Јакшић, Ђура - ПРОЗА
На те је речи клонуо народ, сузе му се ледише по глатком мермеру, а од груди се мермер стварао. Жене су дрктале од страха.
Хуји и тутњи, кâ оно тежак облак што у ваздуху риче и бесни, надимајући горостасне груди, тражи најлепше долине да их ледом мржње своје уништи и упропасти.
Гледала сам младића како страсно љуби и мирише још неразвијену ружу, а видела сам онога који умире где на груди што издишу последњом снагом притискује од раскинутог цвета увео лист...
— Будућност! Будућност! Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху —
зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале... Ко зна шта је у тај мах осећао?
Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: „Доћи ће дан, доћи ће и час освете! Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога неба!
Никад је не могу заборавити. Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...
Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: „Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима...
а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!... И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на
Није викала, није кукала... Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле...
То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко.
Моја крвава заштитио!...“ Даље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Кад се на волове или краве удари да не чине штету, онда им се то обеси о врат: дужи крај виси низ груди а рачве су за вратом, и тада се зове клечка.
на она акта; осим што се у лето изувао у канцеларији и држао на полици међу актима увек боцу сурутке, што је »пио од груди«... Еле, просто си једва чекао да час изиђеш на чист ваздух. А овај капетан јок!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Јер најсветији путир што се изли на олтар отаџбине Србинове, беху груди ваше; крв коју тада пролисте и данас је благодет Србину...
А Крушка? И он је цањао сјајне снове. Није се могао скрасити на једном месту. Груди му набрекле, а срце игра од радости. — Заваде се двојица — шапуће он — а ја тамо те спотакнем угарке.
Оп осети да га памет оставља, некакав мрак паде му на очи. Сама га душа заболи, а срце да му искочи из груди... Кадар је био на чету ударити... Иза једног грма — према њему — појави се човек.
Нису људи тако страшни! Страх је пустолина, јер у пустолини осећаш како су и твоје груди празне... И он пусти кораке... Али... наједанпут застаде...
Од те сенке што му се лагано приближавала учини му се Станко. Учини му се да види и гараву цев управљену правце па груди његове... Сву је ноћ обамирао, али сад умре!...
А она је буре барута. У то буре Лазар је бацио варницу, и барут је букнуо... Сад — не заустави!... Груди Станкове постадоше вулкан који је бацао све, а није примао ништа.
Дај ми твоју руку!... Она му је пружи. Он је стеже... Срце му је играло, да излети из груди... — Збогом, сане мој... Снаго, поуздање моје!... Девојко моја!... Па се окрете и јурну као вихор...
Разговарали су тако мирно и равнодушно као да су говорили о берби или копњи кукурузној. Станку се груди надимаху. Није се могао надисати, тако му прса посташе тесна.
Данас ко срца има мора у гору!... — А што остави огњиште? — Од добрина! — јекну из његових груди као ветар. — Побјегао сам да главу склоним... Турци ми побише све — оста ми само мајка и њешто нејачи.
Станко је сагао главу и ћутао. Био је веома узбуђен. Срце му је нагло лупало, као да би и оно хтело напоље из груди... Мисао за мишљу пролетала му е кроз главу... — Побратиме! — викну га Зека. — Шта је?
Ваздух благ, а свеж, надимао му је груди. Он се баци у мисли. Тако леп дан... Тако све мило око њега, а у његовој души пакао...
Ми не насрћемо, ми се бранимо! Све је стојало гологлаво око седог попа. Станку се груди надимале... И попа га благосиља!... Ни дотле није мислио на сан и одмор, а сад га то сасвим прође.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
НАПОН Завапи клица: желим нићи, Из мрака, до врхунца! Из прслих груди ја ћу дићи Најлепшу химну сунца. Завапи крило: да се родим, Из страшног мучења крви!
У светло јутро тога дана, Бацајућ семе, рекох: — Буди У мојој бразди крв титана, Идеја силе сва у груди! У простор бачен глас што стреми, Да га небеса буду пуна! И реч што никад не занеми, И вечно будна божја струна.
И та тамна жеља негде у дну груди Расте, кô поплава какве мрачне сене. И свакога јутра будна је пре мене; И често загреје, и често застуди.
Он тка неуморно и непрестано. Ситни конци које испреда, излазе из његових груди, из срца, и његово ткиво постаје све чвршће и све лепше. Шума је пуна топлоте и звука.
Ко зна. Али је немоћан да се уздржи имало, да малакше и за тренутак. Тако тај мали артиста испреда жудно из својих груди, из срца, из болног и магловитог сна и воље за стварањем.
Она гледаше Адама, са чијих је широких кошчаних груди и мишица бризгао врео и крупан зној. Из његовог огромног мрког тела дизала се танка плавичаста магла, као са мокре
1943. („Американски Србобран“, 13. септембра 1943) НА ОБАЛИ НЕРЕТВЕ На шкртој овој груди и сувој подини, Где расте само трње и стена рапава, Нема ни мрав да дође у гладној години, Овде и љута змија од
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Па добро! Па шта је то, врага, што ми је тако страшно насело на груди? Та овима је људима добро! Они су у чистом, једу добро, услужени су, имају ваљаног лекара!
Ах! И књига живота поче ми се отварати. То ли је оно што ми тако притискује груди кад видим ове људе! Они имају, истина, све и свја, па ипак они немају ништа! Они немају свога болећега, немају...
одмах се напуни мишљу о њојзи, и опет се шири, све више, и опет је она, и само она што тако силно пуни и распиње моје груди.
Ја је љубим и на груди стискам, а она затвара очи и сањајући повија се натраг и предаје се истој слаткој и неодољивој срећној мисли.
Очи јој затворене, лице као у неког тешког болесника, а груди јој се немирно дижу. Више ње стоји мој отац. Упро поглед у њу и не миче се. Мало после приђе нашем кревету.
растјерати никака брига дјетињег доба, савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене обрашчиће, а груди се почеше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи. Собу је освјетљивало кандило које је горјело пред иконом.
Неће он, сељаче, никад среће имати! Уђосмо већ у село. Успомене навалише и притискоше ми груди. — Лакше, Илија, лакше, још лакше! Затегни узде. Ходом прођосмо поред нове, велике, зидане школе.
Да је ухватим за руку, да је пољубим хиљаду пута, па да умрем. Талас страсти (ѕіт веніа вербо) све ми јаче дизаше груди. Ја се нагох њојзи. У исти пар сину ми као муња кроз главу: Швабица, сирота, моја мати, Србија.
Свест ме остави. Ја је повукох да је притиснем на груди. Брава шкљоцну и њена се мати појави на вратима. Она трже своју руку из моје, но ја је крепко држах. — Та пењите се!
Ја бризнух у плач, иако сам из поноса престао плакати још кад ми је било 15 година. Сузе су ми текле кроз груди, и ја осетих да ми је топло од њих. У тај пар зачух некакав тежак ход.
шта ће бити á ла фін де финс20 престао сам да певам песму „Што се боре мисли моје”, више ми не дркће лице и не горе груди, тј. не дркћу груди и не гори лице, како ли се каже? Начинио сам таблице за пулс и температуру.
не дркћу груди и не гори лице, како ли се каже? Начинио сам таблице за пулс и температуру. Трипут идем на дан њојзи у собу: на
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Мој Проко — наставља Глиша, а глава му пала од жалости на груди, — да је среће да ти меникана овако пијеш за спокој душе, а не ја тебикана!
« па се све затрчава од врата кревету, седа јој на груди па се чешља гребеном и дави је. И тако то сваку ноћ ради, и тако то траје док петли не запевају, а онда одједаред као
Ваљда је зато и притисла левом руком груди, а десном дигла полако завесу, и стала слушати песму, и кроз шалукатре рекла му: — Лаку ноћ, лаку ноћ! — Јуцо!
Ој, збогом, красна душо, Па срећна довек буди. И одјек сродни’ груди Још прима: Срећан пут! Глас јој је мало дрхтао, али је доиста лепо певала.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
А увек весео, с песмом, набијеном шајкачом до очију, бос, разголићених груди... Био је леп човек. Млад, плав, кошчата и извијена лица с пуном, кратком брадом. Сви су га знали, а и волели га.
XИИИ СТАНКО „ЧИСТО БРАШНО“ Млад, висок, али са преплашеним, плачним изразом лица. Тресе се, дрхти, а увек голих груди, раскопчаних чакшира и распасаних појасева који се за њим вуку...
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Он с леве, а чика-Гавра с десне стране, иду управо кући Гледићевој. На путу нешто се груди стешњавају Чекмеџијићу, срце му лупа, збуњен је, не зна ни сам шта му је. Као да га овде нека особита судба чека.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
поздрави на свим а станицама куда је санитетски воз пролазио, цвеће и венци што су девојке бацале на његове осрамоћене груди и све оне обилне понуде по болницама, у возу и свуда куда је прошао, све, све што се десило од оног несрећног вечера
једнога... једнога забушанта... поред мене, преда мном. Она се засмеја сатански: — Вараш се, рањен кроз сред груди, зато је овде, није као ти. — А ја шта? Шта кажеш? — Ти? Ти два пуна месеца лечиш једну огреботину.
Ето, и нога ми се њена не допада, и груди хтео бих да су јој чвршће. Па и поред тога! Чак да има ногу Францускиње, душу Рускиње, жар Талијанке и чврстину наше
Један диван талас среће поплавио ми је груди до суза. А кроз овај отворен прозор улазило је неко свеже, радосно, рајско и празнично јутро.
и очајно пропе; али, у исти мах, ненадно и неспретно омаче задњим ногама и, отиснувши се грозно и грунувши грудима у груди оног човека, сручи се заједно с њим преко ивице моста у онај бездан.
Кључ! Кључ тај, дај ми га! И једним муњевитим, лудачким покретом он шчепа жену за груди. Па кад се избезумљени од страха жена и човек истргоше, бегајући међу онај зачуђени свет, он се зацерека оним ужасним,
Цео систем човечанског живота... у божанској енергији карактера..... посветити се човечанству..... а љубав према овој груди, љубав према овом великом гробу домовине... Али нова, махнита.
Као суву сламу гладим косу моје драге и груди њене тврде хладне су као грудве снега. О нигде живота! Под мојим покривачем опружен лежи мој леш пун црви.
Африка
Младић–црнац који нас води, бој, нуди нам своју господарицу која је „скоро белица, груди уздигнутих, кратке косе и нимало стара: свега петнаест година.
Најзад изабрасмо једну кућу где је девојка јединствено лепих обнажених груди, сањалачког, скоро нежнога лика и дугих дивних руку.
Црнац без икаквих увода пада у хистеричан бес муца. буса се у груди, и виче кондуктеру: „Враћај, враћај!“ Шалупе се окреће у супротном правцу: земљи.
Њени покрети су покрети застиђене црне Венере. Насред трга врло млада девојка прска своје голе груди, голе и чврсте, пре но што ће дићи суд са водом.
За сваку сигурност он одмах удваја дозу кинина, ставља влажне облоге на главу и око груди, и остаје непомично лежећи да се не би даље умарао.
Овдашња тамна Ева је израз овдашње тамне природе; њена округла рамена преливају се као јаке воћке, а врхови груди јако набубрели вуку груди навише.
је израз овдашње тамне природе; њена округла рамена преливају се као јаке воћке, а врхови груди јако набубрели вуку груди навише.
Становништво је по расту веће а његова кожа је обасјанија; нарочито су жене сад дивне. Њине груди су ретко кад исушене. Напротив, оне корачају испршених груди, чији необично набубрели врхови трепере.
Њине груди су ретко кад исушене. Напротив, оне корачају испршених груди, чији необично набубрели врхови трепере. Око бедара имају кратку плаву тканину коју саме израђују, од чвршће материје
Нова осветљења показују да међ старицама сасушених груди постоји понека млада жена, чије чврсте груди друкчије подрхтавају у игри.
Нова осветљења показују да међ старицама сасушених груди постоји понека млада жена, чије чврсте груди друкчије подрхтавају у игри. Да Швајцарац не би изгубио ноћни лов, журимо на други там–там.
Не смејући се, не осврћући главе прате погледом сваки наш покрет. Дуги, стасити. Девојке дивних груди као из камена, с необично пупчастим брадавицама. Праћен слугама и дечацима одлазим пешице у суседно село Бапле.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Кад је видела да ће јој муж понова да заспи, она поче да га удара, јастуком, и да се кикоће. Груди су јој се тресле. Њен муж се онда прену, устаде, и, у својој дугачкој кошуљи, бос, пође према прозору, да га отвори.
Према наређењу проводаџија, имала је, кад седне, да покаже ноге и задиже сукњу, скоро до колена, а да груди остави полуоткривене, у чипки.
Павле је дакле могао да запази њене лепе, праве цеванице, чак и лепо колено за тренутак, а јасно је било да су јој и груди лепе и здраве. Он се усиљено смешио.
Његова жена је на то упозоравала своју јетрву и кикотала се мужу. Груди су јој се тресле од смеха, притезала је врпцу шешира, који јој је био спао, а била је по свом обичају пребацила преко
Госпожа Кумрија стајала је право, високих кукова, истурених, лепих, груди, а корачала као да трчи. Танка у пасу, а широка у рамену.
Трифун је сад био раздрљио груди, на којима је имао ожиљак од сабље, а пребацио своју плаву, хусарску, куртку преко ногу. Пушио је и ћутао.
“ Чуо је, и сад још, у сећању, како му жена оцу одговара, неким тупим гласом из груди, који није био чуо од ње, пре: „То се, отац, не мож казати, речима!“ Тај глас је био изненадио Трифуна.
Према обичају оног времена, и мати и кћи, имале су откривене груди, јако, тако да је Исакович, ушепртљивши, очи крио.
Оне су имале исти, тамни, дим на црним очима, иста узвијена уста, исте чак и груди, па и глас. Исто лепо, сетно лице, али са мало прћастим носем, а исто тако и тај мио поглед.
А личе као сестре. А што је дуже седео пред њом у колима, њене откривене груди, њена нога, њен поглед, њен глас, личили су, све више, на груди, на ногу, на поглед, на глас, оне која је била у гробу.
А што је дуже седео пред њом у колима, њене откривене груди, њена нога, њен поглед, њен глас, личили су, све више, на груди, на ногу, на поглед, на глас, оне која је била у гробу.
Осећао је, као неке голубове, топле, њене груди, при ходу. Она га је много штошта питала, али је Павле одговоре избегавао.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
везови на кошуљама: цео рукав од рамена је особито лепо извезен шупљикаво, са геометријским шарама, а тако исто и груди и јака. Сви ови везови захтевају пипав и дуготрајан рад.
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
украде ружу У срце је своје сакрије Ветрове се кћери појаве Угледају обрану лепоту И појуре ружокрадице Отварају им груди једном по једном У некога нађу срце У некога богами не Отварају им отварају груди Све док у једног срце не открију И
појуре ружокрадице Отварају им груди једном по једном У некога нађу срце У некога богами не Отварају им отварају груди Све док у једног срце не открију И у срцу украдену ружу ИЗМЕЂУ ИГАРА Нико се не одмара Овај стално премешта своје
нема Једна се рука једва подигне Да хладан зној с чела обрише Ни чела нема Друга се рука маши за срце Да срце из груди не искочи Нема ни срца Руке обе падну Беспослене падну у крило Ни крила нема На један длан сад киша пада Из другог
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
СПАСОЈЕ: Да, госпође и господо, милиони су добијени, то јест, концесија је добијена. 'Одите, 'одите сви на моје груди... АНТА (потрчи му у загрљај).
АНТА (потрчи му у загрљај). СПАСОЈЕ (гурне Анту): Ама, не ви; акционари, овамо на моје груди, браћо и сестре, акционари. (Загрли све колико може и кличе.) „Илирија”! „Илирија”!
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Њено лице и руке, груди и ноге, испод оне подигнуте сукње били су пуни покрета и љупкости. Моја собица на тавану пуна је њених слика.
Поново прстима додирнух шине, а онда пређох њима преко свога врата, спустих их низ рамена и груди до бутина и колена, осећајући свуда младо, нестрпљиво месо.
