Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Сатир га пита шта то чини. Они му одговори да грије руке. Дођу у крчму, гди им се донесе вруће јело. Онда човек, за не опарити се, опет дуваше, расхлађујући то.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Вели: „Мње за свагда пријатно седит на воздуху пролетном. Пролетњи ветар је тако умилан. А Сунце, нас људе, тако лепо грије; како нас лепо грије! Њему се“, вели, „затвореници чине мало бледи, барусави, неочешљани, и ненамирисани. То не ваља.
Пролетњи ветар је тако умилан. А Сунце, нас људе, тако лепо грије; како нас лепо грије! Њему се“, вели, „затвореници чине мало бледи, барусави, неочешљани, и ненамирисани. То не ваља.
Видим, ено тамо, лево, гробља. А ето над нама, још увек, то Сунце које нас тако лепо грије. То Сунце које је моћније него и највећа бомба из топа. Како нас лепо грије.
То Сунце које је моћније него и највећа бомба из топа. Како нас лепо грије. Тамо, испод оног редута, ја сам Вас, као млад човек, први пут видео, у пратњи премилостивог цара Леополда.
И све то није имало никаква смисла, сем овог Сунца. Све прође а то Сунце сија. Како нас лепо грије. Нема ничег лепшег на свету од једног оваквог пролетњег дана.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
И полуслепи старац, који само наслућује сунчев сјај, изриче похвалу голом току ствари. Свуда сунце једнако грије старост и свеједно је гдје ћеш склопиш очи, примиће те увијек иста добра земља.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
оне који у име вере сеју »адско сјеме братскога раздора«, и вели: Не пита се ко се како крсти, Но чија му крвца грије душу, Чије га је мл̓јеко задојило.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
или се не иде, ако већ путник није будала и „вантазија“, што би казао мој дјед, предобри душевни старац чија ме љубав грије и овдје, на овој опасној граници гдје се кида са земљом и тврдим свакодневним животом. Па ипак ...
Што да се више сикира. Био је он и у већем кркљанцу, па се остало живо. СУЂЕЊЕ Напољу мирише и грије зрела јесен, иза првих шумарака кокају пушке, бобоњи немирна четрдесет прва, а ми у пространој сељачкој соби нашег
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
»да Ти душа свирку пије, »светлост да Ти лице мије »пламен да ти срце грије, »дивотама жиће слади, »а побратим месец млади, »да те хлади!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Разроко свјетлост с бунике грије а братство хита пут Паноније. КАО ЛАЂА ПО ПУЧИНИ Ден же и ношт бегајуште... от места на место, аки корабљ в пучинах
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Зими, док моћна мећава вије и обноћ бура по шуми виче, Пијетао лежи, пећице грије, а Мачак прича ловачке приче. У Мачка лула већа од главе, шалваре турске од свиле блиједе, одбија мушки димове
“ Ипак у души остаде искра, роди се чежња млада: ех, нека зиме, и нека таме, срце нам грије нада. Пролеће никад умрети неће, опет ће доћи сунце и цвеће.
Мачак се Тоша на сунцу грије, мије га киша сунчана врућа, а мало даље, под врбом кривом, у хладу чмава делија Жућа.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Код других није тако. Свуд лепше сунце грије, У свим другим кућама боље се живети може. Ено, Џим Хухухинд виски уопште не пије, Има дућан препун седларске коже,
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Куда ћете с клетвом прађедовском? Су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе доклен сунца грије?
— све је облак притискâ једнако, свуд се чује јека и грмљава, свуд испод нас муње сијевају, а нас једне сȁмо сунце грије. И доста је добро примарило кâ је ово брдо вазда хладно.
Кад пред зору, и ноћ је мјесечна, ватра гори насред сјенокоса, а она ти однекуда дође; украј ватре сједе да се грије. Чује да свак спава у колибе.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Сâм сам. Из кута бије сахат стари, И глухи часи неосјетно теку. На пољу студен. Пећ пуцка и грије. Ја лежим. Руке под главом, па ћутим, И слушам како грањем замрзнутим У моја окна голи орах бије.
А. Шантић ЦXИX ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ! Остајте овдје!... Сунце туђег неба Неће вас гријат' к'о што ово грије; Грки су тамо залогаји хлеба Гдје свога нема и гдје брата није. Од своје мајке, ко ће наћи бољу?!
Остајте овдје!... Сунце туђег неба Неће вас гријат' к'о што ово грије, Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није... А.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Њени зраци падају на наша погрбљена плећа као танко зимско сунце које обасјава али не грије, и она не успијева да разгали пејзаж руина у нашој груди.
Ћипико, Иво - Приповетке
А ви идите с осталима на радњу! Браћа, умирена, прихватише се посла. Код мора у пуном подзимњем дану сунце их лијепо грије; топло им, па задовољно раде. Понешто и разговарају, понајвише раде и ћуте, као да мисли сабирају.
Путем им је при души све тјешње, а кад уђоше у град, у тијесне улице, гдје нигда сунце не грије и гдје се тјескоба усред подне осјећа, чисто се растужише — зла слутња поче се јављати.
Над главама им вјетар хуче и одбија се од голих кршева, а њима је у друштву мило и топло: грије их сунце, врео задах чобаница и младићки животи, скупљени један уз други да се заједнички од студени обране.
