Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ја сам при тој мисли уздахнуо; а кад су ми дали невесту да је као девер водим на прстеновање, у груд’ма ми се учини тако тешко као да ме је змија опасала. Ни речи не говорећи, ишао сам даље.
Црњански, Милош - Сеобе 2
(Ах! Красивие ноги! Ах! Красиви цвет лица! Ах! Красиваја груд!) Питао је Исаковича само да ли је и код првог секретара, Черњева, ишао, и пашпорт добио.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Од ока јој ми љупки паде лук, А њена рука још од снега бела Од мене узе узабрани струк, На своју красну задену га груд И с пољубима плати мени труд. 9.
На верну своју он је стиска груд, Небеском слађу веће опијену — Но је ли и њој као што је њему? Да л' њено срце ћути исту слад?
Да л' њено срце ћути исту слад? На своју верну он је стиска груд, Не ћутећ де јој свака дркће уд, Он жарко љуби њена уста мала И не види одунда руже бежућ.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Човеку, кад је види, нехотице задрхти душа, груд омекша и чисто осети неки тих, благ мирис што га задахне пред њеном појавом.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Ал' моја је жестина узалуд кад видим већ, кад видим и кад знам. да ј' оним жаром планула ми груд што гори њим ен' онај свети плам, ипак би само зато горукô, да боље видим — грдна поруго!
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
А већ свака од њих румени се пуста, Да ти сама вода удари на уста. Разлежу се песме миле, Од милине гори груд — Берачице као виле Неуморно лете свуд!
Тавно бледило по чеоцу твоме, К'о признак смрти, ширило се свуд, Валови туге у тренутку томе Бурно су моју таласали груд.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Па што баш, ако нечија рука и залута, те опроба: је л' кошуља од правог ћенара, на каквим лепим, пуначким груд'ма...
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
дрвéта, лист у куту, Уздах, ил’ осмех, ноћ дубока, Дизали често силне, веће Шумове туге, бола, среће У мојим груд’ма... Сад се сплеће Све то у ништа у минуту.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Чудо, селе, дивно чудо, Ала бих се млађан груд'о!“... Коло, коло, наша дика, Пушка пуца, цика, цика, Па све тако, пуцај, бери, Певај, играј, до вечери.
Тад дјевојче неко, измеђ' црних штица, Донесоше људи. Косице јој русе По леденим груд'ма, као свила густа, К'о мекано злато, почиваху ти'о.
И ма да смо доста Са друштвом ишли, мени жеља оста: Ја очи своје доста не напојих... ЦXЛВИИИ 2 Од тога часа, у груд'ма ми плану Нов пламен који тако слатко жеже, Од ког далеко црне мисли беже, И који мелем привија на рану.
срце... оно на Вас чека! „Та забравите прошлост, дужност, мужа! Дођите амо, лепа млада жено! И у мојим груд'ма жар млађани тиња, И моје је срце чежњом опијено.
Зар да заборави на оног човека ....................................... Који је на њеним девојачким груд'ма Сањао небо, Бога, рајске двери; И чију љубав чисту И дубоку Сва вечност не би могла да премери. Зар све да згази?..
Нема ли цвета, није му време Храни заметак брижно у груд'ма К'о добра земља пшенично семе. Ако је твој Бог хтео да будеш Земаљски цветник рајских цветова, Унео ти је небеску
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Да ниси можда још и даље дрзнуо? Смртнику ускратих да сагледа свој крај. А какав ли му лијек за то нађе ти? Његову груд напучих слијепим надама. О, благодат си силну дао човјеку!...
како је знао и умио; да га затрпа хекатомбама свога меса, да га премости мостовима својих дуга: „напучио је своју груд слијепим надама да не види свом битку краја”. Све што је човјек у том правцу измислио и измаштао, све је то бог.
раскрвављеног хоризонта, на самом размеђу између двију провалија; провалије бесконачности и провалије смрти и мрака. Груд му је пуна љескања бића и небића, у њој се мотају смрт и бесмртност, сад ухваћене у коштац, сад обујмљене у загрљај.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И док руке срећне станују у коси, И док глава сања уз лице и груд, Ми нећемо чути ветар што све носи. Тако ћемо проћи овај живот худ.
И док руке срећне станују у коси, И док глава сања уз лице и груд, Ми нећемо чути ветар што све коси. Тако ћемо проћи овај живот худ И погледом каткад као цвет у роси Гледати у сутон
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Нека се рујна ружа Никада не уплете У брачни венац твој! На груд’ма твојим никад Нека не почине Веран ти друг! Приђе л’ ти срце које, Нек приђе празно што је, Баш ка’но и твоје.
