Ћипико, Иво - Пауци
” И у тим мислима сврне путељком и силажаше и долажаше у долац све ниже и ниже... Уљезе у ограду, на разграђену громачу, која још лежаше у дебеломе хладу. Над њим сјаји сунце, а из висока чуло се једнолично, живо зујање.