Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Ба! Било је! Било је, ама неје тако без ред било! Пантиш ли, хеј—хеј, дамно, што учини онај Миче Вачин... кад стану ашик на ону ченгију Ђулсефу... Челебија се зваше?!
— Еј, Доке, Доке, ти си остаде јоште пâ она! — Што ће си чиним? К’смет! — вели Дока. — Дамно те не беше при нас... — рече јој с неке висине Ташана. — Ама, имам си, ете, нику муку, — а ни саг ви не би дошла!
Овуја мушљику имам си... знаш од које време гу имам? Море, и не пантим веће!... Од татка ми остаде, а он гу добија у дамно време оди владику Мелентија, онога што га у грчку буну обеси пшешка вера туј на нишавску ћуприју...
— рече женица и предаде му киту белих хризантема — Јоште те је поздравила да гу прошћаваш, зашто је пролет дамно минуло, јесен дошла, — зимске руже су цвеће!... Несу руже од пролет, ама неје, рече, веће ни она што је била!
голем нишан — прстеновање, просидба гоч — бубањ гу — њу гурбетлук — скитња дабетер — све горе давија — тужба дамно — давно датке — секице дегенек — палица дек — да демек — то јест дерт — жалост, бол довлет — богатство дор —