пљувачку да покренем језик запитао сам је шта је то што ја хоћу а она жестоко и нагло ме ударајући песницама у груди рече: - То. То. Ти знаш! - Не знам! - рекао сам. - Не лажи! Знаш. Ја нећу то што ти хоћеш.
Какве ноге! Јеси ли видео оно испод сукњи? Оно? Оно? Кладим се да мала има комисионске груди! Шта, шта си рекао? Ништа. Купи нове уши, Рашо Војводићу. Нове уши? Боже драги, Томо! Узећу и за тебе једне.
- позвао сам је, али је она само затресла главом. Доле, у води, осећао сам додир њених бутина и груди уз само своје раме. - Мислим да ми је већ помало хладно у води, Рашида!
Само сам се мало оклизнуо! - рекао сам, али она није веровала. Села је крај оца на кауч, опипавала ми је руке, груди, главу и ноге. - Све је у реду, мама! - поновио сам. - Само сам се оклизнуо и пао.
Поквасих кошуљу и ставих је преко груди и стомака. У почетку осетих олакшање, а онда кожа поче још лудачкије да ме пече.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Бруст, фр. бусте) — биста, попрсје, нарочито кип који претставља главу и горњи део груди балгопочтенородна (цркв. слов.) — израз поштовања упућен богатим и угледним женама грађанског друштва бламаж (фр.
Црњански, Милош - Сеобе 1
прође и нестане у ноћи, што мокра улази и одлази, улази и одлази једнако, заобилазећи га и влажећи му огромне груди и трбух, врућ и подбуо, увијен овнујским кожама, на којима је руно пробио зној.
Није више сањао. Пој петлова и лавеж паса чуо је. Жена, која му је била заспала на руци, дисала му је на груди. И шум што изазва, протегливши врат, чу, јер толика још тишина била је пред кућом.
И тек тад, кад га угледа, врисну и поче да кука, павши на њега, грлећи га и љубећи му груди, раме, врат и уво. Већ скоро две недеље дана, откад је дошла порука од маркиза Асканија Гвадањи, заповедника града
Њена лепота, крај ватре, надземаљска, њен поглед и њен плач. Огромних груди и огромног трбуха, клонуо, забринут за децу, он се њеном лудилу и крстио и чудио, па и грохотом смејао.
Ух, што се жене бусаху у груди, запеваху, витлаху својим белим платнима, повезима, обојцима! Иза обора, над стрмином, виде збиља непрегледне врбаке и
Тада, подвикнувши слугама и стискајући дете на груди, опипа оружје, гуњеве и чизме на дну кола, нове новцате амове, сребром оковане, и дукате и нож и сат, округао као
Неиспавано и слабуњаво, било је после све тише. Он поче да тихо певуши и да је љуља, а ћерчица му леже на груди и заспа. Спремао се топал, пролетњи дан, после кише.
Велики комади његових груди и ногу, његове подбуле очи, жућкасте, пуне тачкица, а нарочито његов трбух, дођоше му у огледалу и смешни и туђи.
За све то време шиљбок, пред вратима, са пушком пред прсима, истурених груди, уплашен, стајаше укрућен и непомичан, то јест љуљајући се лагано на петама.
за пиштољем, завлачећи мали прст у грлиће, тражећи да напипа прашину, одбијајући од себе цеви пушчане, уперене му у груди. Надгледао је сваки упис у књиге, и косе, ноге, ножеве.
Када је први пут пао, полише га водом и гурнуше даље. За тренут, вода што му је пљуснула у лице, на главу и груди, врати му вид и снагу и он као безуман, гурнут, поново потрча.
Непрестано је тешко, бесно дахтао. Знајући да пати од загуши и стомака, отпасаше му неколико каишева и раздрљише му груди, где међу чипкама кошуље нађоше као траву, густе маље, обасуте крупним грашцима зноја.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
“ На Груди се верује да ако се прекрши ова забрана, онда ће дете умрети.⁷⁶ До годину дана не ваља, верује се у Метохији, шишати
⁷⁶ До годину дана не ваља, верује се у Метохији, шишати дете, али се не каже зашто. На Груди сматрају да то не ваља за дете „јер не би живило“.
У Црној Гори држе да: „Не ваља дијете него му прође година носити спрама огледала, да не би почем умрло.“ На Груди верују да не ваља „да види зрцало, јер би му се могла призријети напаст“.
које делове тела не треба никако љубити и зашто. На Груди се сматра да „не ваља допустити да велико чељаде љуби иза врата дијете које још није почело говорити, јер неће бит
¹⁹ Не ваља, такође, пред дететом које још није проговорило изговорити „жаба“, јер би могло остати немо, верују на Груди. Мало дете не ваља љубити у уста, „јер неће дуго проговорити“, пише Миодраговић.
На Груди верују да „кад се дијете не може упутит ходит“, ваља да га просјак својим штапом покрене и да му при том каже: „Ајде!
Одбијање од сисе прати веровање да ће дете које се, у право време једном одбијено од груди, поново врати на сису — бити злоочник.
М., исто, с. 362. ⁷³ Гавриловић, Љиљана, исто, с. 138. ⁷⁴ Николић, В., исто, с. 176; Булгариан, Н., „Гатања на Груди“, ЗНЖОЈС, 7, Загреб 1902, с. 386. ⁷⁵ Поп из Грбља, исто, с. 14; Бота, Ђ.
С., „Народна педагогија (Фоча)“, Нови васпитач, 7, Нови Сад 1890, с. 218; уп. Баларин, Н., „Гатања на Груди“, ЗНЖОЈС, 7, Загреб 1902, с. 386; Грђић Бјелокосић, Л., Из народа и о народу, Просвета, Београд 1985, с. 211—212.
Аџић, С., „Клетве у горњој Херцеговини“, Расковник, Београд зима 1984. Баларин, Н., „Гатања на Груди“, ЗНЖОЈС, 7, ЈАЗУ, Загреб 1902. Бандић, Д., Табу у традиционалној култури Срба, БИГЗ, Београд 1980. Бандић, Д.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
Ако се ниједна од њих не усуди да се баци каменом посред груди што их љубав до греха занела, да се позову монахиње из храма.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Није га носила. А и шта ће јој кад уопште није имала груди? У то време, 1950, још није било гума за жвакање, па сам зато жвакао оне вишње из тегле.
Јелени су те године били у моди. Патио сам као убоги ђаво што ми је на груди могао да стане само јелен и по, јер сам био жгољавко, док су моји другови из разреда носили и по шест јелена
Сасвим високо — глава уоквирена тамним ореолом косе, нешто ближе очима два снежна врха груди, а сасвим близу стомак који се диже и спушта као сипа у плићаку. – Хоћеш ли са мном? — каже тихо девојка. – Ја?
Угледаше напете лукове њених бокова и тамне врхове груди, све то обавијено ореолом светлеће прашине. Били су опчињени, и не примећујући да су за младом женом у салу ушли и
Матавуљ, Симо - УСКОК
Сви Црногорци поустајаше, кад Приморац скиде капу и назва бога. Он пољуби кнеза у груди, а кнез њега у чело. Са осталима се поздрави. — Познаде ме, кнеже Драго?!
Дијете раширило руке преко тетинијех набреклијег груди, а главу прислонило на њено грло, те је морала одићи своју главу да гледа оца. А каква бјеше та женска глава!
Она му рече: — А гдје си већ? Твоја те је кућа жељна! Јанко се загледа у њу, лице јој бјеше блиједо, груди јој се таласаху. Онда се Јанко нагну и пољубише се. Па, без ријечи, уђоше.
Он сјеђаше на троножном сточићу, тако да му је глава допирала до груди владичинијех; на кољенима му бијаше њекаква велика књига, на њој лист хартије и дивит, у руци држаше гушчје перо; на
На глави му бјеше камилавка, риђа му брада покриваше груди, а какво му бјеше рухо и оружје најбоље пјесма описује: „А какав је од Острога бане, За пасом му двије пушке мале, О
Сваки турио камен под главу, покрио лице и груди струком, загрлио вјерног друга — џевердар. Свакоме иза главе бјеше торба с брашњеницом и мјешчић воде.
Кнез, лежећи наузнак, одједном поче мучно дихати, његове силне груди надимаху се и слијегаху. Милица устаде и ужасну се видјевши да му је чело намрштено, очи отворене, а усне блиједе.
Драго осјети колико је тежак и заслужен тај њежни пријекор, те му намах навријеше сузе и прислони њену главу на своје груди и започе: — Опрости, дијете моје, умири се; не питах те твога зла рâди, ни срамоте, но...
Милићевић, Вук - Беспуће
ухвате мјесто; неколико војника натоварених телећацима који су их тиштали, с пушкама, са савијеним кабаницама преко груди, путујући на одређено мјесто; достојанствено се пењала у кола два жандарма, с бајонетима на пушкама, правећи некоме
не схвата; за коју је с њезиним сином умро читав живот изван ње, која је пригрлила врелу и крваву успомену у своје груди, створила у себи слику свога сина, оживила га, са хиљаду успомена, заборављених ријечи, милошта; завила га својом
јада који је лила у сузе, и он се стресаше, видећи је како дршће, са врелим челом на хладном столу, како јој играју груди како јој руке, влажне од суза, притискују лице: њега прожимаше вјечно њезин тужан, заплакан поглед, њега притискиваху
и јетким болом, и он само осјећа како пролази нечујним кораком кроз године, мрзовољан, са рукама чврсто притиснутим на груди, са стиснутим зубима и са згрченим песницама, као човјек који је наумио да се свега одрече и да све мрзи.
осјећајима човјека који је убио: трзао се немирно и гонио привиђења; цијеле ноћи падала једна могила камења на његове груди, убијала га, притискивала, мрвила му мозак, и он једва дочека да прође та страховита ноћ и са искреном радошћу
“ а Ирена је гледала с дјетињим очима које не разумијевају, припијала се уз њезино крило, и наслањала главу на њезине груди, знајући да ови часови које је дијете волило, долазе тако ријетко; да ће проћи мјесеци да она ради мирно у свом ћошку
Сремац, Стеван - ПРОЗА
је пошао к њему да му очита онако како он уме, онако његовски; понео и револвер тврдо решен да му скреше револвер у груди: дан-дан! И тако се једанпут мре!
Ту би се пошалио мало с Настом кафеџиком, која је била тако широких груди да је трпела најнесланије шале, тим пре што се већ на њих навикла, јер их већ скоро седам година једне исте чује из
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Ове речи — слатке стреле — Минуше ми груди беле, Скочи млада, њему стиго, Диго крчаг, руку диго, Рука дркта — крчаг доле — Оде на две — на три поле.
Здраво и ти, момо, туди, Да дивна си, селе пуста, Оди амо, од' на груди, Да т' пољуби браца уста.“ (1843, нов.) ПУТНИК И ТИЦА Дивно гора листа, Дивно сунце сија, Дивно река чиста
“ Тако путник туди Тици малој збори, По млади му груди Силан пламен гори, Пламен, пламен свети — Путник сузе рони, Тици да полети Пламен њега гони.
Сузе моје, вељи јаде, Другу грли драги саде, Другу стиска он на груди, А ја сама, сама туди! Усред мора гле врлетак, Онде самцит један цветак, Наоколо морске пене, Нема друга, па он
Ала јадан чупа косе, Грува своје младе груди, Ветри вапај његов носе, Оће скоро да полуди. Тужан иде он на гроба Де почива њему мила, Сваки данак дуго доба
Мисли моја слађана А о драгој мојој, Кад на руци млађана Лежаше на мојој, Кад јој срце куцаше Да пробије груди, Кад јој усна муцаше: „Та ево те туди!
право ка менека шета, Мома само, али кака клета, Какво лице, а каква ли уста, Каква рука, каква коса пуста, Какве груди, а какво ли чело, Каква нога, какво вито тело, Па још око, оно чудо веље, Око ово срце ми умори!
Само што се сва на груди свали, Стиште груди, не мого да данем, Вас немоћан тео сам да панем, Боже, Боже шта је ово туда?
Само што се сва на груди свали, Стиште груди, не мого да данем, Вас немоћан тео сам да панем, Боже, Боже шта је ово туда? Али ево још већега чуда.
Одо доле, доле — али куда? Ја се стресо, стра ми стиште груди, Па из тешка санка се пробуди. Пробуди се, избави се страве, Фала, Боже, те није на јаве!
Па када би имô каку жељу, Једну б' имô само али вељу, Кад би тако смањао се туди Да те могу притиснут на груди, Та на груди и на своја уста, Ох жељице, ала си ми пуста!
када би имô каку жељу, Једну б' имô само али вељу, Кад би тако смањао се туди Да те могу притиснут на груди, Та на груди и на своја уста, Ох жељице, ала си ми пуста!
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Сањала, као дојим онај ђурђевак, сав мирише на моје млеко. Цео дан ме боли груди. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: То је од млека. Не ваља ти ни то што толико сањаш.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— А кога ћеш? — пита је он озбиљно. Тода га погледа, па кад га види онако блесаста а озбиљна, она прсне у смех. Груди јој се тресу, подбрадак игра, а рупице око усне одскачу. — Их, Димитријо! — вели она — кога ћу!...
га удара по нози и саплиће; чакшире му се смакле, минтани разлелујали те се виђаху црвене, космате, никад не опране, груди. Кола су ишла. Он им се поче приближавати.
Једном руком држаше га за подбрадак, а другом поче марамицом брисати му лице, врат и груди из којих је била силна јара... Брисаше она ону крв, прашину и зној а све му се ближе и ближе примицаше.
Ех, што си бедан! — вели она благо. Па да би ме умирила, оставља рад и леже са мном. Ја се згурим у њен скут, груди јој откријем, завучем руке у њене смежуране, топле пазухе, и, тако згурен, осећајући на челу њен дах и додир топлих
После и рамена ти се испунила; тесне и уске груди заокруглиле се и издигле; пâс ти постао витак и обал... Из целе тебе избијала је топлина, мекота и неки чудан, опојан
како сухо грање пуцка, гледам где месечина сија, тишина се распростире а сув, некако оштар, и као стар ваздух пуни ми груди, гуши ме и натерује на кашаљ...
То беше она! Кркљање тупо, тешко, ретко и мучно извијаше се из њених груди које се и не мицаху. Кад уђох и назвах: „Добро вече!“ то кркљање поста јаче и претвори.
Све лепо обучене: на глави им беле, кô снег, мараме — шамије; тесни јелечићи припили им се за обле груди; шалваре широке, лепо набране на боре; рукави од провидних кошуља такође широки, те се из њих слободно помаља бела,
Тако и ти, драги. Први пут кад ме виде, слатко ме по гледа. После, замрси косе моје густе, раскопча јелек, разгрну груди и љубљаше ме. Комшике, црне душе, рекоше ти да сам неверна, и ти ме, наружену, остави. Срце ми пуца, али још те волим.
Оне се све скупиле, згуриле и, зајапурених образа, светлих погледа, заталасаних груди, слушају мантафе, а ручицама стискају срце, да им не куца тако јако и силно... Одједном изиђе и моја.
Ах, да знаш како ми душа гори за твојим дахом, како груди страсно дишу за твојим недрима?... Дођи у моју башту, набери цвеће, накити се њиме.
Рука ми се дотаче њених топлих груди, клецнух, стиснух је; глава ми клону више њеног рамена, те мој образ додирну њен, и не знам ни сâм зашто шапнух: —
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
На улици нема света, само што по снегу шета једна мома. Одело је снежно, бело, на брежне јој пало груди, снег од једа чисто студи; узалуд му Месечина светло чело живо љуби, он шкрипуће бели зуби, гледајући како
Тај осмејак пусти, кад га је видело небо први пут, чисто га гледам де од милина раствори груди сјајне, де изли на тебе љубавни благослов, најплеменитије племе раја свога, чедо љубави, анђела страсти: вино; чисто
си греху зазора дала, свака ти мука стотину зала са душе цепа; Свака кумбара храмове зида, свака ти капка из боних груди године тешке лакоме блуди с векова скида. Ал' онда, онда! — Ох, не сећај ме.
