Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
у белим чакширама, са чалмом, дугачка носа, просед али висок, дугих руку, | дугих лактова, почне да извија и трепти грнетом. И пратећи их свирком, заједно се и он за њима пење. Горе их дочекују. Ефенди Мита са свима се љуби.
Алил, чисто као увређен, одговори: | — Газда Марко, свирка моја, образ мој! И клечећи још више се саже. Поникну грнетом додирујући њиме под, тако да као испод земље поче да се разлева свирка, чувено „тешко оро“. — Тодора, Тодора!