Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
— Ете га... у хаџијском, газда-Јанчином гробу. Тамо лежи! — Говорио би овај тресући се од страха и грозе што је у гробу видео жива човека како ничке лежи и као дише, мирише гроб.
— Па што се, мори, мучиш, што не сиђеш овамо, у град. — Грозе се жене кад виде та њена изгребена, крвава колена. — А, — одбија их, — још нисам расковник нашла.
Африка
Ни најбољом вољом нисам се могао отарасити извесне грозе од њега. Тога вечера белци у Боакеу имали су нешто да прославе.
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
ти ветар нема вода немо цвеће Све ти немо само шкргутање моје гласно Мој ти јастреб на срце Мање те у мајке грозе 11 Избрисао сам ти лице са свога лица Здерао ти сенку са своје сенке Изравнао брегове у теби Равнице ти у брегове
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Небне мисли земни борци, душиноме сваком зраку, сваком људском жртвењаку узастопце у поворци; у поноћи хладне грозе гомилина нехајања занесеном душом носе сановање светлиј' дана, да просветле светску тмину; ал' уместо севљу њи'ну да
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Узалуд тржем прозукле жице у вражјем колу около пања. Огласе струне трзај ужице: много је збиље, грозе, хроптања. Засветли небо и прхну птице кроз јасну сузу у бела сјања.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Прођосмо поред оне куће у коју је јуче ударила граната. Притрчавају војници, и дижући руке у знак чуђења и грозе, напуштају ову кућу смрти.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
ЈОВЧА (гледа за њом; сав трепти од грозе сећајући се речи владичиних, које понавља): »Не даш је другом!« (С осећајем мржње на тог незнаног још младожењу,
Петровић, Растко - АФРИКА
Ни најбољом вољом нисам се могао отарасити извесне грозе од њега. Тога вечера белци у Боакеу имали су нешто да прославе.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
земљи поћи, њој са тобом није Тешко; она је свагда С оним кој’ је љуби, лепо Ил’ га сунце греје, или облаци му Мутни грозе. Људске благонаклоности Добродетељ не тражи Као дволични пријатељ.
Али каква страхота! Злобно с’ испречиле горе, Пропашћу чамцу грозе, исход препречен сваки. Опет Дунав с’ окреће, горда уступају брда, И весело врата путника примају свог.