— Не уме Србин кама да крњи, ал' један камен урезан стоји, Србине, брате, у груди' твоји': тај камен црни Црна је Гора.
Румен пожара сећа те стида. Свака јој капка из боних груди године тешке лакоме блуди вечито вида. МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ Срце моје самохрано, ко те дозва
Ти светове из груди погуби, ал' свет нам овај тиме здвогуби. У срца твога свет тај извргнут бесмртна душа узеде ти пут; у томе свету,
за њоме свест заблуди, мрежом густом косе прамне заклони ми поглед луди, мраком светлим очи тамне ужгу сунце ми у груди'; па кад махом сунце зађе, а с очију мрежа сађе, у облаку мојих јада једна ми је паведрина: знадем како и ти
Срдашце меко и меке груди мора да жешћа невоља мути, јер из ока јој сетна капља бије, уздахом склапа беле руке двије, „Зар ту? ох, ту зар?
да ли ме кушаш, да ли ме караш, што преда мном сенку најмилију ствараш, сахрањену давно, у срећнијем добу, у груди мојих леденом гробу? Или се сама из груди ми диже? — Ох, ходи сенко, ходи — ближе — ближе!
Или се сама из груди ми диже? — Ох, ходи сенко, ходи — ближе — ближе!” За руку је руком грчевито стисну, од бола була и од јада
” За руку је руком грчевито стисну, од бола була и од јада врисну, обнезнани се, паде му на груди; у грудма леденим стари плам се буди, у грудма леденим, испод развалина негдашњих снова, негдашњих милина, упали се
моја, чедашце неба, ала си мила, ала си лепа, испод састанка ноћи и дана када те буди звекет ђердана, на меких груди, са грла мека када те буди умилна му звека, ил' о мушком врату кршење гривна, тишино моја, ал' си ми дивна!
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
— све је против тебе, мала моја, сви би да те довате, сви би хтели да се увере да немаш ништа под мајицом, него да ти груди стоје онако, саме од себе, сви жарко чезну да те зезну и одвуку у мрачне гајбе, у тамне ходнике, у ветровите паркове,
по ноћи, прали ти гузу и посипали је беби-прашком да те не пече кад се упишкиш, да су прислањали уво на твоје малецке груди, ове исте што у њих зија и војска и цивили, и слушали дишеш ли? —Богами, она не дише! —Дише! —Ма, ништа не чујем!
чоколаде и цитрона, мешано; они што су стајали тик уз тебе у тролејбусу који је био полупразан и пиљили ти у врат и у груди кад се нагнеш малчице напред, и они што су звиждали за тобом, и они други што су под руку водили угојене жене, па
Њихова је обала, наравно, равна као даска, боље речено као она позната манекенка што носи груди изнутра. Мислила сам да сироти Талијанчићи пате, као не знам ко, што им Обала није разведена и због тога што код њих у
И саме мачке у кратким сукњицама и дубоким деколтеима служиле су наоколо, као да су баш оне лично измислиле груди и то, рецимо, тек прекључе!
А оне даме што су прекјуче измислиле груди таласале су кроз столове с изразом штасамвамреклазарневидитекосведолазинаовоместо гдемирадимо?
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Задовољства су чисто физичка. Очи уживају у све тамнијој боји шуме прекопута, груди у дисању ваздуха освеженог мирисом биља и воде. Ваљда бих једино волео да птице ћуте: али ни тога нисам свестан.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Отаџбино, мајко моја, Што је тужно лице твоје? Зашто храбра деца твоја Сузом квасе лице своје? Какав бол им мучи груди, И дубоки уздах буди?
И кроз тихе равни поточић кривуда, А песме и свирке разлежу се свуда... Од здравља и среће надимљу се груди, Устаните, децо, рујна зора руди. ЦВЕТАК Ја видех цветак мали У трави зеленој; И истргнут' га хтедох У жељи пламеној.
Нит' разум каже, нити срце зна! Почива земља, почивају људи, Осећам чисто како дише ноћ; Ал' моје срце, али моје груди Спокојства слатког не познају моћ.
И анђео мира, кроз дубоку таму, Спусти се пред олтар у пустоме храму. Па прекрстив руке на блажене груди, Рујну зору чека, да небом заруди. ИВ ЛАСТАВИЦЕ — Ластавице, тицо мила Куда пружаш лака крила?
Ту данас варварин Черкез усамљен пољаном блуди, И једнолику песму извија из снажних груди Гонећи мршава стада. Пусто почива Тулбе и над њим орлови круже, А ветар пољаном душе и густе лелуја руже, Споменик
јасно И ноћ дубока влада; Где данас варварин Черкез усамљен пољаном блуди, И једнолику песму извија из снажних груди, Гонећи мршава стада. ТУРСКА К'о изумрли давно преда мном градови леже И мирна, убога села.
Па каква жеља, какав сан Заноси наше груди, Кад ново доба, нови дан, Годину нову буди? Положен лежи бритки мач, И штит и копље сјајно — Ни ланца звек, ни ропски
брзи лет У бурну вечност стреме, И ново лето здрави свет, Ново нам иде време — О, мила децо, такав сан Нек снажи ваше груди, Кад ново доба, нови дан Годину нову буди.
— Но кад камен падне или реч се рекне, У хладној празнини стократно одјекне. 5 „Када самрт стегне моје груди болне, И потоне душа у вечноме мраку, Ви пођите тамо, размакните волне, И на дну језера копајте ми раку, И тамо
Он ништа не тражи, ни за чим не жуди, Не вије се уздах из његових груди. К'о устргнут цветак, што се гробу спрема, Он за радост не зна — ал' ни страха нема.
НА ДНУ РЕКЕ Реко, бистра реко, лепоте ти твоје! Разгрни ми часом чисте груди своје, Да сагледам чуда, да угледам рај; Да прегазим поља рујнога корала, Да походим дворе од чиста кристала, Па да
бајке и песмице миле, Залуду га двори сав чаробни свет — Мутно му је око, срце пуно студи, А бледу је главу спустио на груди, Баш к'о бритком косом оборени цвет...
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
га гоне слова дуж завијутка једино пуж у свом кутку зна даљи пут и наслов читавог уздања пуж који је у наше груди склања испред мрака испред пребрзог краја и памти корења кобна жиле са неманског списка он се врло мало храни
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
Плаче човек, куне се, чупа косу, грува се у груди, али покојник ни да чује; вели му: плати! ТАНАСИЈЕ: Знам, дођем код њега, као код рођака и као код човека, па му
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
С времена на време би се замислили и лак уздах, готово неприметан, отимао им се из груди. Само не задуго. Сунце је освајало, а у вагону била запара. Људи поскидали капе и гуњеве...
Траилу заиграше мускули на вилицама, шмркну кроз нос, и стави руку на груди: — А не, не, жива ми деца... Ах, фирија дракулуј!
Командир је највише страховао за коње. На сваком застанку је опомињао војнике да коњима бришу марамом очи и груди од прашине и зноја, да им се груди од дугог тегљења не би израњавиле.
На сваком застанку је опомињао војнике да коњима бришу марамом очи и груди од прашине и зноја, да им се груди од дугог тегљења не би израњавиле. — Први је услов готовости за борбу једне батерије да су коњи здрави.
Иако су војници поступали по његовом наређењу, ипак, после неколико дана марша, примећено је како су груди неких коња рањаве. Било је немогуће упућивати коње у болницу, а тешко их је лечити на маршу. И командир се наљутио.
Остали су застрашено посматрали сцену. А сутрадан, на маршу, возари су на сваком застанку брисали очи и груди у коња.
С времена на време дају се застанци и људи поседају. Али одмах задремају и, таман глава клоне на груди, а из даљине допире команда, возари узјахују и једнолично клопарање, као удари костију, провлачи се кроз ноћ.
— „Јок ја“ — каже, па се испрси. — Добро... а што ти се ово надуло? — дохватим је за груди. — Ух! — потпоручник Александар удари се по потиљку, а капа му налете на очи. — Разумеш ли?...
Разјапљених вилица, леш је био леђима пресамићен преко једне стене и стакленим очима зурио у бесконачност. Груди су биле раздрљене и крваве, а ноге грчевито подавијене. Нешто ме смлати и осетих умор. Апатично пођох.
Једва се зауставих код првога вода. — Јесте ли га видели? — трже ме смех Танасијев. — Ударило га посред груди. Алал му вера... Али нема ништа. Једва дођох к себи. — А шта нема? — Ја му опипах џепове. Али га већ претресли.
У другога једна рука подавијена испод груди, а друга обухватила, вероватно у самртним мукама, струк траве, где је и беличаста главица детелине, коју ветар њише.
Ту је и завојиште. Згрчени, леже рањеници на земљи, чекајући на ред. Неки умиру. У једнога се груди снажно надимају, а полуотворене очи већ су потамнеле. Допире однекуд самртни ропац.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
испод родитељског и школског туторства, одједном постајеш господин, који има под својим туторством многе младе душе. Груди се надимају од жудње, срце куца јаче и веселије, а ти у себи узвикујеш: Камо рад? Дај да се ради!...
Ова лепа вечерња шетња освежила их и упила нову снагу у груди им, па осетише да им се разлива нека пријатна веселост у срцу; осетише оно познато задовољство од здравља, с којим се
А Гојко занемео, смрзао се, па не дише. Осећа само како му се груди стежу, а срце лупа бурно, живо. Не сме да се покрене, да мрдне ма чиме.
Он се крену према њој поводећи се, а из груди му се разлеже храпав, промукао глас. — Аха... тако ли је! У ово доба... Молићемо за мецко изјасњења. Рибице...
И кад би имао мало више смелости, ко зна какве би се изјаве одједном разлиле из груди. Овако пак само уздахне и снуждено обори главу, осећајући немоћ и неодлучност.
Шта је ново код вас? Гојко се намести на столицу, хтеде се осмехнути, онако ради учтивости, али му се из груди оте тежак уздах. Суморно погледа око себе, махну руком преко чела, па туробно одговори: — Мани се, молим те...
Она не доврши мисао : осети да јој падоше две тешке руке на рамена, које почеше стезати... Ватра јој плану из груди; струје многобројне, муњевите јурнуше јој по целом телу, у темену опет стаде ударати необично, она не разумеваше шта
вреле усне са оштрим брковима падоше на њен усијан образ и тако остадоше... Као муња шину је нешто уз груди, осети да јој се поврати сва снага, она се изви из тих руку и скочи... Први тренутак беше страховит...
Глас му веома задрхта и он застаде, па као да прогута нешто што му дође уз груди до грла. Љубица га гледаше све зачуђеније и збуњеније, поцрвене и стаде дисати убрзано... Обузе и њу узбуђење.
стаде обузимати зебња, али досадашње узбуђење беше веће, те надвлада, и она опет обори главу, стидљиво и плашљиво, а груди се подизаху и спуштаху бурно, све јаче и јаче. Он је узе за руку, па обема својим рукама стеже ту мекану, врелу ручицу.
И сада, ево, стоји као опчарана и једнако обрће и посматра часовник зажарен очима. Прикачи га на груди да види како стоји, али мука : нема у школи огледала!... Отвори га и гледа како ради, па опет затвори и гледа.
Да се све то угуши, заборави, па да се живи кô и досад!... Устала је весела, спремила се, прикачила часовник на груди, пошто га је прво дуго обртала и посматрала; већ му је проучила и разгледала сваку шару, запазила сваку особину, али
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Хладовину оставила, Ленка ти је већ одрасла: У Ленке је бело лице, У Ленке су мрке веђе, У Ленке су бјеле груди, Тебе зове да те љуби!“ 178. Вијала се бела лоза винова Око бела, око града Будима.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Усуди се! Овај ће ти челик пробости блудне груди!” (Сцену прекине Јелисавета, која стане испред њих, или се попне на буре, и обрати се искупљеним грађанима.
Драга мајко, пригрли ову жену, онако како је она пригрлила мене на своје расцветале груди! ГИНА: Кад си пре и њега стигла да пригрлиш? СИМКА: Њега? ГИНА: Мужа вараш са Секулом, Секулу с глумцем!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Као просјак са барикада пуцо, и ко Цезар долазио са мора. Ал чим се заљубиш... чланци твоји и груди малене и колена тврда ко круне од сребра, и бледе усне што брзо зарумене, и сјајна лака ребра чине те маркизом...
У страсти очију плавих, и жилица јако љубичастих, и груди ко цветови што вену, цветови бели први... Маркизом, што бледа од уживања безбожна, иронична кад се зора јави одлази
Али, кад читаше о Бризеји, што се буди, и отвара очи, пуне таме, у зори, бол неизмеран паде му на груди. Јер свему на свету беше утехе. Свим мислима, за све јунаке, и грехе.
У њих сам крио образе моје топле од твојих груди, Нежније но руке твоје биљке сам позно по стиску. Страсније него на твоје груди пао сам на њих, у блудном, безумном
Страсније него на твоје груди пао сам на њих, у блудном, безумном вриску. ОЧИ О колико пута кад пред тобом осетим: да желим да оставим за
А икона се блиста. И ко румене очи, вино што бела рука точи, задиру ми у груди дојке беле, са ранама сред врха нага Богородице твоје.
Клатно звона тешко и тмурно у груди удари ме. Тад се дижем, и, у мутна ока прозора, пуна ситних гласова вечери, шапућем, несигурно, и моје име.
После да је годинама туда нема. Једно вече да, изненада, опет, туда лови, и звездана, мајска, ноћ да ми је на груди, рујну од жуди, баци, сву бледу од жуди. Да засузи, загрли, рукама обема, гола као поток, са бедрима као лабудови.
Једног пролећа, и ја сам горко знао да, кроз свирале девојачког ребра, здравље дајем. И груди своје, у грожђу, криком, раскидао, наг, на дну неба, опивши се завичајем.
над сваким телом, голим, и, над земљом овом, кроз коју Арно руди, пун звезда и зрака, мој се шапат слива, у измождене груди, јер се, у пролећу, све то опет збива, свуда, где ја волим. И, тако, без речи, дух ће мој све туђе смрти да залечи.
Љубав мутна више на уснама ми не руди, нит ми по несвести протичу преображења. Згаснуо жар за Тобом сија ми још на груди, али пун жалости и очајног раздражења. Нећу сачувати ни мисао, да сам цветну грану удисао.
Мој отац, Тома, био је ониска раста, снажних, широких, груди, бркат, са косом лепом, меком као свила. У детињству, на селу, сачекивао је повратак стада и пио млеко оваца из кабла.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
И докле мати на груди стискава Чедо — звездама мала јата броде Анђелске душе невиних жртава. ЈОВАН ПУСТИЊАК 1. Рибизле Сурови аскет што је
Са страхом, с тешком слутњом у груди Забринут народ лута и блуди По улицама, Тиска се, врви Около Храма Ал не на принос пасхалне крви Већ да молитвом наду
И пред страхотом Божјег виђења Што румен лица с бледилом мења, Јуда се прахом по глави посу; Чупајућ косу — Груди бијући И крвав поглед небу шиљући Сруши се, клече: „Проклетство!“ рече.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Ево ме! (Ту се лупио у груди, коракнуо један корак напред). Тај је, мислим, добио орден за грађанску кураж. (И право је!
Ха, ха, ха, ха!...” Тргох се, и груди задрхташе од страшне слутње, а у ушима одјекну оно пакосно: „Ха, ха, ха, ха!” Сутрадан се већ о тој свечаности
И мене одушеви тај бујни народ пун грађаске свести и самопрегоревања за општу ствар, па ми се из груди оте узвик: „Страдијо, ти нећеш никад пропасти, па ма сви народи пропали!” „Ха, ха, ха, ха!
Старац очајно уздахну, одгурну љутито хартије и глава му клону на груди. Према њему, на другој клупи, седи једно ђаче; у руци му заклопљена књига, а оно напамет говори лекцију из ботанике:
Међутим је непрестано уздисала, хукала и гунђала неку слутњу, бојазан за све и свашта. Повијена мало у леђима, груди јој уске, слабачке, упале; руке метне под појас, па тумара свуда по кући и дворишту мотрећи на сваку ситницу, а у
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
винограде, окићене црним, ка' смола, или жутим, ка' ћилибар, грожђем, пуним меденог сока — мелема за уморне, малаксале груди...
