Употреба речи дан у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ал’ доћи ће дан... и сваки ће народ дан свога васкрса славити! . . . . . . . . . . . . . . . . . . Нисам могао, драги пријатељу, да

Ал’ доћи ће дан... и сваки ће народ дан свога васкрса славити! . . . . . . . . . . . . . . . . . . Нисам могао, драги пријатељу, да ти приповедам о тужној

“ Те исте јесени нисам ишао никуда „на страну“. Код куће сам се у живописању упражњавао. И мирно сам по вас дуги дан моловао.

Отац је мој сваки час долазио да види шта радим и како напредујем. Каткад би преседео по читав дан, гледајући пажљиво сваки повлак кичице моје. У живопису и у музици уживао је.

Гледајући Милеву, често би му се низ блеђано лице суза заблистала. Истом је пре четири дана легао у постељу... Први дан и ноћ бацао је крв. Други дан, изјутра, беше миран, световао је мене и децу, говорио нам је и о вама.

Истом је пре четири дана легао у постељу... Први дан и ноћ бацао је крв. Други дан, изјутра, беше миран, световао је мене и децу, говорио нам је и о вама.

Ох, боже! Хоће ли доћи дан? Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима. Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му

Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: „Доћи ће дан, доћи ће и час освете! Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога неба!

Ја ћу умрети...“ Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. У гробу је вечита тишина! Је л’ те, пријатељу?

Ја ћу умрети...“ Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. У гробу је вечита тишина! Је л’ те, пријатељу?

Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче. Њена туга за братом беше неизмерна. Више пута би се загледала у моје очи и онда би

„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ Сирота!... Ни до гроба га није заборавила. Дан за даном тужно су пролазили. Никад весела лица, нигде осмеха.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

КЊИЖЕВНОСТИ Доситеј Обрадовић БАСНЕ ИСТИНА И ПРЕЛЕСТ ПУТ У ЈЕДАН ДАН „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности

аск.рс. 20011. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Доситеј Обрадовић БАСНЕ ИСТИНА И ПРЕЛЕСТ ПУТ У ЈЕДАН ДАН Садржај Предисловије о баснах 3 1 Орао и лисица 5 2 Орао устрељен 7 3 Лав и лисица 8 4 Лав, курјак и лисац 10 5

Вран и славуј 233 159 Ластавица и славуј 236 160 Ластавица и проче птице 238 БАСНЕ ИСТИНА И ПРЕЛЕСТ ПУТ У ЈЕДАН ДАН Езопове и прочих разних баснотворцев с различних језика на славено-серпски језик преведене

Ова једном по обичају изиђе у лов, а орао, не имајући тај дан шта јести ни с чим своју фамилију нахраниши, и видећи лисичиће подебеле, слети доле, узме их и однесе у гњиздо.

а оно што не зна не мисли да зна; радо и весело што је добро и паметно и слуша и прима од ког му драго, и тако од дан до дан паметнији и разумнији бива. Но да дођемо к нашеј басни.

оно што не зна не мисли да зна; радо и весело што је добро и паметно и слуша и прима од ког му драго, и тако од дан до дан паметнији и разумнији бива. Но да дођемо к нашеј басни.

| 10 Лав и дивји вепар Оба ова, у један жарки дан летњи, жедни дођу на један извор прохладити се и жеђ yгасити. Но лудо високоумије с луђим својим породом инатом свуда

Сада дакле христјанин и Турчин, ко има человеческо у прсима срце, он ће сваки дан к небу погледати и рећи: бог ће дати што ће боље бити.

Зачињу и рађају неке главе премноге ствари сваки дан, но чемује све то подобно? Лукавим лисичићем, или оним маленим летњим мушицама које у исти дан кад постану — у тај их

Лукавим лисичићем, или оним маленим летњим мушицама које у исти дан кад постану — у тај их и нестане. 15 Курјак, баба и дете Курјак гладан хођаше којекуда тражећи што да изе.

Зато опет пофторавам: да добро ваља гледати од кога се помоћ и благодјејаније иште. Преблажен они човек који сваки | дан добро твори само зато што себе пред богом дужна к тому чувствује, не престаје благодарећи вечному Творцу што га је у

— „Да сам знала, — вели — не бих се удала”, и: „Ко би се томе надао!” — ово се сваки дан чује, а мало ко паметнији бива. „Проклет час кад сам то рекао!“; „Да сам врат сломио кад сам на тај пут пошао!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

мирис липе се у снегу осећа, и видим како скочањене руке лончетом чаја греје дрвосеча, чији син излази у пролетњи дан, ведар, плавичаст, капу и капут баца на храстов пањ, копа јаму, и сади нови храст.

7. Победа ће (с нама полети у пад!) оловом у пилулама да ти лечи глад. Завичај ће (гини!) у сунчани дан дубоко у глини да ти нађе стан. Слобода ће (труни!) да награди труд: шлем да ти напуни као ноћни суд. 8.

ПОГЛЕД КРОЗ ТРИ ПРОЗОРА И рат, и смрт, све ћу заборавити! Али никад нећу заборавити дан кад су дошли ослободиоци! Ослободиоци су нам донели слободу! А сва три бурета слане рибе су однели!

на кантару зрно биберово, шарана баченог на кантар ко на спруд, ја се питам: где сам, шта је ово, пазарни дан, или Страшни суд?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

турска говеда војсци за ’рану, и уговорили смо међутим са Малим Јанком, Ракарцем и Лазаром из Јабучја у који ћемо дан на Ваљево ударити.

” То ми прича отац, а и ја јошт памтим, како сам онај дан из планине Посова излазио и с другом децом како сам се на виноградске плотове пењао, да можемо боље видити како Ваљево

’ А он ми све од дана на дан одговора: ,Писао сам, писаћу’ или: ,Војска ће скоро прећи’ итд. Истина поред границе, од Земуна до Митровице, врло је

” „Тај исти дан зовне ме Михаљевић на вечеру, с којим сам се познавао и добро живио. При растанку с њиме рече ми: ,Идите одма у Ваљево

Петнаести дан од тога дана, дотрчи татарин из Стамбола, и донесе нов ферман. — Причао ми је буљубаша мог оца, Лаза из Трлића, да је

је мали светац, и од подне може се радити; и који је сав окружен, то је велики светац, и ништа се не ради, него вас дан седи и једи а не ради. А зашто? Да те Бог не покара!

Онда обично мој отац, кад је у цркви, опомене народ и запрети да ћуте. Да видите, децо, да је попа цели дан говорио, не би тако ућуткао као мог оца неколико речи. Сви ућуте као да водом сваког залијеш.

Сад наша три кнеза дођу у кнежине, али јоште уз пут идући поруче сваки у своју кнежину, определе дан у који ће доћи од свакога села по два и по три човека у Ваљево, и ту се од све три кнежине састане више од 300 људи и

Дахије пошљу у сваку касабу својим муселимима заповест тајно, и одреде им дан, да сваки муселим свога кнеза погуби; а Фочић Мемед-ага, не могавши се поуздати да ће мога оца и Бирчанина други ко

посећи, онда Турци моме стрицу то неће да кажу, али узме се сваки извињавати, да нема код себе новаца но да ће до неки дан набавити и дати.

Трећи дан одемо к цркви, поставимо страже около, гроб мога оца откопамо, главу на тело наместимо, као што је на живом била и

Други дан дође мој стриц. Он остане у војсци, а ја одма одем да тражим џебане, и 17. фебруара дођем у Забрежје, поручим и дође

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Даћу вам дваест дуката... Кумим вас, пустите ме!... Куд ћу од бруке сутра?!... Тек се дан и ноћ дели, а Сима обишао своју ливаду, па иде кући; гуњац претурио преко рамена и певуши полагано.

Ако се разгласи, не смем ти изићи на бео дан... Уврати се пред ручак на моју кућу да ти дам паре... Симо, тако ти свега на свету, немој да се чује!...

Људи и жене и деца ваздан су говорили о роги и газда-Раки и смејали се. Сима је тај дан попио више части него ка некој слави. А тако исто и Ђура и Спасоје.

милина ти ући. Чисто би се сваки дан судио, само да улазиш у тако чисту, тако проветрену и намирисану канцеларију и код тако лепог капетана!...

Капетан је одсео код кмета сеоског Степана Стенчића. Одавно није било таке журбе око дочека, као тај дан у Вучевици. Кмет Степан, његови општинари и млађи трче на све стране и наређују да се што боље спреми част...

— Да спремимо једно прасенце мало? — А јок! То неће бити у реду... А и да је — он прасаца сад има. Ту баш пре неки дан опрасила му се крмача. — А би ли ваљало једно јаренце? Деца воле јариће...

Њему је лако — седи беспослен по вас дан, па изволева... Тако је било и с том главом шећера! Уђем ја једно јутро у канцеларију а она му стоји на асталу.

Чим оде човек, ја главу те у моју собу... Дође други да моли за нешто — тако прође и он. Еле, сваки дан тек купи по неко главу шећера од мене. — Ама зар то нису људи потпазили шта радите? — Нису ја!...

Напољу звижди ветар, и сићани прећавац засипље у прозоре. Негде далеко чује се песма пијаних људи. СВИРАЧ На други дан Васкрса слегао се силан свет на сабор код цркве рогачке.

Гледај до мрака да буде готово. Откако се Среја и Милун свадише и почупаше око рачуна, одонда је сваки дан било помало речи и ината између њих. Милун учестао слати Среју по селима да мајсторише.

А умео је тако вешто салетити човека да га се не можеш отрести. Сваки дан купи он ма шта, наравно, врло јефтино, а кантар му је већ тако згодно ујдурисан да свакад одмери како хоће ћир Трпко;

Он само рекне: »Тако сам чуо од поштени људи«, и свадиће се ако му ко хтедне оспоравати да није тако. И тај дан хтео је ћир Трпко из коже изићи што му нико неће да верује да у Космају има хајдука и курјака.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

И те попине речи одбише људе од Крушке... Премишљао је Крушка и дан и ноћ шта то може бити. Који је тај што његов план ремети?... Али није могао ништа сазнати...

Турчин је био врло љут. Криво му што га тако брзо прозреше. Он је смишљао лепе планове; о њима је дан-ноћ мислио; а сад види како се његови планови разлетеше као сапунски мехурићи... Ћутећи дођоше до хана.

— Иди, Маринко, иди!... И нека је са срећом! Маринко опет удари „темена” и изиде из одаје. Врљао је вас дуги дан. Рој мисли обујмио му памет... Он је желео да оно што уради, уради најбоље. Пред очима му стојаше сјајна будућност.

8. ГРОМ ИЗ ВЕДРА НЕБА Освануо је 21. јули. По самом јутру видело се да ће дан бити веома топал. Први зраци сунчеви чисто су пекли кроз онај чисти ваздух.

При помену Лазаревог имена Станку се диже коса увис. Пред њим оживе јучерашњи дан с целим догађајем... Он не одговори ништа. — Је ли? — пита кмет. Он је ћутао. — Одговарај, море! Он је опет ћутао...

Па се загледа у прошлост, скору прошлост, и уздахну... — Доћи ће дан кад ће се и мени вратити моје живовање!... Ох!... ала ћу умети живети!... А то ће бити кад онога пса нестане.

Сузе су капале, па и престале. Суво, укочено око гледало је у хладан пухор на огњишту... А напољу је свитао дан.. Прођоше три месеца у Тузи И жалости. Алекси је освртао један дан као и други...

А напољу је свитао дан.. Прођоше три месеца у Тузи И жалости. Алекси је освртао један дан као и други... Готово извећао од туге, више се није ни обраћао људима.

Назва им бога. — Шта радите? Људи ћуте. Он се окрете, виде мрке погледе, па се склони у крај... Дан је био облачан. Облаци се почели таложити, па никако да се дигну већ неколико дана. Људи се наједанпут дигоше.

„Да јој кажем!...” мислила је. „Да јој кажем! Она је добра као добар дан. Што јој не бих казала, мајка ми је!... Казаћу јој да сам била са Станком, и да сам му обрекла...” „Не, не!...

А они... тхе!... Шта ту ја могу?... Доћи ће, ваљда, кадгод и мој дан!... Што рекло оно сироче: умријеће и моја наја, најешћу се и ја погаче!... Тако и ја!...

— Што си ме звала, нано?... Крунија ушепртљи: — Овај... а где ти је она пређа што ти дадох неки дан да оставиш? — Ево је у сандуку, нано, — рече Јелица чудећи се. И пође сандуку да извади пређу. — А... јест, јест!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

— Сама врба стоји... САТ Дан болестан, мутан, небо непрозирно. Над безбојном водом мир вечерњи беше. Часовник невидљив негде изби мирно: Тад

А кад је пробуди сребрнаста зора, У њој вас дан шуми ноћна песма мора, Пуна једне болне неутешне сете. ДУБРОВАЧКИ РЕQУІЕМ Тај дан тако тужно звонила су звона,

ДУБРОВАЧКИ РЕQУІЕМ Тај дан тако тужно звонила су звона, Болну неку песму из металног грла. Насред катедрале лежала је она, Као Илузија која је

Редови властеле на дугом опелу Стојали су немо и држали свеће. У окнима цркве тихо, неосетно, Поче дан да гасне, кад свршише сетно Дуге болне псалме свештеници седи.

ЉУБАВ Из Стона на Пељешцу Стоји пуста црква без гласа и звона, Сумрачна и хладна сву ноћ и дан цели, А у напуштеној и немој капели Сама плаче бледа жалосна мадона.

Црни ће ветар да пири, И кише падаће црне, док дан на окно завири С детињим очима срне. Нешто што вапи нама Одувек и без моћи, На даљњим обалама Умреће ове ноћи.

ПЕСМА Изгубих у том немиру Другове и све галије. Који је сат у свемиру? Дан или поноћ, шта ли је? Дубоке ли су путем тим, Господе, твоје провале!

Сенка је твоја дан што зари, А ја те трагам у час сваки: О боже увек неједнаки, И друкчији у свакој ствари! Хоћеш да сазнам духом

Али сам невин, јер ја страдам; И чист јер чекам дан открића; И новорађан јер се надам; И пијан само од твог пића!

Но тражиће се, док дан сија, Две судбе вечно сједињене: Сенка од земље безмернија, И човек лакши и од сене. ЈЕСЕЊА ПЕСМА Први ветри с

Сјаји дан међ црним борима, Мркне ноћ измеђ белих кринова, Божји лик трепти на свим морима, Сваки час свемир ниче изнова.

Ноћ овуд свугде смрћу заспе; Али већ јутром, дан без гласа Све љубичице Парме распе, И светле руже из Шираса. Има и на тлу очајноме Увек кап Божја која капи, И

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Добро и онда кад ме је, дан пре тога, свом својом речитошћу од тога одвраћала. Боже мој, како су биле велике наше матере!

Тада он узе своју удову сестру у кућу и пуних седамнаест година, не скидајући ни дан ни ноћ с колена закачке, богзна те не би и опет дошао до зелене гране, али га очи почеше издавати.

— каже ми мама. — Отиди, јави му се; обиђи га, сиромаха, док је још овде. Каже да ће кроз који дан натраг у Н. — Натраг! А што? — Богами, у оној муци и невољи ја не знам ни шта ми је говорио.

Напослетку сам постао нестрпљив и нервозан. Поврх свега тога био је још и дан преко сваке мере топал, те ми чисто припаде нека мука.

Ћути племенита душа. Гуши се. Ни суза нема више. Оне теку кроз прси, падају на срце и камене се. дан за даном, а оно све по старом. Доносио је често пуне вишеке новаца. Губио је такође.

У-пам-ти до-бро!” Ћути она, сирота, као заливена. Стегла срце, копни из дана у дан, а све се моли богу: „Боже, ти мене немој оставити!” Е, па ваљда видите шта ће из свега да буде!

Онда чусмо како се врата отворише, гунђање и кораке. Али бабо не уђе у собу. Залуд ми чекасмо. И дан забели, ја и Ђокица заспасмо, а он још не дође. Кад се пробудих, сунце беше далеко одскочило.

Ја — не знам зашто — одједанпут скидох капу, пољубих је у руку, па изиђох напоље. Тај дан био је субота. Кад изиђох на улицу, иде свет као и обично; сваки гледа своја посла.

Одавно је већ било звонило на вечерње. Дан се клони својему крају, а у нашој души иста она пучина нигде краја да видиш, само се облаци све гушће гомилају.

Онај у фесу — Благоје казанџија — цео дан нестрпљиво ходаше: сваки час запиткиваше кога по штогод; обрташе се непрестано, као да га цела снага сврби па не зна

Капетан, пак, по имену Танасије Јеличић, стајаше готово цео дан на једном месту, подбочивши се на сабљу. Лице му беше окренуто страни с које лађа долази, а очи уморно и нестално

Ниједне јетрве није оставила да јој не издене име. Радојку зове џерима, а ђеду јевтика. Сваки дан све веће чудо и покор, а кад јој ко штогод помене, она одмах прети да ће да се врати оцу.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

И оба господина попа имађаху доста посла, а према томе и прихода, крштавајући новорођену децу по селу. Мало који дан да не дође господин-попи, једноме или другоме, Аркадија црквењак, па не отпочне отприлике овако: — Господине...

Некако и једнима и другима изгледа да им је пропао цео дан ако се бар увече не виде и не обиђу. Па тако је то било и лети и зими.

У селу нема ни данас богзна каквих промена. Један дан је к’о и други. Живот тече доста монотоно и дремљиво као живот какве бáке у запећку.

Засада је најновија ствар која је занимала село била та што кроз који дан долази нови учитељ на место старог. Ишчекивао се сваког дана тај нови учитељ, млад један богослов, наместо старог

Сад је у пензији. Заплакао се кад су му саопштили, иако је ишчекивао. И сад, иако је факација, он се сваки дан одшета до школе и цуња по авлији, и дозове децу да му праве калабалук; некако му лакше кад чује ларму, на коју се већ

Напослетку дође и тај дан, стиже и нови учитељ. Била је субота после подне. Баш је звонило на вечерње кад прођоше Великим сокаком једна кола

? А, таман посла! — Зашто, забога? — Па тако ето, не шикује се то вама, код нас толиких... — Не, не, кроз дан два само, па ћу одмах да се уселим у школу... а дотле ћу се стрпити већ.

деце им, која имају, хвала богу, шта да једу код куће, али која су, говораху они, деца к’о деца, безобразна, па сваки дан досађују господин-попи, а попа их извињава па вели: »Ех, није него још нешто! Каква благодарност?!

Он се одобровољио и не тражи више његову крв. Шта више, сад га радо гледа сваки дан, и смеје му се кад се овај саплеће преко своје мало подуже кожне кецеље и кад заџака оно његово: пак-пак?

’Ајд’ већ, видићу шта ћу! — теши се гђа Перса. ГЛАВА ШЕСТА У којој је описан недељни дан у селу, а може се цела прескочити, јер је само као епизода у овој приповеци.

Био је леп летњи дан, ова данашња недеља. Јутрење свршено, излази свет из цркве. Обе попадије се враћају с јутрења свака својој кући.

« А кад Гавра постаде калфа, а она опет вели: »О боже, подрж’ још који дан, да га баба ожени лепо!« А кад је дочекала и то, и оженила Гавру, а она после остави Гавру к’о да га никад није ни

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Доста је њима после само помен и молитва. И заиста, на тај дан, њихови, живи, долазе им. Износе им јела, пића и раздају.

И заиста, на тај дан, њихови, живи, долазе им. Износе им јела, пића и раздају. На тај дан, ма да мушки не иду на гробље, и чаршија је затворена. Од жена не може да се прође.

Па да ту тако сам, згрчен преседи цео дан. Питате га: — Шта радиш, море? — Гледам си. — И почне да се крије испред вас. — Шта гледаш?

те своје тешке, пуне торбе да би што пре стигао у варош, пред цркву и да би пре мрака изручио хлеб, брашно, што је тај дан напросио за њу, цркву. Али чим уђе у маале, опет се заборави. Почне да иде по кућама.

Дању се завлачио негде и тамо цео дан и ноћ прележао да би сутра, ујутру, опет поранио и на време, у почетку службе, дошао да, вирећи у цркву, ишчекује

И тако, свако јутро изиђе више вароши до раскрснице. Седа тамо у крај. И, пошто метне испред себе капу, преседи цео дан онако клатећи се, с лулом у устима и огрнут том својом дугом колијом.

— А, Турци, а, а!... И тако би целу, целцату ноћ ишли, вукли се по маалама док их не би дан смирио и растерао по њиховим рупама, легалима, развалинама. XXИ Сећам се. Била је јесен, и то јесен на измаку.

XXИ Сећам се. Била је јесен, и то јесен на измаку. Онда, кад се не зна ни дан, ни ноћ, а увек, са свију страна само шушти и разлева се једноставна, силна киша.

