Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Не сијеци, Белемезе, ја сам... Давид викну један мален човјек, готово прирастô за земљу. — Ама, јеси ли ти то, Давиде? Из даљине рекô би чојек да си прави мустапез. Ама, крсног ти имена, ђе набави мустапеску ођећу? О, људи, људи!
Давид: Добар дан, главати, царски господини!... Е, чекај, блентави Давиде! Што си посрљô кô прасе у сурутку? Зар не видиш да господини имају посла? Ослони се на зид, па мало причекај.
Кућна ми је лумера 47. Тако ме славни суд пише и тако ми позовке шаље. Судац: Добро, добро, Давиде. Видим да знаш ред. А шта ти је то у тој... Но, како се то зове? Давид: Врећа!
У свашто се он по мало разбира и увијек зна шта је по закону, а шта јопе' није. Судац: Добро је то и лијепо све, Давиде, али јазавца тужити! То... то...
Да ти се, којом срећом, јутрос било оклен прикрасти, па да чујеш њезине памети и науке: „Ти идеш, вели, Давиде?“ ,,Па видиш, жено да сам пошô.“ „Како ти идеш суду?“ „Па идем кô и остали свијет, на двије ноге.
“ „Ама, жено, оклен ти толика памет и наука, постове ти твоје љубим!“ — запањио се ја од чуда. Судац: Бога ми, Давиде, баш ти је учевна жена. А гдје научи она толику науку? Давид: Ђаво би је знао, главати господине!
Једини сам ја (плаче) незадовољан, јадан и чемеран. Судац: Шта ти је, Давиде? Што плачеш? Шта је теби криво И неправо у овој земљи?
Тежак је кô млински камен, сапрела га моја крвава мука и сиротиња! Изволи господине? Судац: Изволим, изволим, Давиде. Спусти га.
Ја сам тебе питô: „Изволи, господине?“ Ти кажеш: „Изволим, изволим, Давиде.“ Е, ко је сад крив? Ја бели нијесам, јер слушам што старији изволи и нареди.
“ Е, ко је сад крив? Ја бели нијесам, јер слушам што старији изволи и нареди. Судац: Ти си, Давиде, и будала, и ниси будала. Давид: 'Вала ти на таквој ријечи кô старијем и учевнијем!
Тако јој је име и тако је, чини ми се, и 'вође у суду записато. Судац (смије се): У тебе, Давиде, све то некако запетљано. Како се то зове њивица: Ни Давидова, ни царска, ни спа'иска? Како то?
Па кажем вам, око те је њивице царска шума, те грунтовник вели: „Истина, Давиде, ти си је искрчио, али то је царска шума. Пошто си искрчио царску шуму, остала је царска земља.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Дижи се, Јехова, разгнај зле у бег. Јехова, дођи нам, Јехова. Славни Боже, дођи нам сад. (Један анђео:) О, Давиде, ти ниси тај Ко ће саградит овај дом. Твој некад родиће се син, Владаће тај над светом тад.