слама, трепере и фркћу добри коњи, севају виле у снажним и једрим рукама, диже се слама и пра' под облак, а из снажних груди радника разлежу се једначити звуци, који му и песму замењују: ај... ај... ај... ај!...
А ти се дохваташ дебела хлада, испод кога још није роса спала, бациш се у ту свежину, па осећаш како се груди надимљу, не могу довољно да се надишу, а леђа се кале, као усијан челик, кад бациш у ледену студ...
Само ми очи блуде по том чудном кругу, по тим тамним сенкама, што ка' призраци мрдају тамо и амо, а груди, препуне неког чудног задовољства, само се надимају све више и више.... — О Аго, викну Анђа.
Онда се тек и ради, кад се њени гласи разлегну. Уз песму се и старост подмлађује, уз њу се и старе груди распламте, а за младе и не питај... Журе се певачице, журе се момци, раде и старци, ал' не дрема ни — бардак...
Па и старији се малко ућуташе... А пуначке груди, под танким јелецима и ћенарликошуљицама, почеше се све брже и брже кретати, а срце све јаче куцати.
све му то дође на очи, и осети тежак сумор; нека магловита туга поче да му се вије око срца, око груди, поче да га дави свега... Легао је онако обучен у кревет.
Завуче му се у груди нека безузрочна туга, која поче да га мучи, да га мори. Чело му се намршти, очи јаче засијаше, цело лице доби сувише
последњег човека с пушком судници, паде на ледину, нит' пусти од себе гласа, нит' мрдну руком ил' ногом, само се груди и трбух дизаху и спуштаху тако јако и брзо, те мишљасмо да ће крепати до зоре. Пре сванућа бесмо под великим растом.
Зенице се рашириле и приковале се у једном правцу; сваки гледа кад ће да се окрене пушчана цев на његове груди. Хиљадама мисли појури у главу, а у ушима звони и ври... Све то би само за тренут ока.
Али нам, ипак, прође леденица кроз груди, кад чусмо онако суров и страшан одговор. Истог тренутка он шмугну за други трн, па се отуд завуче у неки купињак.
— Ја нô болан, човек ка' и ми, одговори други. Трепери му џемадан, извезен срмом и обасјан сунцем, али се не крећу груди под њим. На једном месту с леве му стране више појаса пробушена чоха, и на том месту види се крв.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Они само знају да кажу: Секулић овакав, Секулић онакав. Читао си ваљда дописе о мени? Па јесте, бре... (Грува се у груди.) Ја се не стидим тога што сам био жандармеријски поднаредник.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Кад је облачио немачко одело није имао машне око врата, него је ишао раздрљених груди као онај Мара из револуције; а кад би се опет сељачки обукао, није смела изостати дугачка машна која му се пружала,
треба људе придобити... — па понекога и почастити. — Сад за мен’ ме се не брини! — рече Ђорђе и метну леву руку на груди. — За село је сал питање, а ја сам каил. — Е, дакле, стоји?
то... некако...« даље не рекну ништа, само врте главом и ударају се у груди. Али зато им је и Мило било кад би га чича Милисав казнио.
Дах му застао, не трепће! Одједаред се трже, грдан велики глоговак испусти на земљу, а из груди му се оте један уздах као човеку кад му се свали велики терет с душе, и он узвикну: — Но, хвала богу!
« То би јамачно рекао. Пуне му среће и груди и шаке! Био је задовољан. А срећа те је био хришћанин, јер иначе би се још могао као онај стари поганик, онај
Кааажи! С-с-ссс! и ту лупи Мића ногом у земљу, лубом о луб а руком о груди, па стаде. Срета му приђе и честита, а тако и Ђорђе. — Од данас да смо побратими! — рече Срета. — И с мен’!
Ћата разумеде и запева »многаја љета!« Цигани засвираше »туш«, а Мића се једнако лупа у груди и виче: »Баратом, митмонђа-асмонђа!« Сви расположени, па и сам ћир Ђорђе.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
СЕ ПЕПО КРСТА Разболео се Пепо Крста, једне мрачне ноћи кад су облаци наносили буру, Заболела га глава, груди, крста, Добио високу температуру.
Ко нас, ко просо, у простору просу?” Понекад, кад ветар свој вечни припев загуди, Луда ми нада за трен испуни груди; Помислим: можда он срећне проводи дневи У подрумима, уз топле, кућне цеви, Можда је, нашавши другаре спретне и
), Јака и широка као тараба, Груди јој дрхте као прасићи, Бокови — речни токови, бутине Нафтни торњеви око Кутине, Мотри хоће ли купац наићи, И
” БАБА-ЈОША ОТПОВРЋЕ ПРАВЕДНОМ ЛАЗАРУ А баба-Јоша из Хоргоша (Висока, друсна и замашна: Груди су јој као два добоша, Сенка јој се протеже до Драгаша) Кори уљеза и дођоша Лазара, праведника и праваша: „За
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
– Ал’ где ли страха нестали су трази Под зором бледом и поднебљем млаким? Небеса канда отворише груди. И маса звезда отпоче да пада Поново широм васионе целе На њих и на њу, преко тужног места; И ветар опет зашумори
је поноћ суморна, Опет је поноћ будном ми промакла И меким крилом, тугом срце такла; Опет је душа уморна, А с груди Терет се није сишао. Шта мари? Поноћ је прошла. – Зора руди... Треба нам лећи, снови моји стари.
Ови људи, Као мртваца гомила, у зону Жељене среће прате ме. А груди Надимају се, траже ноћне студи, Свежине. Јурнух напоље, пун јада. Варница маса из локомотиве Прелеће.
Заспаћу мирно под Истине велом Са венцем снова преко мртвих груди. СТАРИ МОТИВ Разнежена јесен: млаки дани неки, С мирисом давнине, пролећа и чежње, С радошћу наивном к’о детињске
Од завере мрачне на слободу људи Ти си мучки удар задобио први, Поносан и храбар; — из твојих су груди Потоци потекли племените крви. Данас, ти си тужан и остављен скоро.
Горка јесен узела је рâна. Охлађене, разболеле груди За њу више немаху топлине... Умрла је када цвеће гине. Остављену, не знаше је људи; Она боле видала је њине.
Остављену, не знаше је људи; Она боле видала је њине. Како ли је пусто, тамно сада! Срце суво; груди болно празне Очајања змије море разне; А на душу вече што сад пада Осећај ми страшне носи казне.
Он се никад није крет’о са свог места, Веран својој груди и рођеном тлу. Али, најзад, када све полако преста: Кад му старе гране остадоше голе, А последња тица не дође му
Уморна, кад треба заклопити око, Легала сам увек на његове груди И слушала како, к’о море широко, Љуља ме нежност једне моћне жуди. У мене је увек гледао све живље.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Под орловским носом стрше му брчине сиједе, дебеле. Тај џин раздрљио груди, објесио струку низ раме, у лијевој му дуга пушка а у десној чибучина као тољага будалине Тала.
Сердареве руњаве груди надимаху се и слијегаху силовито. Више одједном потмуло је јекнуо. У један мах сав унутрашњи јад његов скупи се, зар,
Један другоме читаку из очију сваку помисао што је коме мозгом лијетала и осјећаје што им груди набрекле. „Хоћемо ли се обрукати данас пред старијема?“ заподје Петар. „Нећемо, божа ти вјера!
Видје како се маломе груди убрзано надимаху и слијегаху, у котлацу му поиграваше јабучица; лице му ублиједило, као самртнику; зенице му, необично
Човјек разумједе све. На лицу му се разли велика сјета и уздах му се оте из груди. Обори главу, па набраним челом стаде тепати своме псу, јер овај једнако режаше и отимаше се.
млатити што је јаче и хитрије могао, али залуду, Јан му сваки пут одбије ударац, па га убоде и викне: „Рањен си у груди, у мишицу два! у слабине три“ итд. Венцел се наиједи па баци штап пустопашице. Штап љосне о врата па на таван.
Стана сједе на ковчег, што бјеше до главе од кревета, а на крило узе Милуна, који уморну своју главицу наслони јој на груди.
Дјевојчине груди тако се силно одигоше да одбише главу Милунову, а уздах што се из њих вијну, као танки вјетар разбаруши му косицу.
Она двојица лежаху наузнак, један до другога и покривени струкама. Како им се груди, од снажнога дисања, надимаху и слијегаху, тако се и покривачи на њима клобучи и улегни.
Поглед Јанков бјеше мутан и расијан с почетка. Она одмаче луч, откри му груди и дохвативши га за руку, стаде га дозивати. Јанко се мало-помало прибра и уприје зенице пут ње.
Како сједе, поче расплетати косу. Вијенац бујне вране косе, просу јој се низ плећи, по раменима, на груди. Сјајни бичеви бјеху, уздуж и на размак, помало улупљени од уплитања.
“ завапи Стана. Сердар љосну плећима на пустину, као мртав. Као прољетни ћух вјетра, тако силни уздах оте му се из груди, а у исти мах двије крупне сузе скотрљаше му се низ образе. Дисао је као што дише човјек кад је у највећем трку.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
зуба, усница, чељусти, ушију, из гуше, гркљана, рамена, мишица, лакта, чланака, руку, прста, ноката, грбине, крстина, груди, ребара, слабине, из срца, из црне и беле џигерице, из пупка, желуца, црева, бубрега, мехура, бедре, колена, из
зли(ћ), (злога) — црни пришт (болест) изгртало — чиме се изгрће жар и пепео из пећи; ватраљ издат(-и) — болест груди, с пробадима и тешким дисањем измећар — слуга(н) изор — најам стоке за орање изум(и) — одобрење инџил — јеванђеље
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
А свињарче јој каже, да ће јој дати прасе, али да му да да јој види груди. Она одмах раздрљи прси, а он кад јој види на прсима белегу, да јој и друго прасе.
“ А Турчин се одмах утакне: „Валај и била, баш сам то хтео да изрекнем.“ Царева девојка открије и груди па рече дечку: „И то си погодио; казуј још шта имам на колену.“ Дечко одговори: „Имаш месец.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
МИЛЕ: На кога ти то циљаш? Ја сам у БАСК-у подизо тегове и растезо федере преко груди! ГОСПАВА: Какве сте ви бедиње и сплачине! ЦМИЉА: Па друже! Па мајку му! Па каква је ово држава?
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
(Љуби му руку, клекне, клоне, загњурује му главу на груди.) ЈОВЧА (тргне се): Ту сам, ћери, ту. (Под теретом сумње коју је разумео из владичиних речи, са страхом од света да
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Грго их запита гдје је свети Вране. Они га поведоше пред главни олтар, гдје се Грго превијао и бусао у груди, што је икад могао. Послије њеколико дана Буковичанин угоди фратрима.
Вичући од ужаса, пођоше сви у гомили пред главни олтар. Св. Франи однијело с главе златну круну, а са груди му три низа драгоцјених завјета.
Харамбаша скочи као опарен, и настави: — Један му брк бјеше дуљи до другога, је ли?... Бјеше још руњавије груди, а танкије ногу, је ли? — Јест! — изрече Срдарина, блијед као крпа. — Тодорина! На моју душу, Тодорина!...
Та Јела, кћи једнога имућнога сељака, бијаше повиша од Бакоње, танка у пасу, а широких груди, црне коже, малена чела и благих, плавијех очију.
Задуго, чим би Бакоња отворио очи јутром, милина би му испунила груди и он би похитао ка прозору да отправи први поздрав њојзи преко воде, знајући да и она о њему мисли чим се пробуди.
злато прекорио што јутром зебе и кисне, она би му умјела одговорити само сузама радости и јачим привијањем на своје груди, као да му хоћаше рећи: „Та видиш ли да те моја јака жеља и привуче и проведе неповријеђена кроза погибли!
лагано, лагано пружи обје руке, а кад осјети њене меке и топле у својима, он их провуче, те им се у тренутак шљубише груди и уста... Послије полак часа, кад Маша донесе кафу, затече сама Бакоњу, тужна.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Дај ону страшну реч што тоне Још непробуђена у мрак меса Од које груди мукло звоне Као негледана кап небеса. Дај речи које имају тело И у телу срце црвено, Све оне које ће горко чело Наћи
Укопан, али већ с пуклом узом, Растем ли ја то врхом главе Заливен својом срећном сузом? У ове груди, ко у плен голи, Канџу ми зариј бронзани лаве: Кад је већ плач ту — нека и боли.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Његов леш косо лежи у тами, наслоњен на њу и покривен њоме. У бради се згрудвала крв. Груди су исцепане. Најежи се, ледене су ноздрве ветра, а дах му увек заудара на даљине. А иза облака небо је пуно звезда.
рабаџија, и крупан смех засипа му главу, туче по можданој опни; вилице му јаче зацвокоташе од жалости, а у дубини груди закрвари и зацвиле нешто мало, голуждраво и живо, јер се смеје Тола, надничар, што је у његовој кући одрастао, његовим
Ђорђе јој приђе, загледа се у лице, умором издужено, па у врат и груди. — Знам ја какве жене често мењају кошуље — промумла и, опуштене главе, с муком седе поред огњишта. — А, зато...
„Леви“ је млитав и хладан. Тола га принесе ватри: главица му плавичаста. Одви му пелене и на модрикасте, хладне груди прислони уво: не чује срце.
Сељак, комшија мртвих Прероваца, гологлав и раздрљених груди, изиђе из куће носећи у рукама живог, шареног петла. Држи га за главу, а петао, висећи, маше крилима као да лети.
Ћутала је. Никад му није била тако лепа: лице, очи, стас, груди. Њим је јурнула дрхтавица, па му одједном дође жеља да је удара по лицу, да јој смрска очи, да је удара, свуда, док је
Окупала би га... Села је у корито, вода је пекла, али није хтела да је расхлади, квасила је груди, лице, косу и леђа, питајући се: како је све то одједном дошло после толико дана мучења, свађа и брига?
Дуго је лежала непомична, уживајући у себи, безименом мушкарцу нудила груди, трбух, удолицу бутина, нудила себе невину са јарким жељама, нудила снажним рукама, мишићавим и длакавим, нудила се
Ти, Господе, знаш на кога сам помислила. Нисам помислила! Неко ми је шапнуо. Своје тело, и ноге и груди, жарачем ћу да наружим, спржим... Опет су јој се очи овлажиле. Радовала се: сад ће сузе линути.
„Боље, браћо, Турци да се врате!“ махао је штапом Аћим. Рекао је још: „До гроба ћу се борити с вама и за вас!“ Груди су му биле набрекле. Сам себи био је као брдо велики. А сељаци, сви су око њега били као мрави.
? помисли и застења, сада, у њиви, под брестом. После, у кафани, сипао је у себе ракију да одагна из груди лутајући куршум. А од кукурикања до фењера све је исто било: мамурно и мучно.
Анђа је дојила преживелог близнака Алексу и жалила се да јој је мала гладница почупала груди. Шта би Аћим рекао? Узео је дете у наручје и осмехнуо се сумњивој нади. Здраво је, крупно и лепо, уверавао је себе.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Не по роси и мирисном цвету, Већ по земљам' што се српске звале; Где год нађем Српкињице мале, Да им паднем на те груди беле, Да им кажем: Благо теби, селе, Благо теби која имаш мајку, Имаш мајку, имаш и бабајку! Малена сам...
што сам мала, Ја бих српском свету мирисала; Па би дошле Српкињице миле, Мноме би се лепо окитиле, Мет'ле би ме за те груди беле А мирис би говорио: Селе, Благо теби која имаш мајку, Имаш мајку, имаш и бабајку! Малена сам...
На глави ти венац од поменка, Миле груди бела ружа чува, Око паса плавичаста саса, Око срца стручак милодува. Зачудих се, на што тол'ко цвећа; Ал' ми цвеће
нешто бруји То су пали Сићани славуји: Жице преду Из свиленог гласа, Откали јој Дубак до појаса, Покрили јој И лице и груди, Да се моје Сунце не пробуди. Ј.
