Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Сељаци гурнуше један другог лактом. — Из мора? — упита Максим и погледа још мало више. — Из мора, дабоме, ја шта ти мислиш? Је ли, учитељу? — рече опет Марко и опет погледа по свима. — Натурално! — потврђује учитељ.
— Јест, јест, ронци! — потврђује учитељ. — Они то ваљда зароне, па ваде? — упита Максим. — Дабоме, зароне до на дно мора, па секу корале, то јест мерџане. Је ли, учитељу? Учитељ потврђује: — Јест, јест!
— Уби га! — зачуди се Пајо. — Уби, дабоме. Догорчало човеку. Није то шала остати са ситном децом — под ведрим небом, као просјак!...
— Ви'ш то би све требало некако угодити с њим; али лепо да се не сети, па може одустати. — Дабоме, вала начинити уговор. За то се ти не брини. Ја ћу већ наместити како ваља. — Е видиш, зато сам те звао.
— Зар је и од тебе искао? — упита Сава смејући се. — Ја мислим само је мене будио. — И јамачно дао си му? — Дабоме. — ако учини како чудо ноћас?... — Не бој се... Знам ја шта ће му. Него дела, облачи се. — Да се облачим?
Па имаће, ако нема! — чисто се осече чича, јер му не би право што се тако претурио. — Дабоме!... Јест!... Имаће, ако нема! — завикаше готово сви.
— Зар онај из Овчина? — упита чича Мирко. — А он, дабоме... Кад се воле и милују — настави Пурко — што да се не узму? — Махни се, Пурко! — вели му Страхиња и отреса руком.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
А ја, ђаво би ме мој знао, мени никад не испадну за руком. Шта све не радим, па не ваља! Не ваља, видим и сама! — А, дабоме, није него још нешто! — цифра се госпоја Сида. — Не, не, без шале вам кажем.
Што баш у нашу недељу да тамо руча, да једе леб с кимом и друга чифуцка јела?! — А па дабоме да сам, и господин је био тако добар па ми није одбио — вели поносито поп Спира.
Сутра се, дакле, смем надати да ћете нас почаствовати посјетом — вели гђа Сида. — Ја ћу бити тако слободан... — Е, дабоме! Тек штогођ... — вели гђа Сида. — Како слободан?! Ваљда смо ми неки туђини, какве Швабе... — Клањам се.
Пије тај, бојим се, к’о смук, баш зато што је сув; то ти ја само кажем. — Е, дабоме, — брани га гђа Сида и не дâ на њ. — ’Ајд’-’ајд’! Ја ти ипак кажем да ја добро познајем све те што се тако цифрају...
? — Ју, господине, та то би још врло рано било! — вели Меланија. — Е, дабоме, то је увек дело једнога момента. — Нисам знала, верујте, да су карловачки богословци такви шмајхлери!
— Је ли, Јуло, да је господин шмајхлер? — Дабоме — вели Јула. — Шта, зар и ви тако мислите!? Та то сам ја онда запао међу све саме непријатеље. — Ју!
и Пере у коме је Меланија много више говорила, а Јула се само, благо и питомо смешила и тек понекад »да« или »не« или »дабоме« рекла. Исто се тако жив разговор повео и између попова.
Бадава, морала је признати и сад, и толико пута већ пре тога, да је Меланија много и срећнија, али и умешнија. »А дабоме, ето така ће несрећа увек пре наћи себи срећу, него ова моја!« говорила је чешће гђа Сида.
« говорила је чешће гђа Сида. »Гледај, молим те, само како му пиљи у очи к’о каква чифуцка фрајла. Моја ти, дабоме, то нит’ уме а, бога ми, нит’ ’оће. А садашњи су момци ћорави, па не виде све то.
Само кад помислим како су га салетили, па му напунили уши!... Сирота Јуца, ње ми је само жао! Она, дабоме, не уме онако пиљити мушкарцима у очи и преврћати очима к’о она њи’на актерка. — Ама, Сидо, све ми се чини да ти...
Дошло ми је било у један ма’ да оставим ову пустољину. Ето ти сад! — вели поп Ћира. — Та није ваљда? — Та ти већ дабоме да ми ниси никад веровао! А откад ти говорим ја. — Шта ми говориш?... Па шта је то, даклем, било?
