Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
— Жене давав, Таја бута! — гунђао би он стењући и навлачећи на себе та одела. А остало, што не би могао да обуче, крио би по угловима те своје колибе
А он је, опет, само гунђао. Никога у очи не гледао, већ испред себе, натмурено. И стењући које од многог одела, које од сувишног јела, вукао би
Нарочито Таја, храњен и добро негован од Вејке. Било му је добро. Више није гунђао, а још мање као пре онако халапљиво јео, ждерао...
Јеси здрав, Стеване? Стеван, занешен око тога камења, гунђао би отуда на хаџију и као претио му: — Ђиди, ђиди! Који од слугу, да би се удобровољио газди, потрчао би Стевану да
Црњански, Милош - Сеобе 2
Официри су га пратили, на коњу, понизно, као што је Маринко Павла пратио, а гунђао, на путу. Команда у Миргороду, у то доба, била је на главном сокаку, који је био прав и дуг, а сав у липама и багрењу,
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Сад сам долијао! — Ја ћу теби показати како се тресу туђе крушке — гунђао је тај Неко носећи ме. Послије кратког времена чујем шкрипу врата и осјетим примамљив мирис чађаве сланине.
Држао се сланине са све четири шапе и само кроз нос гунђао: — Драги мој Мишу пророче, чим се наједем, загрлићу те, пољубити и пролити сузе радоснице због нашег поновног
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Била је то најтврдоглавија корњача коју бисте успели да сретнете, тако ми Бога! - Шта се тебе тиче! - гунђао сам. - За тебе не постоји опасност да паднеш на годину, ти не идеш у школу, теби није топло, није хладно, живиш сто
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
у мирна сунчана јутра зрачио тако повјерљиво и умиљато да то није могло измаћи чак ни дједову оку и он би удобровољено гунђао мајући се по дворишту. — Пазидер га, сва се башта модри као чивит.
Одмицали су кротко и смирено, као на свечаност са које се, можда, ни вратити неће. — Одоше старци — гунђао је за њима мој стриц лаком сјенком туге и праштања за сву њихову сувишност на овоме суровом свијету.
— Ето ти сад твога дората — гунђао је стриц Ниџо трудећи се да је што мање старцу пред очима. — Богами, ништа друго него га овај твој лопов продао
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Старац се бранио обема рукама, пљескао се по образу, по врату, љутио се и псовао. — Доиста — гунђао је — зашто је Бог створио тако ситна бића која су само од штете.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
»Море, не знам ја Мићу!« гунђао је Вујица »представник«. Одмах се стадоше купити потписи на честитку. Срета потписа скоро читаво село, па му и то не
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Онда га је бацио у окове и, као роба, дотерао у Београд. То је, објашњавао је згранутом народу који је гунђао против Кнеза али му је још остао делимично наклоњен, био доказ велике Кнежеве правдољубивости: према бунтовнику, чак
Краков, Станислав - КРИЛА
Сурден је прошао кроз бараку, погледао онога који није хтео да умре, иако су лекари то предсказали, и готово срдито гунђао кроз зубе: — Ђаволски жилав живот... ах, Срби...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Чује се само уздах реуматичнога пуковника и снажно дисање младих потпоручника. — Ово је преко јего! — гунђао је сутрадан инжењерски пуковник. — И ми смо некад били млади, али такве лудорије нисмо чинили. — Мило ми је!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Престала су зевања, дошаптавања и отварање бурмутица. Једини Хук је нешто гунђао, правио прибелешке и, уздигнутим прстом, дао знак претседавајућем да тражи реч.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Поднаредник Груја нам вели: — Оном чичи се никако не свиђа овде, стално је нешто гунђао. После пола часа појави се доктор, водећи коња за узду, а Лука је јахао позади њега, као да га спроводи Смеје се и
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Где има врба има и воде, а зна се какве опасности крије вода у себи! Гунђао је старац, гунђао, али нико и не обрати пажњу на њега.
Где има врба има и воде, а зна се какве опасности крије вода у себи! Гунђао је старац, гунђао, али нико и не обрати пажњу на њега.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Кад год би га гдјегод сусрео, Николетина је добродушно гунђао: — Здраво, брате Стриче! Кад се Јованче предвече вратио из Гаја, Стриц га пресрете на пашњаку. — Шта мислиш сад?
Ту је још дуго чучао у жабокречини, крстио се и гунђао: — Оче наш, иже јеси, оно је био сам ђаво! Како ли је само наоружан, све звони!
Кад би се тако сит искалио на дјеци, Паприка се пењао за катедру и отуд презриво гунђао: — Баш ми је школа за вас дивљаке сеоске. За вас је шума и козе, а не књига.
— Ропство је тешко и каквој шашавој птичици, а камоли неће бити овим бистрим стођаволима — гунђао је он срећан што ће се већ кроз који тренутак ови весели бјесови разлетјети селом као чворци.
— На дрвету је. Пази на дрвеће! — викао је неко. — Наћи ћеш на дрвећу печеног јарца! — гунђао је пољар пипајући четвероношке тунел пред собом — ух, али је овдје мрачно као у празном ракијском бурету.
— Хајдемо брзо. Јованче окрену у јаругу, према пећини. Идући за њим у стопу, Стриц је брижно гунђао: — Куд ли ћемо сад, нек сам ђаво зна. Кад Јованче смаче онај трн с отвора пећине и увуче се унутра, Стриц само зину.
Провлачећи се одмах за Стрицем и вукући за собом кују, Николица је гунђао: — Зашто су ово начинили овако мрачно? — Правили су га по ноћи па је зато тако испало!