И тако би оне целе ноћи преседеле око њега мртвог, осветљеног, пазећи, чувајући га и чекајући да дан осване, да дођу мушки, доведу попа да га очита, опоје и после да га у цркву однесу и саране као сваког другог човека —

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Отварајте капију! — виче усхићена госпођа Јелка. Дакле, наш Љуба је био у тим колима, па сишавши поздрави: — Добар дан, јесте л’ ради гостима? — О, драго нам је; изволите унутра. Сад иду унутра. Љуба неће први да улази у собу, учтив је.

Упрегну и оду. Господар Пера обукао је свој најлепши капут, премда је био послен дан, па стоји пред дућаном. Није чудо, има госта младожењу! Љуба је са својом фуром стигао у виноград.

Гости оду. Чекмеџијићу дуго чекати, па трећи дан седне на кола и оде у село Ж. да се сам са попом разговара. Када дође у село Ж.

Дође вечера, опет га части, али ништа не спомиње. Љуба чека да тата започне, али кад други дан, тата га још не пушта, а овамо ништа не спомиње.

Љуба је код куће још три дана за Савком жалио, четврти дан му је љубав исхлапила, а пети дан мислио је на нову просидбу. ИВ Љуба се мисли на коју ће страну сад.

Љуба је код куће још три дана за Савком жалио, четврти дан му је љубав исхлапила, а пети дан мислио је на нову просидбу. ИВ Љуба се мисли на коју ће страну сад. Сад би се баш упркос заљубио.

— Ништа! Баш сам о Усековању ствар започео, па ми је и срећа усечена. Нема ништа! Ја први дан код ње, а она други дан оде с капетаном на илуминацију! Него тражимо другу!

— Ништа! Баш сам о Усековању ствар започео, па ми је и срећа усечена. Нема ништа! Ја први дан код ње, а она други дан оде с капетаном на илуминацију! Него тражимо другу! ВИИ Сад долази Чекмеџијић са чика-Гавром у варош С.

— Па, како сте, госпођа-Макро? Ал’ вас давно нисам видео! Видим, хвала богу, сваки дан сте све лепша и лепша — изгледате као лубеница.

— Иди, торњај се одавде, ти и онако госпођу Макру сваки дан видиш, ал’ ја ретко. Зажелео сам се видети је. Кад је чика-Гавра Пинтерића истиснуо, сео је врло близу до госпође

Таково још нигде нисам читао. — Е, можеш онде сваки дан читати и то где отац сина, а син оца за распикућу проглашује. Но, мани се сад тога, па да идемо овамо гдегод ближе.

Како сам се одучио од раног устајања, и то све откако сам се дао на женидбу! Пре тога сваки дан већ у четири сата сам отварао дућан, а сад ваљда већ има и осам! — Тако ће што и бити. Дед’ устај! Љуба устаје.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Примицао се дан ретке среће и он, искидан прошлим невољама, потпуно сам и повучен после свих патњи, са потребом оне живе узбудљиве

прошлим невољама, потпуно сам и повучен после свих патњи, са потребом оне живе узбудљиве радости очекивао га је као дан почетка своје душевне равнотеже и светлости живота, дан умирења и обновљења. А сад шта?

са потребом оне живе узбудљиве радости очекивао га је као дан почетка своје душевне равнотеже и светлости живота, дан умирења и обновљења. А сад шта?

А дан је одмицао споро и Христић је, закован на истом месту, нервозно погледао у оном правцу одакле су долазила топовска зрна

Па је он и то пробао али није пожутио, а оно сирће, на против, добро дејствује и сваки је дан код куће неисказано велики добитак.

он позове жену да седне ту код њега, уз сам кревет, узме је за руку и прича јој шта значи то само један једини дан на фронту, па се чуди како није до сад сав оседио као овца кад помисли колико је тих црних дана претурио преко главе.

Јер то није дан него вечност и још кад човек појма нема докле ће се то немилосрдно разрачунавање продужити, а поред тога не стоји

Гнусни су јој ужасно ти нељуди, јер сваки дан стрељају оне несретне војнике што долазе овамо да виде кућу и фамилију па да се врате, и пошто побију оне јаднике ту у

Знам, реко', и сама. Још турског рата упропастио се негде око Битоља, па после пише, пише сваки дан, а никако не долази на одсуство к'о други, док једног дана, кад није имао куд, он дође, и сад: нит' му ваљам ја, — а

Па тек шешир на главу — оп, оде негде. — Исто — прекида је огреѕѕе — и она рђа мене никад не пита. — ...Тако један дан, тако други, тако трећи. Пођем ја, Бога ми, једанпут за њом.

Увек сам уживала добар глас, и сад ево она несретница да ме укаља. Сутра дан, седим ја и плачем, кад погледам: неко убацио њено писмо; погледам ја на патосу, између кревета и ормана, стоји писмо..

Јест, други, а ти, Јуришићу, главо, упамти ти ниси ни рођен да у њу верујеш и да се у њу надаш“ Сутра дан, онако неиспаван и уморан, нервозан и растројен, Јуришић, неспретно и грубо изазва распру, Он тече да зна све,

Африка

Увече, кад сврши посао, долази на кљун брода. То је савршен бретонски тип. Треба га видети како цео дан риба лађу, бос, полунаг, сав преплануо, па са муком поверовати да може да зна за толику масу књига.

Цео дан хоризонт је покривен тешком млечном запаром кроз коју се сунце слива као растопљено олово. Море, које је иначе толико

17 „ Дакар. Једно вече пуно узбуђења. Пред њим дан врео који упија сву плаву боју неба и мора. Све је у белим испарењима. Јасно се виде тела риба, које лете испред брода.

Имам туш морске воде преко пута и да није покрета који остаје слободан и лак, дан би пролазио као у парном купатилу. Вуије ми се смеје.

У сваком случају колико је смешан онда напор белих да уведу у хришћански дух црне! Ја по цео дан гледам одозго ова два мала црнчета, голишава, толико лепа, умилна и весела. Не вичу, не плачу никад, не дирају ништа.

ме је Вуије, да ми каже да је гром који је ударио пре неку ноћи погодио у предњи мост лађе оставивши јасан траг, да је дан раније брод зато свирао три пута сиреном, пролазећи поред једнога црначког села, што су црнци из околине Табуа

Чешљање траје цео дан а фризура ће трајати и више месеци. Група око бербера који насред улице брију главе људима. Два-три сасвим бела црнца

Нико не би рекао да тај свет који се смеје по цео дан, има у ствари узбудљив живот због свих оних неизвесности и опасности које претпоставља да види у свачему око себе.

Они су отишли у поље, и нико не зна где су ни кад ће се вратити; можда вечерас, можда тек кроз дан-два. Силазимо сви на реку да бих узео шалупу којом сам јуче дошао на Комое, и која има сад по договору да прође.

Плаћам цвста педесет франака више за сву шалупу, само да бих један дан даљи употребио у коме другом крају. И напуштам овај крај, који је свакако најдивнији на свету, о коме као да сам сањао

Код њега је већ био један други белац, који је само дан раније стигао са североистока, од племена Лоби. Ово је племе тога тренутка било у пуној побуни, убијајући белце где

Уплашен сам да то није почетак сунчанице. Цео овај дан више ме је измучио чекањем но да сам чинио било какав напор путујући. Једва улазим у први европски бенгало.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: За оно Јован, што седи цео дан у кафана и игра шервинцлу? ЈУЦА: Какав је, такав је; бар је млад и моја прилика. ЈАЊА: О, лепо!

Ниси јошт ни оправљена као што ваља. А друго, ниси нигди ни на воспитанију била. Баш трећи дан Ускрса на јутрењу је о том био разговор.

Тако сам ја познавао једнога, кој је сваки дан у кафану долазио, а никада ни крајцаре није трошио. Овај једанпут опази гди се играју карти, па, полакомивши се зар на

(Отиде с Петром.) МИШИЋ: Чудан старац, како се он за сваку маленкост заузима! ЈУЦА Тако ме, видите, по цео дан чангриза и једе. КАТИЦА: О, он је врло добар човек, верујте! ПОЗОРИЈЕ 5.

Црњански, Милош - Сеобе 2

На њима су се, по цео дан, па и сада, могли видети ескадрони коњице, која прелази у кас, па галоп, и јуриша. Непомично, и црвено, стајали су

Те године је било много грозница и на гробљима је, скоро сваки дан, било по неколико сахрана. За тренут, стојећи непомично са рескриптом Кригсрата у руци, Гарсули је имао утисак да је

и осећао је ту разлику, да је он, ту, доле, а да тамо горе пролеће румени, да је тамо свакако, сад, диван, пролетни, дан, а он не може да га види и можда га никад више и неће видети.

Мужеви су могли да их посећују само кад је дан пресвлаке. Из тих колиба, стално се чуо плач дечији. Багремови су били цео тај форпост зарасли.

Али, ја сам, да се иде. Ако имаш чврсту надежду да се треба дохватити Росије, ја ћу поћи. И тако умирем сваки дан овде, од страха, да ми Ђурђе неког не убије! Пиши ти тамо, у Бечу, да сви ми идемо, и деца, и ја, и Ђурђе.

Тако су рођаци испратили Павла Исаковича. Било је то уочи недеље Светих отаца Првог васељенског сабора, на дан Пахомија Великога године 1752, маја месеца.

Хоће да је види на свом самртном часу, крај себе. Морали су да му мећу пијавице за врат. Проклињао је дан, кад је Исаковиче упознао. Дабогда, Петар никад среће више не имао!

А долазио је и Еиннехмер, да риболов наплати! Тај човек је био – иако је била врућина – сваки дан, у дугом, плавом капуту, какав се у то доба носио на Рајни и у Лотарингији, и падао је у очи издалека.

У мислима, ма где се они налазили, Исаковичи су проводили час, два, сваки дан, у Махали, или у Хртковцима. Деца су се тамо, по кућама, звала, и крстила, именом Исаковича.

А био је прешао седамдесету. Поседео би код Павла, дан, два, избројао врата и пенџере, на кући, и чудио се колико их има, колико, па би затим, исто тако пешице, скромно,

Ни један Исакович неће више остати у Темишвару. Махала је, ето, још дан, два, ту, у багрењу, са његовим ветеранима, инвалидима, рођацима, кумовима, и његовим успоменама.

Шеве су трепериле у ваздуху, над Махалом. Дан је био топао и багрем је мирисао. Све се у Махали чинило мирно. Трифун је седео, очекујући жену, нестрпљиво, тог

Теодосије - ЖИТИЈА

И плод молитве по природи се родивши, од Бога дан, Богу це и намени, што и би. Када је затруднела супружница и када се приближише дани роди мушко чедо по прошењу

чешће их прочитаваше и из њих почетак премудрости — Божји страх црпљаше и прихваташе се божаствене љубави из дана у дан, огањ огњу додајући жељом неситом.

И сматраху као да није од њих рођен, већ да је заиста од Бога дан. Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га по закону ожене.

Ако ме кад родитељи усхтедну оженити, задржан љубављу према телу нећу достићи таква живота. Ни један дан не бих хтео после овога овде остати, да ме се како сластољубље овога света не би коснуло, и да против моје воље не

Када је свануо дан, благородни стадоше тражити господина својега, и гле, нигде га нису могли видети ни наћи. Рекоше: — Да се не шали с

“ А војвода узе писмо и са благороднима отпуст измоли, па на силне коње уседоше, што је више могуће дан и ноћ гонише, и ништа не успевши стигоше у славни град Солун, у коме војвода би примљен са чашћу.

Пошто су се на вечери дуго задржали, заповеди игуман да се удари у било, јер бејаше дан недеље. Устаде игуман и с њиме младић, и одоше у цркву на молитву.

И тако ућутавши опколише кулу, чувајући стражу. Када је дан стао да свиће, он опет нагнувши се с куле позва војводу и благородне (момке), и јави се свима анђелским иночким

и пет дала, и недељу дана, и сваки је по својим могућностима држао пост, јер беху свети велики, пости четрдесетнице, а дан суботњи настајаше, па је журио да их насити топлим хлебовима, јер жаљаше да прими њихове топле молитве.

сазивајући ипате и војводе, тисућнике и сатнике и остале благородне, а уједно и мале са великима, одредивши нарочити дан за сабор, заповедајући да нико не може изостати, јер велики савет хоће да одржи.

И када се приближавао одређени дан, пристизаху и благородни купећи се са свих страна. И када су се у одређени дан сви скупили као на неки безмерно велики

И када се приближавао одређени дан, пристизаху и благородни купећи се са свих страна. И када су се у одређени дан сви скупили као на неки безмерно велики збор, ставши посред свију, заповеди да се прочита писмо његова сина да сви

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Кад су дошли на Крф хиљадама умиру од изнемоглости, али после четири месеца се опорављају и припремају дан ослобођења. Они који су остали у земљи, заузетој туђином, држали су се исто тако дивно.

него у многим другим динарским крајевима и да су услед тога чешћи хајдучки типови, којих уосталом нестаје из дана у дан. У турско доба се Стари Влах сматрао као права хајдучка област.

Све је утврђивано наредбама: и како да се земља обрађује, и када да се усеви сеју и жњу, где и када да буде пазарни дан и где да се црква подигне итд.

Чак су и врло побожни, брижљиво походе цркву, моле се Богу два-три пута на дан, посте средом и петком и све православне посте.

Он је још и данас трговачко средиште и његов пазарни дан — субота — веома је посећен, нарочито откад је подигнуто тржиште.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Заиста, сељаци иду у млин само кад морају, а псећи кнез Жућо одлази тамо сваки дан да прави засједу мачку Тоши. Љут је на њ због неке џигерице, пилеће или телеће, то се већ давно заборавило каква је

све стране ширио леден вал страха тако да је лишће у околини зимогрожљиво треперило, а заспале птице сањале су зимски дан и дрвеће под ињем. Узнемири се чак и сова на једној шупљој букви и уплашено хукну: — Уху-ху, ко је ту?

Миш се успуза уз кукурузову стабљику, омириса један клип и забринуто рече: — Још који дан, и ти си готов, скоро су зрели. — Па шта да радим? — препаде се Шаров.

— Тошо је лукав и мудар. Идем да се код мишева за њ пропитам. Читав дан и ноћ Миш пророк пропитивао се за мачка Тошу, али му нико ништа не знаде о њему казати.

Сад се Жућо сваки дан шета испред Тришине воденице и хвали се кокошима и врапцима како је он Тоши дошао главе. Хвали се, хвали и лиже брашно

Одлазе у госте у велико војводство Миша пророка и тамо под старом крушком воде дуге разговоре. Једном годишње на дан мачкова повратка, чича Тришо и крчмар Винко Шљивић састају се код воденице, пију као рибе и пријете мјесецу: — Чекај

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

је с мојим крпицама Нећеш да их вратиш нећеш Спалићу ти ја обрве Нећеш ми довек бити невидљива Помешаћу ти дан и ноћ у глави Лупићеш ти челом о моја вратанца Подрезаћу ти распеване нокте Да ми не црташ школице по

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

ЗАПИС О ПАРАДНОЈ АЖДАЈИ На дан Првога маја у Београд је допутовала једна аждаја из пасивног краја. Никоме ништа није рекла, пошто је била

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

) Счастљива, то је срећна. (Чита.) „Дорогој мој Андрјуша, каждим дњем бољше мења љубит”. (Говори.) Он је сваки дан све више воли. (Чита.) „Он очењ ласковиј ко мње; смотрит на мења как на образ”. (Говори.) Чува је као икону. (Чита.

Да ми је да се осамим, да се повучем, да размислим. ЉУБОМИР: Кад бисте отпутовали где на дан-два? ПАВЛЕ: Кад бих отпутовао? То би можда најбоље било. (Кратко размишљање.) Тако ћу учинити, отпутоваћу.

МАРИЈА (повлачи се). XИИИ НОВАКОВИЋ, ПАВЛЕ НОВАКОВИЋ (наилази врло љубазно): Добар дан, био сам на грађевини, па видим нема те. Рекох да ниси што слаб, те дођох...

Овога часа пада ми на памет како би то дивно било да се ниси примио државне службе па по цео дан да седиш код куће, припадаш само мени и ја само теби. (Смеје се.) Детињасто, зар не?

Пожури, молим те! (Оставља слушалицу.) Ево га иде! XИ СПАСОЈЕ, ПРЕЂАШЊИ СПАСОЈЕ (новопечени богаташ): Добар дан желим! (Љуби руку Рини.) Извините, куцао сам два пута. Не желим да вас узнемиравам, свратио сам само да вас умолим.

Моја би кћерка хтела да погледа по радњама штофове за венчану хаљину, јер, знате већ, венчани дан се приближава. А она то не би хтела без вас, она тако верује у ваш укус да не би хтела без вас.

И дође лепо, је л, па: „Добар дан”, а ја њој: „Добар дан, изволите!” НОВАКОВИЋ: Није овде питање шта може да буде а шта не може, него: он је ту!

И дође лепо, је л, па: „Добар дан”, а ја њој: „Добар дан, изволите!” НОВАКОВИЋ: Није овде питање шта може да буде а шта не може, него: он је ту! СПАСОЈЕ: Али како? Одакле?

СПАСОЈЕ (чита један наслов): Чујте само, молим вас: „Мртви се дижу”. АНТА (чита): „А кад дође суђени дан смрти, мртви ће се дићи из гробова”. НОВАКОВИЋ (чита): „У парцели 17 гробница 39 отворила се и мртвац се дигао”.

) XВИИ ПАВЛЕ, ПРЕЂАШЊИ ПАВЛЕ (улази и погледа по свима): Добар дан! СВИ (нико му не одговара, нико не окреће главу. Остају у ставу у коме су били).

Остају у ставу у коме су били). ПАВЛЕ (дужа пауза, он их посматра и најзад понавља): Добар дан желим! СПАСОЈЕ (не осврћући се, гледајући и даље у таваницу, савладан пргавошћу): Чули смо! ПАВЛЕ: Мислио сам...

СПАСОЈЕ: Не крије се, душо, али је тај разлог такве природе... ВУКИЦА: Мора да је то врло чудан разлог. Заказати дан венчања, објавити то тако рећи целом свету, штампати и позивнице, па уједанпут обуставити све то...

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

прстију, онако као што понекад стоје балерине, она се загрцавала говорећи да смо лудаци, да је ово један сасвим шашав дан, али да би било идиотски изгубити ма и један једини тренутак од њега.

ИИ Кад сада мислим на тај дан, волим да га се сећам без луднице која је настала после, кад сам се вратио кући, са замазаним ногавицама, и затекао

је да постане лекар, али се онесвестио чим је угледао прву галванизирану жабу, прешао на књижевност и сад тај несрећни дан проклиње кад год прима плату или доноси кући задатке за исправљање.

гледа неког иза вас, иако је имала најлепшу малу теткицу у гимназији и очи тамномодре и баршунасте, налик на цветове дан и ноћ које смо крали са католичког гробља.

Твој очух, не чини ли ти се да твој очух цео дан ради за добро народа? - њени дланови били су још на мојим образима, али сам ја осећао како ми се мишићи стврдњавају

Пришла је носећи комад хлеба намазан машћу као да сам и ја једно од оне деце којој је по цео дан мазала те комаде тешке најмање пола килограма. Рекох јој да нисам гладан. - Не лажи!

Ја сам остао да лежим у поткровљу, иако је већ увелико био дан, јер је била недеља и није требало ићи у школу. Покушавао сам да замислим израз Меланијиног лица, сад већ сасвим

Па то је дивно! - окренула се и загрлила ме, иако је још био дан, иако смо били на гробљу, а Атаман седео на споменику запрепашћено буљећи у нас. - Ви сте две будале!

Једе ли она још нешто сем граматика? - рекох смејући се, а Рашида одговори да то није за смејање, данас је важан дан: корњача је подсетник на тај дан. - Какав дан? - у узбуђењу прескочих два гроба одједном, а онда стадох.

- рекох смејући се, а Рашида одговори да то није за смејање, данас је важан дан: корњача је подсетник на тај дан. - Какав дан? - у узбуђењу прескочих два гроба одједном, а онда стадох. Рашида је ћутала окренувши главу од мене.

- Какав дан? - у узбуђењу прескочих два гроба одједном, а онда стадох. Рашида је ћутала окренувши главу од мене. Покушах да јој се

Било је хладно и без мириса и ја га бацих. Рашида је и даље ћутала. - И ти још не знаш какав дан? - откравила се на крају, затим рекла да је то једна значајна годишњица. Двонедељница, у ствари.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

„Господар Софра” — тако се звао у послен дан — свецем и недељом, у цркви или каквој црквеној седници звао се „господар Софроније Кирић”, и тако се и потписивао.

У дућану, у обичан дан, на себи је имао стари кратак „јанкл”, лети и без њега, са засуканим рукавима на кошуљи, па онда увек чакшире у

Није се носио као господар Софра. Премда је у послен дан и он носио „јанкл“ од маншестра, али покрај тога понталоне и капу.

