комшинице, које сам послала у Грентем по окрепљења, биле убеђене да га при повратку одатле више неће жива затећи.
„Али ја бејах“, узе реч Исак, „врло рђав земљоделац. Кад изважах плодове наших имања на пијацу у Грентем, свраћах онде прво код апотекара Клерка да процуњам његову библиотеку и оданде позајмим коју књигу.
„Јер сам се поново морала да раставим од свог драгог сина. Чим је она одлука донесена, мораде он опет у Грентем да се онде припреми за универзитетске студије и да научи све што је за њих потребно.
„Та није толико“, исправи их свештеник, „само деведесет“. „Па ипак“ рече мајка. „Грентем је само шест миља одавде удаљен, а Кембриџ петнаест пута толико.
На Цвети, године 1666, које су пале на 8 април старог календара, одвезао се Њутн својим колима у Грентем да изврши неке набавке за ускршње празнике.
Мораш их сутра одвести на пијацу у Грентем; и ту ће пасти која пара. Обазри се по вароши код златара и купи два златна веридбена прстена; затребаће ти, надам се,
„Имаш право мајко!“ Сутрадан пође Њутн у Грентем. Кад онде продаде трешње по добру цену и набави сестрама и брату неке поклоне за празнике духова, сврати и у кућу
Мајка удари у плач. Сутрадан одвезе се Њутн опет у Грентем. Ту исповеди госпођици Стореј свој велики порок, да је неодољиво обузет жудњом за науком и да не би био способан за
Сад поче да мисли, пун чежње, о својој несуђеној вереници. Хтеде већ да се као покајник врати у Грентем, али се не усуди. „Сад је већ касно! Испао бих смешан, непоуздан, неозбиљан“. Но он размишљаше и даље о томе.