Сад ће у сну слатке песме да забрује, Јер се бродић завичају приближује. Лаку нојцу вама, нама! Мир у груд’ма! Лаку нојцу трудном свету, добрим људ’ма! Лаку нојцу гдегод нема злобе худе, И на мору и на копну — и свуд свуде!
Ти си га сачувô у груд’ма носећи, Те ни терет круне њега не угњечи. Срце т’ беше луча, кад си пошô тами, И слабости твоје — од доброта
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
“ О, ту је мален израз „несрећа!“ То су болови, страшни грчеви, Што их сатане нокат изоштрен, Ријућ по старим груд’ма пакосно, Чупа из срца болне матере... ГЛАВАШ: Дакле, за сина тражи кћер? И ти си пристала?... СТАНА: Пристала?..
Бар да га никад нисам видела! Бар оне ноћи не!... Ал’ она ноћ У пустим груд’ма спомен остави: Последњу вољу оца рањеног И прву љубав!... СТАНА: Гром вас убио!... (Одлази јаросно.
На мојим груд’ма крв ти усахну!“ То онда није могла чинити. А данас? Кô да на друму крчми Турцима — Пред кућу сјајан цимер
Ал’ о том други пут, хајдемо сад! Вечери благе сутон сенасти На својим груд’ма спрема постељу И по њој чудан раскош простире: Росице сјајне, ситну ђинђуву, А мека свила цвећа мирисног Шарену
моје доламе И другим сјајем двора богатог, Као лептирка крила шареног, На свећу мамит вештом удицом, Док је на груд’ма мојим не видим? Па где је кћи?... СТАНА: А где је син?... Ја сина тражим, пашо несрећни!...
) Шта ми је сад?... Кô да ми поноћ паде на очи, На груди стена с својим теретом Дисање слабо гуши у груд’ма. (Баца пушку доле.) И ти си тешка кô од олова! Радаче!... Вуче!... Где сте сад?... (Радак, Вук и Исак улазе.
се тешки престоли Свију владара могли златити, Јуче су јоште врели пољупци Препуњен пехар мушке милости На мојим груд’ма бујно празнили. Још јуче!... Јуче!... А данас? Куку!
Нигде живота!... И токе ове На мртвим груд’ма неме жалосно, Немају гласа; нема светлости, Где се у својој ваља течности! Разбијен пехар сваке милости!...
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ХХХВИИИ Нагиздаћу те душо, Руменим песмама, А опасаћу тврдо Најслађим жељама; И сву ћу своју наду За груд ти задести, А вилу ћу замолит’, Да ти је намести; Па ако вила не зна Да лепо постави, Допусти мојој руци Да она
Ох, причај ми, причај јоште — Груд се моја од тог шири, Даклем море, силно море, Тако уме да се смири!? Аој, Боже свемогући, Молим силу твоју јаку,
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
верних љуба, — невине деснице Хајдуком дали, који зверски Лесу по густому блуде бедни; Умисле хишчне всељују в хладну груд; По земљи најпре матерњој простиру И смртни страх и трепет; потом Преходе Саву и Дунав, Тису.
Напрегну вражја рука љуту стрелу, Изненада јазви нас. Зар мисли да ћу пасти жртва злобе? Чија носи броњу груд И дању, ноћу, в дому, пољу, радњи? Каква војна, око нас? Полк черни нек' се множи; в срам ће пасти.
Једноме не, ал’ све можно свима! 1821. Лукијан Мушицки КЛЕВЕТНИКУ Клеветај, враже, пакосну сити груд; Прати ми коња вражјим очима; Сваки му број ти скок: налево, Десно, то на брдо, то пак у дол; То преко струје,
ли знати радо л’ госта прима И што замучи пријан док те прати: У своја недра озбиљски се хвати, Ти кључ имадеш груд’ма дволичнима. Сагревају сва срца исто семе! Мухамедском смрт стрела моја плећу! Сад збогом! Гледе слатке сестрице ме.
О, какве мисли при гробу твоме Болно напрежу груд! Ти ниси ума познавао силу, Човека виспрени дар, Што краси срце, надима прси, Стран ти би чувства жар.
Рекнем, седнем. Оне несташно прхну куд која. Боже! Да л’ ће се сад неука издати груд? С плавом она косом отрчи брзо к’о вила И за тили је час око изгуби за жбун. С црним оком она потрчи, па се окрене.