Кречар је баш био код куће. Богат човек. Ту је већ код Кречара. — Добар дан, Јово. Би л’ погодио за што сам к теби дошао? — Откуд ти код мене? Мило ми је, седи.

Било је осам сати. Уђем у дућан, онде само Татијана, баш је месо ређала. Рекнем јој: „Добар дан, госпођо Татијана, шта ми радите, нисам вас одавно видио”. А она одговори.

Не иштем ни крајцаре. Госпођа Татијана мало мисли се, па опет: — Дајте ми на промишљање један дан. — Нек’ буде три дана. Сад збогом! Имам посла. После три дана поручите ми. — Збогом. Ја ћу опет кроз дућан напоље.

Е бадава, људи смо, заљубио сам се. Мучно чекам трећи дан; кад ево баш трећи дан пред вече пошље госпођа Татијана једног свог рођака к мени, и јави ми да дођем, да ће ме пре

Е бадава, људи смо, заљубио сам се. Мучно чекам трећи дан; кад ево баш трећи дан пред вече пошље госпођа Татијана једног свог рођака к мени, и јави ми да дођем, да ће ме пре подне у десет сати

Одма’ сам познô да је ствар добро испала. Из очију девојке не познаје се ни жалост ни радост. — Добар дан, госпођо Татијана, ево мене, хоће л’ бити штогод? — Свршено је, моја Софија од своје воље пружа вам руку.

За осам дана све је то у реду. „Ауспрух”, и тај је у реду. Приближава се четрнаести дан. Чамча журбено трчи од господара Софре ка Кречару, све уређује, само да се шта не заборави; већ је и сам склопио за се

Кад настане претпоследњи дан, дали су у цркви за себе у „тишини” службу божју отслужити, и ту је појао господар Софра са Чамчом, па после свршетка

Страшно мучење. То је Пера већ у свом детињству гледао сваки дан, и срце му отврдло. Долазе ноћу лађари у механу, музика свира, пију, играју; то се Пери допада, па кад отац није код

Црњански, Милош - Сеобе 1

У ЊЕМУ, ЗВЕЗДА 5 ИИ ОДОШЕ, И НЕ ОСТАДЕ ЗА ЊИМА НИШТА. НИШТА 12 ИИИ ДАН И НОЋ, ПРОТИЦАЛА ЈЕ ШИРОКА, УСТАЈАЛА РЕКА, И У ЊОЈ, ЊЕНА СЕН 28 ИВ ОДЕ ВУК ИСАКОВИЧ, АЛИ ЗА ЊИМ ОДЕ И ФРУШКА ГОРА 38 В

Ударен од коња више колена, пре неки дан, кад је почео да скупља делове пука, још се буди ноћу од бола, али тај бол умине брзо, као и страшна малаксалост и

Кривоног и тежак, он је тих последњих дана опремао своје људе, јашући цео дан. Псовао је њене загрљаје и пољупце. Била му је досадила.

и газећи до паса воду, вичући, отискивали чамце од обале, дотле су неки промрзли бедници, најмљени да вуку чамце цео дан, целу ноћ и још један дан, узводу, већ почели да потежу ужад и да газе блато.

отискивали чамце од обале, дотле су неки промрзли бедници, најмљени да вуку чамце цео дан, целу ноћ и још један дан, узводу, већ почели да потежу ужад и да газе блато.

Он поче да тихо певуши и да је љуља, а ћерчица му леже на груди и заспа. Спремао се топал, пролетњи дан, после кише.

Над вечерњом маглом појавише се модре падине брда и шуме, што су биле сухе и ретке, тако да им се на дну још црвенео дан. Над тим шумама што су се виделе са свих страна, затреперише звезде и зазричаше небројени попци.

Тај је једини дочекао да се сасвим раздани и да га обасја сунце. Сутрашњи дан био је одређен за преглед пука. У рану зору већ пробудише их трубачи и добошари.

Пошто је Исакович цео дан провео у згради Комесара, заповедништво преузе најстарији капетан, Пишчевич, из Шида. Чекаху, тако, пред црном

Јер благородни мајор и предводитељ Славонско‑подунавског полка, Вук Исакович, завршио је дан у Печују, пред полазак на бојиште, тешко и зло, што остали нису знали.

понављао све исте речи о Царици, о Двору, о Бечу, што су требале Исаковичу да посведоче оно што беше и тако јасно као дан, а то је: да треба да буде католик.

Катарине Сијенске, стигматизоване и загледане у небо, Комесар је најпосле престао да виче. Викао је доста цео дан и мислио је да је време да то препусти бискупу.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Тако, рецимо, трудница нероткињи „метне под појас хлебног квасца, те преноћи с њим, па га други дан поједе“.³⁸ У Херцеговини верују да ће, ако трудница дâ нероткињи „кроз плот три пута залогај меса из уста у уста“,

Такође се магија за плодност врши у пролеће на дан првог марта који, се у околини Скопља назива „летник“, јер се раније сматрало да тада започиње ново лето.

На тај дан су становници Ормана, заправо нероткиње и мужеви без деце, долазили да траже помоћ од змија које су се у то време

Доба дана погодно за свадбу јесте преподне, када дан напредује. Већ је речено да разноврсни и често крајње необични, наоко бесмислени, магијски ритуали које изводе

У Црној Гори „када се дјевојка роди, ваља они дан главње на огањ преврнути, да се за дјевојком роди дјетић“.⁵³ Када се роди женско дете, у ђевђелијској кази „одмах

У нашем народу постоје многа веровања о томе какве ће особине имати дете рођено у одређени дан у недељи, у одређени час итд. Деца рођена преступне године, верује се у Бољевцу, не живе дуго.

Пољицама се тачно знало какво ће дете бити, односно колико ће бити паметно, здраво или дуговечно, према томе у који је дан, рачунајући од месечеве мене, рођено. „Кад се роди дите 1. дан по мини, пуно ће живит, а често се разбољат, 2.

„Кад се роди дите 1. дан по мини, пуно ће живит, а често се разбољат, 2. дан биће сритно, али море лако умрит кроз мало дана, 3.

„Кад се роди дите 1. дан по мини, пуно ће живит, а често се разбољат, 2. дан биће сритно, али море лако умрит кроз мало дана, 3. зло опако, и лако да облазари, 4.

дан биће сритно, али море лако умрит кроз мало дана, 3. зло опако, и лако да облазари, 4. дан у којему се родија Абел, добро дите, али мало ће живит“ итд.

¹⁵ За њега се каже: „добар га дан донио“. Посебна срећа очекује оног ко се родио на Илиндан, верују у Босни и Херцеговини.

Симеуна (1. септембар) бити сиромашно. Дете рођено на Бадњи дан биће несрећно, а рођено на Божић још несрећније. Кажу да су се некада таква деца спаљивала, будући да нису била

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Телевизија! Да сам само знао, могао сам још тада казати равно у камеру: »Драги гледаоци, данашњи дан обиловао је догађајима; како у земљи, тако и у иностранству!« Био бих први. Овако — ништа. Да сам само знао! 1950.

Растаће се једанпут заувек, јер њихова веза не води ничему. Наставиће да живе без љубави дан, два, три недеље, а онда ће се поново наћи у »Хунгарији« да кажу једно другом да њихова веза не води ничему.

Све теже да закорачите у нови дан. Да отворите очи и кажете добро јутро уснама изгореним димом и учтивостима. Најрадије бисте спустили шалоне и

Ово је моје место! Али, ко може да поседује море? Гледао сам како им из дана у дан тамни кожа, пратио летње љубави, био случајни сведок малим августовским преварама, слушао исповести и заузврат се

А ђавољег румунског грофа нијесу — оба ми ока испала, ако јесмо! Сам је од себе полудео и шетао »по васцијели дан кроз оне двадес' и четири собетине. Дјеца, колонистичка, полупаше му оне ђавоље кугле, у башти. Дјеца ко дјеца!

свој обраслој у шикару која је човеку досезала до паса, а дан касније — у потпуно пустом и претужном Месечевом пределу, на некој црвеној земљи, по којој је било расуто оштро камење

Гледајући тако из дана у дан према северу, они могу да виде долазак срећних, непознатих људи, што пуни себе хрле према мору, притишћу до даске гас

људи како цвиле и кукају, беспомоћни без својих кола као голи пужеви без кућице, старци их одводе кућама и госте по дан-два, док се мало не опораве; теше их и смирују, учећи их да аутомобил није најважнија ствар у животу, а онда се

« »Али, видите, драге девојчице«, мисли сигурна дама, »доћи ће дан када ћете морати да сиђете са својих гумених точкића! Имаћете мужа који три дана не свлачи пиџаму без дугмади...

Оне ће ти веровати. »Смршала си... Пролепшала се!« Завидиш им, али знаш: нема више повратка, нема, нема, а онај дан када ће те отписани аутобус чекати на тргу неодгодив је, све ближи и ближи. Шта је то с тобом, мала?

Већ трећи дан како испред њиховог застртог стола дефилују таленти и обожаваоци. Првог дана још им је и било жао тих младића и

— Је л' се ти нешто љутиш? – упита Жан Жик, спустивши неприхваћену руку. Касина се утиша. Овде се не дешава сваки дан богзна шта занимљиво и један овакав сусрет није могао да прође незапажено.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Сељак оздо одговори: — Ваистину, шјор, ви сте заборавили да је данас наш Бадњи дан, да се, откад је Котора, а у мирно вријеме, на јутрошње јутро град раније отварао да би народ могао на вријеме дома!

Ама чуда да нема више Црногораца, као на данашњи дан! Од Црногорака није само пажњу привлачила, него просто очи плијенила једна од оних двију дјевојака, стасита, прсата,

Крстиња засу житом њега и бадњак, говорећи: — Дај боже и с тобом заједно, Бадњи вече и сваки благи божји дан! Кнез положи бадњак на огњиште.

— Ја бих могао сјутра да га походим? — Не сјутра. Првога дана Божића полази се само браство! Прекосјутра, на Божји дан, можемо заједно! По свој прилици, ићи ће и кнез и још двојица-тројица од наших!

Француз је нâјлак узмицао, а владика га у корак пратио, док, шести дан по Малом госпођину дне, не заузеше дебели Бријег. Ту је био жесток бој, који је трајао цио дан и комад ноћи...

Ту је био жесток бој, који је трајао цио дан и комад ноћи... Стево умуче и обори очи. Крцун рече Јанку испод гласа, али сви могаху чути: — Ту је погинуо Јоко

То је било четврти дан по Крстову дне. Ми се повукосмо у новска брда, к Мојдежу, Каменом и Мокрину. Мало би, истијем путем дођоше Руси за

Од нашега племена изабраше два Петровића, гувернадура, кнеза Драга и мене. Пети дан након тога кретоше се галије и ми на њима, божја ти вјера запамтисмо то добро, јер нам никада грђе не бје, ни у

Трећи дан стигосмо близу града Корчуле, под њеки манастир, гдје је био француски шанац. Ту, након уре и по жестока боја, провалис

— На Бадњи дан чусмо да је Турска објавила рат Русији и да се Французи и Турци у дубровачком братиме. А на Корчули још разабрасмо да

— Мислим га одвести господару, на Васиљев дан. И без тога бјех наумио поћи горе тога дана. — Лијепо, ваистину! — прихвати старац.

Ја не могу с тобом, знаш ја сам њихов највећи главар, па је у реду да најприје они к мени сви дођу на данашњи дан. Оно синоћ, оно већ бјеше друга работа! Хајде збогом! Јанко отиде к Мргуду.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

(Мане главом на матер и одлази.) ДЕВОЈКА: Какви су то страни људи? МАТИ: То су просиоци. Ја не знам каква си. Сваки дан читам и говорим да чистиш људски, а тебе ни брига. Дај овамо ту метлу! Гле, како ти висе пешкири!

Ево све што видите овде, то је њино и Божије. ПРОВОДАЏИЈА: То је лепо. МАТИ: И МИ СМО већ стари, који дан јошт, па ком ће све него њима.

Господична, ви ћете видити како вас ја радо имам. ДЕВОЈКА: То ми је врло драго. МЛАДОЖЕЊА: Једва чекам дан венчања. ДЕВОЈКА: И тај ће проћи. МЛАДОЖЕЊА: Зар сте ви тако нечувствителни?

Није прошло ни шест недеља, пак гле што чини. ПРОВОДАЏИЈА: Ви сте још срећни, то јест, други почну одма девети дан. МУЖ: Тако ви радите? Напоље из куће! ЖЕНА: Напоље! (Проводаџија побегне.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

је ослабила, али запамћена једном заувек, и сада кроз склопљене трепавице: Испред њега трепери златан и тих јесењи дан, друмом се котрљају кола и пролазе људи, али старац их скоро не види, чује само разговор и шкрипу кола, и то му је

У сваком случају, није на нама да одлучујемо о оправданости живљења: напоран или лак, живот нам је дан да га испунимо како најбоље умемо.

Притиснути недаћама, Ћопићеви сељаци умеју да се радују ситним променама којима је испуњен дан, да се веселе тајним звуцима и преливима боја.

Деда Раде, та лепа праведничка душа, овако тугује за својом умрлом женом: И тако из дана у дан: дедове жалбе све су краће и безгласније, док се најзад не сведу само на мрмљање и потврдно климање главом.

Песник пише за потребе дечјих листова и часописа, из дана у дан и из недеље у недељу, за строге рокове радијских и телевизијских емисија, за приредбе и прославе; ствара текстове за

Д као добар дан, Д као слатки надев језика. Графички знаци за слова настали су из слика, дакле из цртежа који су представљали

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Ко је томе узрок? Говорите, ко је томе узрок? ГАВРИЛОВИЋ: Ми не знамо. ЛЕПРШИЋ: Но дан и за нас свиће. Глас слободе, који се по Европи ори, одзива се и у прсима јуначког Србина.

5. ГАВРИЛОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ СМРДИЋ: Ево и господина Гавриловића. ГАВРИЛОВИЋ: Добар дан желим. ШЕРБУЛИЋ: Јесте ли и ви чули да долази. ГАВРИЛОВИЋ: Јесам. СМРДИЋ: Па гди вам је кокарда маџарска?

ЖУТИЛОВ: Не брините, господин Шербулић, биће службе и за вас. ШЕРБУЛИЋ: То сте ми јошт први дан казали, па на том је и остало. Родољупци, ви родољупци! Шта сте за народ учинили? СМРДИЋ: А шта сте учинили ви?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

патријарх Арсеније ИИИ, 1705, у писму једном руском бољару, пише о стању пресељеног српског народа у Угарској: »Бежећи дан и ноћ са својим осиротелим народом од места до места, бацан тамо-амо као лађа на пучини великога океана, очекујем када

од места до места, бацан тамо-амо као лађа на пучини великога океана, очекујем када ће да гране сунце и покаже се дан, да узмакне тамна ноћ и хладна беда наше несреће.«2 Та времена »тешка и усилна« нису престајала.

садашњему человјеческому роду«, ново доба када се Европа прекрилила многобројним научним установама и када сваки дан излазе на свет »премудро сочињене књиге«.

Обрадовић је полазио са гледишта да у питању књижевнога језика »с помоћу старога нови ће се од дан до дан у боље состојаније приводити«, и писао је у основу народним језиком, али стручни књижевни и апстрактни изрази

Обрадовић је полазио са гледишта да у питању књижевнога језика »с помоћу старога нови ће се од дан до дан у боље состојаније приводити«, и писао је у основу народним језиком, али стручни књижевни и апстрактни изрази били су

То су интимне белешке хватане с дана на дан, исповести једне идеалисткиње коју живот немилосрдно обмањује, у којима има нежности, сањарија и топлине, и један леп

Вјерујте ми, да на Божић нијесам имао зашто купити фунте меса, а камо ли печенице! Мислећи, који је онда дан, и гледајући на ђецу моју, плакао сам као лудо дијете.

Једно за другим дао је петнаестак позоришних дела. 1871: драмат Младост Доситеја Обрадовића, »драмолет« На Бадњи дан и шаљиве игре Честитам и Школски надзорник; 1872: шаљиве игре Француско-пруски рат и Избирачица; 1873: шаљиву игру

Из Тургењева се само за једну годину, 1869, преводе три романа, Дим, Дан пре, Оцеви и деца. Из Гогоља су Ревизор и Тарас Буљба преведени 1870, а Мртве душе 1872.

« Из дана у дан то се све више потврђивало. Поред свих унутрашњих и спољашњих тешкоћа, Србија, зато што је била хомогена национална

Он се ту изјашњава за »реалистички правац«, који »сваки дан добија све више присталица«, сматрајући да су »и песме, као и приповетке и драме и романи« »погодни облици за

Схватајући реализам као причање онога »што се сваки дан виђа у овоме шареном свету«, он је надуго и прозаично описивао згоде и незгоде обичних живота, негујући увек пригодну

Милићевић, Вук - Беспуће

трену да не може више да живи међу њима; узрујавала су га та непромјенљива лица која редовно виђа, улице којима сваки дан пролази, као и његова стара ђачка соба, пуна нереда, која се већ уживила у њега. Њега је гушио тај ваздух.

пута по соби, зауставио поглед на једном мјесту гдје је био обијен зид, спустио га на прозор који је гледао у ведар дан, пун модрине и свјетла, увјерио се да се налазио у својој кући, понављао ту ријеч, наглашавао је, и ништа се у њему

Читав дан се дрмао колима, слушао причања разговорног кочијаша, који је више волио да прича него да ошине мале и мршаве коње

Неки дан, једном неспретном кретњом оборио је случајно једну малу слику. Он се преко воље и љутито сагнуо — зар га и ти људи,

— Ко зна, рече, можда имаш право. Али Милан сјеђаше с празним очима и лицем без израза. И читав дан остао је тако замишљен и нерасположен. Гаври Ђаковићу је било криво што га је озловољио.

Гавре Ђаковић се сав увукао у шубу, само му, покаткад, провири нос и око да види гдје је. И тако читав дан. Горе му је било кад почивају, кад се згрије и изиђе опет на зиму и наставе вожњу преко мразних и пустих поља, преко

Смрзнуто и ледено звекћу и одскачу бронзе на коњима и губе се у овој бијелој, беживотној тишини. А дан тамни и губи се, мећава обузима мах, бура се разбија о кланце и хучи у њима.

То је био први страшан дан у његовом дјетињству. Мати је била слаба и изнемогла и једва корачала, гушећи се у сузама тресући се и посрћући; њих

звона и грају спровода и појање оца Герасима са свађалачким гласом, надмашивало женино кукање и запијевка; у тај ведар дан, пун свјетлости, младог лишћа и нових трава са сочним и свјежим зеленилом, у тај бујан живот који својом крепкошћу и

И кад је она одлазила, он се поново корио и остављао ствар за сутрашњи дан. Па послије остави и те мисли на страну, не мислећи кадгод ни на шта и бојећи се да мисли; био се пустио животу нека

Како је он тешко сносио тај дан, пун потиштене нејасности и нечега скривеног, на својој души. Он је осјећао толико терета на себи; сиве, оловне чаме

И дан се теглио прљав, кишан, блатан и туробан, не наличећи ни на дан ни на ноћ. И он је ваљда био задријемао у својој насло

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Како која година, и како који дан ближе Божићу, а мене редовно, сваке године, хвата све већи страх од њега. Седим тако, па једва чекам да прођу ти

Тешко ми је кад ме неко позове на први дан, а још теже ако ме мико не позове. Кад ме позову, бојим се да ми се не допадне друштво или ја друштву, а ако ме нико

сву ноћ, па кад дође на њега ред отпевати кроз зубе по једно »Рождество твоје«, него да ми се деси на први дан Божића оно што се десило Павлу Постиљоновићу кад га је позвао Јован Максић, назван »Ватра«, да му буде полаженик

к њему да му очита онако како он уме, онако његовски; понео и револвер тврдо решен да му скреше револвер у груди: дан-дан! И тако се једанпут мре!

к њему да му очита онако како он уме, онако његовски; понео и револвер тврдо решен да му скреше револвер у груди: дан-дан! И тако се једанпут мре!

Купи му пајаца што дречи и пљеска рукама кад се притисне, а мали Јова га одмах други дан онако анатомски рашчерупа, да га види какав је изнутра. А мати га гледа само, па ужива.

А мати га гледа само, па ужива. »Ако бог само дâ нани дана, та радиће нана дан-ноћ и ногама и рукама, па ће нана тебе послати за медиционара!

Е, тога смеха онда! И то тако иде из дана у дан, сваки дан. Таквим комедијама при картању збуни га Јова и Шваба редовно губи на »џандару«. — У шта играмо, Швабо?

Е, тога смеха онда! И то тако иде из дана у дан, сваки дан. Таквим комедијама при картању збуни га Јова и Шваба редовно губи на »џандару«. — У шта играмо, Швабо? — пита га Јова.

Прошао већ и св. Никола са славама и стереотипним разговорима на њима, и Божић, ту кроз који дан. Све се ужурбало да га што боље дочека. Устумарао се свет, а нарочито домаћице наше.