— Па и није вас преварио, — вели гђа натарошевица, — него се ми мало задоцнили; а у другим кућама дабоме да су давно и давно ручали. — Бо’ме, како где! Како код кога! — рече задовољно Габриела.
Црњански, Милош - Сеобе 2
А он, Трандафил, набавиће му, уз то, полицијске папире, и печате, колико му драго. Дабоме, то кошта. Кир Деметриос Копша и кир Анастас Агагијанијан, у Бечу, свршиће му све остало, што буде било потребно.
Боље би било да су остали, а Гарчулу, просто, упљескали. Сад је, дабоме, било доцкан, на све то мислити. Ђурђе се сећао, при том одласку из Токаја, како је себе уписао на списак ђенерала
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
СПАСОЈЕ: Дакле, то тебе жуљи? АНТА: Па то, дабоме! СПАСОЈЕ: Чекај, молим те, сад ћу ти рећи. (Вади из џепа једну књижицу и прелистава је.
СПАСОЈЕ: Ја нисам никоме зајео 10.000 динара. АНТА: Па ниси, дабоме! То је ситница за тебе, нећеш да се прљаш за такве тричарије.
Хвала му лепо! АНТА: Па он то са свога гледишта. СПАСОЈЕ: Са свога, дабоме! Али имамо и ми своје гледиште. (Новаковићу.) Читајте, молим вас, даље!
ЉУБОМИР (очајан): Сад, дакле, знамо све. Као што видите, ситуација је очајна. СПАСОЈЕ: Дабоме да је очајна! ЉУБОМИР: Ми овога тренутка, у овој узбуђености, нисмо ни кадри догледати све последице.
ЉУБОМИР: Ми овога тренутка, у овој узбуђености, нисмо ни кадри догледати све последице. АНТА: Нисмо, дабоме! (Новаковићу.) Ето, на пример, ви би остали без брака. РИНА (загрли чврсто Милана): Ах, то не, само то не!
Квари вам рачуне, не? СПАСОЈЕ (снебива се): Па, како да кажем! ЂАКОВИЋ: Казали сте већ; доста ми је да вас разумем. Дабоме, тешко је то враћати оно што је човек већ наследио. СПАСОЈЕ (тешко уздахне): Тешко! ЂАКОВИЋ: Е, лепо!
000 динара, што са оном првом хиљадом чини две хиљаде. СПАСОЈЕ (уздахне): Две хиљаде динара?! ЂАКОВИЋ: Две, дабоме, али слушајте ме најпре, па ћете видети да вреди. Ви, породица...
СПАСОЈЕ: Па зваћемо те већ, има још да се спрема, а има и времена. АГНИЈА: Па има, дабоме, кад је већ одложено венчање. СПАСОЈЕ: Ама, што си окупила то па то!
(Оде сточићу и нађе тамо себи неку забаву.) СПАСОЈЕ: Па, дабоме, најбоље је не помињати га. АГНИЈА (прилази Спасоју поверљиво): Спасоје, не Могу, знаш, пред дететом да ти кажем, а
СПАСОЈЕ: Па хоћу, дабоме! Нек држава прими на себе ту бригу. ЂУРИЋ (пауза, размишља): А сад, реците ви мени, треба ли у таквим случајевима
СОФИЈА: Не знам, донео један дечко. СПАСОЈЕ (отвара писмо, чита у себи и мршти се. Чита поново и гунђа): Дабоме! Знао сам ја то! Дабоме да сам знао! (Софији.) Је ли ту тај дечко? СОФИЈА: Јесте, чека одговор.
СПАСОЈЕ (отвара писмо, чита у себи и мршти се. Чита поново и гунђа): Дабоме! Знао сам ја то! Дабоме да сам знао! (Софији.) Је ли ту тај дечко? СОФИЈА: Јесте, чека одговор.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
Мој драги, имала сам ја просиоца, те још какви! МУЖ: Па си опет волила мене. ЖЕНА: Дабоме да сам те волила. Тако ми треба, кад сам била луда, те сам пробирала.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Пролетери? — Све ти знаш што не треба ...Они, дабоме. Бог зна како ли тек ти плијеве, јадна ти мајка. — Ови не плијеве — намерно жваће момчина.