„Ој, ђаурко Анђелијо Црна косо, беле груди Једном сам те опазио, Ал' те никад не пољуби!“ „Све сам драге разгонио, А рад твоје ране љуте Ох, ђаурко
лепе, једини другари, У новоме стану познаници стари, Срце вам је добро, песма вам је мед; Али моје срце, али моје груди, Леденом су злобом разбијали људи, Па се место срца ухватио лед.
О мајко моја! о благо мени! Много је дана, много година, Много је горких било истина; Много ми пута дрхташе груди, Много ми срца цепаше људи; Много сам кај'о, много грешио, И хладном смрћу себе тешио; Многу сам горку чашу
Што то тресе моје ледне груди? - Трошни пеп'о лако се не буди. Канда брује топови са стране Где сам младе проживов'о дане.
пев'о, о теби сам снев'о, Ал' од тебе нешто и захтев'о: Кад ме смртца отргне од људи, Да ме примиш ти у твоје груди! Зар ти никад није на ум пало Што си негда Бранку обећало?
Ту погледа брат на брата, П, онда горе, п' онда у се, Груди дркћу, уста ћуте, Али душе разуму се. Да л' то снага ниче нова?
Да ли из хладних струја океана, Где си пламен летњег дана Провела на груди Воденог духа? И сад се дижеш... У твојој коси Горе корали, сија се бисерје, Ризе су твоје обливене Светлошћу благом, и
У твојој коси Горе корали, сија се бисерје, Ризе су твоје обливене Светлошћу благом, и дахом морске траве, И груди мирисаве, Росне и меке К'о лабудово паперје!... Заштитнице добра!
Попа, Васко - КОРА
да довек чекамо сунце Да нам се кроз ребра зажути Слушамо како нам срца У грлу мртвих стубова лупају Истрчали смо из груди 14 Очију твојих да није Не би било неба У слепом нашем стану Смеха твога да нема Зидови не би никад Из очију
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
га попреко својих рамена и повуче једном руком његове предње, а другом руком његове стражње ноге на своје широке груди. У то им се придружи и Хипократес.
У њену средину стави роба који је корпу, напуњену зељем и воћем, окачио на своја плећа, а ону другу на своје груди, лево и десно постројише се остала два роба, онај са телетом и онај са јагњетом, у своје симетричне положаје.
место нареченог пратиоца Земљиног, алабастерко раме принцезино и, кроз исечак њене хаљине, горњи део њених заносних груди. Он претрну. Неочекивана небеска појава заврте му главу, обухвати га слатка језа, а реч му запе у грлу.
- Краљева ћерка не располаже слободно са њим!“ Она не разумеде смисао његових речи, али се приљуби на његове груди, срећна због његове милоште и заштите. Филаделфос је миловаше по њеној злаћаној коси, и размишљаше шта да уради.
Аристархос паде пред краља на колена, прими благодарним погледом гривну у своје руке, притисну је на груди, и оде у изгнанство. Никад се није дознало где и када је умро.
Његова свечана одећа, једна врста црне мантије са белим овратником који му је покривао и груди, стајала му је одлично. Бујна коса падала му је на груди и потиљак.
Бујна коса падала му је на груди и потиљак. И оба друга њена детета беху укусно и свечано одевена. Она им довикну: „Ходите брзо овамо у кујну да се
“ „Реците ми! „По томе што она донесе још више но што се од ње захтевало. У томе погледу она личи груди снега која, стављена у котрљање, постаје све већа.
У томе погледу она личи груди снега која, стављена у котрљање, постаје све већа. И једна слаба идеја личи груди снега, но таквој која због свог слабог састава не може бити стављена у котрљање и која, што год се више њоме бавимо,
Она личи груди снега која, стављена у котрљање, постаје све дебља и већа. Слично се догодило и са мојом данашњом посетом.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Не налазим да сте у праву — рече ошишана студенткиња, сува, доста дужна и испијена жена ниских груди, колико да се умеша. — О ово овде, шта ти је то? — То су: Сенке јутра Арцибашева.
зверајући на све стране, кад се једна врата нагло отворише и на степеницама указа, са пуно ружа на левој страни груди, она, у путничком шеширићу од сламе, дугачком мекинтошу, лица озарена срећом и у оној милој узбуђености која чини да
Видели смо се само једанпут пред велико одступање. Тешко рањен у груди он је лежао у крушевачкој резервној болници, где сам отишао да га посетим.
Пошто ме пусти н измаче се он понова прискочи па ме притиште на своје груди. — О благи Боже, нисам се надао, хвала ти. Плакали смо обојица. — Зашто се ниси надао? — Па, знаш какви смо данас.
брада дрхтала: — Драги ујаче, — рече он — Ти си благовремено извештен о доласку високог госта (и ту се убоде палцем у груди) па си ипак кућу закључао. Дубоко увређен пошао сам да те тражим, али... али како то да тумачим?
изненада, бљесну нешта необично, мило, пространо, огромно, тамо преко зелених, рајских дубрава, и засени те испуни груди као новом неком надом, вољом да се живи и заборавом свега.
поличица са пуно стакларије, медикамената и књига, професор Љубишић, блед, умнога израза, врло високог чела и упалих груди.
Је ли правда да ја, избушених груди, јектичав, пропао, труо, понова идем на фронт, а други, здравији од мене, никад га није ни видео? Нека ме чују.
лежао раскречен полеђушке на бетону и топла, густа крв текла му је из уста па слазила низ браду на раздрљене, рутаве груди које су га болеле, док се по уснама била згуснула и усирила.
испресецане и брзе речи и примедбе) док му је глава, као одсечена и као да се држи само на кожи, падала час напред, на груди, час лево и десно, на рамена, а час пресамићена остајала тако забачена на леђима, отворених, жедних уста и увек
Само је крв јаче зашикљала на уста и уши и брже капала низ браду и чупаве груди које се надимале. Повремено неко тешко, болесно и неправилно дисање подрхтавало је из суседних ћелија и сливало се у
Па му дође да падне на груди овом човеку што му сад говори тако благо, људски, као човек што говори човеку. — Ти ћеш изјавити све по реду, је ли?
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
И опет су мутно свитале нове зоре и налазиле ме с груди пуном смрти и с устима пуним њеног црног укуса. Смрт. Вјечита мисао. Друг из дјетињства.
– Јесу, сестрице, јесу... Побуђују на размишљање. Била је задовољна. Обујмила је књиге руком и притисла их на груди да их врати у своју бијелу собицу.
Својствено му је то што није замјетљиво одијељен од прсног коша: линија груди не ломи се, већ се благо прелијева у трбух, сугерирајући нам једну малу коректуру познатој Платоновој трихотомији
и епитхyхметикóн-а уклапа се још један члан: то погранично подручје, нарочито подесно да послужи као нека врста алонже груди за надошивање одликовања, мора ла је сјелиште државничких осјеЬања. Разумије се, у томе постоји категоризација.
погрбљена плећа као танко зимско сунце које обасјава али не грије, и она не успијева да разгали пејзаж руина у нашој груди.
За ампулицу, хај, ох све, баш све ћy дат': невиних груди рај, чедности прве цват!...“ Јер шверц ампулица највише се ширио путем добро организоване подземне мреже женске дјеце.
То су дубоко и суштински различите ствари. Велики је осјећај једна чест васионе у нашој груди. Не ваља се препадати нагонског непријатељства и туђости које велики осјећаји побуђују према нама у срцима ситних људи.
Умрла је поткрај прољећа. На груди сам јој положио медаљон с мајчином сликом и киту мокрих ружа. Испратиле су је и жене из мјеста.
Као да се трептај сад преселио негдје између груди и грла: нешто топло и меко, као задихано птиче, још ту задише и дрхтуљи.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Кмет га ослови без поздрава: — Где ти је мајка? Ђурицу дарну ова кметова осорљивост. Пође му срџба уз груди, али се он уздржа. У том се зачу из куће слабачак и промукао глас: — Ево ме, Перо, сад ћу.
Струја свежега, хладнога ноћнога ваздуха појури кроз отвор, право на њега, и он удахну свом снагом пуне груди овога дивнога ваздуха. — Ђурица! — зачу се отуд глас, који га потресе свега, јер познаде чији је. — Ча-Вујо, ја сам..
Истога тренутка искочи, као звер разјарени, Пантовац у свом страшном наличју и, пруживши пушку право у груди механџине, дрекну: — Доле!
« — питаше се Ђурица двадесети пут, лежећи на мекој росној трави, под зеленим и густим наткриљем букова лисја. Груди му се још силно надимаху, и сваки му мишић играше и дрхташе од умора и узбуђења.
Дође му да удари себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога тела, да би таквим болом угушио онај стид од себе сама...
Кад стигне твоја њива, стићи ће и моја, па ћу ти дати. Ђурица разумеде шта се ради. Пође му нека љутина уз груди, а пред очима му опет заигра она злокобна измаглица. Докопа пушку и, као холуј, испаде пред запис. — Шта то радите!
И ако му је била окренута леђима, он је познаде и осети да му нека пријатна топлина леже на груди. Очи му се засветлеше неком необичном радошћу, и он гледаше, не дишући, како се Станка сагнула, па кваси хладном водом
Девојка запе ороз, пружи пушку право у груди му и, као предомишљајући се, проговори: — Ја се не шалим; ти знаш мене. Говори, хоћу ли да цуцам? — Пуцај!...
могла видети вампира и дрекавца, бар се може похвалити (себи самој), да је узела хајдучку пушку и нишанила га њоме у груди.
— »Ево ти пушке, па се увери.« И кад му се упре пушка у груди, он стоји непомичан. То није обичан човек... А Ђурица, дохвативши бачену пушку, окрете низ реку што је брже могао.
Ђорђе, угледавши свога љубимца у крви и за њим замахнут нож, јурну као рис на Сремца и сјури му нож у груди. Зликовац паде, али истога тренутка Радован окиде пушку и Ђорђе се зањиха, поведе се у страну и претури се... — Тајо!.
Паре су то, хеј ! Ђурица се злоћудо намршти и увуче пуне груди ваздуха. — Ја ти кажем само то, да без ње не могу живети, па сад... једном се мре.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
тако, ударе поред једне касарне, а ту су баш солдати чистили робу, па кад виде цуре да скачу, ухвати сваки своју за груди, и одмах и њима руке приону те и они почну скакати уза њих.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
На груди сам руке Прекрстио своје. Гледам како тама, Нечујно и тихо, не правећи звуке, По зиду се пење у чудним сликама: К'о љу
Срећом беху загрљени људи, А жене им, као из обмана, Црном косом што скриваше груди И одело плавог јоргована. И одело, што у ноћи плаве.
Отвараху очи, црну косу, Што скриваше и груди и тело: Као светлост лепота се просу И дан бео и у небо бело. Тад стављаху јорговане на се, Умиваху са мирисом
И све што драган својој драгој таји, Дуго ти причам, док задрхте груди, Док снови мину, приђу уздисаји. НА КАЛЕМЕГДАНУ Дан јулски и врео уморан одлази.
Ти си дивна била. ТИШИНЕ ОРГИЈЕ Пијемо нас неколико пропалих луди И полусвет: Без свега, и без радости; мада нам груди Чезну за цвет. Звуци виолина, вино, јак додир жена Дају нам пир, Ал' свуда се крећу сенке мртвих времена, Умрли мир.
Како гост незвани, огрнут у приче, Рањене му груди баца посред блата; И црна шамија на дому га виче, И тражи га земљом гробова и рата.
Ја немам сузе за оне младиће Што су весели пошли из свог стана, К'о да их зове за границом коло: Њине су груди пуне светлих рана, На које душа прнула им холо.
Уместо сузе да мртве делије Ожале редом, нек гробове њине Песма из срца, из груди прелије: Велика песма уместо црнине.
Ја нисам слутио испод ноћи сиве, Да су већ ту руке спасоносне, здраве, И груди где топло сва предања живе, Да су нам пристигли носиоци славе.
Позваше нас браћа из мртвих равница, Понижене сестре и клонуле груди, Јаворове гусле покиданих жица, Закопана звона, оковани људи.
Они спавају прости, без украса, И њине груди густи црви плаве; И док се губе из свог лепог стаса, Хумке им расту у цветове славе.
Они су остали испред Елбасана, На Љешу и Скадру, крај Јадранског мора, И њихове груди са седамн'ест рана, Позивају себи децу нових дана, Враћене орлове са албанских гора.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
На срећу, успео сам да ме вода не однесе јер сам се ухватио за брану обема рукама. Притисак на моје груди је био веома велики и једва сам успевао да одржим главу изнад воде.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Капитен тима ми је пришао, опипао моје мишиће, груди и леђа и узвикнуо: ”У реду!” Почео је рвачки меч, а бруцошки див није могао да дође до изражаја пред момком који је
Имало се шта и видети! Поглед на ове германске ратнике, високе, широких рамена, велике главе, снажних груди, увек озбиљне, уливало је поштовање.
Ћипико, Иво - Приповетке
једра, лађе миле, па јаче осјети у себи вољу за животом и вољу да чим прво своје дијете види, да му гладну пружи своје груди, да га надоји, — и очима и свијешћу захвати уједанпут цио њезин шкољ..... —Укрцајмо се! — јави се стари рибар.
— Исусе мој, милосрђе! — оте се и њему из кржљавих груди, панувши му на памет гријешна мисао на Морачу, мада је се клони и неће да је ни у цркви види, јер је тврдо одлучио да
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
дотиче с небеским сводом, одева се и у његове боје, обвија се плавом линијом хоризонта: „Од чела до паса, и преко груди, превучем Линију Ону дугу.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
три тачке, а то значи да се више не види на кога је почела да мисли кад је у узбуђењу положила руке на своје обнажене груди. Преци су, дакле, механички али с правом одвојени од еротике.
Обилазила га је ходом својим снажним [. . . ]. Руке своје, које никада није спустила још на његов врат [. . . ]. Груди своје приносила му је тако близу [. . . ].
Чисти и безбројни потоци жуборили су са тих стена, и ваздух, што је продирао у груди, као нож“. 329 Због, за њих, необичне природне околине у којој су се обрели, и због необичног положаја који им је тело
пође и нестане у ноћи, што мокра улази и одлази, улази и одлази једнако, заобилазећи га и влажећи му огромне груди и трбух, врућ и подбуо, увијен овнујским кожама, на којима је руно пробијао зној”.
Одбијајући од себе свакога, притискивао је на њу своје груди, не пуштајући је ни онда кад су бабе хтеле да јој склопе очи.
прође и нестане у ноћи, што мокра улази и одлази, улази и одлази једнако, заобилазећи га и влажећи му огромне груди и трбух, врућ и подбуо, увијен овнујским кожама, на којима је руно пробио зној.
и лепог Дафининог тела, које ће се нешто касније описивати део по део - једно гломазно, нескладно тело, „огромних груди и огромног трбуха, „као буре”.
да седи сам себи до ногу, под високим јелама, и види своје огромне чизме и утегнуте бутине, као и раздрљене, космате груди, чипке кошуље и сребрне гајтане, као и висеће, дебеле образе и пљоснат нос.
Велики комади његових груди и ногу, његове подбуле очи, жућкасте, пуне тачкица, а нарочито његов трбух, дођоше му у огледалу и смешни и туђи.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Али се Милојеве груди напунише ваздуха, очи закрвавише и зуби зашкргуташе. И од ракије и од новога осењавања. Обема рукама се ослони о
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Ал’ не жалим — бар је лептир Остô данас жив. ЛЕПОТИЦА БЕЗ МИЛОШТЕ (Од Хамерлинга) Хладно се смешиш из празних груди, Гиздавко хола, Љубав и чежња к теби Немају приступа...
Свом горчином кроз свет иде, Носи своје неизвиде, Уме живет’ и без нада. С уздисајем није тако, Из груди се отме лако, Тежећ’ небу, својој кући. Уздахнути мора свако, И ко није никад плакô Уздахнуће издишући.
Ласно ј’ теби новом бојом Поновити рад, Насликати такав исти, И још лепши „Над“. Платну дајем оно чим се Груди прелише... Ал’ из душе нек’ ти живот Над не избрише!“ »Отаџбина« 1891. АНЂЕО И ЂАВО (Од К.