Ту се срете са својим млађим колегом Павлом Постиљоновићем и позва га на први дан. — Е, Пајо, ако ниси где зват, да ми будеш гост првога дана. Погледај само како сам прасе купио!

Тек четвртога дана, а то је на бадњи дан, Јован је заклао и ошурио прасе најпре код свога шефа, а после и своје. Јова је био чувен као вешт да закоље, ошури и

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ал' с' у гору диже синак пусти, Па довати руком мрак тај густи, Ајдук кликну, шара пушка плану, А Србији бијел дан освану. 1843, 1. дек.

Млоге дворе, млога села; И опета нигде кута Дено млађан да се станим, Да с' немирна манем пута, Свог живота дан преданим. Дивни места виде доста, Дивна беу, ал' не дуго, Нигде дуго ја не оста, Јер све тражи нешто друго.

1843, 5. дек. ВРАГОЛИЈЕ Момак иде враголан, По гори се шири, Леп је кâно лепи дан Што кроз гору вири. А са горе крај потока Стазица се дала, Једна мома милоока Ту је рубље прала.

“ Дете тужно закопава Тицу своју под земљицу, Па са њоме затрпава И сву своју бољетицу. ИИ Дан све данка, светац свеца, А недеља недељицу, Месец гони све месеца, А година годиницу.

Опет гледам ја знану путању, Али нема ту на њојзи моме, Ноћас у сну ода туда с њоме, Заш и јако ја не одам дању? Дан и ноћ ја мислим само на њу, Нојца иде — мома преда мноме, Зар ћу само у сну бити с њоме, Никад нећу, никад, Боже,

Ја је смотри на беломе данку, Ја с њом шета, ал' само у санку, Ал' ће бити, биће и на јави. Сутра дан је, сутра данак прави, Први дан ми срце врело рече, Дан пролази заман, заман, вече, Срце трне у големој страви.

Сутра дан је, сутра данак прави, Први дан ми срце врело рече, Дан пролази заман, заман, вече, Срце трне у големој страви.

Сутра дан је, сутра данак прави, Први дан ми срце врело рече, Дан пролази заман, заман, вече, Срце трне у големој страви.

Што сијасте кô што треба, Звезде трепте, звезде сјају, Али данка још не дају, Ђорђе дође, сунце грану, А Србији дан освану.

Зато, браћо, будимо весели, Благо оном ком се дан још бели! Гробница је кућица опака, Зато мртвим буди земља лака.

Играсмо се тако без престанка, Без престанка док трајало данка, Па кад беше сунце веће село И дан лице посакрио бело, Ми у чамац — па све певајући Отидосмо утруђени кући. Дивна труда, ох велике сласти!

Али веће учестали петли, Ето веће де се зора светли, Дан се бели на истоку спрема, Мене станка више овде нема. Одо, браћо, збогом мени сада, Збогом, браћо, можда за свакада!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Остао би тако који дан, напио се, напричао, испрегледао дједове самаре и једног јутра, ево ти га обувена и потпасана, љуби се с дједом и

Шијем тако читав дан тамо-амо, а кад ме сутон опколи и притјера кући, ево ти опет нове напасти — мјесеца. Исплута он иза ријетка дрвећа на

— Послушај ти, старино, мене, ја ћу теби казати ... И тако из дана у дан: дједове жалбе све су краће и безгласније, док се најзад не сведу само на мрмљања и потврдно климање главом.

С његовим доласком отпочину читава кућа. Дан по дан, миц по миц, отпоче по селу шапутање, проради Зуко Зукић: те ова се цура састаје на извору с Великим Јовом, те

С његовим доласком отпочину читава кућа. Дан по дан, миц по миц, отпоче по селу шапутање, проради Зуко Зукић: те ова се цура састаје на извору с Великим Јовом, те ону

Нарочито се много говоркало о млину, јер је најменик по читав дан остајао тамо, а често би и преноћио. Ко ће први дохаберити дједу о свему томе, није се знало.

На велику радост нас дјечурлије, они остадоше чак и трећи дан, кад су се већ сви гости били разишли. Рајски живот за нас: нико те не смије тући, гледаш необична путника како из

како из браде говори, каве се пеку, па је згодација за крађу шећера, а и школа се може забушити, не долазе сваки дан брадати људи и самарџије.

— Ни код кога, тражим газду. — Богами, баш нама треба најменик — живну дјед — Овај наш одлази за који дан. Ем си јака момчина, ем си Раде, мој имењак, баш добро.

Чуо се у почетку и сликар брадоња, али, како је дан одмицао и ларма расла, он је постајао све тиши и расијанији. Зузукао је нешто себи у браду, одсутно кружио погледом по

ће проникнути у тајанствене путеве чак и оних прастарих смирених богоугодника којима се одвајкада зна годишње доба и дан када ће доћи, а шта тек да кажеш за једног оваквог коме нико не зна ћуди и навике?

МУЧЕНИК САВА Проћи ће ти нешто око дан-два од онога зачараног јесењег поподнева кад је живописац брадоња насликао дједа Раду као светитеља (са строгом брадом

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Сањала, као дојим онај ђурђевак, сав мирише на моје млеко. Цео дан ме боли груди. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: То је од млека. Не ваља ти ни то што толико сањаш.

Сећам га се као превише ћутљивог. Толико ћути, да и кад каже „добар дан” људи се забрину. Замисле се: шта ли је тиме мислио? ЈУСУФ: Тај ти неће ићи наруку. Ја сам ти говорио на време...

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ Садржај ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА 2 ПРВА СУЗА 3 УВЕЛА РУЖА 11 СТАРИ ДАНИ 34 ЂУРЂЕВ-ДАН 35 У НОЋИ 40 СТАНОЈА 48 У ВИНОГРАДИМА 54 НУШКА 61 НАШ БОЖИЋ 65 СТАРИ ДАНИ 73 ОНИ 82 ПОКОЈНИКОВА ЖЕНА 98 ИЗ СТАРОГ

ЖЕНА 98 ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА ПРВА СУЗА Чим дође недеља или други који празничан дан, после ручка, за време највеће врелине и жеге, скупе се жене и девојке, и испод великих капија у хладу седе и

куће беше стари бунар а око њега наслагане велике плоче од којих је отицала устајала, црна барица по којој патке цео дан батргаху. Више бунара била је винова лоза, а насред дворишта стари дуд — „шандуд“.

Увек је чистила златно и сребрно посуђе и сваки час га намештала у гостинској соби како би истакнутије стајало. Цео дан је проводила у гостинској, сниској, поцрнелој соби, која беше лепо намештена.

Ја и ти заспимо, а оне две наставе разговор до неко доба. Па знаш ли — кад дође задушница, дан мртвих? То је једини дан када мати намести и спреми, као никад.

Ја и ти заспимо, а оне две наставе разговор до неко доба. Па знаш ли — кад дође задушница, дан мртвих? То је једини дан када мати намести и спреми, као никад.

Опет смо се виђали и то сваки дан. Долазила си, служила нас и помагала нам, али више ми се не приближиваше онако смело и отворено.

Да ли се и они уче као ја? После, како јој је пре неки дан тај и тај трговац казао: — А, ’аџике, твој унук?!... — Па, шта могу ја? Дете на то пошло. Друго неће ништа...

А кад дође дан за полазак, твоја мати дође да ми пожели срећна пута, тебе не беше. — А Стана?... — упита зачуђено моја мајка.

Заћутасмо обоје. Она је плела. У соби се ништа није чуло, а тако и споља. Јер беше радни дан па сви отишли на посао.

— И опет је загуши плач. Ја сам само дрхтао и стрепио. — А јавља ли се који? — упита је мати. — Јавља се. Сваки дан. Ево баш јутрос опет онај Никола послао наводаџику. Вели: само ако хоће, па одмах, до вечер, испит... — Момак добар?..

Ујутро, у само свануће, изиђох. Нисам знао где да идем и шта да радим. Једва сам чекао да прође овај дан и да је што пре сахраним, свршим, јер ми је било тако неугодно.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Неће ни наш стари пропасти, зашто учени људи у народу всегда ће га знати и с помоћу старога нови ће се од дан до дан у боље состајаније приводити.

Неће ни наш стари пропасти, зашто учени људи у народу всегда ће га знати и с помоћу старога нови ће се од дан до дан у боље состајаније приводити.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Срце моје, срце лудо, шта ти мислиш с плетивом? кô плетиља она стара, дан што плете, ноћ опара, међу јавом и мед сном. Срце моје, срце кивно, убио те живи гром!

Ој ноћи! ој звезде! ој месече! та јесте л' ви тек сан што вас из плама жешћег свог успаван снива дан? Бар љубав моја така је: — ох, ал' сте јој прикладни! — и она је, ко ноћни сан, из жарких никла дни.

Пробудите га збору скупљеном! Зар не видите тврд како је сан? Већ трећи дан што спава, трећи дан. Пробудите га! Пробуди л' се сам, расрдиће се, караће вас љут, толико спати што га

Пробудите га збору скупљеном! Зар не видите тврд како је сан? Већ трећи дан што спава, трећи дан. Пробудите га! Пробуди л' се сам, расрдиће се, караће вас љут, толико спати што га пустисте, толико њега, што је сваки

особит оправљао се рад: у једном лику, једном животу, створења сву да смести дивоту, светлост и мрак да стопи, ноћ и дан, анђелску сласт и пакленички плам, непроникнута бисер-језера уз недогледна виса урнебес, славуја глас, сикута гујског

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

сви у двору падну по земљи од страха; сева, грми, тутњи, пуца, вас се двор стане љуљати, но то прође и сјутра осване дан.

А она сила оног часа отиде с великом хуком. Кад сјутра дан сване, браћа се врло забринуше шта се учини с њиховијем сестрама.

Тако путујући заиђу у једну планину и цијели дан путоваше. Кад се мрак ухвати, они се договоре да им треба воду имати ђе буду законачили, па то и учине; дођу једном

од глади не поскапају, па се стану богу молити да би се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој пустињи и нигдје краја ни конца виђети не могоше.

Али царев син то не слуша, него сјутра дан како сване опреми се и пође даље тражити Баш-Челика. Онда цар орлујски кад види да га одвратити не може, извади једно

Како аждаја изиђе, ухвати се с њим попојаске, па се понеси летњи дан до подне. А кад подне пригрије, онда рече аждаја: — Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро,

Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, је! па се ухвате попојаске те се понеси летњи дан до подне. А кад подне пригреје, онда рече аждаја: — Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро,

Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео,

Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео, веселији него

Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је! Како изиђе, ухвате се попојаске па се понеси летњи дан до подне.

Кад се иза тога сна пробуди и дан сване, а он дозове синове своје и приповеди им какав је сан уснио, па им рече: — Децо моја, не жалите труда ни блага,

Она пусти глас по свијету да ће у тај и тај дан, на томе и на томе мјесту бити тркија, па који је младић на коњу претече да ће бити његова.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Ноћас сам двапут морала устајати; — тако сам, ето, ломна. СОФИЈА: Како би било да га сваки дан по двапут купаш? МАГА: Е, ко ће толику воду грејати! СОФИЈА: Опет је боље него слушати писку.

МАГА: Е боже, брацо, па зашто не би којипут и дете пољуљали? Ми сироте по вас дан кланцамо, час овамо, час онамо, ето, спадо с ногу. 7. ЛЕПОСАВА, ПРЕЂАШЊИ ЛЕПОСАВА: Стрина, плаче вам дете.

МАКСИМ: Опет је боља од тебе. Није трошљива, није бесна, него ћути, па седи код куће, нити тражи сваки дан колача, као твоје госпоство. СОФИЈА: Ћути, бога ти; ко те чује, мислио би, богзна шта се ту троши! МАКСИМ: Него није!

КУМ: Биће моја кума. МАКСИМ: Ниси венчао жену, него ђавола, вампира, вукодлака. По вас дан готови, по вас дан меси, сад ово, сад оно. КУМ: Благо теби, куме. МАКСИМ: Лепо благо, кад жена размеће кућу.

КУМ: Биће моја кума. МАКСИМ: Ниси венчао жену, него ђавола, вампира, вукодлака. По вас дан готови, по вас дан меси, сад ово, сад оно. КУМ: Благо теби, куме. МАКСИМ: Лепо благо, кад жена размеће кућу.

КУМ: Већ пресео би ти разговор, само да јој допаднеш шака. Слушкиња, ако је три дана пресецила, то је много. Четврти дан или је отера, или сама побегне. МАКСИМ (тресе главом): Еј, код мене би је ја отерао, али она не да.

Пусти и, па кад се удаду, биће све другојачије. МАКСИМ: Оће. Види се изјутра дан. Она што се чепи и погледа као миш из трица, што се криви и пренемаже, и натркачила на глави којекакве комедије, та да

Почне како-тако, али друга мора да доврши. МАКСИМ: Ја је видим увек у послу. НИКОЛА: Та по цео дан пипа, ал’ ништа не изилази из руку. МАКСИМ: Хеј, хеј, срећан си ти човек, то ја знам!

После до шест недеља каља, ваља; али како прође шест недеља, помами се жена, и од оног доба сваки дан црња и гора. Па ако узживи јошт двадесет година, куд ћу онда? МАКСИМ: А какав ти је тај нови лек?

(Одлази.) МАКСИМ (Софији): Оо, красницо! СОФИЈА: Опет ти није нешто по ћуди. МАКСИМ: Бре да није овај дан, дао би ти, те се не би никад сетила бала. Али за данас нек те и то прође. СОФИЈА: Та ја и не могу добити награду.

МАКСИМ: Би л’ ти правила бал? МАГА: Ето, право да кажем, мрзи ме. Волим на време да легнем. И тако, ето, по цео дан кланцам.

СОФИЈА: Па зашто си потрчао да се брже-боље жениш, кад је тако зло? МАКСИМ: Видиш је! — Море, коња сваки дан шибају и туку, па опет иде сам руди. Научен је, што ће. СОФИЈА: Па кад сте научени, а ви ћутите.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

господична свој удивленија достојни језик против мене пружила, али — ружа остаје ружа, ако ће нас двадесет реди на дан убости.

Пасуља, па и то ако скувам сама, ако оперем сама. Али, забога, гди ми је милостива госпоја, ево већ дан увелико. Што му драго, ја ћу да се возам, а она кад дође, нека обуче друге аљине; знам да није спала само на ове.

Ако пође, она псује, ако стане, ружи, Мед јој горак, мало кафе, на свашта се тужи. Без ината, кавге, распре не може дан проћи. Ау, ау, ко ће мужу кукавцу помоћи? Пело, нестало је ћириша, гледај да скуваш мало. СУЛТАНА: Шта је то ћириш?

СУЛТАНА: Орјати, ја сам у мојој кући. СРЕТА: Видите, господине, тако ме по цео дан једе. Али сад ћу ја начинити разлаз. (Извади каиш.) Кући! СУЛТАНА: Слатки Срето, буди барем ти паметан.

Устани, девојко, ја ти праштам, јер сам више ја него ти крива. ТРИФИЋ: Децо, ја видим да је овај дан срећан за мене. Зато да заборавимо сви што је било, и да се скупа прочастимо.

СУЛТАНА: Јошт једно! Ти мораш мене и ону твоју песму научити, и ја ћу је сваки дан певати и другима препоручивати, да се види како је ружна ствар кад је жена зла и дурљива.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

у несаници другог сна је корен: Способност да си другачије будан — и нови дан, по слици прошлог створен, добије сенку, није узалудан; Облачиш капут, палиш мотор: тачност Покрета твојих инородна

Онај што ноћу посумња у време Друкчије дан ће, час по час, да споји — И поштујући прости закон шеме Питаће себе: да л шема постоји?

си на путу По неком поднебљу што није твоје, А нисам знао правац ни маршруту, Ни шта ти на том путу писано је, Када по дан би стао у минуту, Кад морао сам да волим за двоје, Увежбао сам врховну вештину: Стрпљење. Неки у тој вежби гину.

као да оклева, цеди Још кап, онда још једну, тако споро, Као да мери својом метафором Колико бивше вреди и не вреди. Дан само међу данима, а ипак Друкчији, као бели лист у књизи; Прекид у тексту. Одмориште.

у слуху После олује; и не можеш знати Ни право, тајно име тој модрини, Па кажеш: море, а мислиш на свашта, На летњи дан, на бродовље, на луке — Поступком уходаним, којим машта Претвара слутњу у слике и звуке, Вечност би хтео да се

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Пре неки дан видех да моја мала Ана носи ону широку трапезасту хаљину без Струка, и учини ми се да је не носи без разлога!

Мислим, виђате га сваки дан како натуца нешто о тешком стању сељака и српским реалистима, или како пада на главу када прескачемо оног идиотског

Хоћу да кажем, то је ствар која ме потпуно, али потпуно, излуђује! Замислите само један леп дан у тој Јалти, која је, претпостављам, морско летовалиште и све остало што уз то фура. Скоро ће крај рата.

На часну реч, ретко ми се догађа да ме неко освоји на први поглед, премда о томе читам у новинама сваки други дан, али, кеве ми, крајње је време да се и мени то једанпут догоди.

— Самара ти је град удаљен један дан јахања од Бухаре, која је такође град. Али, прича се није догодила у Самари, него у Бухари! Схваташ? — Схватам.

Сви као били на зимовању. Погледај шта смо купили у Кортини дан Пецо! Зар није слатко? Затим зазвони звонце, баш као у зоолошком врту, и у разред уфура она афектација од разредног

И једнога дана, баш сам била устала а напољу облачан дан, погледам се лепо у огледалу, право очи у очи, и упитам се: „Па да ли си ти нормална, Анчи? Видиш да те човек ескивира!

на улици, како купују политиран намештај, како се укокавају искључиво за државне празнике, никада у неки сасвим обичан дан као што је, на пример петак (опалим ти метак!), како отварају кишобране када почне да пада киша ...

лично, па сад кажите ви мени: зар не би био већи хепенинг да код нас људи почну једни другима да говоре добар дан и како сте, и да враћају лову коју су дужни; замислите тај хепенинг да вам неко уступи место у трамвају или на вратима

Питам се само зашто? Да ли због Голфске струје или због сира и војне музике? Ни дан-данас ми то није јасно. Било како било, „Голф-клуб“ је први у Београду набавио џу-бокс и било је модерно одлазити тамо

треснеш у несвест — то је лично кева Незнаног јунака, која живи у потпуној, али потпуној, беди, мада делегације сваки дан бацају огромну лову на венце и церемонијал на гробу њеног сина ...

Већ на самом почетку, после „добар дан и седите“, примећивало се да је веома дуго живео у иностранству: тешко је проналазио наше речи. Заборавио човек!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Кроз поднебље полуседо, дан и поноћ, упоредо, једући се, док се топе, од две сенке нулу склопе. Са Борање, невид-горе, облаци се завијоре и

Не мирујем нити пловим. Летим с вилом бродарицом, уз Дунаво, низ Дунаво а дан лебди, сенчен птицом, и модри се посустало. Живо, руко, шарај слово, сентандрејско крепи коло!

СЕДМИЦА И сврши Бог до седмога дана дјела своја, која учини, и почину у седми дан од свијех дјела својих. Прва књига Мојсијева 2, 2 Бог је сковō земљу, потуру велику, приковō је на њу своју

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

га у ћебе, докле зној скроз не протече, па онда пуф с њиме у воду; притом мора болесник најмање педесет чаша воде на дан да спусти. МИТА: Ао, куку! Толико чаша вина могло би и поднети, али воде...

При том име „милостива госпоја бароница“... О, татице, ви не можете ово емфиндовати. Да сте само један дан били у Бечу! МАРКО: А милује ли он тебе? ЈЕЛИЦА: Ја сам њега мојом лепотом тако опчинила као Сикхарда Геновева.

МАРИЈА: Није ли ово Мита, који ми је сваки дан говорио како је Алекса добар младић, и како ћу с њиме срећна бити? МИТА: А, сад знам.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

А кад погледаш са врха горе видиш у дољи — трепери море, бијеле се једра сјајна ко дан, то плови Мачор капетан; вије на вјетру заставу ратну, по свијету тражи рибицу златну.

Грабљивца тако окупа вир, не стиже јагње, изгуби сир. Смије се бака ведра ко дан, остави облак, и скочи ван. „Унуче драги, сила си, знај! Овамо брзо, руку ми дај!

Црвени Врабац птица је чудна, цвркуће, лети, вјечито будна, Незнанком земљом дан и ноћ. Гдје год се нађе, ту срећу чара, весеље шири и чуда ствара, простире своју чаробну моћ.

Жарко и Жућа у чуду стоје, пред њима бљеште чаробне боје, смјешка се ведри безбрижни дан. Жарку се чини као да снива: какве ли тајне љепоте скрива предио овај, из прича знан?! . . . . . . . . . .

Узалуд би ми труд. Од тога дана нисам на миру, удицу бацам по сваком виру у дан вјетровит, ружан. Године теку, поворка нијема, рибице моје ниоткуд нема, зато сам често тужан.