Пуно срце никад не тражи речи, ове се Реком лију, кад груд чувства одгати своја. Тако и мени срце уснама улије живот, Нико не може други доћи до речи лако.
А сваки сузе рони. На какав идеш пут Кад с’ звона гласи роје И мајка бије груд? Свенуо то је цветак У мају века свог, Смрти га ладна рука Са света скиде тог.
гласи: Мати ми је Српкиња, Српског оца уд; Оца ми је дојила Српске мајке груд: Срб Србина родити, Српска сиса дојити Мора новог Србљина, Новог Србљина.
Нашто сунцу небесном Живи топли жар? Танко чувство срцу мом, Мили неба дар? Да вам сродно дише груд, Па милине биће свуд, — Вели млада Српкиња, Славна Српкиња.
); друга строфа почиње овако: Мати ми је хрватског Оса мога уд, Хрватска га гојила Мајке бијела груд, Зато и ја родити, Хрватског одгојити Морам... (итд.) Постоји чак и словеначка варијанта ове Суботићеве песме.
гласи: МЛАДИ СРБИН Ја сам чедо пролећа, Име ми се цвет, Сласт ми срце осећа Кад ме воле свет; Рај за други не зна груд, Него мила бити свуд, Вели славног рода син, Славни српски син.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Гондола на ме знам да не чека, Нит’ море прска сјајном радошћу С весала бритких бисер сићани, Да ме на груд’ма свију милина Кроз тиху румен зрака сунчевих С песмама чилих гондолијера Овако сетну тихо проводи. Чека ме?
БОГДАН: И није ’наку нико спевао, — Нит’ икад брижна мајка подиже На белим груд’ма ’наке дражести, Кô што их синоћ, винцем угрејан, Уз сетне струне изви капетан. — Бадава — севдалија си, Ђурашко!
РАДОШ: Нека изгину — Ал’ у подножју овог престола, Бранећи груд’ма камен студени, Што тамом својих црних гудура Светињу чува царства пропалог... Ал’ не у Италију... господару, не!
тај Ђурђе?... Је ли то она крв, она косовска, Што је још и за Лазара кнеза, Најмању корист српског народа Својима груд’ма верно хранила? ВЛ. ВАВИЛА: Опрости, Радошу!
Данче рањени!... СТАНИША: Није ни рана — Не вреди да се тако казива, Кад живот није врелим оловом Убилац тајни груд’ма раздерô. МИРА: А зар је могô? И где је срца, то да учини? СТАНИША: „— Срца?“ Зад има срца, чедо невино!
светиње, Слободе свете, цркве Христове, Упропастиоцима царства нашега, Храниоцима рана дубоких, Што их на овима груд’ма несрећним Као аманет сјајне освете За пород чувам срца сломљеног Зар њима, децо?... Клетници!...
Или ти где си, мајко њихова, Да их прокунеш млеком мајчиним, Којим си клетву моје старости На меким груд’ма трудно дојила... У Турке, зар у Турке? Ха, у пакао!...
самољубивој Хитрошћу змијском и нечувеном — Лаживих суза тужном бистрицом Гушећи силом осмех пакосни У мушким груд’ма живот гушила....
ми је све — Баш до једнога све истребити, Да нема више таке невере Од којих ће се земља стидети, Што их на црним груд’ма понесе Да својим лицем трују зенице Човеку правом кад их погледа. (Бој једнако траје. Турци вичу. Пушке пуцају.
СЕРДАР: То знамо ми — Мораче шумне тврдо корито Многој је сеји показивало Оштрога ножа бесне трагове На мртвим груд’ма брата њезиног.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И весô лети светом свуд, Ширећи слатки јад И стрелом рàни моју груд, Несташко рàни млад! И с чудне среће, јада мог, Кô љупки, мили дан, Весело игра млади бог, Уз лиру и тимпан! 1882.
створу дају питому, рајску ћуд, И у том слатком часу пожуда адска се гаси, И смерна, света љубав таласа људску груд. Тако у бледи сутон на мирне и цветне равни Бисерна роса пада.
Тавно бледило по чеоцу твоме, Кô признак смрти, ширило се свуд, Валови туге у тренутку томе Бурно су моју таласали груд.
Но ви сте онда срећни били, А с вама срећан бејах ја. Пламен је лизô ваше лице, Дисала нагло ваша груд, А ваше косе и витице Мрсио лахор као луд... И то је прошло.
И круна твоја с чела твог Талијом, драги, самом Презрена биће дана тог, Заједно с нашом драмом. А њена мила, гола груд, С барјаком срамне страсти, Позваће к себи занос луд 3а роба своје власти.