Вођ ми звезда, звезда свача — Тад’ се зове вечерњача. Црна ноћи, кад већ снагом Опоравиш наше груди, Ко ти вели: „Мини, мини — Когод спава нек’ се буди!“ Иста звезда, звезда свача — Име јој је тад’ зорњача.
А ја с драгом мало ниже По руке се држећ’ топло, Кроз груди нам струјао је Као мајски миомир. Поточић је жуборио Као песма путникова, А над нама облачићи Низали се, губили
Хеј, ка’но што црна нојца Уздише за белим даном, Пет столећа кроз груди ми Уздахују над Стеваном. — Која вајда од уздаха, Над могилом твога праха?
Тело ј’ смртно, траје па дотраје, Карактери остају да сјаје. Спомен њихов прима се у груди, Нове борце, нове снаге буди. Јунак у гроб не носи оружа, Рука клоне, мач се другим’ пружа.
Ова речца, коју давно Не чујем у груди, Ова речца, омладино, Сад се живље буди. Тај аманет шаљем данас Цркви ваших срца, Да видимо, може л’ да се И
Што је негда то ми и сад Шири, тêсни груди, Ја се и сад молим Богу, Богу свију људи. Видим клету неједнакост Како правду гуши.
Бранећ’ што нам српска мајка Ставила у груди, Да нећемо и све бранит’ За чим теже људи. Ово морам одбит’ силно, Тако ми олтара, И од себе и од својих
За сваки топли сунчев зрак Пољупца слатка, медена, У груди твоје зима сад Забада копља ледена. За сваки шапат љубавни Што исток шапну невести, Зима сад чини прекоре Мекој
За сваки цветак, који си Задела летос на груди, Север те шине пахуљом, Киван је да ти нахуди. Часови миља минуше, Радост и сладост протече, Па шта ти јадној
Краков, Станислав - КРИЛА
Тада су ови, пробадани звуцима и погледима, прсили своје теретом увијене груди, и бесно ударали по камењу поткованим цокулама. Први су били високи И снажни.
Први су били високи И снажни. Једноликост је стварала опсену да су и други такви. Музика их је опијала као обнажене груди жена. Они су мислили да су већ победиоци, и да продиру као варвари у освојени град. Тада би пљачкали и силовали.
Мотор је урлао у пенама, а ваздух јурио из напетих свемирских груди. — Хеј, Сергије, Сергије... Пилотова глава је била глува и трезн на полуга.
— Јеси ли видео како јој се зуби сијали у злату? — Хаљина јој је била црна, и није довољно покривала ни груди ни ноге. — А како је само пољубац бацила. — Браво, Душко. Пољубац куртизанке испраћа те на фронт. Донеће ти срећу.
Јутро. У трави су ћурликале жуте препелице, куварска магарад су њакала, а чупаве војничке груди се нечем радовале. На ватри су певали плехани лончићи са чајем. Невидљиви бумбари су зукали у зраку.
фарман... 120 ПХР... не волим Њепоре... пих, митраљези. Загњурила је његову чупаву главу међу откривене груди. — Цхері, носићеш ме на своме апарату, је ли? Ја хоћу да летим. Све је обећао. Мала Зизи је имала чедне плаве очи.
Убица се сећа убијеног. Убијени је непријатељ, а убица јунак. Прорезани шињел и пробијене груди. — А, а... — био је јекнуо онај. Крик је био прост али страшан. — Убио сам, убио сам...
Сав блед пао је на неравну земљу спасилачке косе. Дисање га је стискало гвозденим канџама. Парало му ознојене груди. Осећао се сам усред пустога жбуња, које је покривало целу косу, иако је крај њега био његов дуги трубач Сима.
Војници су расекли и раздрли блузу са прсију. Указаше се маљаве груди по средини пробијене. Црна крв се лила по маљама и беломе месу. Лице се грчило од болова. — Ду—шане... убише... децу..
— Убите... револ... Лице се искриви у страшноме грчу. Из округле ране сред груди, са које завој беше спао, шибну увис млаз крви. Ропац пређе преко уста, која се развукоше, и жућкасти се зуби указаше.
Чуло се само како кркља ваздух и крв кроз цевчицу забодену у једне рањене, расечене груди. Онда се поново појавила бела сенка баронице Ивон. Њена златна коса била је чупава.
По том је навикао да гледа бароничине истурене груди под кецељом, и да осећа мирис њеног тела. Било је потребно да буде ту, крај такве жене, да би могао оздравити.
Петровић, Растко - АФРИКА
Младић–црнац који нас води, бој, нуди нам своју господарицу која је „скоро белица, груди уздигнутих, кратке косе и нимало стара: свега петнаест година.
Најзад изабрасмо једну кућу где је девојка јединствено лепих обнажених груди, сањалачког, скоро нежнога лика и дугих дивних руку.
Црнац без икаквих увода пада у хистеричан бес муца. буса се у груди, и виче кондуктеру: „Враћај, враћај!“ Шалупе се окреће у супротном правцу: земљи.
Њени покрети су покрети застиђене црне Венере. Насред трга врло млада девојка прска своје голе груди, голе и чврсте, пре но што ће дићи суд са водом.
За сваку сигурност он одмах удваја дозу кинина, ставља влажне облоге на главу и око груди, и остаје непомично лежећи да се не би даље умарао.
Овдашња тамна Ева је израз овдашње тамне природе; њена округла рамена преливају се као јаке воћке, а врхови груди јако набубрели вуку груди навише.
је израз овдашње тамне природе; њена округла рамена преливају се као јаке воћке, а врхови груди јако набубрели вуку груди навише.
Становништво је по расту веће а његова кожа је обасјанија; нарочито су жене сад дивне. Њине груди су ретко кад исушене. Напротив, оне корачају испршених груди, чији необично набубрели врхови трепере.
Њине груди су ретко кад исушене. Напротив, оне корачају испршених груди, чији необично набубрели врхови трепере. Око бедара имају кратку плаву тканину коју саме израђују, од чвршће материје
Нова осветљења показују да међ старицама сасушених груди постоји понека млада жена, чије чврсте груди друкчије подрхтавају у игри.
Нова осветљења показују да међ старицама сасушених груди постоји понека млада жена, чије чврсте груди друкчије подрхтавају у игри. Да Швајцарац не би изгубио ноћни лов, журимо на други там–там.
Не смејући се, не осврћући главе прате погледом сваки наш покрет. Дуги, стасити. Девојке дивних груди као из камена, с необично пупчастим брадавицама. Праћен слугама и дечацима одлазим пешице у суседно село Бапле.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Хајд’ иди, Вуче!... А кад му вина Капљица жарка груди разгреје, Те већ у срцу живот закуца, Потражите ме... ВУК: Збогом, Станоје! ИСАК: Збогом!
Где хрпе нема земље гробовске, Којој ће сваку ову мрвицу Турчина бесног кости покрити; Где нема људи, где нема груди Које ће камен бити стенама, А оклоп-стена слабим женама; — Где нема Вељка!... (Почивка.) Жалосна земља!...
“ СПАСЕНИЈА (пада му на груди): Станоје!... Ох!... СТАНА: Проклети, бог дао! ГЛАВАШ: Јест, ја сам био! А с оне стране од Делиграда С војском је
онда млека имала, Док ти је непца танка кожица У благом млеку хране тражила, Прегорела би дојке обадве, На своје груди злобно сипајућ Отровног биља горке сокове, На таки начин да те умори, Да викне после тугом лажљивом: „Ох, куку
Али и груди реке студене У јарости се својој надимљу, Осећајући борбу страхотну Што ће са хуком ветра студеног Још ове кобне
„Гвожђе ме тишти!...“ То што је рекô, Заслужио је давно вешала! „Синџир ме мори! Груди прснуше! Ил’ скидај с врата ђердан гвоздени, Ил’ цркох, човек, мучећ болове, Или ћу гвожђа тврду карику О глатко
ХАЏИЈА: Хајд’ напред само! Овакви часи груди надимљу, А крв ће њима терет лакшати Што ми на теме баца судбина! (Главаш с Хаџијом одлази.
Од бедног робља Најбеднији те моли, господе, Скрушеним срцем груди немоћних. Победу даруј!... Не нама, оче! Но сјајна рука правде вечите Нека понесе венец победе!
да је много дивнија Од саме кћери бога великог Што свако јутро рађа зорица, Па да топлином своје љубави Ледене груди свету разгреју, А благом миру душе њихове Давно умрли да се радују — Све бих ти дала, све без речице, За мушко
Па где је сад?... СТАНА: Ох, сина, пашо!... Сина, сина дај! Груди су моје сува обала, Доле је на дну стеге храпаво, Пламен га жеже дана жестоког...
Голим рукама змију хватајућ, Ал’ пре ће наћи жаок шкорпијин, Него што с груди сина дивијег Румену ружу зорно укине. (Гласно.) Па, Колебане, шта Главаш вели? Мисли ли данас моју послушат?...
ПРВИ ТУРЧИН: А ти, што ћутиш, Ћериме?... ЋЕРИМ: Ријечи му у памети биљежим, а муком ми се груди трзају, као да сам ћезапа сркнуо... Јарамаз ољу!... А волио бих га жива пећи, него из златна филџана јеминкаву сркати.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
је било чисто као стакло, исток преливен светлим руменилом, ваздух тако свеж, густ и неисказано пријатан да су се груди и нехотице широко надимале да га што више увуку; честе су оживеле од птичијег поја и цвркута, по шумарцима више нас
Ваш је шанац тврд, а ваши су бајонети још тврђи. Буде ли душману мало ваших куршума, оприте му у груди ваше бајонете. Истрајте још мало, ђенерал ће вам одмах послати потпору и измену«...
Прости... Затим скиде са својих груди неке ордене, извади сат и кесу с новцима и све предаде једноме од оних што ношаху Кирилова: — На!
тебе твој Стојан воли... и милује... милус... милус... И ова мала прилика наслони главу на моје груди, једном ме руком страсно загрли и стеже, а другом ме миловаше по образу.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
На то мени срце: Добро ј’ мени туди, Ал’ би време било Да променим груди. Здружиће се срећа да ме тамо прати, Одакле ћу теби Нову срећу слати.
“ ИИИ Мој је живот тужан пустолина грдна, Моје ломне груди порушена црква, Увенуло цвеће по гробу се њија — Кâ да га је љута отровала змија; Побегле су тице од сува растиња..
ХХВИ Да ти ниси српска мома, Притегô бих друге жице, Певао бих твоје очи, Твоје груди, твоје лице. Да ти ниси српска мома, Ја бих теби хвале вио, Ја бих тепô ситно, лепо, Не би л’ ти се умилио.
Ох, како би била празна, Једно друго да не чује! Двоје груди, два су срца, — Једно друго допуњује. ХХХІІ Снивô сам те, а ти пуна цвећа, Међу цвећем лековита биља, — Било
На глави ти венац од поменка Миле груди бела ружа чува, Око паса плавичаста саса, Поврх срца стручак милодува. Зачудих се, откуд тол’ко цвећа, Цео врт се
То су пали Сићани славуји: Жице преду Од свилена гласа, Откали јој Дувак до појаса, Покрили јој И лице и груди, Да се моје Сунце не пробуди.
Један часак... једна речца... Па да с’ опет врате, Да опколе, да јурише, Да кидишу на ме, Да разбију моје груди Из пакости саме; Где се пламен распламтео, — Искра твоје душе — Да нагрну, да навале, Па да га угуше, — Ту да
Анђели би хтели Срећу смртних људи, Они би отели Љубав нам из груди. Овако нам лепе Среће и не слуте. — Нека срца стрепе! Нека срца ћуте!
Светиња грозна тог смртног часа Паде нам на душу, паде нам на груди, И нико нема ни речи, ни гласа, Нико с’ не усуди Дотакнут се крила тог сна, ил’ јаве, Заталасат’ ваздух око мртве
“ ВИИ Сунце с’ роди, па завири У поноре мојих груди; Ужасне се, па ме мане, Пође даље путем својим. Ја останем с јадом мојим У ужасно вел’ком свету Сам; Сунце с’
Рука малаксала, И гледале очи, Заносном немоћи, На самртном часу, На своме угасу — Очи магла прели, Борба груди смори, Патник се исцели — А свећа још гори... Гори у тишини, У пустоши тој, — Такав ми се чини Сада живот мој.
Остај тако марљива И за дочек спремна, Остај тако дарљива, Самоћо мелемна. Лечи, теши довека Све болане груди, Које беже од света, Од веселих људи.. XВИИ Што ме људи гледе тако Што ме тако прате свуде?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Један од њих се окрете и управи пушку на мене. Али стиже мој каплар и зари му бајонет у груди. Он испусти крик, заколута очима, диже руке и тресну.
— А шта би ти радио? — пита га Влајко. — Тхе... још питаш! Данас су скинули Влајку и завој око груди, те може да седи заваљен. Али лекар је рекао да ће му кроз петнаест дана скинути и завоје са ногу.
А заповест се мора извршити... Никад ми небо није било тако бистро и плаво као тада. А она шума чаробна. Моје се груди надимају за животом. Одупро бих се и ногама и рукама.
Лежим на леђима и нешто ме гуши. Напињем се... али неки се обруч стеже све више око мојих груди, и кости као да ми пуцају. А неки беличасти облачак ми пред очима. Затим постаде црвен...
Зови... оног дежурног... забушанта! — Шта ће вам он сада? Капетану се приклопише очни капци и глава клону на груди. Напрежући се, мрмљао је: — Да му кажем... ја нисам жандар... Ја сам командир митраљез... Ја жандаришем Бугаре...
— Оставили ми своју родноју земљу, а наши семји под патиском непријатеља... — И јопет живувајемо! — удари се у груди Пера „Ђеврек“. „Фикус“ мљацну устима и, прибирајући мисли, с тешком муком настави: —...
Навикли смо били на топовске пуцње, прасак експлозије, а ови нежни и дрхтави тонови били су одиста необични. Наше груди се шире. Мисли се буде и навиру слатке успомене наше младости.
у пресечено дрво и пуштам дим из цигарете, који се није разликовао од згуснуте паре што је излазила из мојих груди. — Чини ми се, магла се разређује. Пожуримо! — рече Груја. Валови магле промицали су покрај нас.
Затим оњуши револвер и стаде да га лиже. — Осетила вазелин! — смеје се Драган. Узе на груди мачку и поче да је милује. — Ходите да чујете како преде. Фр... фр... фр... — прео је мачак и жмиркао очима.
и кад умрем... — Он је млитаво кретао шаком — знаш... да ми се донесе букет... Ветеринар спустио главу на груди и једва процеди: — Ја бих сада кукао из свега гласа! — онда погледа мрко Бору: — Ти замишљаш да сам ја аутомат...
— Певај, иначе оде одело — дере се Коста. Ветеринар отпоче Бора се завали на Радослављеве груди и поче да га љуби. Радослав стаде да се смеје. — Е, људи, никако ми не иде у главу, како извукосте овога коња.
Ветар поче да завија око лађе. Било је прилично хладно. Шињел нисам могао обући, јер ми је око груди био обавијен дебео појас од плуте. Због ових појасева нисмо могли ни лећи, већ смо седели око нашег сплава.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Силни поглед, сам магнет, памук руке, груди снег, образ — прилика; многоцена свила влас, слаткогласни твој је глас што је музика.
све лете момком око главе, Момке оком стрељају лепотице плаве; Гледај како свирац дувајући црвени, У лепота цвеће на груди се зелени; Глед[ај како] с играча зној р'јекама тече, У момака од љубови серца громко јече!
