Црњански, Милош - Сеобе 2
Стрпала би, међ ноге, своју црну кринолину, узјахала, ухвативши се, смејући се, за гриву, па би пројурила прва, а као везана на коњском врату.
Павлу се прво причини као да је врба. Имао је дуге, бледозелене, гранчице, које су личиле на гриву, а цвет ружичаст, висио је, преко целе године, са тих грана.
Чију је дрхћућу гриву волео, као неку женску кику. Животиња умна, верна, која уме бити нежна, и страшна, брат и сестра човеку, која га
Тресла је главу и махала, главом, све док јој није легао на гриву, милујући је по врату и шапћући јој. Са осећањем велике радости, у себи, Исакович објаха, још једну осмицу, у лаком
Иако је имао неколико слугу, сам је чешљао, својеручно, репове својих вранаца и њихову црну гриву. Дуги репови Исаковичевих вранаца прочуше се у Кијеву. По цео дан, тог августа, Павле није у Кијеву напуштао кућу.
на основу тог брбљања, Текла, као неко витко, ванредно, младо створење, које има лице лепо, а косу тамну, као црну гриву. Обрве јој се беху укосиле, тако да су јој очи, у беоњачи, биле тамне, а округле, као што их младе срне имају.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Осети међутим да клизи, заједно са седлом, држећи се очајно за гриву. Био се напио као и сваке ноћи, од жалости да ће можда когод из пука погинути, ускоро, и да ће гинути и остали, па се
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
НА СТЕНИ Зевсова пламена стрела на стену удари доле, И стена на двоје пуче... Брујећи у току своме, Водопад растресе гриву и обе раздвоји поле, И бурни његов лет Са горском студеном струјом у цветне потече равни, У туђ, у далек свет.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Неки коњи пливају и нечије руке се очајно хватају за врат и гриву, али животиња стреса људе, који се у самртноме страху хватају за ноге животиња и сви скупа тону.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Миш ибришимом ушива кишу, Шав по шав, и пљусак сав Приши за земљу. У густишу Још мокру гриву стреса лав. Последње капи, зрна бисера, Киша низ окно прозора тера. Престаде пљусак.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Али Марко само положи руку на алатово чело, на гриву, између ушију, и чисто стидљиво, као умиравајући га, промуца: — Ћути, алате! И пусти му дизгин.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Кад је коњ допро до њеке врбе, преплаши се, пак поскочи малко настрану, а у тај мах Букар му уплете прсте у гриву, па скочи на њ, полегну се и потјера га у сав трк крајем острва, те га изгубише с очију. — Е, ово је за приповист!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Зато затресе косу и подиже десницу свечано у вис. Но ти гестови допадоше се мајмуну, те и он затресе своју гриву и диже десницу у вис.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Пијан и уплашен, он је почео да пада с коња: „Осети међутим да клизи, заједно са седлом, држећи се очајно за гриву“. 397 Чак је и ову врло ситну појединост, чим ју је нашао код Пишчевића, Црњански готово дословно преузео.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
поред алексиначких шанчева, куда су пуцале турске гранате, спустим се у глоговичку долину и придржавајући се коњу за гриву испужам се у шуматовачки шанац. У шанцу је владала мртва тишина. Војници с пуним пушкама стајали су ћутећки уз бедем.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
звона, кравама и воловима у роге, воловима у јарам (ібідем и ЗНЖОЈС, 11, 271; 23, 316; СЕЗ, 48, 311), добрим коњима у гриву (СЕЗ, 48, 311). »Највећи понос и тврдо уздање у напредак сваком тежаку јесте имати тељиг од тисовине« (СЕЗ, 1. с.; в.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
НА СТЕНИ Зевсова пламена стрела на стену удари доле, И стена на двоје пуче... Брујећи у току своме, Водопад растресе гриву и обе раздвоји поле, И бурни његов лет Са горском студеном струјом у цветне потече равни, У туђ, у далек свет.
Кô дивљи, разуздан коњиц, мрсећи срдито гриву, Он пуста прелета пола, ливаду, поље и њиву И мутне растури вале у хучном полету своме, Што стење ваљају с гора и
се од ове беде, Јер још у очи гозбе на бесна парипа седе И парип кô стрела нàже у таму вечери влажне, Мрсећи помамно гриву и ноздре ширећи снажне.
Пригнувши се као гуја, Коњ Океанин мрси гриву, И с фрктањем, кô олуја, У даљину лети сиву. Кличе пана, као чајка, И све ближе мети стиже, А за њоме витез гмиже Кô
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Он се готово изравна са мном. Видим пенушава уста његовога коња, закрвављене очи, уши забачене уназад, и разбарушену гриву. Командир је полегао, а руке прислонио на врат коњу. — Где ме водиш? — Доњи Пожар.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
твојих, кô љиљан бијела, Пружала је њему вила ловор-грану, Гријала му срце на подвиг, на дјела, И коњицу плела гриву рашчешљану. Она и сад живи. На обале крша Ја долазим често кад ноћ тиха броди.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
ћу те сребром потковати, чистим сребром и жеженим златом; покрићу те свилом до колена, од колена ките до копита; гриву ћу ти измешати златом, а поткитит ситнијем бисером.