— Ето ти, узми моје ципеле, мени ионако неће више требати. Увијек си имао среће више нег ја. — Дабоме да ћу узети, ваљда ћу их њима остављати — прозукло истисну Микан и пажљиво стаде да изува брата док су му у угловима
— Аха-ха-ха, Џакан! Како да га не знам. — Знаш, дабоме. То сам ти ја данас, Џакан, ето ти моје карактеристике — сплакано понови интендант.
— Онда значи, таман да наиђе твој рођени отац, кумићу, ти га не би пропустио докле га не легитимигнеш? — Па дабоме, друже. Шта ја знам напамет ко је он. Нек он мени покаже црно на бијело да је тај и тај, па нек иде куд му драго.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
ко псећих бува, на ваше срамно дело, од вашег Тоше, доброга мачка, вечно кријете јело: сланину, рибу, и сир, дабоме, и разне ствари подобно томе.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
АГАТОН: Откуд ја? Ко мене пита? Ту је адвокат, он је старалац, па је он ваљда тако наредио. ВИДА: Тако је то, дабоме, кад код толике фамилије туђини управљају и наређују. АГАТОН: Шта ћемо, тако је покојник желео и тако је наредио.
ТАНАСИЈЕ: Ако су и пронашли, нисам ја водио књиге, него књиговођа. АГАТОН: Па књиговођа, дабоме! Али није о томе реч, ја сам то само онако узгред казао, а можемо и да прескочимо тебе, па да се упитамо, на пример:
САРКА: Па има нас ваљда још рода? ТРИФУН: А има жена можда и меко срце. ПРОКА: Па има, дабоме! САРКА: Ако је по томе, Трифуне, ја баш имам меко срце; цео свет зна да ја имам меко срце, па ето ја не плачем.
Трифун Спасић, овдашњи. Никад ниси имао никакво занимање. ТРИФУН: Не знам ни што ће ми. АГАТОН: Па и не треба ти, дабоме! Занимање, то је само један терет за човека. Е, али, брате рођени, кад немаш занимања, не можеш бити старалац.
Е, али, брате рођени, кад немаш занимања, не можеш бити старалац. Не можеш, дабоме! Е, онда, кад и тебе избришемо, 'ајде, реци, ко нам остаје? МИЋА: Како ко, а ја? Као да ја не постојим?
АГАТОН: А мислиш ти да ја нисам распитивао? ТАНАСИЈЕ: Па оно, сви смо се распитивали. АГАТОН: Сви, дабоме! Јер, брате, ко ће жив дочекати четрдесет дана. Бројим сваки дан на прсте, а ноћу све сањам неке цифре са пет нула.
АГАТОН: Па јест, ти волиш да густираш. ТРИФУН: Па да густирам, дабоме! ПРОКА: Остави, бога ти, Трифуна, нека густира; него реци ти нама, Агатоне, распитивао си се, велиш? АГАТОН: Јесам!
ТАНАСИЈЕ: Не можемо, дабоме! Ево ја, на пример, ја не могу да чекам. И да хоћу, не могу. АГАТОН: Е, бога ми ћеш да причекаш, јер ту своју жељу да
ГИНА (заплаче се). САРКА: Де па ти, прија-Гино, то Агатон онако, примера ради. АГАТОН: Па, примера ради, дабоме! ПРОКА: Е, то нам је покојник лепо удесио, бог да му душу прости! АГАТОН: Удесио, него!
Покојник није волео да му се дође. ГИНА: Није трпео фамилију. САРКА: А тетку трпео. ТРИФУН: Па трпео, дабоме, јер му није род.
ДАНИЦА: Тако! МИЋА: Велика кућа, много намештаја и о свему томе водите ви бригу? ДАНИЦА: Ја не – тетка, али, дабоме, стара жена, морам јој помоћи. МИЋА: То је тешко за вас.