височајше благо, Кротко, њежно серце, серце серцу драго, Да ти кажем како њежно љубе људи Своју вјерну љубу, како њене груди Јесу олтар љубови њежноме јунаку Који уме живити срећно у буџаку, У буџаку сиромаштва и б'јеломе свјету, У љубови н
—, Млада, взрачна, к'о Даница, накрај злачног брега; Одежд' б'јела распуштена немарно по т'јелу, Горе каже врат и груди, доле — голен б'јелу; Појас јој се црвен види, раздрежен низ страну, Низ врат власи, влажни јоште, возвјештују
Сваки би рад да се поје жар његове груди, Овоме су јавор-гусле, том свирјел по ћуди. Један иште да се пјесна с нравом љубе слаже, Други — да му ја погодим шта
Но нек' знаду, ако саде већма нег' пре љубе, Да ја умем и јошт већма наоштрити зубе, И да неће труда бити дотле мојеј груди Док се која жртвовати за пл'јен не усуди.
д'јеле, Овај Павла, мили Драго, листак књиге б'јеле; Читаћете, нека знаду рода вашег уди Да за њима и у даљи моје горе груди, Да за серце све спомиње како му је било Прикривену под голубље дома вашег крило. Слатки спомен!
Каква војна, око нас? Полк черни нек' се множи; в срам ће пасти. Чиста совест нама штит. Трпење крепко груди нашој оклоп. Пијериде! лек ваш скор. Глас лире ваше балзам нежном сердцу; С песном вашом јачи дух.
народ млад Каквим сам хоће кад над њиме Штедар и праведан скиптар влада, И поверења к сопственим силама Оклоп на груди носи. Кој’ оставља Сам себе, туђе данас није Помоћи достојан. Много може Род храбри, зашт’ му с’ чини да може он.
Бога се сетим и свеца, и живо сад к мосту похитим. Кленом заштићен десној на обали потока брза, Премда ми с’ груди стешњавале, страшнога Турчина свалим.
О, слатко име од ког’ срце стрепи У српској груди, кад му спомен чује, О, примеру величествено лепи, Ког’ иста слава славно одликује Кад виспрености седмом небу лети
Дигде л’ руку да т’ упита шта желиш од груди Њених, кажи: Верност коју чесни хране људи. У смеју јој на уснама вољу ти примети, Буде л’ добра, тад помисли да си
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Де, шта се говори! КАП. ЂУРАШКО: Шта?... не питај, Светлости! Људске су груди пуне пакости, У срцу нема оне љубави, Оне врлине, срца — како ли? Без боја душа да га заболи... Јок!
ШУЛОВИЋ: Баш да је царска, Да је — боже опрости — баш и Христова, Кад као стрела једном појена Народу целом груди раздире, — Кô слабог црва бих је згазио... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ти би, — Ал’ никад ја!...
на себи носи истина; Послушаће те, кажи све: Да није права имô гонити Столећа тужног седу старину, Који је својих груди извором У годинама жарке припеке Врхова ових камен росио... Говори, моли, светла госпођо!...
“ ЈЕЛИСАВЕТА: Ти буди стена! Нек’ се о твоје груди раздробе Пучине мукле бесни валови, Робова твојих дивљи синови. КНЕЗ ЂУРЂЕ: И тврда би се стена разбила.
КАТУНОВИЋ: Још није све — О, господару, има још! Јер где се пакост с злобом завери Поштења мушког груди цепати, Тек ће на гробу светле истине Грехова својих корак каљави Обуставити — пјано посрћућ: Са Арслан-пашом и са
ЈЕЛИСАВЕТА: Како? Зар ниси још?... КАП. ЂУРАШКО: Јесам. Ал’ нисам знао, светла госпођо, Да једних груди тврде костуре Два жива срца хране челична: Једно размрсках врелим оловом — Он мртав паде...
КАП. ЂУРАШКО: Не цвили, госпо, немој, Светлости! Док су ти ове груди коштане Нежности дивне чврсти оклопи, Мирисне косе т’ длаку свилену Ни поветарац не сме такнути — Не, госпо, не
Пролијте крв... сву је пролијте!... Немојте штедит’ њене изворе, Друго се за њих спрема корито, У мојих груди врелој пећини Свака ће капља наћи утока, Где ће пламеном хитро шибајућ Из срца сваку радост гонити С крвавог чела
КАТУНОВИЋ: Што ме не убише, што не пролише Из груди мојих сваку капљицу? Да само дана овог несрећу Не гледам данас живим очима! Отеше све, баш све до Цетиња.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ућута бој — Поноће стиша Пушака громких смртне јекове, А болан јаук груди смождених На црни крили тама понесе, Да га синови будној краљици С пољупцем сетним срца снужденог На забринуто
У царствà свога огњу вечитом Потражит пламен оживљавајућ, Да ти топлотом својом угреје Смрсканих груди зиму вечиту.... БОГДАН: За њим ћеш ти. — КАП. ЂУРАШКО: То ћемо видети.... (Бију се, капетан Ђурашко рањен посрне.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
плоче и дугмета пришивени на предњем делу ђечерме или џемадана, које се стављају као украс, а некада и за заштиту груди у биткама“ тубити — памтити тутунлук — на фуруни, пећи цев, сулундар кроз који пролази дим ћаба — муслиманска
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Шибајући тела обнажених жена У даире лупа, јауче и пије, Затим тражи песме дотле нечувене, да тај бол без бола из груди му гоне, И ја праскам, бесним, крв струји кроз мене И стотине струна у свести ми звоне. У коштац са судбом!
То сазрела младост неког циља тражи: Хтела би из душе, из срца, из груди, Чак и бол би хтела: кад је бол раздражи, Да се троши, крши, и бесни и луди.
Хоће ли зар да нешто рече То трзање груди последњег човека? Лажући сам себе погледом је пио Плаве женске очи у које се тоне; Кô светињом неком опијен је
- И жене ми пише страст до кости голе! И у шаторима вриштала сам ратним, Док ме очи, уста, док ме груди боле, Срећна када мучим, срећна кад ме муче. ...
Дубоко, немо жеље мру. Груди су тако песме пуне, Да жудно желе суза сласт. А зреле воље бију струне, И шушњем чезне столет храст: Господњих
Трубе трубе, Оштрице телеса рубе И снаге грубе У месо рију зубе. Тисуће људи, Тисуће груди, Тисућ мишица, Тисућ зеница — Све мре и гасне У славу славе часне. З.
БЕЗ ДОМОВИНЕ Мисао нас једна раном зором буди, Мисао нас једна целог дана прати, Мисао нам једна ноћу тишти груди: Да ли отац пати?
Брига једна зором кô џелат нас буди, Брига једна вас дан у стопу нас прати, Брига једна сву ноћ нагриза нам груди: Је ли жива мати?
Жудња једна зором у освит нас буди, Жудња једна вас дан у срцу скривена, Жудња једна ноћу сажиже нам груди: Шта ли ради жена?
Страх нас један зором кô опело буди, Страх један нас гони с помраченим видом, Страх један нам ноћу мржњом пуни груди: Сестре су под стидом?
Бол нас један зором као труба буди, Болом једним свака налита је чаша, Болом једним кришом плачу наше груди: Где су деца наша? ...
И тад утекох сав стидом обливен. И узбрао сам, кô кришом, пун жуди Цвет један, што ми још мирише груди, Цвет тужан, бео и у куту скривен.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Мени ноћца лако никад не протече... У мислима, тако, уздахнô сам јако, А сузе су текле низ образ полако; Од груди се мојих вечан огањ створи, Да у њима душа пре рока изгори!
Усамљена На средини морске пене, Цепам муње и громове; А таласе рикајуће Са храпавим камом груди У капљице ситне мрвим.
1862. ЦРНОГОРАЦ ЦРНОГОРКИ Ране моје љуто тиште, Мила, дивна Црногорко! Моје груди помоћ ишту, Испаране на бојишту. Помоћ, помоћ, Црногорко!
лепе, једини другари, У новоме стану познаници стари, Срце вам је добро, песма вам је мед; Али моје срце, али моје груди Леденом су злобом разбијали људи, Па се, место срца, ухватио лед.
О, мајко моја! О, благо мени! Много је дана, много година, Много је горких било истина; Много ми пута дрхташе груди, Много ми срца цепаше људи; Много сам кајô, много грешио И хладном смрћу себе тешио; Многу сам горку чашу попио,
Милионима народи пиште, Милион груди просипа крв — Милионима пале кућиште, Милион људи гмиже кô црв. И милиони долазе смерно Јевропи гордој на холи
Ил’ си дошла, злурадице, Да ме варкаш, да ме једиш? Измучене старе груди Да повредиш, да позледиш? „Ја те љубим!...
“ тврдиш, млада, Пуна јада, пуна нада — Али љубав седом старцу Веруј, душо, тешко пада... Увеле су груди моје, Твоја љубав — ватра жива — Па се бојим, старац седи, Од пламена и горива. 1875.
„Још их нема!... Где су? Шта су?... Ил’ им зверске стрепе груди. На мегдану и ужасу?... А кад треба децу клати, Слабе жене злостављати, Онда ће ти онде бити, Спаљивати и робити,
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
То иза гора и вода лелек је рушне сељанке. Род смо. Кад умре човек, и моје срце рушно је. Откини зумбул с груди, погни главу; војника хоће да закопају, а њему тако се живело.
Откини зумбул с груди, погни главу. Негде зàпева труба. СЕСТРИ У ПОКОЈУ Субота, мори ме туга, прислужи, мамо. Руже што у муци, да
5 И гле, у плаветни дан, вејала сном и вејала, са таласавих груди нељубљене девојке, љубица смерна. ИЗ ОСАМЕ 1 Остани где си, и теци као река, и као дрво расти, и олујом
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Корак, кретање постаде јој спорије, учмалије. Свакад са завученим рукама у појас, под груди, видела би се како иде, надгледа, ради, спрема. А од Младена чисто је стрепела. Сасвим га, од страха, остави, напусти.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
да спречи појаву болести, и тога ради, у Србији и Црној Гори, мазали су воловима и кравама на Тодорову суботу »врат и груди куваним кукурузом, пасуљем и белим луком« (ГЕМ, 37, 1974, 167). П.
Ћипико, Иво - Пауци
вољи кројено, окупило јој се око знојна тијела, па се са сваким дохватајем и пригибом истицаху јаки мишићи и заобљене груди.
Силна чежња и туга јављаше му се из душе. Не знадијаше јој узрока, тек је лијепо осјећао да му трга груди. И њих дроје зауставише се и погледаше правце куда је он гледао.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
И тако редом. Понављао је непрекидно како мора бити лепа као небески анђео, мила лика, смеђих груди, нежна и умиљата, висока три и по лакта, бујних груди, витких дугих ногу.
како мора бити лепа као небески анђео, мила лика, смеђих груди, нежна и умиљата, висока три и по лакта, бујних груди, витких дугих ногу. Дадра је био најпогоднији човек за тај посао у читавој земљи рашкој.
Пипац је довео јарца, оборио га између Лауша и Јање, клекао му на груди, извадио из чизме дуги нож и преклао му грло једним потезом.
Чини ми се да сам спазила један његов брз поглед којим је прелетео преко мојих груди и кукова. Ко зна, можда је помислио да га, прерушен у женско обличје, сам враг куша и наводи на грешну помисао.
На Христовом телу створио је Прохор све оно што није имао на свом. Христове груди су моћне, Прохорове тесне, утонуле: на Христу силна снага, кипте пусте мишице набрекле и бујне, у Прохора млитава сува
Личила ми је на сушичавог болесника који се упиње да сакрије напад кашља што му у таласима навире из груди. Док је журно одлазила у своје одаје, пратио сам је погледом.
Била је ноћ. Она је уморна лежала преко мојих голих груди и жудно удисала ваздух док јој је срце тамбарало као галопирајући вранац.
Гушио сам се, читава лева страна груди трунула ми је од оштрих пробада. Лежао сам у загушљивој соби, муве су ми зујале око ознојеног лица, хватао ме је
Доцније је постао још мрзовољнији. Пажљиво сам пратио његов сусрет са Јеленом. Кад је пришла да га пољуби у руку и у груди, он је прелетео очима преко њеног стаса, не би ли, ваљда, спазио какву промену. Расте ли јој трбух!
Јелена Лауш хрче. Рутаве груди му се дижу и спуштају тако равномерно као да осим спавања, коме се тако здушно предао, на овом свету ничега другог
Све се на њему смеје, и затегнуто чело без бора, и два реда светлуцавих зуба, и брада, и уши, и образи, и груди. Онда почињем и ја, мада нисам чуо шта је тај шашави копилан испричао.
До пре две године Дадара је био управо такав човек. Имао је тело ратника, тело рутавих груди, са сплетовима нагучених мишића, широким шакетинама, и био је ратник.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Немир ми стискô уморене груди, Несрећно срце што љубити зна! Кроз тиха поља срдашце ми жуди Далеко тамо, у бајнији свет: Да злато своје иза санка
И блаженим миомиром Успаваће твоје груди И сневаћеш, - Док те звоно Смртном песмом не пробуди. 1881. ЗВЕЗДА Ноћ је ведра, блага, Бледи месец сја, У милини
А славуј пева, кô и тад, Месецу, ноћи, ружи, И груди моје мори јад, И срце моје тужи. Ал' шта је прошлост? Ко у њој Пропале иште дражи, Он мучи само живот свој И тугу
И анђео мира, кроз дубоку таму, Спусти се пред олтар у пустоме храму. Па прекрстив руке на блажене груди, Рујну зору чека, да небом заруди. 1884. НА СТЕНИ Зевсова пламена стрела на стену удари доле, И стена на двоје пуче..
Нит разум каже, нити срце зна! Почива земља, почивају људи, Осећам чисто како дише ноћ; Ал' моје срце, али моје груди, спокојства слатког не познају моћ. Па ипак, ја бих до зорице ране, Блудио тако по тишини тој.
трави прво је цветало цвеће Под зраком топлога сунца бујна се природа буди, Венцима пролетњег цвећа невине китећи груди! Једнога топлог дана, под сенком мирисног хлада, На своме цветноме трону штедра је седела Лада.
И Лада гледаше земљу, И росно гледаше цвеће, И њене божанске груди испуни осећај среће. Под њоме, у немој даљи, под велом маглице сиве, Зелена спавају поља и влажне црне се њиве; Крај
Још песма престала није, а страшан вихар се диже, Брсно се заљуља грање - и Љељо на земљу стиже. Божица подиже очи и груди притиште јаче, Ал' нагли подуну вихар и танку копрену смаче Са њених мраморних груди.
Божица подиже очи и груди притиште јаче, Ал' нагли подуну вихар и танку копрену смаче Са њених мраморних груди. Над главом божице свете Сребрни прапорци звоне и кола Љељова лете.
У коме има госпођица (Салона наших прави крас!), Жеманство, збиља, бледа лица, Слабачке груди, танак глас. Као да свака жели рећи, Кад са поздравом приђеш њој: „Остави наду, пролазећи!
Шта ја хоћу? Чему срце жуди? Ах, та ко би разумети могô... А жеља је огњевитих много, Што ми огњем распаљују груди. Моја душа од детињских дана Стремила је у бурноме лету У пределе заношљивих страна, Неком чудном, непознатам
Ја не иштем нежног сажаљења Од ледених и паклених људи: У данима горкога мучења Њиним ледом замрзô сам груди... Ваши борци мене мало плаше, Хладно пљујем на светиње ваше! 3.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
И у нама оставља, као и у оној груди, сваки моменат нашега живота свој утисак, своју травку, листић, своје зрно шљунка.
О томе нам не говори ни његова орденска пантљика коју носи поносито преко својих груди, јер ни у васиони, као ни на Земљи, није орден поуздана мера стварне вредности носиочеве; и ту има протекције.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
““ Тако путник туди Тици малој збори, По млади му груди Силан пламен гори, Пламен, пламен свети – Путник сузе рони, Тици да полети Пламен њега гони.
Па те твоја добра мајка Данас лепо опремила. Кадивени доламицу Обукла ти од милине, Ишарала меке груди, Равна поља и долине.
Мало нас је ал' смо људи! Челик срце је у груди! Челик срце, боже свети, Тврђе него бајонети! Згинућемо ако треба – Ал' гле оног плавог неба, И гле, ове сабље
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Бос, разголићених груди, увек весео и с песмом. Станин вршњак. Био је некада врло леп, што се и сада приметно види. Кошчат, и има пуну, кратку
Отреси се, тресли те мртвог, да даји господ. Саг је згода за алиш-вериш, да се зараде мало-много пари. Закопчај тија груди. Вржи ногавице, те како човек да си, зашто требе да служиш гости.
