Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Чујемо ми у Бранковини тај несрећни глас. Одма мој стриц Јаков, зет Живко Дабић и ближњи̓ неколико кметова отрче у Ваљево, и заједно са старим Турцима Ваљевцима — јербо су сви ваљевски Турци мога
Затим га запитам: „А где је Живан буљубаша, Раонић и Живко Дабић?” — „Отишли кућама”. — Опет му ја кажем за главу да ћути.
6. маја 1804. године пођемо: ја, стриц Јаков, Живко Дабић, кнез Пеја и више отмени̓ војника. Дођемо у Уровце, где нас сва наша војска дочека.
Ону ноћ он — Карађорђе — Живко Дабић и Милован Грбовић по̓итају с војском, дођу у Бранковину, а Турци већ побегли, и они трчали за њима до но планину, не
— И одемо опет у Смедерево у Совет на наша определенија и тамо седимо. Док између Воскресенија (ово ми је Гаја Дабић каз̓о, да је по Воскресенију у вторник или Среду светлу бој био на Чучуга; ја сам заборавио био) чујем ја, да се од
Питате ме: кад је ваљевска војска код Шапца била, тко те Турке разби? — Ето ̓вако је било: Јаков и поп Лука и Живко Дабић, како чују да су Турци у Свилеуву дошли, крену се ̓итно и не застану Турке у Свилеуви, за њима пођу, стигну где су у
Мој старији брат Петар на конак четири жива доведе, те и̓ једно дете исече. Казивао ми је скоро Гаја Дабић чије је оно дете било. Главе нису секли, јер су сви разним хаљинама, пушкама и другим пљачкама натоварени били.
извезе у куће на јалију, јербо од Саве стоји отворено, никакве тврђе, и да упадне у куће и доњу капију отвори; Живко Дабић да удари на горњу капију да Турке замамљује, а ми сви други около шанцу да се прикучимо, премда је јендек пун воде,
и Милош Обреновић с војском (јер је Милан у шанцу) од истока; ја с оно мога друштва пређем од југа, и Мутап, Живко Дабић и Јован Курсула.
Мутап, Курсула, Живко Дабић и ја и оно наше војске, све планином Кокоровом. Већ наши Турци не трчаше далеко за нама. Дођемо у шанац Милану у мрак.