МИЋА: Право да вам кажем, прија-Сарка, и ја не волим шапутање. То није отмено. САРКА: Па није, дабоме! Ето тако, због неког шапутања, мене мал' није отерао први муж. А зар би то било отмено да ме је отерао?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Шта мислите!? — викао је наредник. — Хоћете да вам командант дивизије чува фуражна кола!... Дроње! Дабоме, то су војници!... Краду точак, мисле на своју батерију, а ви, положаре једне, крадете само кокошке.
Коме је он требао? — говорио је изненађено командир. Потом се одмах уозбиљи. — Јесте ли предузели штогод?... Дабоме... о свему треба ја да водим рачуна, господине поручниче!
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ДАНИЦА: Боже, мајка, какав реп? ПАВКА: Него шта, ако те узме свет у уста? ДАНИЦА: Ех, већ свет... ПАВКА: Свет, дабоме! ДАНИЦА: А Мица Антићева, је л' имала оволики реп, па шта? Опет се удала!
(Гласно.) Какав беше наслов томе чланку? ДАНИЦА (чита): „Реч-две уочи избора”. ЈЕВРЕМ: Па то, дабоме! Шта има вазда ту да пише кад се из наслова види да су скоро избори, а то је најглавније.
ЈОВИЦА: Па нема, дабоме, кад их је писар за пет банке појео. ЈЕВРЕМ: Ако их је и појео, акта је јео, а није цркнуто месо.
ЈЕВРЕМ: Ето ти сад! Шта ја имам ту да намиришем? ПАВКА: Па немаш шта, дабоме, кад си завукао нос у политику. ЈЕВРЕМ: То да ми не кажеш други пут. Где ја завлачим нос, нека га завлачим.
ЈЕВРЕМ: Па видиш да половину дајем под кирију. Дабоме да ми не треба! СРЕТА: Е, па зар ниси могао ти да продаш кућу држави? Могао си, дабоме!
Дабоме да ми не треба! СРЕТА: Е, па зар ниси могао ти да продаш кућу држави? Могао си, дабоме! Па онда, је л' му дадосмо списак наших грађана који су на робији?
ДАНИЦА (радосно): Да изађем у ходник? ЈЕВРЕМ: Дабоме, да изађеш! ДАНИЦА (весело отрчи). XВ ПРЕЂАШЊИ, без ДАНИЦЕ ЈЕВРЕМ (шета забринуто и наставља ред мисли које је
ЈЕВРЕМ: И то баш... овај... онако, да будем изабран? СРЕТА: Па изабран, дабоме! ЈЕВРЕМ: ... Већином гласова? СРЕТА: Па већином гласова, није него мањином!
СРЕТА: Па изабран, дабоме! ЈЕВРЕМ: ... Већином гласова? СРЕТА: Па већином гласова, није него мањином! Само, дабоме, са начелником ти да удесиш, то не могу ја.
Нисте ваљда дошли да се овде свађате?! СПИРИНИЦА: Па нисмо, дабоме, него кад он за прву реч. ЈЕВРЕМ: Чекај, молим те!
СПИРА: Па право да ти кажем, и треба. Из наше фамилије још нико није био посланик, а толика фамилија. СПИРИНИЦА: Па дабоме, кад си се ти затутуљио па не умеш да макнеш! А што не би ти био посланик; кад може Јеврем, ваљда можеш и ти...
па онда... ЈЕВРЕМ: И већ пију на мој рачун! СПИРА: Па дабоме!... Нека је са срећом, Јевреме! ЈЕВРЕМ: Дај боже, Спиро, брате! (Потресен грли га.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Она је већ удата: дабоме, у његовој парохији. Па онда се слекну и замисли своју парохијску кућу. Ту је коњушар и кувар, али има више врата.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Речима, дабоме. Изгледало му је да никад живље није оцећао него тог дана колико су онај дечак-несмајник од некада и овај достојанствен
То је, дабоме, увек иста прича коју само Карађорђе никад није заборављао (као да је од детињства читао Тацита). Колико пута га је
“ Одмах је, дабоме, видео и ону гомилу дечурлије, браћу и сестре, како трчи, са смехом, кроз неки тежак кал, а пете су им беле и босе,
И, дабоме, нека књижара: зашто да и Земун има оно што Београд нема? Карађорђе је, одједном, живнуо а Добрача се, у себи, расветли
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
“ „Потребно је, дабоме, да се за то припремим и изобразим. Ништа ми неће бити поклоњено, али ће зависити од мојих способности, моје воље и
„Ти си га продао! - Па шта да почнеш са тим силним новцем?“ „Хоћу да се образујем“. „Дабоме! То је сада адет. Сваки младић из добре куће жели да се изобрази, да постане говорник, песник или филозоф.
