Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
А сви свирају. Грнета гроће, ћемане клизи, дахире звони, а Шабан својом шупељком све њих води, извија, упада, прекида, сече, те да човек још
и мајка му изиђе, оде тамо да гледа свадбу, а Мита, осећајући како долази и спушта се ноћ, слушајући са свадбе како грнета и дајре удара, узвике својих другова, кикот женски...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Опет поче свирка. Истина уморна, упињући се, али опет са хуком и топло. Опет поче кроз ноћ да трепери грнета. А ту свирку, хуку, он, Марко, као да је једва чекао.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Издалека, све ближе и јаче, чује се силна свирка, сељачка и варошка, састављена из више група свирача: гоч бије, грнета пишти и трешти, ћемана цвиле и извијају.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
из улице, њихне куће, као год са сваке свадбе, допирање свирке, меко, кроз ноћну хладовину и тишину гротање, извијање грнета, ударање дахира, песме Циганака.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Ноћ трне. Фењер се гаси. Грнета, зурле јаче пиште, секу игру и песму. ТОМА (изван себе баца фес, скида колију, и лактовима изваљујући се на јастуке,
А из серај и башче, куде младе жене и девојке око шеврдан и на месечини оро играв, грнета свири, дајре се чује и песма... И тој не песма, већ глас само. Мек, пун глас.