Чују се врапци, јавља се дан, а Ћосу хвата дубоки сан. Заспао Ћоса брашњава лица, ал гледај чуда, не лези враже: хиљаде звијери, милион птица

Јастреб га штује, вук му се склања, змија га шарка по сву ноћ сања. Пред њим, дан хода, шири се страва, његовим трагом путује слава.

зида, Јежурка Јежић свој шешир скида, клања се, смешка, кавалир прави, бираном фразом лисицу здрави: „Добар дан, лијо, врлино чиста, клањам се теби са бодља триста.

“ Непознати замаука И сави се попут лука. „Ја сам мачак Цицибан, јурих мише сваки дан; пред приликом мојом мрком, бјежали су миши трком и клели се мојим

“ . . . . . . . . . . . . . . . . . Шумори Јапра, шибају рибе, сунчани тече дан, под врбом Жућа, на врби Тоша, смишљају ратни план. ВЕЧИТО ЛЕТО Високе трске зелена ћуба њише се покрај реке.

Мозгају мудро читави дан, спремају лукав ратнички план. Лозинка паде: остати будан, бдети читаву ноћ, пазити оком, ухом и носом када ће

Да није млина с његовом хуком поља и стазе биле би неме, дан и ноћ постали глуви, на своме точку стало би време.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Четрдесет и два дана. Младићи су одржавали пролаз кроз језеро, таман колико да се провуче једна барка. Требало је дан и ноћ одржавати га. Не би иначе било хлеба. Риба је већ била под ледом. — Морали сте грдно пропатити? — И колико!

Птице, које су, мора бити биле ћутљиве цео дан, граје раздрагано: у вечери изнад мене, уз острво, све смеђијој а преда мном, по води, све плављој.

Овако данас треба наловити рибу за ручак, и сутра за вечеру итд. И који је онда дан кад могу поћи а да сви због мене не буду гладни тога дана! — Овако сте бар у својој земљи. Не волите своје село?

Паде ми на памет: — Али живот наш не зависи само од нас и наших породица. Сваки дан га може потпуно изменити. Синоћ су говорили да би могло доћи до рата. Чак деца у Ескалони... Верујете ли ви то?

— Не, нисам Енглез. — Има шест година — пазите на камен — један Енглез је провео месец дана овде. Цео дан смо ловили рибу заједно. Он је иначе живео у Толеду.

Било је непријатно, али решено задржах свој осмех. Најзад: — Добар дан, млади господине, прошло је већ много времена откако сте били код нас. — Скоро годину дана. Сећате ме се? — Како не!

— У твоје здравље, Пипо. — Хвала, млади господине. — Јеси ли уморан, Пипо? — Прилично. Ово је први дан ван постеље. — Онда ћу ја свакако одмах да пођем. — Останите још мало. Сада ће наићи мале.

Не виде се лица жена и девојака које су у капијама. — Добро вече. Како везиље? — Изврсно. Радиле смо цео дан. — Овуда се може изићи под кулу? — Скрените десно, уз прве степенице. — Добру ноћ. — Добру ноћ, млади господине.

цело време овде да би био уз жену, јер је била болесна и чекала то, а сад је морао отићи, а нису израчунали добро дан.

Смешно је како људи говоре о животу. Сваки има свој суд о њему... Треба поклати све петлове. Чак ако би дан и заборавио да сване — каква глупост! То није да би певали, већ да би себе разбудили.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

МИРА 27 ИВ 28 ЛАСТАВИЦЕ 29 ЗАДОЦЊЕНИ ПУТНИК 30 ПОСЛЕДЊА РУЖА 31 У БЕРБИ 33 ЈЕСЕН 35 У ПОЗНУ ЈЕСЕН 36 СУМОРНИ ДАН 38 ПОСЛЕДЊИ ГОСТ 39 Т 40 В 42 ПРВИ СНЕГ 43 ЗИМСКО ЈУТРО 44 ЗИМСКА ИДИЛА 45 ВИ 49 НА ВАРДАРУ 50 ВЕКОВНИ

Кад помамни оркан душе И помрачи дан — У бокору рујних ружа Он почива сан. А кад сунце с нова сијне, Замирише свет, Он спокојно опет лети Са цвета на цвет.

Лаку ноћ, лаку ноћ! Док не сване зора плава, Док не гране бели дан, По пучини заборава Нек нас води слатки сан. — Мир је. Тихо, к'о уздаси, Изумиру светли гласи... Лаку ноћ!

— Мир је. Тихо, к'о уздаси, Изумиру светли гласи... Лаку ноћ! МОЛИТВА Кад за гору сунца зађе, Кад утрне бели дан, И све живо мира нађе, Што га благи даје сан — Тад молитва Богу лети, И нову ми даје моћ: Пошљи мени, Боже

Анђела оног, што блуди ноћу, И с душе гони несносан сан, И души мојој крепости даје, У горки часак, у страшан дан. Анђелским крилом нека ме штити Кроз живот овај мучан и клет — А смрт кад дође, нек са мном онда, Ка небу зрачни

У НОЋИ За даљна брда бели дан се скрива, И тавне ноћи повија се сен; Дубрава нема, к'о да вечност снива, Потмуло хуји...

СУМОРНИ ДАН Киша сипи... У даљини Повила се магла густа; Дан пролази у тишини, Гора нема, поља пуста. У Мртвилу све почива, Нигде

СУМОРНИ ДАН Киша сипи... У даљини Повила се магла густа; Дан пролази у тишини, Гора нема, поља пуста. У Мртвилу све почива, Нигде нема створа жива.

У селу влада мир. Још нико устао није, А будан петао већ, живахно лупнувши крилом, Поздравља зимски дан — и звучним ремети гласом Тај мир у часу милом. Ил' каткад само тек звиждање јасно се чује И тежак, промук'о глас.

6 А и на што црног кипариса грана? Дан помена стиже, Тога славног дана Одслужена биће, што окове кида, Страшна панихида.

Па каква жеља, какав сан Заноси наше груди, Кад ново доба, нови дан, Годину нову буди? Положен лежи бритки мач, И штит и копље сјајно — Ни ланца звек, ни ропски плач Не ружи време бајно.

ново лето здрави свет, Ново нам иде време — О, мила децо, такав сан Нек снажи ваше груди, Кад ново доба, нови дан Годину нову буди.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

ТУЖБАЛИЦА РАТНИКА Сабље и калпаке у трње, доста је боја! Дан и ноћ смо копали ране по телу душмана, у планину одосмо сити разбоја, авај браћо!

у ветровиту ноћ и показали ми руком маслинастом: двери на манастиру разваљене и таласи преко зидина — похара, на дан топлих хлебова! Коледари су певали под смоквама. Зар још има зла на свету?

Нада мном стражар мотри да л ће промаћи виле. На градски је улаз стао ветар са свитком вести за овај дан. Кроз отворен прозор видим спава господар с руком на балчаку. И његово тело је мач један кажем и дижем очи.

Читав је дан стављао на прсте топазе, а слуге су мозаиком облагале ваздух, но убрзо међу зверима у врту почеше мегдани, цар

да сече и гризе и главом кроз зид да рије, да се дере дању и ноћу, да не устаје са жене ни са злата и да се дан за даном бије. Опет му војска бежи.

Кад хоће да постане стварна, као дан, светост постане одурна. Ко је решио да дели времена решио је само да се временом вара све је у распону нашег

да се са собом сретне као и ти што на свом длану и са својим прстима остајеш у већини међу многима сам из дана у дан дат тамо где се знаци скупе и збију твоја је соба општи стан предсобље повратка у потпуно знање које води

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: Сви, дабоме! Јер, брате, ко ће жив дочекати четрдесет дана. Бројим сваки дан на прсте, а ноћу све сањам неке цифре са пет нула.

МИЋА: То је тешко за вас. ДАНИЦА: Па то је само за који дан, док се кућа не преда наследницима. МИЋА: Дотле само? Зар ви не мислите и даље остати овде? ДАНИЦА: Свакојако не.

АДВОКАТ (наилази): Добар дан! О, како је то лепо; дочекујете ме пуним рукама. ДАНИЦА: Па разуме се, кад имам пуну кућу гостију.

скривени, али кад тако падне какав тестамент богатога покојника, они се појаве и зађу од адвоката до адвоката и по цео дан дрежде пред вратима старатељског судије. ДАНИЦА: Изгледа да су сви блиски род покојнику?

МИЋА: Зар баш сви? АГАТОН: Па сви, дабоме! Ето ту, у тој соби је Сарка. По цео дан седи на балкону, а ако и изиђе из собе, она звони.

По цео дан седи на балкону, а ако и изиђе из собе, она звони. Тамо су Танасије и Вида, по цео дан седе у соби и израчунавају свакоме од нас степен сродства са покојником. Тамо су опет Прока са Гином.

Тамо су опет Прока са Гином. Узели ону собу где стоји покојникова каса и Гина по цео дан плаче крај касе. А тамо је горе Трифун; нашао у трпезарији један стари шпил карата, па сам самцит игра, а дели удвоје.

(при појави Гининој): Баш овај час кажем пријатељ-Мићи: ова наша прија-Гина завукла се у собу па по цео дан плаче. ГИНА: Шта ћу, ко ће ожалити покојника ако нећу ја? АГАТОН: А где ти је Прока?

АГАТОН: А ми, је л' те, можемо до сутра остати овде у кући? АДВОКАТ: Није ред, али најзад, један дан... АГАТОН: Па јесте. Где да се крећемо и селимо за један дан, а право да вам кажем, била би и срамота од света.

АДВОКАТ: Није ред, али најзад, један дан... АГАТОН: Па јесте. Где да се крећемо и селимо за један дан, а право да вам кажем, била би и срамота од света. АДВОКАТ: Добро, онда, останите до сутра!

СВИ (велико изненађење): Ау!!!... АГАТОН: Он не каже да је тако, али мени је јасно као дан да је тако. ТАНАСИЈЕ (забринуто): Па шта ћемо сад?

ПРОКА: Ето, зар то није јасно као дан? То су документа, брате! САРКА: Ако је по томе, Проко, висим и ја ваљда на некој грани, а не само ти.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

А шта и он зна?... Као да живи на неком другом свету. Он познаје своје овце у главу, са псима разговара, по цео дан слуша мелодичне звуке меденица, и мисли ваљда да је тако и доле међу људима.

Наби кабаницу на главу и уђе у колибу, а за њим и ја. Ћутали смо... Чобани мало говоре. Осамљени по цео дан, упућени су на себе и своје мисли.

Преко две стотине снажних руку гладило је цео дан онај челик, превлачило преко коњских леђа и ногу, подмазивало каишеве и махало метлама.

Мучно је стање ишчекивања. Сви су некако сетни, а они што остају и неспокојни, јер не знају шта им доноси сутрашњи дан... Жене се крсте и моле за спас својих који су тамо. Сада смо пред бојиштем. Има у нама мало љубопитства, а и зебње...

Али оно, као за инат, свиће, нагло се појављује дан и већ се јасно разазнају грбине Цера. Ба-у, ба-у... одјекује са врха планине. Срце подрхтава... Да ли нас виде?...

Возари су утрошили и последњу резерву зоби, а за људе није било ничега. Већ је трећи дан како не примају храну, а шљивара у близини нигде не беше.

Али дани пролазе, људи се „фронте“ и поравнавају, труба опет непрестано дозива дежурне и по цео дан се рапортира: „Батерија је у ратном стању. Нема ништа ново.

Тада баш, негде десно и у даљини, одјекнуше потмуло пуцњи топова. Певци закукурикаше. Била је поноћ... Маршујемо цео дан И ову ноћ. Умор је савладао људе и на сваком застанку лежу покрај пута. Стално их опомињемо да не заспе.

Инжењерци се жале како им је пре неки дан не знам која дивизија по нечијем на ређењу одузела исправне чамце... Нас се то не тиче.

Тек пред зору наиђе наш командир и рече да будемо спремни за полазак. Тешка срца помишљамо на данашњи дан. Али када возари појахаше, нареди командир да окрену уназад и пођосмо истим путем...

Одмакли смо далеко кад се сасвим разданило. Био је светао сунчан дан без прашине. Поља су лежала пуста, а влажна дрвета опустила тужно гране. Лишће је почело да жути.

Друм је био рашчишћен од коморџија и муниционих кола. Војска је била при земљи. Са зебњом смо ишчекивали данашњи дан. Непријатељ ће нападати, то је сигурно, јер иначе зашто би прелазио.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Ја имам по закону право на добро озидане две собе, кујну, подрум и дан орања земље ... Ви ми то набавите, па ја вам не тражим ни паре.

— Е, ти си се ту згунторила... нећемо тако, братићу, да ми ноћас жуљиш господина. Јок! Уморан човек, путовао цео дан, па треба лепо да се одмори. Тако је то, братићу мој !... Четири банке за целу годину! И то су људи, лолчине једне.

држати угледна предавања, али претходно захтева да обоје оду к њему у госте и да проведу заједно цео недељни дан.

Пренерази се кад виде да соба опет није почишћена. Већ пети дан је како наређује Стојану да бар мало смахне оно сено са пода, па ето, стоји све као у свињцу.

Од основне школе па до краја школовања одвојио сам се из родитељске куће и бринуо се сам о себи. Какав ми је био први дан школовања, такав ми је био и последњи: све једно исто...

Родитељи им, пука сиротиња, журе се на рад, надничење, а они по цео дан око воде, око Мораве хранитељке, јер она их је и хранила и појила, другог чега нису имали; она их је и неговала, као

Немаш се куд враћати.« И он је остао, почео је претурати дан за даном, док се једном не нађе са листом хартије у рукама, који му је могао дати хлеба.

ВИИИ Полицајац веома учестао са својим походама. Сваки други трећи дан сврне на часак у школу, поседи са Љубицом, поразговара се, нашали се и насмеје, па оде.

гледала кад варошке учитељице иду са децом у цркву, па је тада у себи помишљала, да ће и она дочекати тај срећни дан, кад ће овако исто са својим ђацима ићи. Па ето, дође и тај дан!

Па ето, дође и тај дан! Истина, она је сад нерасположена због овог Гојка, а можда и због другог чега, не зна ни сама...

Она се загледа у даљину и стаде у мислима претурати дан за даном, све што је у школи преживела ; и што више мишљаше, све веће је црвенило по лицу обузимаше.

Стаде на прагу и дубоко удахну свеж ваздух. Лице јој се изменило, као да је спавала цео дан; поглед јој мутан, нејасан, бунован...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Кад увече о вечери било, Момак пије двадест и три чаше, А девојка двадест и четири. Кад ујутру бео дан освану, Момак лежи, ни главе не диже, А девојка ситан везак везе! 100.

196. Вино пије Дојчин Петар, варадински бан, Попио је триста дукат’, све за један дан И још к томе врана коња, златан буздован.

Буд ти попи триста дукат’ све за један дан. Зашто попи врана коња, златан буздован?“ Ал’ беседи Дојчин Петар, варадински бан: “Не карај ме, краљ Матијаш,

разболе се, мајко, Јеврима девојка, Јеврима девојка, Разболе се, мајко, Јеврима девојка, Раболе се, мајко, на сам дан Велигдан, Болест боловала три недеље дана, Богу душу дала на сам дан Ђурђевдан, Аманет оставља своје старе мајке:

Јеврима девојка, Раболе се, мајко, на сам дан Велигдан, Болест боловала три недеље дана, Богу душу дала на сам дан Ђурђевдан, Аманет оставља своје старе мајке: “Да ми зовнеш, мајко, јерменског мајстора, Да направи, мајко, санд’к

трг, тржиште, пијаца, вашар; 3. роба која се продаје; 4. новац, зарада од продате робе; 5. пазарни дан пелин = пелен 1.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Видећете убиства! ДАРА: Видимо их и овде, сваки дан! ВАСИЛИЈЕ: Поштовани грађани! Не пропустите прилику да у једној од највећих представа видите цвет српског театра!

ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Није вас стид! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Ужице се црни од црних застава! ДАРА: Сваки дан хапшења, рације, стрељања, а ви се овде играте позоришта! ТОМАНИЈА: Србија врви од избеглица из Босне!

СОФИЈА: Да ухватим још мало сунца! ЈЕЛИСАВЕТА: А зар ја треба сама све ово да уносим? СОФИЈА: Грех је овакав дан провести у кући! (Отрчи према реци. Јелисавета се љутито враћа унутра.

Да је неко ко командује, неко ко користи, да је неко ко копа, неко ко коси, неко ко даје, неко ко дан, па да и ћутим! Ваљда теби, маторој курви, да ћутим? ЈЕЛИСАВЕТА: Шта си то искокодакала? ГИНА: То што си чула!

ГИНА: У то се не бих заклела! СИМКА (Филипу): Због чега ми се мешате у живот цео дан? ја вам за то не дајем никаквог повода! ФИЛИП: Где се ја налазим? БЛАГОЈЕ: Мене питаш?

СОФИЈА: Шта срачунато? ЈЕЛИСАВЕТА: То са Филипом. ВАСИЛИЈЕ: Ти цео дан исто! ЈЕЛИСАВЕТА: Копка ме. Можда је он имао дуплу маску! Прво, маску глумца! А испод маске глумца маску лудака!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Клекнеш ли животу понизна лица нисам више твој син. ЗДРАВИЦА Здраво, свете, бледи ко зимски дан у страху. Још је весео народ један у крви, пепелу и праху. Вијај облаке пролетне, румене, питај их за рај.

Зато сам ти ту мисао дао тужној голој и белој, невеселој. Гледај у јесен мирно, како се губи дан и љуби. Благо као једно звоно да зазвони у даљини мишљу том сам те додирно.

Па и на теби није више свила, са људима радиш цео дан, за љубав не чекаш да цвета јоргован, не гледаш са торња за мном.

Ко цветићи бели са Месеца рађају се по улици деца. Од смеха мог умире дан, а свакога ког погледам, стиже моја судба, срећа и сан. Кад махнем руком, нехотице, нове звезде сину.

Ја бих почаст шинуо и тихо рекао: Тужно је бити мушко. ЈА, ТИ, И СВИ САВРЕМЕНИ ПАРОВИ Цео нам је дан дуг, и досадан. До вечери, кад се, кришом, састајемо. Пољубац један, брз, и негледан, доста нам је.

Наш тужан осмех благосиља грех; жиг оних који љубе, на свету целом. Цео нам је дан дуг и досадан, и пролази у ћутању невеселом. Тек увече, слободан ко у трави цвет, ја те чекам. На једној клупи.

Долазим скоро а доћи ће и дан кад ће досадање бити свеједно, кад ће и ваш дах бити искидан и стрешћете се већ једном чедно...

сам се разболео од шарлаха, донео ми је српски превод Рата и мира (или мађарски превод) и ја сам тај роман прочитао за дан и ноћ, иако је моја мати тврдила да због тога може да наступи слепоћа.

Рећи ћу само толико да смо у крви били од те прве летње ноћи, на Злота Липи, сваки дан, до јесени. Ја ћу о томе рећи само неколико куриозитета.

Господо, ову чашу, у славу оног дана кад му свезаше руке. Беше јесењи дан, весео дан. Под небом су кружиле крилатице, а по улицама су се лепршале новине, победоносно, над лишћем жутим,

Господо, ову чашу, у славу оног дана кад му свезаше руке. Беше јесењи дан, весео дан. Под небом су кружиле крилатице, а по улицама су се лепршале новине, победоносно, над лишћем жутим, полетелим, па

Још једну чашу за друга мог, за дан кад су га довели. Беше весео дан, јесењи дан. Још једну чашу сватовцу, оном који се те вечери певао у његову част,

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

путањи коју је себи прокрчио, и, пошто се напио воде, налио би и крчаг и носио га у своју пећину да има воде за цео дан.

“ И он се остави дотадањег живота и биваше из дана у дан бољи. Једног јутра дозва к се би мудрог слугу. — Ја сам ти — рече му — обећао награду ако ми купиш магарца по вољи.

ме!... Сироче: Па куда ћу? (Плаче.) Госпођа у црнини. Ајде са мном!... Код мене је топло... Мени је тешко на данашњи дан... Сироче: Тешко ти је? Госпођа у црнини. Тешко Врло тешко! (Брише сузе.) Лане нисам била сама... Сироче.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Али, тражећи домовину моју, наиђем на интересантну земљу и луде, о чему ћу вам, ево, причати. Дан летњи. Сунце припекло да мозак проври, од силне запаре чисто осећам вртоглавицу; нешто ми зуји у ушима, жеђ да ме

— Нисам. — Чудновато! — рече он мало увређен, поћута, па ће рећи: — Пре пет година, на данашњи дан, ождребљен је мој коњ што га сад редовно јашем, и данас пре подне примао сам честитања од најотменијих грађана; а

да он не би приметио, приберем се и приђем, те му и ја честитам речима: — Извините што нисам знао за тај ваш свечани дан, и веома жалим што вам нисам могао у одређено време честитати; али, ево, то сада чиним.