Да, он је најпознатији од свих филозофа атенских; и ја га лично добро познајем“. „Ти га лично познајеш!“ „Дабоме. Кад наш престолонаследник сазнаде преко мене да Платон, својим учењем и својим ученицима, господари јавним мишљењем
“ „Да ли је Еразистратово мишљење непоуздано?“ „Дабоме! Његова процена количине утајеног злата је произвољна и претерана.
„Свакако веће предузеће мора имати свог окретног набављача, па и моја трговачка радња“ „И ви сте трговац?“ „Дабоме!“ „А каквом робом тргујете?“ „Новцем“. „Новцем! Та то је најбоља роба што постоји!
„А не оно што нам случајно дође под руку“. „Дабоме. Али се извршењу нашег програма испречише разне тешкоће. Неки списи, које смо желели да преведемо, били су заступљени
“, рече један од већника, „обезбедити се да нам шведски краљ дође на време у помоћ“. „Јесте!“ „Дабоме!“, викнуше њих неколико. „Он ће нам“, рече администратор, „зацело доћи у помоћ“. „Када?“ „Кад на врби роди грожђе!
„Знате“, рекох му, „није првина да сам у Бечу“. „Заиста?“ „Дабоме!“, убедих га, а самом себи рекох: „Да брајко! Два и по века иза данашњег дана пијанчио си по који пут на земљишту овог
“ „Да сами публикујете дело о својим опитима!“ Он ме погледа унезверен. „Једно дело?“ „Дабоме. И то што пре!“ „На то нисам ни помишљао“.
онда мора она, исто тако као и сила која приморава планете да се крећу око Сунца, опадати са квадратом одстојања. Дабоме! То следује и из саме природе распростирања дејства у простору.
„Ви сте, значи, били помоћник великог научника баш кад је писао и довршио своје бесмртно дело“. „Дабоме!“ „О то је врло занимљиво, шта више, дивно!
„Значи и само злато?“ „Дабоме!“ „Дакле, стари сан алхемичара је завршен“. „Дефинитивно. Један елеменат не може се претворити у други, већ само ући
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Наравно! На сваки начин. Пет година ја сам.. ја сам само о томе мислио и... до краја разрадио... — Како не? Дабоме! Како не?
— Да, дабоме! То је место које се не заборавља! — Е лепо, кад се тога сећаш, онда слушај шта сам ја доживео, ау своме сопственом
То је био повод да је упитам: радује ли се што смо дошли; на шта ми она одговори: — Дабоме, зашто се не би' радовала? — Шта знам — рекох — давно смо вас и оставили.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Тацит тих времена просто није смагао ријечи да ожигоше морални пад своје епохе. Било је, било је дабоме, и аката пожртвованости, геста задивљујућег алтруизма, примјера изузетне величине духа!
може му се пећи, уколико је баш потребито: „држим да то није сасвим извјесно, сасвим сигурно; али, дабоме, није ни искључено; на концу конца, зашто не?” Још нешто: у дјетињству сам чврсто вјеровао да никад нећу умријети.
Теоретски — чисто теоретски, дабоме, — није било сасвим искључено ни да је био члан неке тајне (терористичке, вјерске, илузионистичке или већ богзна
То му се вријеме не одрачунава од живота. Ово је, напротив, жртва за механизам, за чекиће. Дабоме, помало и за прсте. Дакле, ипак на неки начин, бар индиректно, жртва за себе. Узалуд сам чекао реплику.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Њен су саставни део, дабоме, ликови као учесници радње. Прича је усредсређена на настанак везирове задужбине, па самим тим и на везира Јусуфа.
Прва, обична обавештења не треба, дабоме, објашњавати, јер сви знамо шта су она. Свакодневно се њима служимо, рецимо кад затражимо чашу воде.