није он тебе на силу, изненада? Сада не дам отров! Сада ћу ја, твој отац, да те убијем, посред груди, које је он опоганио. Улази Мирон. МИРОН (Ташани): Иди тамо. ТАШАНА (одлази у своју собу).
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
јутра до мрака убада, пробада, истрзава конац; и како се тај конац све више и више крати, рука све чешће цима угнуте груди и климатаву главу; напослетку, при кидању конца, задрма главом тако да вилице звекну и језик дође у опасност.
Санџаку, који никако не могу да ухватим ни где је ни како је, осећам да ми нешто из срца расте, овде, горе, горе, и груди ми буду тесне.” Једног јутра уђе Костица у шнајдерницу са дугуљастом кутијом.
(хор: умријети) Клавир и виолине попевају, брач кида ритам, мушке груди уздишу. Начетили се забезекнути келнери, као авети: касирка јеца. Звуци и ритам жмаре.
онако како га живим, и веруј ми, Павле, понекад ми се чини да ће ми од тог „дневника” нешто прснути, глава или груди... Не пишем ништа, и сигурно нећу ништа ни писати.
Павлу се очи напунише сузама. Пас се тад узиже на две ноге и положи главу господару на груди. — Не знам ни како ћу га оставити — шапће Павле Бранку.
Та свирка је мамила сузе на очи сваком живом, а Лекса се, негде скривена, гушила од плача, ударала у груди од немоћи, јер су и код ње живци већ сасвим попустили били. За клавиром, једнога дана, Јосиф доби удар у мозак.
А ово, рекао ми је доктор, утиче на закречавање о-одлично...” Али мој сиромах тата једнако кашље, и груди да боле, и јауче кад га нико не чује. — Сока брише очи. Одмах брише очи и Јана.
Јелена Харисијадес тада поче тихо и горко да плаче. Сузе из оних великих очију само лију, груди се надижу, али се гласак један не чује.
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
више немам Прекорачили сте праг небеса Уснама босим следим вам булке Пусто месо луди на мени Напушта ме напуштам га Груди разбијам шта ће ми више Води ме живи траг ваших зуба Од стене до стене од звезде до звезде Води ме из круга у
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
која је дотле била написана, да бивша биографија личи просто на преврнут капут, са грудним џепом који је с леве стране груди прешао на десну, са новом сомотском јаком и са новом поставом.
Мада је презрен лежао на земљи, он је једини у овоме друштву имао душу. Сећам се, док је био нов, кад би му притиснуо груди, из груди му се извијао глас и живо кретао рукама те ударао тасовима.
Сећам се, док је био нов, кад би му притиснуо груди, из груди му се извијао глас и живо кретао рукама те ударао тасовима.
Разуме се да смо ми деца, уосталом као и људи, хотећи да видимо чега то има у уметниковој души, раздрли му груди и ишчупали душу.
пријави се власти и затражи званично уверење да је паметан, те се отад Бертолд, имајући такво уверење, буса у груди тврдећи да је једини човек у Србији коме је званично признато да је паметан.
Имао је кратке и танке ноге а изнад ових трбух, груди и глава, сливени једно у друго, изгледали су као буре које је својом тежином претегло уна пред.
На часовима, кад би говорио о Душановој победи на Велбужду, као и о победама осталих Немањића, он би се тако бусао у груди као да нас је изазивао на мегдан, а када би се дочепао устанка и његових јунака, Синђелића, Рајића, Зеке и Конде, онда
Мени је до тебе, само до тебе. Једва чекам да те притиснем на груди, па макар се шницла и охладила. Било је и других, још нежнијих разговора.
Дон Родриго је своју реч завршавао овим: „'Оди, 'оди, љубљена Хуана, на моје груди, наслони твоје усне на моје, нека нам се кроз први пољубац слију душе једна у другу!
Мени је до тебе, само до тебе. Једва чекам да те притиснем на груди, па макар се шницла и охладила! Сећам се и једне своје необјављене песме из тога доба: Ја те, Фани, љубим, Јер ти
паде на памет да ме је овај нарочито завео на усамљене стазе, да хоће да изазове моју исповест и да ми скреше у груди пет револверских метака, те узех врло одлучно да се браним.
се види доњи прљави веш; метнула мутне наочаре на нос да би сакрила разроки поглед; подметнула читава повесма вуне у груди да би формирала усахнуле дојке из којих још и данас доји човечанство.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Али коњ се од пуцњаве узнемирио, те једва попесмо поднаредника. Био је рањен у груди и пљувао је крв. Замичемо журно. Још једна окука па смо спасени. Али баш покрај пута лежао је телефонист Милија.
“ Батерија заробљена, војници ми изгинули, војска се расула, земља пропала. Нешто ми притиска груди. Гледам као кроз маглу и сузе ми ударише на очи... Више ми није стало до живота. Стајао сам, као да сам без свести...
Поздравих га. Он додирну чело, па груди. Једно мало Арнауче унесе две троножне столице. Седосмо према старом Арнаутину.
Ишао сам пешке. У једној шумици поред пута лежао је војник. Очи су његове биле мутне, а груди су се са напором надимале. Оставили су га ту, на миру да умре... Мало даље лежао је изнемогао коњ...
А онај подметнуо торбу испред себе и седи малаксало у води, са главом клонулом на груди. На свима странама леже малаксали људи и коњи, од глади и умора, као скрхана, трула дрвета. Зашли смо у право беспуће.
Леже мокри на блатњавој земљи, усахнули, ископнели, и тек им се само повремено издигну мало груди. Безизразан мрачан поглед њихов као да допире из неког понора. И ћуте!...
Таласи су пљускали около, а под нама је зјапила модра дубина. Скела се нешто мало накрену, и уздах полете из наших груди. Ипак, ипак, земља је чврста... — Побратиме, замисли сад... — Додирну Душан Луку по рамену. — Марш!
Енглез опажа његово љубопитство, па га једном руком помилова. Али Мића се намршти и приби се на моје груди. Ја га умирујем и кажем како је чика добар човек.
Осетих неку топлину у души, што се ово нејако дете са поверењем предаје мени, па га помиловах. А он се навали на моје груди и заби прст у нос. Склоних Му руку. Онда Мића дубоко удахну ваздух, шиштећи кроз нос.
мо-молитву... Исајло се онда прекрсти и најозбиљније почиње: „Оче наш...“ — Лука се одупро рукама, главу опустио на груди и жмури. Када Исајло заћути, Лука се прене. Не отварајући очи пита: — Је ли готово? — и свали се на кревет.
Било је двојаких појасева. Једни су били састављени од комада плуте, и када се привежу око груди, руке су онда одмакнуте од тела, те изгледа као да су се ови људи спремили за тучу.
Него, господин поручник, како дођосмо овде, и видо оне планине, е, нешто ме стеже овденак — он показа на груди и готово се загрцну. Лука га погледа испитивачки и ублаженим тоном запита: — А шта си видео у Солуну? — Видео сам...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Зелене и плаве боје гора и стена са прстију сисате А са Азије оштрих мириса боле вас груди и Африке. Док радите жуди вас земља удаљена А заносе вас као фантоми чудне слике, Чамци од коже шивене, Ескимоси у
МЕСЕЦ ПУН Выхожу... Љермонтов Одшуњајући се у поље широко Тамо где је прва четврт месечева, Растворити груди поносито, Поклонити се на све стране; Погледаћу небо житно високо: Незнана са гране птица пева, Ко сребром ковано дрво
Ко каже да пушење шкоди младости? Сад су нам груди експлозивне, Кад први дим пустимо Угледаћемо у њему пламени пољубац, И докле ћемо се одбацити полазећи у рај!
Моје груди травом опоре, травом оквашене твоје хлаче; Као роса пашће моја мисао по теби И на уста црвена љубићу те, Све док пијана
Али твоје груди! Јадне твоје груди: сама туберкулоза. У дечаштву џбуњак зелени свежи, У младићству што га немилосрдно обрсти коза.
Али твоје груди! Јадне твоје груди: сама туберкулоза. У дечаштву џбуњак зелени свежи, У младићству што га немилосрдно обрсти коза.
Кроз њих душе ветар ништења и студи, И увек је ноћ у њима; Јадне твоје груди: Само у празнини што као грозд срце виси. Не, Каица Војвода више ниси! Болани дојчин можда само.
Ко на груди љубљене Зажудим да спустим главу. Моја је глава трачка; Велика су кола зашкрипала сељачка. На точак. Нека точак смрви
У галоп, у галоп: Носимо један симбол и један бол У галоп. Носимо. Груди нам пуне слутња, И себе ко један симбол; У галоп: Носимо симбол али и бол, Кроз жита и кроза све и кроз магле; Преда
као да се прикрадају са другога света; уста ми ево пуна крви, а усна напета, распињу ме ужасни болови и срам, груди побледе а трбух зажари; а увек сам тада у гужви неке гомиле, патећи сам, болничким колима одводе ме на гилотину стазом
Са поносом да се носи бича његовог ожиљак на лицу, Груди су му длакаве као облаци сиви у зору Маље крију једну црвену модрицу... смрти.
Париз, 1922. ЗВЕРСТВА Да, чини ми се, смећу да певам твоје руке, Твој трбух намагнетисани, твоје груди, На животворјашче начине са гроктањем ритмова! Смећу - ха, неукротљивче!
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Из груди мрављег племена изви се крик олакшања, а онда се мајке окренуше деци, старци скупљању имовине. На Белка се нико и не ос
Зато рече: — Остани, Белко! Племе ће знати да цени твој подвиг. — Али, ја више не ценим племе! — изви се крик из груди Крилатог Белка, а племе у чуду остаде немо. Тога није било, нити ће бити! Он бунца.
Једва је последње кораке прешао и отворио врата. У соби је све било исто: стискала је мајка дете на груди, победнички се кезила Смрт. — А, ту си! — рече Смрт, угледавши Варалицу. — Није успело, значи?
Варалица, притрча и кану кап воде на дететове очи: оно прогледа, другу кап му кану на усне: насмеши се дете, трећа му груди додирну и оно поче да дише спокојно и дубоко. — Она ће остати наказа за сва времена!
само што подиже мотку, а један дечак који је сељаку једва допирао повише колена — зграби роду и притисну је себи иа груди. — Не дам је! Не дам! — викало је дете, својим телом бранећи птицу, све док сељак с мотком није устукнуо.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
(Привлачи је.) КОШТАНА (трза се, одриче главом): Ах, не! СТОЈАН (руком за њена прса): Груди! КОШТАНА (бежи ка матери): Аман, не! МИТКА (са чардака): Гркљан, Коштан куде је?
КОШТАНА Али оваква да сам. Да не скидам минтан. МИТКА (бесно, горко): Не! Минтан да скинеш, те груди да ти пуцав. И руке на горе да дигнеш, косу на све стране, те као она, Реџеповица да си.
Горе је високо, а доле — тврдо! КОШТАНА (хвата се за главу): Ох!... МИТКА (из дна груди): То је, Коштана! Писано! Суђенице ти досудиле. (Показује на кола, сватове.) Ете, дошли ти, да те водив, да се венчаш.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Неке бијеле као љиљан први, Само им златно меко перје груди; Неке све плаве, тек им грло руди, Као да кану кап зорине крви.
У часима тијем, Кад на груди моје приљубиш се чвршће, Осјетиш ли, драга, да ми т'јело дршће, И да силно горим огњевима свијем, Тада вјеруј
1906. МИ ЗНАМО СУДБУ... Ми знамо судбу и све што нас чека, Но страх нам неће заледити груди! Волови јарам трпе, а не људи, — Бог је слободу дао за човјека.
Молитвом топлом гњев бога укроти, и тражи милост напаћеној груди; С мученим робљем мученица буди И с њиме ступај крсту и Голготи!
Плодови твоји златни су кумири, Издајство мисли, тортуре, синџири, Губа и пород гнојавијех груди. И ја се, ево, твојим смрадом трујем, И свој нос стискам и на тебе пљујем, Ругобо гнусна без части и људи. 1908.
Пита ко те узе, О, ко те трже са мојијех груди... Жедан сам... Твога извора бих пио, Но свуда само смрзле баре деси', Вај, ја бих вихор твоје душе хтио... ...
А тамо, гори, на лазилима зграде, Зидари раде. Вече на раздрљене њихове груди И голе руке и лице врано, Све кречом поштрапано, Просипа црвене руже своје...
Једва сам чекô на ове тренутке С немиром срца и са болом груди; Ја сам сит вреве и досадних људи И празна доба што нам рађа лýтке. Оживи мене, ноћи богом дана!
Ту су и мајке. Гле, једној са груди Голотрб мали прегао се цео, Пружио руке за маком што руди. Сви грабе брже тамо гдје се сплео, Надомак стада и
Ту загрле се њих двоје. Витез је грли свим жаром груди, Сад је дрвењак плам врео; Сањач се буди, блед му лик руди, И стидни посве је смео.
Око усана твојих подсмех видим худи; Видим где охолост надима ти груди и видим где пркос из ока ти сија, Но ипак си бедна, бедна као и ја.
Јер с усна ти дршће и скривен бол љути, Притајена суза сјај ти ока мути, Тајни уздах цепа горде груди твоје; Моја драга, ми смо бедни обадвоје. 20 Флауте и виолине Звоне и бубањ бије; Ту моје лепе драге.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Патриотизам у нашим песмама — у старијим као и у млађим — садржи широку, активну љубав према родној груди и јасну, борбену мржњу према освајачима и издајницима.
јануара 1804, кад је дошао у Београд митрополиту Леонтију, ухватили и ударили на муке (кидали му „кљештима месо са груди и ребара да би га присилили на признање и одавање народних првака“), али он није ништа одао и био је посечен 1804.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— забринуто упита дјечак и саучеснички је помилова по коси. Дирнута његовом бригом, Луња сакри главу на Јованчетове груди и тихо заплака. — Луњо, душо, шта ти је? — Сви сте ви мене оставили, читава дружина! — промуца Луња.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
И по груди бијаше с златним хораром препасат. А косе му на глави сафи седе Бијаху беле ка снег! Из очију му ватрени пламен избијаш
Очади и смрче се. Лепе, дуге косе опадоше, Дуга шија цклони се, беседљив језик премукну. Руке и груди расуше се, Телесни цео стас распаде се. Камо скупо и цифрасто одело?
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Кад обуче оне његове уске чакшире маслинове боје, а на груди танку жуту свилену памуклију, преко ње јелек и гуњче, опет маслинове боје — а све у силном гајтану — па се притегне
Па кад гу вид’о ону њојну т’нку снагу, па оне њојне пусте косе, па оне беле, цврсте груди, како два филџана, па оно њојно девојачко срамување! Леле, тугоо!
А Мане је гледа неданимице и нетремице. Притиснуо руком груди, јер му срце силно лупа, па се повлачи још дубље, јер се боји да га срце не изда — да свет не чује ту силну лупу срца
А она у богатом и шареном венчаном оделу. Пустила дугу косу низ плећа и преко груди, а низ дугу косу пушта се тел, блешти и трепери тел међу црном бујном косом, па му изгледа Зона сјајна и свечана као
бундица од ружичастог атласа, и испод бунде либаде; либаде покрива јелек, кошуљу од жуте бурунџук-свиле, а кошуља беле груди. Доле свилена сукња и шалваре од јума басме.
А он се дере: „Уа, уа!“ А Мана облио мртвачки зној. Стегло га нешто у грлу, дави га, притискује му груди... Око њега се све врти, а земља чисто тоне под њим, — и он јекну силно: „Л’же, кучка!...
„Ах“, тресну се у груди Мане, „што ће ми бидне ћеф да гу, ете, туре и у новине!“ Остало му је још само да смисли о појединостима како ће да
Ни сада не погледа Мане Ајшу, ни њено бело лице, ни њене дуге косе, које беше пребацила и укрстила преко груди, покривених танком провидном кошуљом од бурунџук-свиле. Он беше развио ону свилену мараму и гледаше у њу.