Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Ноге му почеше трнути, а табани бујати; у глави је грмело, а оба ува пиште као две пиштаљке. Он опет клону на земљу и склопи очи... Али то не беше сан...
А кад је неста с очију, он се покаја и хтеде је викнути. Али се уздржа... Још му је грмело у глави, још су му црвени колутови летели пред очима, а на души му некакав тежак терет, тако тежак да му је тело
Алекса га гледаше неким чудним погледом, који би га и смождио И помиловао. — Шта радиш ти ту? Лазару је само грмело у ушима. — Је ли, море? Лазар не одговара. — Хоћеш ли да видиш ко је у кући Алексића, је л̓?... Па што ћутиш?...
Црњански, Милош - Сеобе 2
Била је среда, и запара. Над Бечом су се били окупили облаци. Грмело је. Гроф Кајзерлинг, који је био персона грата код Марије Терезије, није намеравао да политику Бестушева настави.
Павле је, погнуте главе, продужио, на спрат, и отишао у своју собу. Била је велика запара и све је ближе грмело. Врата тих соба, у трактиру Енгелбирта, била су по цео дан отворена широм, и нико их није затварао, на доксату.
Невреме је, међутим, у башти, доле, било стигло. Било се наоблачило, грмело је и ветар је дувао. Павле је, у недоумици, зачуђен да себе види, таквог, у огледалу, дигао са пода своју црну,
Хусари Божичеви испратили су Исаковича до капиџика. Напољу је још увек грмело и севало, и киша је падала. – Могла је бити поноћ.
До школе јахања није било далеко. Иако је могла бити поноћ, иако је из мрачних облака грмело и севало, Исакович је ишао право, према светлости оних фењера у даљини, а није марио кишицу, која га је ударала у лице
Муње су још биле честе и грмело је још, али је киша била при крају. Тишина је била глуха иначе, у вртовима дуж алеје куд је пролазио.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
ИИИ Грмело је као да се бије бој. Нит̓ трептале звезде, нит̓ је месец сјао, На нискоме небу, туробан и зао, Ширио се свуда густ
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ми већ одступамо. Потребно је да се спасем што пре, брзо...“ Већ три дана падала је киша као из кабла, грмело је и пуцало без престанка, потоци и реке беху набујали неисказано. Ко не познаје Љуму, тај не зна шта је гадан терен.
Краков, Станислав - КРИЛА
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - У зору је опет грмело, тутњало. Опет се нешто код ровова догађало. У јарузи су војници избуђени и све је било спремно.
Није волео да носи шлем јер му је жуљио главу. После је опет грмело, секире су опет ударале, а лишће као сузе падало по земљи. На небу су злокобно певала два аероплана.
Бар по изгледу. Уосталом свима је било подједнако. Око свију је севало, грмело и јаукало, и сви су исто умирали. Сви су људи мирисали на раскопану земљу и на сумпор.
Ширили су своје потамнеле очи, јер је ово било необично. И овде се дизала около њих дрвета, па ипак није ништа грмело ни праскало. Улицом су мирно промицали трамваји.
Његова велика тица је дрхтала рањена. И мали Њепор је бежао за њиме, јер није волео мирис сумпора. Све је чешће грмело у зраку, авијатичари грмљаву су једва и чули, али су са ужасом гледали беле и црвене димове испод и крај себе.
Фијуци се вукли над клисурама, а по другим голим бреговима грозно је грмело. Борове шуме као задуване чете освајале су јуришем неприступачне падине Сокола.
Опет је грмело горе по рововима. Ровови су били бели. Гребен покривен снегом руменио се на зимском сунцу. Покидане бодљикаве
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Седели смо најежени на коњима, док су крупне кишне капи пљуштале по нама. Са свих страна је севало, грмело, грувало... Са шлема је цурио поточић воде и сливао се низ леђа и врат.