Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Место њива и пашњака беше ту густа шума. Храст до храста, грм до грма, а честе тако густе „да ниси могао гују за реп извући.“ А у тој стародревној шуми беше овде-онде помало крчевине поорапе и засејане.
— Па, шта друго и може бити!... — А ко је тај? — Онај према коме си ти најчовечнији. Ти гују на срцу гајиш! — Поп? — Он. — И кмет? — И он!... — Па, шта веле? — Много веле!... Види се да су размажени!...
И ко ми то рече?... Зар он?!... Је ли могућно да сам ја толике године гују на свом срцу хранио?... Ујела ме је!... И боли!... Јуче...
То је Лазар. Па шта је он? Душманин... Душманин кога треба тући у главу као гују... Не!... Душманин кога треба најпре измучити најнечувенијим мукама, који треба да осети свој злочин...
Ватра се скоро поче тулити кад он диже главу и рече више за себе: — Дарнули су љуту гују испод камена!... И сам би им ђаво опростио, али он никада!... Тај ће се светити на седмом колену!... 12.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
или наговештава срећу, говори нам и веровање из Жепче по којем путника, који на своме путу сретне дете, девојку, вука, гују и сл., чека велика срећа, а ако, пак, сретне зеца, попа, бабу, жену са празним судовима, онда га чека несрећа.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Бог је теби гром у руке дао, Удри гују, ох, удари врага, Да му није међу нама трага. Ово реко, дадо плећи јаду, А ономе црном Београду, Па удари на неку
дивно двоје Да угледа — ништа више, Што на пусте топе твоје С тољагама ударише, Би се болан сав следео, Какву с' гују газит тео! 23.
Силан Вељко, ватра жеравица, Свак' му момак љута убојица, Ал је ево љуту гују нашâ: С њим се бије они Раман-паша.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Дотакнем хлеб, па устукнем, ко да сам гују дотакла! А ти ме још питаш зашто не једем. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: За последњих шес дана, ово ми је први пут да седнем!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
- У растрој-чулу, нишући гују, све у расулу, трепте купине. Где млин је прео, разроко светле вампир-коприве у пређи сивој.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Младе воке витороге, И јармове јаворове, И палице шимширове, И заворње босиљкове, И бич — косу девојачку, Љуту гују ручконошу?
Младе воке витороге, И јармове јаворове, И палице шимширове, И заворње босиљкове, И бич — косу девојачку, Љуту гују ручконошу.“ 3. Осу се небо звездама, И равно поље овцама.
“ Кад то чула лепота девојка, Она иде у гору зелену, Те премеће дрвље и камење, Док је нашла гују отровницу, Заклала је злаћеним прстеном, Уточила по кондира једа, Оно друго вином доточила, Па га дала свом брату
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Ком кућа гори, тај буну прави. — Грм у нужди бедем. — У невољи је и миш јунак. — Утопљеник и за гују хвата. — Кад човек тоне, и за врело се гвожђе хвата. — Кад гори кров над главом, не мисли се на свадбу.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
дође на оно мјесто гдје је сад Цариград, нађе глогов трн гдје се око њега обмотала гуја, па гуја пеца трн, а трн боде гују; онда помисли у себи: „Ево ово су два зла“, па пође унаоколо разматрати она мјеста.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
« А ти, сама чудовиште, правиш то и од човека у кога се уселиш. Ствараш: »Уместо срца гују, Уместо душе бес, У оку дивљи пламен, У руци самокрес.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
“ XXXВ Много ли је загонетно У природи што се стиче. Кад убију гују љуту — Још се дуго она миче. То трзање само трпе, — Не разуму хладне стене.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
и агиницом призива се с уводном сценом мучења младог хајдука Малог Радојице, коме Турци ложе ватру на прсима, приносе гују присојкињу, забијају клинце под нокте.