Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Шта сад да не?... — узвикнух и скочих. — Луд сам! Будала! Што патим, мучим и сатирем себе?!... — И стварах те, грљах, целивах твоје рујне усне и опијах се од мириса твоје косе. И брзо натукох шешир, огрнух капут и изиђох из куће.
— О-о-х!... — И једва, муком одвајаш твоје усне од мојих... — Волим те, волим... волим!... — И све те више стисках, грљах, љубљах... И пригрљену, потпуно припијену узаме, држах те, осећах ти лаку трзавицу и топлоту тела... Ах!