Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
До данас светисмо себе, а од данас да светимо слабе и нејаке!... Пристајете ли? — Пристајемо! — грмнуше хајдуци. — Кад пристајете, а ви чујте!...
Ти знаш да бих се ја борио до истраге, али кад се нема су чим!... Боље да одступимо!... — Боље!... Боље!... — грмнуше са свију страна. Стојан виде чак и своје људе да тако мисле. Црн у лицу као земља, простења: — Велите? — Велимо!...
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
небо ведро облачит се стало: Сад ту и онде, па више и више, Облаци док се од свуд не склопише, И муња сукну, а грмнуше громи, А ветар страшан на земљу се сломи. Ох грми, грми, да се стење креће, А вијар чупа из стене дрвеће.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Тако и учини. Нађе згодно мјесто, удари двапут магарца, те излетјеше два оклопника и обојица грмнуше: „Шта желиш?“ Рече им да ће ту ноћити, и док он спава да га чувају.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
У теби живим без бриге, страха и бранићу те до задњег даха!“ ТРИ ГАЛАМЏИЈЕ Медвед и свиња и с њима вуја грмнуше громко — права олуја: „Будало јежу, бодљиви соју, зар тако цениш страћару своју?!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
И још више... хоће да нам пороби Отаџбину... Бранићемо се до последњег човека. Јесте ли разумели? — Разумели смо! — грмнуше једногласно војници.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Престаде весели шапат између стубова древних, И полупијане жене јурнуше до царског трона. Јер грозни, пророчки звуци грмнуше над њима силно, Кô тутањ подземља мрачног, кô узвик гневнога Крона И затим, тише и тише, јецаху сребрне струне, и
И клисар над веђе своје подиже широку шаку, Ал' поља шуштаху доле у мртвом, дубоком мраку. И страшан вихар се диже. Грмнуше потмули гласи, И ветар, што бурно наже, помрси његове власи, А звоник застења чисто.