Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Давно беше - плусквамперфект. ПРВА ГРОБНА ПЕСМА Вечан кут. Време зри. Црвен, жут мрамор бди. А леже „во гробје сем темном, всјем нам неизбјежном“: Гаврил, Данил, Михаил, Сара, Ана, Јулијана...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
попаљене куће; кад види около цела Ирига један клафтар дубок и толико широк јендек, исто таковим јендеком опкопано гробје и шпитаље гди су болни исцјеленије или последњу судбу своју ожидавати морали, све опкопано, терњем високо заграђено,
Станковић, Борисав - КОШТАНА
С’г на Воскресеније гора и вода се весели. Тики ја сам си нешто много жалан. Од гробје идем. На побратима свећу запали, па зар се много ражали? Половин човек бидна!
(Полази.) Још од кад ву свећу несам запалија. АРСА (задржавајући га): Куда? МИТКА (нолазећи): На гробје. Свећу на моју слатку мајчицу да запалим. АРСА (одлази за њим, задржавајући га): Нећеш тамо, нећеш! Кући ћеш ти!
МИТКА (заваљује се, горко): Тој је! Зар ја не знајем шта иде! Иде, Коштана, јесен, дом, кућа, брат мој, м’гла, и гробје... Тој иде. Там ћу и ја! И Коштан, к’д чујеш да сам умреја, слузу да не пустиш. Нико да ме не жали!