Конструктивне границе нису, дабоме, ништа друго до границе рашчлањавања текста. Рашчлањавају текст у оном смислу у коме човек мора рашчланити материју
Граница између строфа повучена је, дабоме, само тамо где се понавља синтаксичка јединица која почиње везником да. А где је понављање било учесталије, испред ове
Све или готово све зависи, дабоме, од тога са које се тачке гледишта те „грешке“ виде; тамо где готово све или бар много тога зависи од прећутно
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
) Анка! Анка! (Свима.) Та тражите га, забога! ЧЕДА: Ама, шта сте се збунили? ЖИВКА: Па тако је то, дабоме, кад човек једанпут у години носи цилиндер. И ко ће сад да му се сети где је!
XВИ ПРЕЂАШЊИ, без МОМКА ЖИВКА (Чеди, пошто је момак отишао): Ти знаш нешто? ЧЕДА: Не знам али... дабоме! Криза... цилиндер... ЖИВКА: И ти можеш још да чекаш; што не трчиш тамо? ЧЕДА: Куда? ЖИВКА: На Теразије!
ДАРА: Мени ни овако ништа не фали. ЖИВКА: Теби не фали, него њему. ДАРА: Њему? ЖИВКА: Па дабоме... нема школе, не зна језике, не може да прави каријеру и онако некако не пристаје...
ЖИВКА: То теби ваљда твој муж каже. Боље би било када би он пожурио да нам јави шта је ново. Али, дабоме, он се завукао негде у кафану. (Сети се.) Чекај... где су карте?...Ти си их синоћ размештала. ДАРА: Ето их у фиоци.
(Смеје се.) ЧЕДА: Златан зуб. ДАРА: Забога, мама, па теби је тај зуб био потпуно здрав. ЖИВКА: Па био је здрав, дабоме. ДАРА: Па што си навукла злато на њега? ЖИВКА: Него! Какво је то питање?
ЧЕДА: Па да, откуд има смисла то: министарка, а да нема златан зуб... ЖИВКА: Па дабоме! Кад дође тако неко отменији у посету, па се у разговору насмејем, а мене чисто срамота. ЧЕДА: Сасвим!
Него ствар... Зато сам ја и мислила да ми тебе најуримо. ЧЕДА: Тако! А то сте ви смислили? ЖИВКА: Ја, дабоме! Тебе да најуримо, а Дару да удамо као што јој приличи. ЧЕДА: Диван план!
Молим вас, реците ви мени, мислите ли ви озбиљно све ово што говорите?... ЖИВКА: Па озбиљно, дабоме! Овај зубни лекар, код кога сам намештала зуб, примио се за проводаџију и већ је разговарао са човеком.
ЖИВКА: Гле сад, а што плачеш? ДАРА: Није – него да се смејем после оваквог разговора. Плачем, дабоме да плачем. (Оде у собу плачући.
Е, то није истина! ПЕРА: Па не кажем мора, има их дабоме и са малом платом па се опет некако спомогну. ЖИВКА: Како се спомогну?
АНКА: Ју, како би' ја то, ваш је зет жењен човек! ЖИВКА: Па жењен, дабоме; да није жењен, не би' вам ја то ни говорила. АНКА: Ја не знам, госпођо, да ли ви то мене кушате?
АНКА: Па не знам, али знате како се каже: сви су мушки једнаки. ЖИВКА: Па дабоме! АНКА: Само, молим вас лепо, кажите ви мени да знам шта ви захтевате од мене, шта ја треба да радим, докле смем ићи?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
А то, дабоме, не би било могуће без дечјих очију које су се врло блиско примакле Томчиноме лицу - усред мрака жаром осветљеном -
Приповетка Стари дани има средишње место у Станковићевоме укупном делу, и дабоме не зато што је њоме насловљена његова ваљда најзначајнија књига приповедака,10 него што нас управо њоме Станковић
А то је, дабоме, глас Магдин. Другачије је у предњим половинама: аутор споља описује Магду, али онако како је у тим тренуцима види,
Мајка се, дабоме, досећа зашто је ћерка дошла, па свој узнемирени поглед скрива пред њеном радозналошћу; то, опет, ћерка примећује, па
Нису се, дабоме, могле укинути све конвенције а да самим тим не буде укинута и сама књижевност, што су неке екстремне струје и желеле;
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Каже да ћемо овде вероватно заноћити. Питао сам како се зове ово место. „Чегањ“ — рече ми он. — А, дабоме — упаде капетан Радојчић. — Испред вертикалне пречаге кајмакчаланског масива налазе се Чегањске планине.