— А ако се кроз који дан отвори извоз свиња, шта онда мислите? — упитам учтиво и радознало. — Ништа простије: пошаљем други поверљив распис, у

” Више голуба је крупан наслов: „За спомен на дан срећног оздрављења великог државника Симона”, мислим тако се звао, ако се добро сећам.

Јуче је, баш, један грађанин поднео Скупштини молбу да му се дан рођења рачуна пет година раније него што се родио. — Како то може? — узвикнух и нехотице од чуда. — Може, зашто не?..

— узвикнух и нехотице од чуда. — Може, зашто не?.. Он се, рецимо, родио ..74. године, а Скупштина његов дан рођења прогласи да је у години ..69. — Чудновато! А шта му то треба?

на једног с којим сам се познао приликом покретања једног патриотског листа, а већ у тој земљи, да се не чудите, сваки дан се покреће по неколико листова, те упитах и њега: — Куда жури оволики свет?

Замислите само како то звучи: осамдесет генерала за дан! — То импонује! — рекох. — Разуме се. Главно је да је што више помпе и галаме.

„С поузданошћу можемо потврдити да ће за који дан зајам бити потписан и новац увезен у земљу.” Свет се мало смири, али владини листови јавише да ће за два-три дана

се слила суза низ смежурано лице, уздише очајно, врти главом с пуно слутње, и радије би остао да причека још који дан, па да и он остави кости у том кршу, неголи да тражи боли завичај; многе од жена гласно наричу и опраштају се са

Дао бог још летње време, те се бар гдегде нађе која воћка. Први дан, тако, пређоше мало, а осећаху много умора. Опасности велике не указаше се, па и несрећних случајева не беше.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Пробаш да легнеш и зажмуриш, ал' ти не дају весели купиоци, који те нападају кишом од шљива.... И тако — цео дан..... А у вече мрзи те да легнеш. Чујеш жагор код пушнице, која је уз кућу и идеш тамо.

Мало помало дознаде за све то и Зорка. Отпочеше неки преговори, нека проводаџијска посла и одреди се дан, кад је требало Зорка да дође у варош ради личног састанка и дефинитивног решења... Била је субота.

Ако је икакав човек могао познати брзину птичјег лета, то га је господин Мојсило познао... Кад је дан освојио, и кад је оставио далеко иза себе варош, он је узвикнуо: — О, света, златна слободо!...

Тако се у великом узбуђењу разиђосмо кућама, а сутра-дан, рано из јутра, бесмо сви пред кафаном, те видесмо кад прођоше поштанска двоколица и однесоше предмет наше жудње и

— вели капетан и удара гласом на последњу реч тако, да она објашњава целу садржину писма. И тога дана и сутра-дан, у понедељник, хтедосмо да се поразбољевамо од нестрпљења. Ко ће жив дочекати вече, кад пошта стиже!

»Наставник одмах узима своју породицу, седа с њоме у кола, отвори електрични апарат и — збогом. За један дан мора бити у Лозници.

Распитивали смо га често шта ради тако дуго у манастирима, али он нам по цео дан прича о манастирима како су подигнути, које су добре и зле старешине у њима биле, какве су им садашње старешине, али

Обичан поглед његових зеленкастих очију напомињаше ми тих и ведар јесењи дан, кад не можеш очекивати ни грома ни олује, већ само нежно и благо сунчано грејање.

У таквим мислима чича Пера дође пред општинску судницу. Пошто беше радни дан и не беше много народа, чича Перу уведоше одмах у »заседање«. Саслушаше га и, на његов захтев, дозваше деда Милана.

Обукох се брзо и изађох из куће. Дан се већ помолио, а ветар фијуче још бешње и страшније. Изађох на Калемегдан и дунух у трубу...

Врати се кући и поручи Марку да одзвони. Кад се сутра дан Марко, по јутрењу, заложио хлебом и почео нешто по баштици да чепрља дадоше му знак са звонаре да пожури горе.

Све му се чини да »пето« сад друкчије бруји, некако сасвим друкчије. Ето, и сунце је сад друкчије, и дан, ова светлост, све, је друкчије. Стога што се то догодило... тај велики догађај...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ДАНИЦА: Ух, саксије у кујну!... Неко куца. Извол'те! ИИ СИМА СОКИЋ ПРЕЂАШЊИ СИМА (улази на средња врата): Добар дан желим. ПАВКА: Добар дан. СИМА: Је ли господин код куће? ДАНИЦА: Није! СИМА: Хтео сам, знаш...

Неко куца. Извол'те! ИИ СИМА СОКИЋ ПРЕЂАШЊИ СИМА (улази на средња врата): Добар дан желим. ПАВКА: Добар дан. СИМА: Је ли господин код куће? ДАНИЦА: Није! СИМА: Хтео сам, знаш... а ти си његова роцпођа? ПАВКА: Јесте!

ЈЕВРЕМ: Ето ти сад! А шта има теби да смркне? ПАВКА: Тако. Не мили ми се. Да си ти као други људи, да одеш на дан избора па да гласаш, 'ајд', 'ајд'! Него се сав предаш и промениш, постанеш други човек.

ДАНИЦА: Нећете бити овде? ИВКОВИЋ: Да, морам мало до Београда, због избора. На дан-два само. ЈЕВРЕМ (тргне се): Због избора, је л'?... Аха, аха! Дакле, мислиш због избора у Београд. Хм, хм!

Бајаги ниси могао у чаршији да се припиташ, него потегао овамо да ме нађеш, као да ја сваки дан само наполеоне преврћем преко руке. Него, ако си дошао за неки посао, а ти говори! ЈОВИЦА: Па... па и за посао.

XИИ МАРИНА, ЈЕВРЕМ, ПАВКА МАРИНА (долази споља): Добар дан, добар дан, газда-Јевреме! ЈЕВРЕМ: Добар дан! ПАВКА: А ја вас баш гледам кроз прозор, па кажем Јеврему: ево

XИИ МАРИНА, ЈЕВРЕМ, ПАВКА МАРИНА (долази споља): Добар дан, добар дан, газда-Јевреме! ЈЕВРЕМ: Добар дан! ПАВКА: А ја вас баш гледам кроз прозор, па кажем Јеврему: ево госпа-Марине право

XИИ МАРИНА, ЈЕВРЕМ, ПАВКА МАРИНА (долази споља): Добар дан, добар дан, газда-Јевреме! ЈЕВРЕМ: Добар дан! ПАВКА: А ја вас баш гледам кроз прозор, па кажем Јеврему: ево госпа-Марине право к нама.

Кад наиђе Срета, он прекида): А, баш добро! СРЕТА: Добар дан, газда-Јевреме, како, како? (Узима Јевремову табакеру са стола и прави цигарету.) ЈЕВРЕМ: Овај...

(Срети.) Добар дан! СРЕТА: Добар дан! Добар дан! ЈЕВРЕМ: Е, и ја, видиш, хоћу, на пример, да разговарам нешто са господином Сретом што

(Срети.) Добар дан! СРЕТА: Добар дан! Добар дан! ЈЕВРЕМ: Е, и ја, видиш, хоћу, на пример, да разговарам нешто са господином Сретом што ти не треба да

(Срети.) Добар дан! СРЕТА: Добар дан! Добар дан! ЈЕВРЕМ: Е, и ја, видиш, хоћу, на пример, да разговарам нешто са господином Сретом што ти не треба да чујеш, зато

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Што си заћутао? Ми рачунамо на тебе. Братско поздравље«. А још милије би му било кад му изађе какав његов рад. Тај дан је био свечан дан за Срету. Тога би дана више пута него обично свраћао у кафану.

Ми рачунамо на тебе. Братско поздравље«. А још милије би му било кад му изађе какав његов рад. Тај дан је био свечан дан за Срету. Тога би дана више пута него обично свраћао у кафану.

Велику већину поређа у прозор и на полицу у соби, а неколико, оне најнужније, што сваки дан треба да су му при руци као попу требник, метну на сто. Међу њима беше, наравно на првом месту, Народни учитељ.

Имала је једног малог и кудравог и пакосног пинчику, а »дечко« се звао, кога је јако пазила, мазила, сваки други дан га купала, а поваздан га држала у крилу, чешљала га и кинђурила га плавим машлијама.

Неће одмах лећи, него ће гледати да каквим добрим делом заврши дан. Насипаће један допис. А баш тога дана био је као поручен за такве ствари!

(Тако му однекуд паде на памет да назове Милисава председника, само зато што је овај ту неки дан наредбом позвао сељаке да оправе пут и да га насипају. И њему није остао дужан!

), па овако завршује допис: »Али није далеко дан када ће из политичког дремежа пробуђени и од реакционарског бунила освешћени народ устати као један човек, једна

И Срета после неког времена виде са задовољством како му посао из дана у дан поспешно одмиче напред! Ову малу групицу незадовољника, коју је децентралисану, и у мишију рупу завучену нашао,

би обично рекао кад би кога дана учинио добро дело, па увече прегледао рачун шта је тога дана учинио: »И овај данашњи дан није ми пропао!« Исто је тако и Срета могао себи рећи. Живот је борба, трење — размишљаваше Срета лежећи у кревету.

Нешто по својој памети а нешто по Сретиним упутствима, еле привуче и он, боме, доста њих на своју страну; како који дан, све више незадовољника у селу. Тек видиш, а оно ушао неки бес у село. Не допада се сељацима стари председник.

А врхунац среће и задовољства за Жику беше једном (тај дан неће он никад заборавити!) кад је дао своје име за потпис под један допис у коме су била управљена питања на министра

Човек стане па слуша само, и не зна којој да дâ за право. И то тако иде из дана у дан, па изгледа човеку, као да су ту своју свађу или полемику поделиле на главе или на продужења, као неки подлистак у

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

У ТРЦИ ЗА БОЉИМ ЖИВОТОМ 28 ВАТРОГАСЦИ ПОСЛЕ ПОЖАРА 30 ШТА ЈЕ КОМЕ ДОЈАДИЛО 32 ЧУДНОВАТ ДАН 34 КАКО СПАВА ПЛЕМЕ РОГОГУ 39 КАКО СПАВАЈУ ЈЕДАН САТ И ЈЕДАН ИНТЕРНАТ 42 ПОНОЋ 46 ШТА СУ ИЗМЕЂУ ОСТАЛОГ РАДИЛИ СТАРИ

ЉУБАВ 134 НАЈВАЖНИЈИ ПУТ ИСТОРИЈЕ 136 МОЈА БОТАНИЧКА БАШТА 138 НАЈВЕЋА ЗАГОНЕТКА 139 ХЕРОЈ 140 ПОСЛЕДЊИ ДАН ЗИМЕ 141 КУКУРЕК 142 ТРЕШЊА У ЦВЕТУ 144 МИРИС ЗÓВЕ 145 КАКО СЕ ЦРТА ПАШЊАК 146 ПРОЛЕЋЕ У РЕЦИ 148 ДРВО НА

СУНЦЕ 218 ПРВИ ПРОЛЕЋНИ ДАН 219 КАКО У ЕВРОПУ ДОЛАЗИ ПРОЛЕЋЕ 220 ШТА СУНЦЕ РУЧА 222 ШТА СУНЦЕ ВЕЧЕРА 223 ШТА СУНЦЕ ПУШИ 224 КАКО ДОЛАЗИ

Одмах потом, клицање радосно чуо је. А да је шутнуо — е, вала, шутнуо је! ГДЕ ЈЕ ЦИЦА Јутрос рано кад је топли дан осванô И сунце лено пошло према крову неба, Рекла мама Цици: „Иди полагано Код Мите пекара, купи нам хлеба...

Ближи се ручак, Одмакô далеко дан, Цврчи цврчак, Сунце корача кроз стан, Сваки час се мршти мамино лице: — Нема ни хлеба, ни Цице!

” И док јој је намештала на хаљиници брош, Додала је још: „Чика-Мити прво кажи: Добар дан. Сачекај у реду, Немој се провлачити између жена.

” Открила им се нит најтања: Сласт чистога трајања. По цео дан чекају До грла у бескрају, С ногама спуштеним у лаворе Тихи и срећни, таворе.

ЧУДНОВАТ ДАН И Да ми је знати одреда Казати Оно што се ни за живу главу не да Исказати! Покушаћу, (Нек буде па шта буде):

Покушаћу, (Нек буде па шта буде): — Чудноват дан За биљке, птице и људе... ИИ Све се изопачило, Небо се наоблачило.

ИВ (Време нема ни улицу ни стан, Доконо пролази и низашта не мари. Ко је још видео тај дан У коме човек остари?). Кажем вам, децо, као кроз сан: Чудноват дан.

Ко је још видео тај дан У коме човек остари?). Кажем вам, децо, као кроз сан: Чудноват дан. В Саобраћај стао, насред сквера Два кондуктера играју кликера! Није сан, а лудо ко сан — Чудан дан.

В Саобраћај стао, насред сквера Два кондуктера играју кликера! Није сан, а лудо ко сан — Чудан дан. ВИ У пола дана Све се смрачило И изопачило Фино, без плана.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Чамци се врло брзо напуне, истоваре се на обалу гротла, враћају се на понован лов, и то тако траје по дан-два, док јегуља одједном не нестане, да се кроз одређено време опет помоле и сакупе из неких тајанствених рупа и

чини обиласке око каквих за њу неподесних подморских нпоцтопа, тако да јој брзина путовања не прелази 13 километара на дан.

Године 1895—1896. експедиција се бавила у водама око Азорских острва; ту је наишла на је дан простран морски плато изванредно богат рибом, који је данас поприште великих морских риболова.

морских организама; међу рибама било је и јегуља икрашица и млечњака, очевидно полно зрелих за мрестење кроз који дан. Али то још није било оно што се тражи.

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

мене, рабу своју, ни јаростију твојеју, Владико, обличи мене ва час исхода мојего, ни гневом твојим покажи мене ва дан пришаствија твојего, прежде бо суда твојего, Господи, осуждена јесам савестију мојеју, ни једина надежда нест ва мне

да је отлучен јединосуштније и неразделимије Тројице и да му је супарница нречиста Богомати хиландарска ва дан страшнаго испитанија. Амин.

одгурни мене, рабу твоју, нити ме јарошћу твојом, Владико, обличи у час доласка мојега, нити ме гневом твојим казни у дан доласка твојега, јер пређе суда твојега, Господе, осуђена сам савешћу мојом, ниједне наде спасења нема у мени ако

да је одлучен од јединосушне и нераздељиве њене Тројице и да му је супарница пречиста Богомати хиландарска у дан страшнога испита. Амин.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Али ће, драга, друго време доћи, И остаће ми, кад дан један гране, Од те блажене и чедне три ноћи Три разјапљене, ко ноћ црне, ране...

Тужно, о тужно! Душа ћути, А око сузи, уста неме. Несрећу тајну срце слути, — Опет се враћа старо време. У такав дан смо некад давно Међ људе пали пуни јада. Време је било тако тавно, Мрачно и влажно ко и сада.

МИНАРЕ Стрчи минаре изнад црних кућа, Танко и бело. Ноћ лагано пада, Као дан јасна ноћ и као дан врућа, И с брежуљака враћају се стада.

МИНАРЕ Стрчи минаре изнад црних кућа, Танко и бело. Ноћ лагано пада, Као дан јасна ноћ и као дан врућа, И с брежуљака враћају се стада.

Ах, збогом, Госпо, и праштајте мени, Старе ми очи пуне суза сада, Док дан се гаси на пролазној сцени И завеса, ко ноћ, лагано пада...

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Мухамеде, то је за Гертуку! Сјем Азије, ђе им је гњијездо, вражје племе позоба народе — дан и народ, како ћуку тица: Мурат Српску, а Бајазит Босну, Мурат Епир, а Мухамед Грчку, два Селима Ципар и Африку.

Крст је ријеч једна сухопарна, Милош баца у несвијест људе ал' у пјанство неко прећерано. Више ваља дан клањања један но крштења четири године.

Дочекаше Шенђера везира уврх равне горе Вртијељке и клаше се љетни дан до подне. Не кће Србин издати Србина да га свијет мори пријекором, траг да му се по прсту кажује кâ невјерној кући

Пишемо ти што је код нас било. Како чусмо што би на Цетињу, покласмо се с нашијем Турцима. Дан и ноћ је поклање трајало: бјеше пуна Црмница Тураках, десечара, аге, изјелице.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Цео би дан тамо само седео, пушио, пио кафу и наређивао. Али поред свега, што је увек морало да буде како би он хтео, ипак са

Све се то унапред спремало и знало шта све мора бити, само да је на дан славе све онако као што треба, јер се знало да код њих мора бити најлепше, те да се гости, кад дођу, морају

Отац би био цео дан доле, у башти, изваљен на јастуцима, опкољен тацнама дувана и шољама од испијених кафа. Мати горе, на кули, сва

И онда овде, код њих, слушајући и трчећи, преседела би празник и још који дан. Тако исто и остали сељаци, пређашње њихове чивчије, и даље су код њих долазили, увек доносећи по нешто, никад не

Чак и свирачи дођу и одсвирају. А на питања о њему, ефенди-Мити, мати би одговарала: како јој је баш пре неки дан послао новац; и долазио човек да јој каже како он још не може доћи. У неком је великом послу.

Још дететом је била сигурна у какву ће се лепоту развити и како ће та њена лепота с дана у дан све више поражавати и задивљавати свет.

Цео дан видела би се како преседи горе, на прозору, са подбоченим рукама о образе, који би јој се надмели и још више поруменели

И онда тако сваки дан. Све судбини да остави, па да, брекћући од здравља и снаге, са насладом чека када ће је који запросити, када ће јој

Дању, кријући се и од матере и од свакога ко би дошао, цео би дан преседела тамо иза куће, у башти. И тада би, готово као луда, почела да разговара са цвећем.

Једном у мало не учини лудост. Било је некако на измаку лета. Опет је била субота — пазарни дан. Мати са Магдом отишла на гробље. Падао је мрак, али некакав топал, загушљив мрак.

Под стрејама чеврљали су врапци. Из комшилука чуло се такође спремање за сутрашњи дан: тресење ћилимова, поњава, лупа и рибање тепсија и сахана. Са улице допирао је бат корака.

Са улице допирао је бат корака. У опште дан је био чист, топао, и пун животворне, балсамске свежине, као што су дани пролећа пред Ускрс.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Тад, после дугих, злих оркана, Ћуди што носе сунце, кишу, То беше први дан без мáна, Кад душе цвећа свуд миришу.

СВЕТКОВИНА Сишли смо с ума у сјајан дан, Провидан, дубок, — нама, драга, знан, И светковасмо оцепљење то Од мука, сумње, времена и сто Рâна, што крваве их

ПАДА ЦВЕЋЕ Усплахирено цвеће ветар нише... Пролеће. Сунчан и насмејан дан. Пролеће жудњом и насладом дише, И пирка ветрић миришљав и знан; Разноси врелим зраком зоре сјај, Разноси мирис,

А оно замири Што му пролеће још узима дах, Тужно замири... У овакав дан Ја сам волео; и сећам се сад, Када је душу притиснуо јад, Сећам се на то и на своју жуд, Врео, врео дах.

Све је још мирно, тихо и свечàно. Још зора неће плави свод да злати; Нама је добро, и нама је рано Да се дан опет с хуком својом врати: Свет наших мисли сад је тихо дан’о.

свод да злати; Нама је добро, и нама је рано Да се дан опет с хуком својом врати: Свет наших мисли сад је тихо дан’о.

замкове своје, Ићи, уморан, у свој празан стан, Да легнем, с драгим споменом на твоје Лице, — да опет сâм преспавам дан.

Хоће ли и ту бити само мрак Теснога гроба, ил’ велики дан, Бесмртне среће животворни знак? Да, мисли, жеља, снова незнан крај Хоће ли бити у гробу ил’ ван?

Али очај наш ће Велике буне бити плодно поље, А овај трулеж неповратно пашће. О, кад би дош’о тај дан ком се нада Нараштај овај, општи уздах мњења: Велики дан тај великога пâда; И кад би преш’о дах опустошења, Мач

О, кад би дош’о тај дан ком се нада Нараштај овај, општи уздах мњења: Велики дан тај великога пâда; И кад би преш’о дах опустошења, Мач вечне Правде преко срамног доба Прљавих душа, срозаности

и врата – док пролеће ново мирисаше миром — Свих колеба, кућа, срца, казамата, Отворени беху радосно и широм. Дан ведар, бистар, и пун плодних клица, Небо пуно зоре, надања и вере, Раздрагана песма пробуђених тица, А зраци новог

РАЊЕНИЦИ ИЗ 1912 С првим жутим лишћем и они су пали Јесени ове у дан какав мокри, На пољима хладним која страшно зали Крв, киша, а трупље засеја и покри.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Помете се овлики народ! Право је, валај, ди се јутрос раније отворе; знате... који је дан сјутра...“ Конте се запањио, спустио руке низа се и зинуо најприје, па одједном стаде се тако слатко смијати да му је

“ викну конте, окренув се живо и пришавши к својима. „Та гдје нам је памет, није ли им данас Бадњи дан!? Апостоли Христови, кад се дух свети излио на њих, не бјеху, можда, више зачуђени од контове дружине тога часа.

