Јакшић, Ђура - ПРОЗА
То ће вам, покојна госпођо, сви доктори посведочити; пак и опет гробар што вам печат на надгробној плочи чува, уздрхталим уснама радозналом слушаоцу приповеда: како је једне ноћи видео
Црњански, Милош - Сеобе 2
Да се ма којем понуди, сваки би то једва дочекао. Само је он луд, па не види шта она вреди. Вишњевски каже да је гробар. Павле јој онда понова рече да она треба да оде.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Пред Нову годину је умро. Весна и ја посматрали смо скривени иза капеле како гробар Милентије копа раку, и псује. Земља је била замрзнута а ваздух пун снега.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
СУЉО: Ма, то ти опет о Шемси? АХМЕД: О Шемси... СУЉО: Можда је начула да си био гробар, па жену страх... Гробар је гадно занимање... (Прилази Муса) МУСА: Ништа не јављају за вечеру? СУЉО: Ништа.
СУЉО: Ма, то ти опет о Шемси? АХМЕД: О Шемси... СУЉО: Можда је начула да си био гробар, па жену страх... Гробар је гадно занимање... (Прилази Муса) МУСА: Ништа не јављају за вечеру? СУЉО: Ништа.
Да си ти жив и здрав, Имотски ти је кадија умро још давно, пре седам година! Био сам тада гробар у Имотском, ја сам га лично спустио конопцем и закопо! Кажу, умро од неке љубави... (Сви га гледају запрепашћено.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
СИМКА: Где? ЈЕЛИСАВЕТА: Филип има неку врсту позоришног лудила! Дајте му ашов, он ће да уобрази да је гробар! А узмите му ашов, и пружите скиптар, па ћете за трен ока од гробара добити краља!
СИМКА: Нису мени потребни ни краљ, ни гробар! ЈЕЛИСАВЕТА: Нисте разумели... Филип, на пример... кад га видите да једе... он не једе, него глуми да једе!
и да се моја лобања преда некој позоришној трупи, као реквизита.” СОФИЈА: Као реквизита? ВАСИЛИЈЕ: „Кад год је гробар, копајући и певајући, избаци из Јориковог гроба, и кад год је Хамлет узме у руке и каже: ‘Ова је лобања имала језик и
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
ИИ Целивасмо га у лице и чело, Опростисмо се редом тужни тако, И дође гробар и, вешто и лако, Закуца сандук и доврши дело. О, шта ме тишти као гвожђе врело? Знао га нисам, па зашто бих плак̓о?
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
(Очни вид) 46 — Сватко га треба, али само једанпут? (Гробар) 47 — Сабља без гвожђа, а јунак без кости? (Језик) 48 — Татино дијете, мајчино дијете, а ничији син?
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Тада, као драговољни гробар, Ресула је доживео велику, ретку и необичну част. Нашао, се био на станици онога часа кад је кнегиња Долгоруков стигла
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Спровод овај Њеног драгог гробу спрема. Рака стоји отворена; Гробар прима... Врисак, сузе; По сандуку тутњи, пада — Твоју љубав земља узе.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
У место мирте нек’ ти Цвати, баш кâ и мени, Лавор, тај грки дар. НА ГРОБЉУ Гробар је копô гроб — Обикнут њему рâд — Три лакта уздуж доста, У шир ни пуна два.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Он, гробар џиновских угаслих ватара. (1912) ХЕРОСТРАТИ Умрло је време покопало барде, У разритом врту нестало је стаза, Спа
Дани, уставите свој демонски трк! Младост неће доћи више с венцем ружа, Гробар брзо блатна затегнуће ужа И кô предзнак пашће лист свео и мрк.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Ни фамилија, ни смрт. Међутим, како прича стари гробар, крезуб и древан, али одличног памћења и жива кроника паланке, у Будиму никог више нема; и ћерка и зет и унука мајстор
” — „Дакле три гроба онда боље чувају спомен на несрећног и честитог мајстор Косту.” — Крезуби гробар се смеје, показује једну безубу вилицу. „Није три, него два. Онај Срећко несрећко, сећате ли се, њега ту више нема.
Стари гробар, увек накресан и разговоран, сећа се кад су јуродиву, луду Кату, полициска кола довезла на гробље, и он је метнуо у
А што не запали кандило, кад си већ тако милостив, еј, чича Никола! — Гробар жмицну оком, као у механи крај полића. — Ајде ти, женска главо! Зејтина би! Зејтин је за пржење сомова! — Сви се смеју.
” Ја му тако гроб китим: понесем котарицу жита и проспем да се тице хране... Буде и смешно. Гробар — пет кућа је назид'о за пет синова, али му жао и мука што ја стојим и не може да шчисти ону килу пшенице у своју
На болничком гробљу има почешће насилна смрт, злочин, гроб који је први и последњи пут обишао само гробар. Има тога и на општем гробљу, како да не. Људи су браћа, нарочито у општим невољама и на гробљу.
Погреби у паланци: или богаташки театар, или сиротињска досада. Гробар с лопатом и момак из Погребног пале цигарете. — „Саклони и сачувај свакога!” — покушава да остане у стилу момак.
Тако читав месец дана. Па онда „Сви-мртви” и „Сви-свети” — католици хаџијају на гробље; српски гробар вири, превирује: „Цвеће, цвеће, а ништа за појести.
” * Последњи одјеци кронике, с последњим параграфима, то, пошто прођу године, прича гробар онима који се интересују за гробље, посећују гробара, ходају с њим по стазама уређеним и запуштеним, пажљиво слушају
Шта ћете. Жив човек је жив човек. — Како? пита прилично оглувео гробар по два, три пута. А, јесте, то и ви добро знате, први је умро Васа... како оно беше, да, Димитријевић.
— Гробар заћута. Кроничар му даде неку бољу банкноту, и он пође. — Хвала, и немојте мислити да сам вам нешто нетачно испричао.
— Хвала, и немојте мислити да сам вам нешто нетачно испричао. Гробље не лаже, па ни гробар. — Кроничар остаде сам. Тишина. Нечујно су слетали цветови с грана шљивова дрвета...