— Концерат почиње — рече Драган. — Ако вас интересује како бацамо бомбе? — О, дабоме — говорио сам усиљено прибраним гласом. Али толика њихова љубазност почиње већ да ме љути и плаши.
А она као да ме је разумела, па ми се обрати: — Знате шта?... Ако вам је досадно са нама, изволите у другу собу. — Дабоме — прихвати он радо. — Ево ти и слика, и занимај се. Опирао сам се.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
АНЂА: Откуд ти ово писмо? ЈЕРОТИЈЕ: Донео поштар. АНЂА: За њу? ЈЕРОТИЈЕ: За њу, дабоме! АНЂА: И ти га отворио? ЈЕРОТИЈЕ: Отворио, дабоме. АНЂА: Боље да ниси: боље, бога ми, него овако што ми преседе.
ЈЕРОТИЈЕ: Донео поштар. АНЂА: За њу? ЈЕРОТИЈЕ: За њу, дабоме! АНЂА: И ти га отворио? ЈЕРОТИЈЕ: Отворио, дабоме. АНЂА: Боље да ниси: боље, бога ми, него овако што ми преседе. И како ћу да јој кажем да си јој отворио писмо?
ВИЋА: Дабоме! Не би морало шифром чак и кад би вас пензионисали, због оног што сте удесили да се човек задужи код Управе фондова на
ЈЕРОТИЈЕ: Носи класу, господине Вићо, класу! ВИЋА: Вама, господине капетане! ЈЕРОТИЈЕ: Па мени, дабоме! Уосталом ти, господине Вићо, и не мариш много за класу. Па јест, шта ће теби?
Због тога пати држава, а треба и о томе који пут водити рачуна. ВИЋА: Па треба, дабоме! ЈЕРОТИЈЕ: Кажи пандуру Јоси — у њега је добар расол — нека му однесе једну тестију, па кад се растрезни, нека дође
ћутиш, не дишеш... а тек пловак заигра, а ти — хоп!... Искочи удица, а кад погледаш: на удици — класа! Класа, дабоме! Прошлих избора ми измакла, али ми сад мајци неће измаћи.
(Гласно.) Хвала ти, Јосо! ЈОСА: А ја онда њему рекох... МАРИЦА: Добро, чула сам. Иди сад, Јосо! ЈОСА: Па ићи ћу, дабоме! Х МАРИЦА, затим АНЂА МАРИЦА (усхићена): Слатко име, Ђока. Боже како сам узбуђена! (Чита.
'Ајд' кажи, Тасо, шта је то сумњиво лице? (Таса слеже раменима и гледа у указна лица.) Не знаш, дабоме! Сумњиво лице, то је, прво и прво, лице без личног описа, а друго: то је лице које је тешко пронаћи, а државни
ВИЋА (Алекси): По чему си ти посумњао да је тај младић сумњиво лице? ЈЕРОТИЈЕ: Дабоме, по чему си посумњао? МИЛИСАВ: Јеси разговарао с њим? ЈЕРОТИЈЕ: Дабоме, јеси ли разговарао с њим?
ЈЕРОТИЈЕ: Дабоме, по чему си посумњао? МИЛИСАВ: Јеси разговарао с њим? ЈЕРОТИЈЕ: Дабоме, јеси ли разговарао с њим? АЛЕКСА: Ево, ако хоћете, све по реду да вам кажем. ЈЕРОТИЈЕ: Па тако, брате!
Говори, брате, брже. ВИЋА: Краће! МИЛИСАВ: Замисли да си на саслушању! ЈЕРОТИЈЕ: Дабоме, говори као да си на саслушању.
ВИЋА: Почни оданде кад сам те ја послао у варош да процуњаш. ЈЕРОТИЈЕ: Одатле, дабоме! АЛЕКСА: Ако је одатле, онда је лако. Пођем ја по наредби господин-Вићиној прво да обићем све гостионице...