оближњијех Примораца и Катуњана врзло се по граду док сунце наже, па и они упутише се к црногорскијем вратима. Дан је био ведар, сунце је гријало, као што само у нашем убавом Приморју у то годишње доба гријати може.

И он је ш њима на летурђију пошао, а из цркве у полажење. Цијели дан био је весео, шалио се, играо у орô, гађао с осталијем у циљ, сјекао у зарок бутине.

Ђурђев данак ’ајдучки састанак... Осам јутара пред његов дан, зора затече петину Црногораца у планини. Затече их под Злоступом, на лединици једној.

Јан је, разумије се, ту слободу уживао као што би свако дијете. По цијели дан трчао је по селу и околини, играјући се са сеоском дјецом. Сестра се готово није раздвајала од њега.

“ запита гроф Јана, одигнувши главу с књиге. Гроф је сједио под оним истим бријестом гдје дан прије бјеше дјецу затекао. Лијепо псето лежаше крај њега; пушку положио крај њега с друге стране.

Цијело љето, по два-три сата на дан, састајали су се та три чудна друга и увијек у шуми. Нико за то знао није, јер сложно кријаху своје трагове.

Дјеца су редовно долазила на рочиште, весело идући тамо као на забаву, а враћајући се дома сваки дан боље оснажени душом и тијелом.

У дому им нико се не стављаше за њихове тајне путеве, нити о големој измјени њихова понашања, које биваше с дана на дан трезвеније. О њима се у опште мала брига водила.

О њима се у опште мала брига водила. На Павлов дан, тога љета, дјеца криомице савише по киту цвијећа, па пођоше раније но обично к учитељу.

у Истрију, а отолен најзад на крајну границу Аустрије, у скоро добивену Боку, откуда умаче у „Черну Хору“ на Бадњи дан 1817. године. Из Котора бјеше писао сестри и чики и казао им што бјеше наканио.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

). Неретко заклетве могу да буду и условне (Не дочекао сутрашњи дан, ако сам ја то рекао). Заклетве се изричу у разним приликама свакидашњег живота: а) од лица које само себе заклиње и

У благословима налазе се и молбени и молитвени елементи (Душа му царовала гдје Божић и велики дан!). Осим оваквих благослова има и оних који су засновани на сазвучју (Веселин — вазда му се веселила мајка), а има и

Она могу бити статичка, као: бео као овца, млеко, сир, јаје, дан и снег; црн као катран, угаљ, зифт, ноћ гавран, ђаво (враг); црвен као жар, рак, вампир; плав као небо, море; модар

Дабогда не дочекала зелене венце! (заклетва девојке). Онако ми живјело што је од мога срца пало! Сутрашњи дан не дочекао! Тако згрчен на твоја врата не долазио! Тако магарећу главу не носио! Тако махнит по гори не скакао!

Све ти натраг, а пете напријед! Убило те јајце од кантара! Умро од студени на Илин-дан! Б) ПОРЕЂЕЊА А) ПРАВА 1 БИЉЕМ Висок као бор. Витак као јела. Дркће као прут. Жути се као смиље.

Бистар као суза. Брз кô свјетлица (муња). Глава му као торни маљ. Говори као из бадња. Добар као добар дан у години. Дочекао га као озебао сунце. Држи га као мало воде на длану. Жесток као жеравица. Жут као воштаница.

Лије киша као из кабла. Лупа као путо у лотру. Мек хлеб као душа. Меље као празна воденица. Месечина као дан. Мирише као душа ђевојачка. Млад као капља росе. Модар као чивит. Мутна вода као орање. Мýчи као (сињи) камен.

Валај си чојек, ако ја и лажем! Вредан за два лена. Вредан је: више уради за два дана, него за дан. Газда сам: где ми је лане стајала со, ово године стоји ми брашно. Добар си, само ти отац рђава сина има!

— Није тко почне, нег’ тко сврши. — Боље је у снопу пожњевено, нег’ у класу похваљено. — Увече се дан хвали. — Под ноћ тикве цветају. — Пред зору се мрзне. — Скочи, па реци „хоп“.

— Боље је вјеровати својим очима, него туђим ријечима. — Говори истину, макар ни дан не живио. — Истину тражи, правицу уважи. О ПРАВУ — Јȁ право, јȁ никако. — Што је право и богу је драго.

— Протрчи сад, зече! — По звеку се вријеме позна. — Пропуштено лето две зиме води. — Вријеме све направља. — Дан за ноћим’ ходи, а ноћ за даном хрли. — Дан за даном, а иза дана дан. — Ни шака дана ни врећа година.

— Пропуштено лето две зиме води. — Вријеме све направља. — Дан за ноћим’ ходи, а ноћ за даном хрли. — Дан за даном, а иза дана дан. — Ни шака дана ни врећа година. — Боље је икад него никад.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

83. Пилипиљ цара копа под липов пањ на Ђурђев дан. 84. Подиже се петељева војска, те ми оћера по леду говеда, кад ми бјеше у киту вшеница. 85.

Пошто се онђе с њоме намиримо, вратимо се натраг. Ово бијаше у јесен, и вријеме | бјеше доста лијепо; али један дан пред ноћ кад бијасмо наврх Чемерна, нешто се наоблачи па окрене снијег са сјевером да се пометемо и ми и коњи.

Онај исти дан | у који се најстарији брат вјенчавао, он узјаше на вранца, па баш кад су сватови из цркве излазили долети међу њих,

Девојка се по том опет претвори у пауницу и одлети са осталима. Кад у јутру дан осване, устане царев син па однесе оцу оне обадве јабуке. Оцу буде то врло мило, и похвали најмлађега сина.

Царев син сиромах чујући то, да се убије. Кад буде други дан у јутру, он се опет оправи са слугом, седне на коња, па све поред језера шеће.

” Он сиромах кад то чује не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости. Кад трећи дан осване, он се опет оправи на језеро, уседне на коња, па све покрај језера, али није хтео шетати, него све стане трчати

Кад у јутру дан осване, и они поустају, али насред собе велика гомила мртвих мишева и пацова, а по соби слабо је који још трчао, него

Како аждаја изиђе, ухвати се с њим попојаске, па се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, онда рече аждаја: „Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па

” Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је! па се ухвате попојаске те се понеси летни дан до подне.

” Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро.

” Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро.

” Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је! Како изиђе, ухвате се попојаске па се понеси летни дан до подне.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

А што остане од псалтира, то изговори било дању, било ноћу, само да се испева псалтир за дан и за ноћ. У суботу вече бива, као што имамо обичај, агрипнија.

Најпре од свега, у прве велике постове, у први дан, то јест у понедељак прве недеље, нити литургију појемо, нити се бринемо за трпезу и јело, а у остале дане ове недеље

службе у синаксару, ово двоје мењамо: не литургисати у све дане када је пост, због краткоће дана, и не треба двапут на дан да једете, јер ће вам се деветог часа поставити обед, када бива пост, као што је речено.

Ако ли шта пропадне, макар и од малих ствари, несмотреношћу, о томе ће бити испитивани у дан испита — иако и за малу ствар, коју погубише у својој лености.

умрлим светим оцима и браћи нашој, када се коме догоди, или смрт, или помен раније почившој браћи нашој у записани му дан.

Ако се ови речени помени неком од братије догоде у дан недељни или на празник Господњи, то немој остављати због празника, него пој или пре празника или после њега.

О Анастасијиној панихиди. На такав начин треба да појете и на дан блаженопочивше, која је била некада супруга његова, Анастасије монахиње, месеца јуна, двадесет првог дана.

и на вечерњи нека помен бива, у молитвама јектенијав, да је помињање њихово до четрдесет дана, у којима сваки дан и просфора нека се за њих приноси са овима.

ГЛАВА 43 О читању овог типика свакога месеца и да га извршавате, а нарочито на дан успомене ктиторове да га ишчитавате Заповедам вам да овај типик читате на почетку сваког месеца, у време обеда ваших,

У прве велике постове, у први дан, то јест у понедељак прве недеље, нити литургију појемо, нити се бринемо за трпезу и јело, а у остале дане ове недеље

Одежде. Треба даље указати о одећи братије. Одећа да се сакупља током целе године. А када дође Дан Светог Филипа, да игуман са економом сабере сву братију и раздели одећу по реду, према степену старешинства.

Осим тога, и на врата треба дати и јела и пића ко се задеси на тај дан. А ово заповедамо игуману, да пред овај празник шаље и на дунавску страну и на зетску и да купује рибу: да буде обилно

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ЦМИЉА: Има и брак из љубави! Обадве купус? ИКОНИЈА: Обадве. Па шта из љубави, и то се офуца. Сваки дан исто тело, исте речи, исто дисање, да ти се смучи! Пива два сам ти казала!

њена нога... у свему ко да сија делић... СТАВРА: Бога? СКИТНИЦА: Извините, ја то... Све то наравно утиче... Дан по дан, и тако ти она остане... И то догурала све до четвртог месеца! ЦМИЉА: То је Бога ми прилично касно!

у свему ко да сија делић... СТАВРА: Бога? СКИТНИЦА: Извините, ја то... Све то наравно утиче... Дан по дан, и тако ти она остане... И то догурала све до четвртог месеца! ЦМИЉА: То је Бога ми прилично касно!

Да није некад сарана, парастос, четресница, ил задушнице, од чега би се наранио? А не зна се шта носи дан, шта ноћ! Ни ко ће коме да затреба! Не знам шта је онај елебак поправљо! Прозори опет не дихтују! То после потри!

ЦМИЉА: А било ми је довде дошло и дозлогрдило! Да ти не причам! Судови, чаше, есцајг, сваки дан, табанај тамо, табанај овамо, штрапацирај се, пери, бриши, гланцај, служи бараберију, Трпи сваки гадлук и

Срећан си колко си тежак! Брзо си се коварнуо, ко да те неко чудо извукло, Боже ме прости! На данашњи дан треба свећу да палиш док си жив! Оћеш нешто да појдеш? СКИТНИЦА: Немам кад, воз ми иде у десет и триес.

МИЛЕ: Баш мала пратња! Никог из друштвених организација! СТАВРА: Лака му црна земља! ИКОНИЈА: Очајан дан за пратњу! Много пада! ЦМИЉА: Она кучка, она Госпава! Онај женски распад над распадима!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

СЛУГА Е па како ћу? (Показује на сунце.) Ето већ откада је дан а толики посао чека. Не знам, да опет ја не будем крив... МАРИЈА Како »не знаш«? Ти бар знаш.

сигурно је знала да те паре нису моје већ да су то твоје, од тебе, бато, па само да се не обрука пред тобом, и она, дан и ноћ је са њим радила, помагала му је. И одужише се, вратише, помогоше се и подигоше се. Али покојник умре.

) МАРИЈА (иронично): »Дошло«? Ко зна колико, али кроз који дан можда ће да роди... (Пометено силази, бежи у кујну.

Ја бар не могу. Откад се она несрећа деси и он овамо код нас дође, ето и ноћ и дан све је уједно. Ја више не могу да издржим.

Откад се она несрећа деси и он овамо код нас дође, ето и ноћ и дан све је уједно. Ја више не могу да издржим. Цео дан спремам, стрепим да ће сваки час да се врати, рупи, и да одмах, знате какав је, не почне да нас бије и грди.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Дакле, ми не можемо ни један дан у миру, покоју и љубави један с другим живити не презирући, не трпећи и не праштајући један другота погрешке; обаче,

што добра и с моје стране било, заисто узроковато је било чрез всегдашње спомињање мојега доброга оца којему и данашњи дан желим уподобити се и тако љубезног спомињања браће моје и рода сподобити се.

Што дете чује, то учи и прима, како год и своји[х] родитеља језик; што види да се пред њим сваки дан чини, томе мора навикнути; тако присвојава обичаје, тако нараве, тако све мисли и мудрованија они[х] с којима расти.

и прикладе неваљале, ако не имају кога ко ће с њима управљати и од зла одвраћати, остају у превари и у злу, и сваки дан више утврђавају се у том и укорењавају.

Овога, дакле, старца Диму, сваки дан | слушајући, мало помало превикле су ми уши к грчком читању. Моје од детињства природно љубопитство к свему оному што

А мени се учинило да сам тај дан у божјем рају био! Као да је душа моја пре много хиљада година у ком П[и]тагореву ученику била и као да је знала

О, дан радости неисказане и блаженства неизреченог! И, заисто, такова и толика моја радост будући, морала је кратка бити.

И ТРГОВАЦ Видећи, дакле, мој благодетељ, да није могуће мени странствовање из главе извадити и да ја гледам сваки дан какво благовременство да кудгод утечем, намисли јошт један посао са мном. Ствар је била заисто разумно измишљена.

Не болу ли те већ уста од толиког ћутања? Ти сам кажеш да би волио цели дан не јести, него један сат не говорити. А кад се беседе већма рађају него при вину?

Желио сам да се тај дан [х]оће како продужити. Колико сам га више гледао и слушао, толико више сам се услаждавао. Но, по савршењу овога

Колико сам га више гледао и слушао, толико више сам се услаждавао. Но, по савршењу овога разговора, будући се и дан к ноћи склонио, устао је, учинио обично благодареније, зафалио господару и госпођи на части, и, давши свима отеческо

су ми текле из очију жалећи што нисам један од најпоследњи[х] његових локаја и служитеља, да га гледам и слушам сваки дан! Тај дан ништа друго нисам јео осим пре ручка комадић хлеба; но није ми на ум падало јело.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Уз то, Осињача је ткала по вас дан, а њезино је ткање било на цијени. Ето тако се у кући Кушмељевој састајао крај с крајем у родној години.

А кад би љетина издала? А кад би љетина издала, богме, и онда се њекако долазило крају. Осињача би ткала по вас дан и по сву ноћ, магарци натоварени дрвима и за њима Кушмељ касаху чешће пут варошице, а, што је најглавније у таквој

— Ркалина зашкргута зубима. — Таа-ко!... — Анко јонпет нансрне, дан ган звинзнем по ћинвенринци, Крнкотићу, динте! — вели Шунда. — Ах, Исусе! Исусе!

— рече фра-Брне. Шунда одгурну брата, па ставши на његово мјесто: — Ункрантко јен ово: мин ненћемо дан вондиш Банкоњу ун мананстир! — Таа-ко? Ви нећете?! А ко мени заповида?

Ово ће бити јуначина, добар војник св. Фране!“ Тако се Бакоњи низао дан за даном у манастиру. С њиме растаху „липос, крипос, богољубнос, милос“, како је оно говорио стриц Чагљина; али је он

На први дан Нове године уждио сјевер, рек’ би све понесе! Расклимане штице врху тријема и незакачени капци на прозорима лупараху

Ово је „Цвит кршћански’ крипости“ нашега ученога фра-Јеролима Алатовића. Штиј овај либар, синко, дан и ноћ, и ладај се по њему, зарад спасења душе своје. Амен!

Бија сам у папиној земљи, и тукâ се с Францезима. Дреждâ сам напољу по ноћи, киснуја, одија пишице по десет ура на дан, па никада ни да сам се наладија. А он... што ти кажеш... бриљузак, дође на свит без дуа!

Бујас за налоњом поче да чати живот светитеља чији је дан. — Мали Јерковићу! — зовну Срдарина, прекинувши штиоца. — Шта велите? — одазва се Бакоња, ушав к њима.

На дан св. Фране Салескога (29. јануара по римском) у зору попрши мало снијега на острву. Не паде га ни колико поплат да покри

да покрије, али је и то необично у оном жупном мјесту, гдје је вазда копнина и гдје бајам цвјета око Свијећнице. Дан зимскога св.

Ајде! — Је л’ ја, је л’? — тепа Букар. — Све ћ’ те п’слушати, а-ма-ма све, све при-и-ко дан, али с’д, на ’ву уру, ја, а-ја!... — А зашта не сад? — А-ја-јак! Да мене Шк-шко-ран-ран-ца... ву... у... у.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Отвори сву тишину — нагни сан Да откривам тајну ноћ и дан. ОПРОСТИ КАМЕНУ ШТО ЋУТИ Опрости камену што ћути Опрости што тајну сакрива: Како ти се над умом слива Самоћа и теку

Рупа место цркве: ни порте, ни бога. Нема куће у ветру, зида, лупе врга. Где је велики дан и ми сред њега мали, Огромни торањ и сат који нас прати Док бежимо на Тису коју злати Иловача са сунцем где су вали?

Ја затварам очи и дозивам: цвет — Булку, из руских жита која гледах. У ЗИМСКИ СУМРАК Куда побећи у овај дан? У густи снег? У пусти врт? Пасти у меки болесни сан Као на смет, под лед, у смрт? Куда побећи са овог дна?

О где су врата? Где је спас? То тонеш већ у тупи сан. Срце тек шушка ко суви лист. Зар никуд побећи у овај дан? ТВРЂАВА Тврђаво моја, главо, где рај дотрајава, Круни се твој камен и у прах претвара: Сваки дан га сунце по мало

ТВРЂАВА Тврђаво моја, главо, где рај дотрајава, Круни се твој камен и у прах претвара: Сваки дан га сунце по мало обара Сваку ноћ га црни ветар развејава.

сунца брадва Прљав од бусења а подобан ласти У гротло ћу првог кладенца наг пасти Макар ме сломила ледна вода на два. Дан се сломи, не ја: слази плава вечер. Док се земља хлади — свет нејасан бива.

Ево бежим кроз њу, из ње, али споро. Мање ми се ноге као у корњаче. Цео дан сам ишо, а кад ме мрак таче: Стојим усред магле неодмако скоро.

И птица нека ина: Зашто, зашто закричи (Не тек у пустој причи, Него ту, са висина)? И зашто у дан ведар Док ћуте наша борја Трепне тек један кедар? И у бонаци мора Вал неки о мраморја Пљусне, кад дође ора?

И у бонаци мора Вал неки о мраморја Пљусне, кад дође ора? У ЧАРОЛИЈИ Чудесан бива овај дан, а поче Тако обично као и остали: Од ниског неба готово смо пали Као под сиве, отежале плоче.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

дукати жуље и пеку. Боли њихова тежина у недрима. Сићи ће с кола и ићи пешке. Вратиће се у Паланку. Сачекаће дан. Хтеде страх да повери Толи, чу његово звиждукање, па гласно рече: — Рађаш газдама слуге!

Друкчији је њему овај, сваке године исти дан. Могао је бар паре да затражи. — Коњи ће покидати амове! — каже Никола, поново промоливши главу кроз одшкринута врата.

Не жели ни да се пољубимо. Не зна. Откуд би знао? Још кад је био дете...) Нисам хтео да вас мучим на Бадњи дан, много је посла. Добро ме Возио. (Само с оцем сада да се не сретнем. Касније. док се средим. Касније.

По Вукашину се просу танка дрхтавица. — Ноћу се разговара само о вампирима и злочинству. На Бадњи дан ја с вама никад нисам разговарао — промумла за себе Ђорђе гледајући у загризак хлеба. — Морате обојица да ме чујете!

По дугом ћутању капље растопљен восак. — Дан је за озбиљне разговоре. Боле сутра — проговори Ђорђе, одједном уплашен оним што ће Вукашин рећи. Моли их очима.

— Ако си о женидби хтео, онда се тако не почиње са оцем и братом — шупљим гласом рече Аћим. — Живео сам да тај дан дочекам. Живео сам... Ти знаш. — Откину горњу копчу на кожуху, раздрљи се. — Треба да знате да се женим. Да, прво то..

врећице песка, клону на сто, главом пуном дроњака мутних сећања на протекле дане и ноћи из којих се испилио јучерашњи дан и ова ноћ. ...

„Ти мораш да ме слушаш!“ рекао је Николи. „Дан је твој, а моја је ноћ.“ „Прошао си свет. По теби су прошле године. Знаш све.“ „Мало је луди с више дуката од тебе.

опанчаре и терзије без посла, сељаке које је позив среског капетана и суда довукао у чаршију, пензионере што почињу дан срчући код „Орача“ прву јутарњу каву.

И што је толико слаб, а његови вршњаци се хвале и причају, само о томе причају по читав дан у врбаку, код стоке. Сећао се, знао је из прича како то они раде, а шта је ово с њим? Прислонио се уза зид.

Ика поможе келнеру да покупи чаше и приђе Ђорђу да наплати рачун. — Ноћас ништа не плаћам. — Имаш право: дан је за бројање пара. — Много сам пио... — Чинило му се да ће умрети од муке у грудима и стомаку.