се огреју, док млађи поседаше где му драго, настојећи да барем из даљега очи на пламену паре; кад га виде, као да их и грије.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Старци пију јер су стари, а младићи јер су млади. Зими с’ пије да се грије, лети да се порасхлади. Један пије јер је богат, други пије јер је дужан.
Ћипико, Иво - Пауци
врагометно, очи му нигда не мирују, изнебуха, као да је само о томе премишљао, вели Божици, што над Радом стоји: — Грије ли те како Раде на овој зими? Божица се одмаче, али остаде стојећке, јер је такав обичај прве године.
Разгледа се по њој . . да види је ли све у реду што је оставио, и одмах изиђе. Сунце је одмакло, грије, али нема припеке.
Болило га у души да земља цијеле године нероткињом остане, кад божје сунце тако лијепо грије, па мораће да је оплоди. И оре, иако није земан томе. И лемеж задире у земљу и пада у бразде пуно сјеме.
да њоме семе покрије, а приљубио се уза њу као да је хоће да обгрли и својим животом загрије; сунце му упрло у леђа — грије га. — Гледај божјег бика! — вели сувезник Маши, што с њиме упоредо иде, показујући на Раду.
А сутон већ је пао; сјајан бистар сутон пуна мјесеца што с неба грије и сјаји се као зимње сунце... и сјене по одгојку посташе загаситије и тајанственије.
А како је раније такове ноћи са слашћу у животу дочекао код распламтјеле ватре! У бакри вари, а он се до Божице грије, и њихови јаки животи дирају се, мирни, сигурни што им дуга зимња ноћ носи...
Из даљега допираху до њега чести ударци млатаца, из жбуна прхну птица и цијукну. А сунце боље грије, жари, буди. Он се протегли и упије у се пуна уста чиста, мирисава ваздуха ...
— Да није овога црвенога, не би се ускопало! — вели Цирило. — Ово не грије срце! — опази стари Анте Рајић, испивши; и махну чашом, да излије остатак по поду. — Ко би тебе угрија!
— Ми нисмо ништа зла учинили; нисмо, тако ми овога сунца ча нас све грије! — рече млађи јецајућим гласом. — Заклећете се да нисте ништа видили!... — Ми се нисмо хтили пачати у туђе после!
— Тек што се помоли, грије! — помисли Иво и осјети да је навијештени дан дошао и собом донио сунце, љетну љепоту и — јаву у животу!
И вруће му је, јер је вјетар попустио, па сунце из танкога облака грије. Опази да је и другима врућина, особито дебеломе начелнику, с чијега је лица зној једнако капао, а на лицу његове
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Сâм сам. Из кута бије сахат стари, и глухи часи неосјетно теку. Напољу студен. Пећ пуцка и грије. Ја лежим. Руке под главом, па ћутим, И слушам како грањем замрзнутим У моја окна голи орах бије.
Кунем вам се, откад јарко сунце грије, Запамтио нико 'наке очи није; Лијепе и мудре, свијетле и црне, Пуне живе ватре гдје ми душа срне!
Бог зна гдје си сада и да л' живиш јоште! Али драги спомен негдање милоште Као младо сунце сву му душу грије, И ја снова чујем звекет твојих гривна, По лицу ме тиче твоја коса дивна, Док мјесец кроз врбу чисто сребро лије...
Знаш ли часе оне?... позно сунце грије, Врхови мунара као ватра горе, А свуда из баште мирис ђула вије. Ми се повраћамо из лова, из горе, А она на
Ноћу и дању теби душа хрли; Сврх тебе кружи, цјелива те, грли, И на твом валу сунча се и грије. Када ти талас по жалима прска И баца дуге на бокоре трска, С таласом пљушти, и сјајна, и ведра, Кô галеб лаки
срце дубокијем билом — И ћутим како пуни извор лије Новог живота из сваког удара, Што корјен тресе, буди га и грије. Све цвјета, дише. Вијенце бехара Повија вјетар и пахуље носи, И свуда трепти прва, млада јара.
У њеној руци пун је кондир био Сунце... Ја клекох... И докле ме грије Њен поглед, ја сам жедан сунца пио. У души зачух слатке мелодије, И све ми сјајем чудесним заблиста, Мило и
1913. ДОДАТАК ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ... Остајте овдје!... Сунце туђег неба Неће вас гријат КО што ово грије; Грки су тамо залогаји хлеба Гдје свога нема и гдје брата није. ОД своје мајке ко ће наћи бољу?!
Остајте овдје! ... Сунце туђег неба Неће вас гријат ко што ово грије, — Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није... 1896.
сва кô једна ружа је била, А с ње драгуљи сипљу боје, По њедру јој се златна влас вије, Око јој слатким поздравом грије. Ту загрле се њих двоје.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
моја, четири чауша, ја сам св'јетла цара причестио, причестио и исповједио, ал' га нисам питао за царство, већ за грије' што је сагр'јешио; но идите у Прилипа града, до дворова Краљевића Марка, а до Марка, до мојега ђака; код мене је
су јој крила лабудова; б’јеле дојке два сива голуба; кад говори — кан’ да голуб гуче, кад се смије — кан’ да сунце грије; лепота се њена разгласила по свој Босни и Херцеговини.