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Та то је, нема никакве сумње, Тихо Брахе, астролог и астроном царев. Он се, дабоме да је тако, недавно преселио у Праг да подигне овде своју звездару за коју му је цар дао свој летњиковац на
Станковић, Борисав - ТАШАНА
(Погледа у Парапутину кућицу. Види да је празна. Уплашено): Па њега нема, море! ЈОВАН (као ситећи се): Нема, дабоме! Натрпа око себе све крпе и камење што нађе, и ухвати маглу.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Ето, нека буде апотекар! — Ах, апотекар! — узвикну Атропа. — То је одиста дивно! Живи међу самим парфемима! — Дабоме да је дивно! — настави бакалин осетивши се потпомогнут. — Продаје: прашину, суво лишће, паучину и све тако нешто.
То нас доведе у ужасну забуну, јер ту полигамију нисмо могли никако да разумемо. — Не разумете, дабоме! — рећи ће учитељ, предвиђајући сву тешкоћу објашњења. — Знао сам ја да то нећете разумети.
— Било је и због тих стихова сте и наредили да се окрече она одељења. — Дабоме. — добацује катихета — а не због Росе удовице.
— То јест! — А кад изађеш одавде, хоћеш ли опет да пишеш песме? — Нећу више! — Па дабоме. Никакве хасне немаш, а лежиш бадава робију.
Често пута баш онај погине који мисли да неће погинути, а не погине онај који мисли да ће погинути. Дабоме да би за одржавање реда и дисциплине много боље било кад би се унапред знало ко ће погинути.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Ама добро, де! Ту смо већ, а село је и тако у њиховим рукама... Нема смисла да гину деца... Дабоме!... Кроз четврт часа наставите паљбу, па онда шта им Бог дâ!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
На то је он одговорио да су прошли јуче рано, и приметио да она јаше коња и држи сабљу не као јунак него као жена, и — дабоме — понудио се да покаже како то треба радити. А кад се дохватио коња и сабље, са девојке је полетела глава.
узимају се у обзир околности и задаци који одређују његов карактер и онда се извесне његове особине оцењују као рђаве. Дабоме, он је кавгаџија, убојица, самовољан, непокоран, несавитљив.
развесели срце ратару и, овчару, јер по томе знаду да је нестало зиме И дошло мило прољеће, тако закукаше мати и кћи“. Дабоме, то још није Хомерова компарација, која је у ствари песма за себе, једна увек нова и потпуно довршена слика, вешто
цара не поништавају његову насилничку улогу у односу према сиротињи којој цар шаље заштитника у Марку Краљевићу (дабоме, као жито се из саме песме види, цара на то подстиче и „царевина благо“ које Муса уставља себи).
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
поховано Горепоменуто Једите тесто И много и често На шпорету шерпа Паприке се ломе Лепа шаргарепа Међутим дабоме Једите путер Док возите скутер Зуби ми не трну Волим кафу белу Пио бих и црну Тако у начелу Свака
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— блекну Николетина. — Знам, то се види по теби. Николетина одлучно закопча свој цивилни капут и прогунђа: — Па дабоме! Ја да им бацим пушку као нека стрина, то неће од мене дочекати.
— Па дабоме да нема. А кад је у теби нешто и било глупа зелена боцо! — гунђа старац и кроз ријетко храшће зури у околна брда.
Погибе наш Стриц, помислим у себи. — Па дабоме да погибе! — мрмљао је Стриц у свом зеленом склоништу. — Не пуца се џабе из вој- ничких пушака.
— Можда он, сиромах, лежи негдје горе рањен, а ми ту причамо. — Па дабоме да лежи! — надурено промрмља Стриц и већ је замишљао себе како, тешко рањен попут старинског јунака, лежи под јелом
— Их, добри дјечак! Касно си се тога сјетила! — увријеђено и ожалошћено прошапута Стриц. — Па дабоме да је мртав! Јасно је видио себе мртвог на некој зеленој пољани, а Луња се нагнула над њим па само горке сузе рони,
— Па дабоме да неће, него ће лежати мртав па макар ти сто година над њим сједила! — поче да шмркуће Стриц и тешке га сузе облише