Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Иван-планина, која раздваја Босну од ниске Херцеговине; преседлина Пролог и планина Динара, које деле западну Босну од далматинске Загоре; напослетку Велебит и Крањски Снежњак.
После варварских навала почетком средњега века Римљани су се повукли у приморске вароши, поглавито у далматинске. Ови Романи, Латини, Далмати, били су добро познати све до краја средњега века.
Карловачким миром (1699) су Млечићи добили део далматинске Загоре са Сињем и Книном и највећи део Боке Которске: ово је било „Нуово ацqуисто“.
Штавише међу њима долази до сукоба, сличних сукоба који се дешавају између странака. Ово су особине становништва далматинске Загоре. Становници Боке Которске, Бокељи, унеколико се од њих разликују.
Уколико су више динарски Срби притицали у дубровник и у друге далматинске вароши после заузимања динарских крајева од стране Турака, утолико је садржина песама националнија.
Она се не може потпуно развити, ако не чини једну државу са овим залеђем. У прошлим вековима далматинске вароши, нарочито Дубровник, нису могле постати великим трговинским градовима све док нису добиле слободне везе са
Најмногобројније и најактивније далматинско становништво чине досељеници из унутрашњости. Пошто су на мору, далматинске су вароши у сталним везама са хрватским приморјем, Истром, словеначким земљама и Хрватском.
Овде се нарочито стичу све трговачке линије далматинске обале. Сплит, Дубровник, Котор, па и Скадар и Драч, зависили су у трговачком погледу од Трста и Ријеке.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Али тек шездесетих година прошлога века код нас се истиче значај далматинске књижевности. Коста Руварац, који је тако био цењен и слушан у омладинским круговима, држи у Преодници предавање
Таквих случајева превођења појединих дела из далматинске и славонске књижевности на рускословенски језик било је неколико у почетку XИX века.
опат Алберто Фортис, својим делом Віаггіо ін Далмазіа, одмах преведеним на немачки и француски, скренуо је пажњу на далматинске »Морлаке« и њихову поезију; Хердер је неке српске песме унео у своју збирку; Гете их је стао преводити, и само у доба
одблесак стварности, он врло мало измишља, и његови типови су често просте фотографије, а његове приповетке, нарочито далматинске, често су бележење локалних догађаја.