Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
” Уђе ова. „Хе, ко ту спава” викне. Скочи пас на њу, шчепа је за гркљан, и учини конац пријатељству. Наравоученије Кад год ко с лукавим и злим има што распачавати, нека гледа да га замрси
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Нож сину над његовом главом, а одмах затим он осети како му се то оштро гвожђе зари у гркљан... Дрекну што га глава доноси, па се сруши с дивана. Његова дрека узбуни све у кући.
Шта ме је пута пољубио у руку. — Јесте. Али то више није онај Станко. То је хајдук, горско зверче, који ће ти пушком гркљан извадити, као што је Сали-аги! Него, драги мој, иди ти кући Алексиној, па се с њим лепо намири... — Бог с тобом, попо!
Црњански, Милош - Сеобе 2
Исакович га онда, као узгред, упита за ону жену, са ћерчицом, а Бајевич му рече да су добро. Малој су прорезали гркљан, па јој је сад грло, царско. Оздравила је. А мати има брата у Кијеву. Бајевич се тужио да им оружје није враћено.
гађао – Павле је, оног тренутка, кад би ујео, ударио, онесвестио, поломио, расекао, одбацио од себе човека, коме је гркљан био стегао – као лешину, којој се смејао, доброћудно. Шевич оде са црвом у срцу.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Господар Софра лежи у кревету, грозница мало јача, тужи се на жеђ, сврби га гркљан. Мало заспи, почне фантазирати. Види то Шамика, и зове доктора.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Кад се опет појави, у светлости над водом, међу коњима побеснелим од страха, није могао да виче, јер су му гркљан и уста били пуни песка и воде.
црн и брадат, наслоњени једно о друго, леђима, певушили су, седећи у трави, хватајући један другог, преко рамена, за гркљан, кикоћући се. На тој страни куће, шума је била на неколико корака.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Дечанца да сам могао, би[х] га с обема рукама стиснуо за гркљан и загушио би[х] га. Сматрао сам га као слабу трску коју најмањи ветар колеба, као човека непостојана, бојажљива и
— енглески новац глубок — дубок год — година, годиште гордељив — горд горест — горчина, жалост, бол гортан — гркљан, грло грације — богиње љупкости граждански — грађански Греција — Грчка грешљика — ситан новац Григорије
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
“ Војник, хитајући да уђе у собу пре осталих, зари му своје копље у гркљан. Обливен крвљу, Архимедес паде у самртном ропцу пред врата. У то стигоше и остали војници онамо.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
истог тренутка како и њега нешто грозно оштро, онако исто као она кружна жица, сече, стеже, гуши и дави му крвави гркљан па му неки нови каламбур завитла мозак и он се залелуја на дрхтавим ногама, затетура неколико корака па се стропошта.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
, 223). Ако овцу искасапи вук, треба је накадити над л., и оздравиће, ма колико да је искасапљена (само да јој гркљан није пререзан, ЗНЖОЈС, 6, 124). ЉУБИЧИЦА Веілцхен (віола одората).
Станковић, Борисав - КОШТАНА
председник општине МИТКА, брат Арсин МАРКО, воденичар Томин ПОЛИЦАЈА, старешина над пандурима ПАНДУР КМЕТ ЦИГАНСКИ ГРКЉАН, Циганин, свирач, отац Коштанин КУРТА, цигански пандур КАТА, жена Хаџи-Томина СТАНА, кћи Хаџи-Томина ВАСКА, кћи
МАГДА Слатко моје дете, сећа се оно даде своје! Уз песму, свирку, улазе Коштана, Стојан, Салче, Гркљан, и остали. КОШТАНА (певајући и играјући): Крај Вардар ми седеше, Т’нке пушке фрљаше.
СТОЈАН (руком за њена прса): Груди! КОШТАНА (бежи ка матери): Аман, не! МИТКА (са чардака): Гркљан, Коштан куде је? Викај гу, бре, и свири ву да дође и да ми поје, зашто ако њума нема, све ће да ве потепам!
Испружа ногу и лупа њоме.) Коско, зар већ остаре, те се већ тресеш? (Окреће се Циганима, бесно им претећи јатаганом.) Гркљан! Салче! Овам’! Зашто с’г ћу све да... (Седа, за ваљује фес, раздрљује прса.
) КОШТАНА, САЛЧЕ и ОСТАЛИ (седају подаље од њега понизно, збијено). МИТКА (мрачно): Свирите ми! ГРКЉАН (уплашено): Шта, газдо? МИТКА (још мрачније): Жал, бре, да свириш.
Не скитај се, бре, и не крви, зашто ће те, можда, убијев!«... А кога да убијев? Мене ли? ГРКЉАН Ех, зар тебе, газда? Тај се још није... МИТКА (упада бесан): — родија! И неће да се роди. Зар мене бре да убијев?
МАРКО (дајући Салчету новац): Од хаџије. САЛЧЕ, ГРКЉАН и ОСТАЛИ (ослобођавају се, разузурују се и почињу да свирају.) ТОМА (прекида): Доста, доста.
(Одлази). АРСА (за њим): Кући право! (Циганима). А ви? Зар сте још ту? (Замахује штапом.) САЛЧЕ, ГРКЉАН и ОСТАЛИ (понизно одлазе; за њима полази и Коштана). ТОМА (Арси, стајући пред Коштану): Сви! Само она не!
Од брашно и тесто очи ву се не видив. Нигде си ја никога немам! Де! Тој да ми свириш, »моју песму« да свириш! ГРКЉАН (зачуђено): Какву твоју песму, газдо? МИТКА Моју песму!
Де! Тој да ми свириш, »моју песму« да свириш! ГРКЉАН (зачуђено): Какву твоју песму, газдо? МИТКА Моју песму! ГРКЉАН (у чуду, питајући и остале погледом): Ама какву, твоју песму, газдо? Ми никакву твоју песму не знамо.
(Бије Цигане.) Сви беже. АРСА зауставља Гркљана, Салче. КОШТАНА и ОСТАЛИ (одлазе). САЛЧЕ и ГРКЉАН (се збију уза зид дрхћући преплашено). АРСА (предишући од беса, уноси се у Митку): А? Па сад? А... а? Шта је ово?
АРСА (одлази за њим, задржавајући га): Нећеш тамо, нећеш! Кући ћеш ти! (Одводи га у кућу.) ГРКЉАН (понизно полицаји): Аман, газдо! ПОЛИЦАЈА (сурово их ућуткује): Ћут’! АРСА (враћа се; Салчету, Гркљану): А ви?