“ „Моја мати је и дажбине плаћала и кмета бирала. Она ме је и оженила твојом мајком, Живаном. И на дан моје свадбе отац је био у воденици. Како му нисмо однели ручак, дошао је увече да вечера.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Нити је он могао унутра, нити она напоље. Дан и ноћ, као бледа бисерна шкољка, сјало је иза решетака девојчино лице.

Али врабац се и не маче ни први ни други дан. Тек трећег дана слете на прозорски оквир и рече: — Хвала ти, а сутра ме чекај у исто време! — Шта је сад ово?

На прстима, сва ошамућена, изађе девојчица из Татагине куће у блистав, бели, снежни дан. По жбуњу и по стази блештале су пахуљице јасније од звезда.

»Дошла вештица да се свети!« —промаче му кроз главу, али отишавши у школу, заборави и крабу и свој сан. Цели тај дан, ипак, пазио је да не слаже, да никога не удари, али увече замоли мајку да му скрати ногавице, јер су му предугачке.

— Гле, ја путујем! — запени од узбуђења, па изронивши светлу главицу, рече свету око себе: — Добар дан! — Добар дан и добро нам дошао! — узвикну јато тек рођених риба и попе му се на леђа. — Јесмо ли тешке?

— Гле, ја путујем! — запени од узбуђења, па изронивши светлу главицу, рече свету око себе: — Добар дан! — Добар дан и добро нам дошао! — узвикну јато тек рођених риба и попе му се на леђа. — Јесмо ли тешке? — Па, наравно!

и поклони коралној грани мислећи да је цвет, затим намигну браћи таласима, па с поштовањем поздрави сунце: — Добар дан, Златна рибо! Али Сунце му поздрав не узврати. Само се тихо насмеја и оде даље, а талас помисли: »Зар се и рибе смеју?

Само се тихо насмеја и оде даље, а талас помисли: »Зар се и рибе смеју?« —па назва добар дан песку на обали, очаран његовим светлуцањем. — Добро дошао!

Једино је стена ћутала. »Можда ме није чула?« — помисли талас и поново назва стени добар дан, али се стена и не маче. Усправна, бела, глатка, она само презриво подиже обрве и загледа се у даљину.

Али шта са улицама? Шта са зеленим плочама? Би позван најмудрији царев доглавник, па доглавник доглавника, али није дан од њих није знао где се налази рудник зеленог камена.

Је ли дан или читаву вечност ишао док није искорачио из Земље Бисерник Чапљи и ушао у Царство зелених патуљака? Како да зна?

Рат острвљана и дошљака око лептира трајао је цели дан. Дечаци са острва били су модри од удараца, али дошљацима није успело да ухвате ниједног лептира.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Плашио се у граду, а нарочито у Цариграду, 1816. Имао је тридесет година а Цариград је био замаман. Али, и дан, и ноћ, и лица, и кораци, и гласови, све је дисало као опасност. (Онда још није знао да се највеће опасности не одају.

Марио је кад је Милош, убрзо, пошао у изгнанство. Био је први дан јуна, али је пространство неба над ушћем остало непорозно, киша је ромињала а кроз мокар ваздух, као шупље, кабасте

банкар, са лицем продуховљеног пацова, обичавао је, док ујутру загледа своје службенике и одмерава им спремност за тај дан (изгледа да је, у свом искуству, већ рачунао са променама у био-ритму), да каже: „Кад вам се највише жури, успорите.

Историјска комедија ипак је остављена за следећи дан. Следећи дан је био уторак, 5. јун,1 засењен, омађијан дан, са дубоким светлостима.

Историјска комедија ипак је остављена за следећи дан. Следећи дан је био уторак, 5. јун,1 засењен, омађијан дан, са дубоким светлостима.

Историјска комедија ипак је остављена за следећи дан. Следећи дан је био уторак, 5. јун,1 засењен, омађијан дан, са дубоким светлостима.

новембар, дан Св. Андрије, требало је да осване са њиховом победом. Васа је, однекуд, био сигуран да ће и бити тако, и нека страховит

Зимски је дан године 1843, Велика пијаца је тамо где су данас део Студентског парка и Студентски трг и средиште је града.

Било је то 1806. године, у августу, на сам дан победе на Мишару. Понекад Змај од Ноћаја чучне на свој угао и из жабље перспективе посматра аутомобиле који се баш са

Тако, у пратњи оних који су му вест и донели, пође на Прудине. Дан је био пролећни, сав расветљен и, први пут после многих недеља, небески бездан као да је био благонаклон.

Сви су се чудили: Јован Добрача, марвени трговац из Груже, из дана у дан све богатији, који је, како је остало записано у протоколима Карађорђевог времена, само у Турску понекад испоручивао

У том појасу што је, са годинама, све ужи, јер узмиче пред сенкама високих зграда, дан, као засут свемирским пепелом, нема сјаја. Средиште појаса изгледа да је Шеих-Мустафино турбе, подигнуто 1783.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

МЛАДОЖЕЊИ 50 XXВИ НА ГРОБУ ХАФИСОВОМ 51 XXВИИ 52 XXВИИИ 55 XXИX 59 XXX ЗИМЊИ ДАН 61 XXXИ СПАЉЕНА ПЕСМА 63 XXXИИ 66 XXXИИИ ЈАДНА ДРАГА 67 XXXИВ ЛЕМ-ЕДИМ 69 XXXВ СЕЛИМ-БЕГ 72 XXXВИ 74 XXXВИИ БРИГА

280 ЦXЛВИИ ЈЕДНА ИНТИМНА ИСТОРИЈА 281 ЦXЛВИИИ 2 282 ЦXЛИX НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА 283 ЦЛ ЗАВЕТ 285 ЦЛИ НОЋНА СВИРКА 288 ЦЛИИ ИЗ ЈЕДНЕ ШЕТЊЕ 292 ЦЛИИИ ЗВОНИ 295 ЦЛИВ НА

Бр. Радичевић ВИИИ ВРАГОЛИЈЕ Момак иде враголан, По гори се шири, Леп је ка'но лепи дан, Што кроз гору вири. А са горе, крај потока, Стазица се дала; Једна мома милоока Ту је рубље прала.

Ал' ето зора свиће, И ето прође сан; Ал' тебе нема, нема Нема да сване дан! Ђ. Јакшић XИИИ КАД СЕ СЕТИМ Кад се сетим, мила душо, Руменила лица твога, Тад не пијем друга вина, Него само

“ Ј. Јовановић Змај XИВ НА НОЋИШТУ Студена ме киша шиба Већ васцели дан; Ој, прими ме, крчмарице, У твој лепи стан. Саву, Млаву, и Мораву Прелазећи ја, Тебе сам се зажелео, и лакога сна.

“ Ј. Јовановић Змај XXX ЗИМЊИ ДАН Ох, како је сиво, тамно, К'о да није данак сван'о; А небо је тако мутно, Као око исплакано.

Но свану и дан жалости. У Тихи Коринтски Залив Стигоше једнога дана синови гордога Рима, Са галијама својим. А кад се кретоше

Погасимо лампе пира! Као вали, Све је већ протекло, и ничег не оста... Још један дан само хтели би свом снагом! Један, само један!...

измеђ' мене и свег око мене; Док из сухе стене бије нова вода, И плави цветови из старога пања, И сијају као у сам дан постања Сва звездана кола са великог свода!

сунце гасне иза хума; А твоја је душа пуна болног шума, Тешка суза стала у дну тамних веђа; Док у твоме врту дан очајно тиња; у тамној се сенци расплакале чесме; Шуми гора, као роса да ромиња; А у теби хује риме моје песме...

- давно, прије много лета, У дан један мутни, јесењски, и мокри, Кад капаше вода са дрвља и цв'јета, И кад мртви данак тешка магла покри: Спровод

Ј. Дучић ЛXXXИИИ БИЛА ЈЕДНОМ РУЖА ЈЕДНА... У мајке је ћерка била, К'о дан лепа, к'о цвет чедна, Па заволе једно момче. Била једном ружа једна...

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Наше жизни прољеће је кратко, знојно љето за њиме сљедује, смутна јесен и ледена зима; дан за даном вјенчаје се током, сваки нашом понаособ муком: нема дана који ми желимо, нит' блаженства за којим чезнемо.

искра беспредјелног ума твога огледа се св'јетла, ка свод један од твоје палате што с' огледа у пучину нашу; дан ти свјетлост круне показује, ноћ порфире твоје таинствене, непоњатна чудества дивотах; твар ти слаба дјела не

“ „Сваки вечер - хранитељ ми каже нове, дивне, бесмртне идеје у нашу се сферу свијетљају, и дан сваки неба свештенога нас честита новим наслађењем, нови гласи бесмртне музике наша китна поља потресају новом

“ ИВ Дан к вечеру бјеше већ нагнуо у цвијетне небесне равнине, два вјенчана славом полковоца уљегоше у густе полкове врага

Већ су вјеси, свети облик правде, злом својијем грдно препунили, нагнули их к својој погибији. Дан четврти сјутра ће гранути на њих страшним гњевом наказања и вјечите њине погибије; чуће сјутра удар свемогући,

На небу се дан четврти јави са највишом бојном жестокошћу; шум пролама небесне равнине злобне војске богохуленијем.

у облачне непрегледне хоре узлећеше по блаженој сфери, појућ славу побједника творца и љубави вјечите блаженство. Дан четврти страшнога јавлења могућности Господње деснице бјеше близу свештеног одиха: химни свете славе починуше и

отровану горкијем сузама, којуно ће вопљи невиности код мојега уклети престола - њу ће огањ божествене правде у дан судњи у једно тренуће сажећ својим свештенијем пламом.

Попа, Васко - КОРА

будио У смеху твом лежај спремам Играо бих невидљив У срце ти се затварам Тишини бих те отео У песму те облачим 18 Дан ти богат у наручју Носим Младе јеле дуж погледа Садим Градовима твог ћутања Лутам Росу ти са трепавица Берем Ноћ

две замишљене грудве земље Кад сунце касни 21 Руке твоје пламсају На огњишту усред мога лица Руке твоје отварају ми дан Руке твоје цветају У удаљеној пустињи у мени Где још нико није закорачио Руке твоје сањају у мојима Сан свих

пустињи у мени Где још нико није закорачио Руке твоје сањају у мојима Сан свих озвезданих руку на свету 22 Наш дан је зелена јабука На двоје пресечена Гледам те Ти ме не видиш Између нас је слепо сунце На степеницама Загрљај наш

наш прегажен Руку сам ти дао Ти је не осећаш Празнина те је загрлила По трговима Суза твоја тражи Моје очи Увече се дан мој мртав С мртвим даном твојим састане Само у сну Истим пределима ходамо 23 Без твојих погледа река сам Коју су

твоме Пале се и гасе Звезде моје плахе Пронашли смо се На златној висоравни Далеко у нама 30 Са тела сумрак свлачим Дан ми је нашао лице Ветар косу развеселио Поглед ми зачуђен листа Сенка из сунца ниче Свет на прагу срца стоји Опет

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

За дан два та соба доби свој стари изглед и уређај. У њој је био смештен главни део моје библиотеке, ту је стајао и писаћи сто

преглед свега онога што је у уоченој грани науке дотле урађено и свега онога што се у њој без престанка, из дана у дан, ствара. А без потпуне стручне библиотеке, научних часописа и сталне везе са иностранством, то је немогуће.

науке може се вршити само онда ако се има при руци не само оно што је у њој створено, већ и оно што се, из дана у дан, у њој ствара.

Све сама звучна имена! Посидонија, Акрагас и Селинунт познати својом архитектуром и пластиком, о чему нам још дан данас говоре остаци њихових храмова, сазиданих у најкласичнијем дорском стилу; Елеа остаде овековечена својим

Од оне лађе која је малочас испловила на дебело море виде се само горњи делови њених једара. То потиче - јасно је као дан - из заобљености Земљине површине“. Он ућута.

„Па морао би ићи цео дан поред тог зида“, рече један од ученика. „Не, децо“, одговори Питагора, „Морао би ићи данима“. „Данима!

Силна река сужава се и малаксава из дана у дан и оставља иза себе пешчане спрудове и плитке баре у којима тамнозелени марабуји и ружичасти фламинзи траже своју худу

године у годину излазак Сириуса, кад се он, први пут у току године, појави на небу као јутарња звезда и увек бележили дан тог изласка.

Но теби ћу казати голу истину. „То је било овако. Јуче имадосмо добар пијачни дан и пазарисмо сто драхми за рибу. Моја дружина се избезуми.

У том лепом распореду пођоше они путем који је водио покрај мора. Дан беше изванредан. Лево од пута зелениле се ливаде, виногради и маслинови воћњаци, а десно је блистало море у зрацима

кратко али јасно описао, а којег је касније Аристотелес, због његове псеће главе, назвао кинокефалос, како се и дан данас зове. Али умирително тумачење искусног лекара стиже сувише касно до ушију наших абдерићана.

Со се распала у води у толико ситне делиће, да ни наше око не може видети. Али остави овај ћуп који дан на сунцу, вода ће из њега нестати, испарити, како се то каже, а у ћупу ћеш наћи со у истој оној количини у којој сам

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Тада се сетих да сад наилази месташце где се мој побратим венчао и би ми жао што бар није дан да понова видим село и јасно оживим старе, тако пријатне успомене.

„Само да се ово сврши.“ Они, дакле, нису хтели дати рату своје животе. А шта се о њима говори? Шта сваки дан читамо? Шта пишу патриотски песници што из далека друге туткају у смрт?

разумем, гос' пуковниче! Па, остављајући слушалицу: — Да прође један дан а да те не понизе, то је немогуће. — Чујем — рекох — тражи ти да поновиш заповест. — Као да сам каплар!

Још је само то било остало. И тако, дан раније него што ми је истекло одсуство, кренуо сам се за пуком. Осетио сам, на несрећу, да ми је чета милија, вернија,

Па жене, побратиме! И твој глас надалеко стиже. А ја сам се бар нешто држао. Баш пре неки дан рече ми једна: Ништа не би било интересантије него описати све промене које су се у вама извршиле од доласка овамо.

За то време Никола ми је пружио чашу с вином: Добро дош'о, побратиме! Испиј, молим те, све испиј! Нисмо сваки дан! Ја га послушах. — Па кад стиже? Зашто ми не јави? А јест, сад сам добио, малочас. Хтео сам овог момента...

— Не чини ништа — рекох. — Како су ти код куће? Он ми опет пружи чашу: — Деде, нисмо сваки дан. — Драги побратиме, баш зато што нисмо сваки дан... — Е код нас је тако. Паланка као паланка...

— Како су ти код куће? Он ми опет пружи чашу: — Деде, нисмо сваки дан. — Драги побратиме, баш зато што нисмо сваки дан... — Е код нас је тако. Паланка као паланка... То ти је гроб свих снова, мој побратиме.

жениш понова не иде, нема говора — и онда слегнеш раменима, зажмуриш, помислиш што је ко добио нека носи и идеш сваки дан на ракију, само идућег дана пијеш по једну чашицу више. А овде је добра ракија, нема говора. Па, богами.

ка школи угледао из далека каквог старијег човека, који му иде у сусрет и кога је хтео поздравити, рећи му добар дан као и остала деца, и прилазећи му гласно изговарао: добар дан, добар дан, добар дан, све док старији човек не би

му иде у сусрет и кога је хтео поздравити, рећи му добар дан као и остала деца, и прилазећи му гласно изговарао: добар дан, добар дан, добар дан, све док старији човек не би наишао према њему.

и кога је хтео поздравити, рећи му добар дан као и остала деца, и прилазећи му гласно изговарао: добар дан, добар дан, добар дан, све док старији човек не би наишао према њему.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Не знам како сам се вратио. Протекло је неколико дана без времена. Вјероватно дан-два без пуне свијести. Данас би, према томе, могао бити петак или субота. Ваљда субота. А можда чак и недјеља.

Послије дуљег времена, ово је први сунчани дан. А то није свеједно. То је можда једна од малобројних ствари које нису свеједно.

Држим штовише да се никад и не пађа мисао а да није или окупана у сунцу или застрта сјеном. Ја ни дан-данас не знам друкчије судити о доброти и злу неке појаве, неке мисли, одлуке, догађаја, доли по томе да ли се они

(Рођен сам у поморачкој обитељи, а ево ни дан-данас не знам што те двије ријечи право значе: оне и сад за мене имају неку тајанствену, помало митску вриједност.

од оних чудних дјетињих контаминација, још ми је и сада нераздвојиво с њим везан Мисерере из Трубадура, те не могу ни дан данас да се сјетим једнога а да смјеста не искрсне и оно друго: кад год и ма гдје слушао звуке тог мелодрамског

ИX Данас је тмуран дан. Ноћас сам осјетио како се мијења вријеме. Негдје из велике даљине надолазило је нешто мутно и склупчано, пролијетало

Али неће дуго потрајати: сутра ће вјероватно опет бити ведро. Лијеп и ведар дан предосјећам дуго унапријед. И спремам се за њ, као што се сеоска дјеца спремају за недјељу, за бијелу недјељну

Ваљда смо једно другом већ све рекли. Осјећам поуздано да ће сутра опет бити сунчан и ведар дан. И радујем му се, као сеоско дијете недјељи са чистом бијелом кошуљом.

И радујем му се, као сеоско дијете недјељи са чистом бијелом кошуљом. X Слутња ме није преварила: освануо је ведар дан. Јутрос је рано упао к мени у собу млади доктор, свјежа, насмијана лица.

” Хвала му и за то. Болесник воли и такав површни оптимизам. Слушао је, ваљда, у докторској благоваоници, у дан дежурства, нешто о мени, и то му је побудило неки сажаљиви интерес.

Сваки га је дан употпуњавао, свако му је вече (јер о њему сам највише мислио пред спавање) придавало нове црте и доприносило нове

Ми дјеца (јер убрзо сам с њим упознао и другу дјецу из својте и сусједства и причао им сваки дан понеку нову згоду о њему) често бисмо му се наругали, понекад и обијесно, и безобзирно.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

далеко, око суднице гомилицу оваквих стајица испуњених веселим народом, који се сабрао да, овако у скупу, проведе благ дан... Ђурица не имађаше ни совре ни племена.

Ту би се, у затвореној соби, провело по читав дан у поверљиву разговору и пијанци... У тој истој соби спремани су и васпитани за потоњи рад сви највећи зликовци, од

Нико од сељака није упамтио да је видео Вуја ма за каквим послом, нити му је ко знао одредити право занимање. Сваки дан је проводио у граду; ту је седео и са сељацима и са господом и са грађанима: слушао разне разговоре, картао се, пио и

У разговору је био врло опрезан и лукав као лисица: могао је, кад је налазио за потребно, говорити цео дан, па ипак, на крају крајева, не знаш о чему је говорио, а видиш да је разговор паметан.

Читаве десетине година прођоше му у такву животу, а њега још ни глава не заболе због тога. Никад Вујо не одлежа ни дан апса... Такав беше једини пријатељ и саветник Ђуричин. Једне недеље дође му Ђурица рано у походе.

— Па кад му то истиче рок? — запита Ђурица. — Јуче ти је био последњи дан. — Е, па то ме ви сад можете убити? — Јок, не море још — одговори ћато — док не дође друга наредба, у којој ће те

Ђурица је све погледе обрнуо своме селу. Тамо се бавио по цео дан, проводио време у пољу око њива, у којима су радили сељани му, а увече је одлазио на ноћиште код Вуја, јер то му беше

— А зар га виђаш често? — запита Станка радознало. — Па ко га не виђа? Сваки дан искрсне откуд било, а ја ти се, јадна, сва скаменим. Ономад сиђем на реку за воду, а он преда ме.

— То знам ја, али не зна закон. — Па шта ћу сад ?... Да живим овако докле се може, а кад дође суђени дан... умрећу кô и сваки. — Оно, јест... Али тај живот ?... — Па то те баш и питам. Можеш ли ме гледати овакога ?

И ако је био дан, није се много крио. Ишао је преко села, држећи се шљивара и забрана, а где наиђе на чисто поље, ту се више пожури и

— отпоче апотекар да развија своју философску мисао... Међутим догађаји, који су се одиграли дан раније и који изазваше овај разговор, беху веома страшни.

»Хајдуци!... То је оно страшило, од кога се и дан и ноћ страхује... па, ето их!...« — помисли он, и таман да се окрене и да бега натраг, а неки страшни и необични људи

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

ПРЕВАРИО ДИВОВЕ 70 ОЧЕВ ТРС 73 ТРИ ЈЕГУЉЕ 82 ЗЛАТОРУНИ ОВАН 85 ЦАРЕВ ЗЕТ И КРИЛАТА БАБА 90 ЦАРЕВ СИН И ОШТАР ДАН 95 ВЕЗИРОВ СИН 99 У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ 105 КО ДОБРО ЧИНИ НЕ КАЈЕ СЕ 107 ПЕПЕЉУГА 112 КРАВАРИЋ МАРКО 116 ЗЛА

Идући тако, наиђе на неку велику шуму, и упути се једном стазом. Ишао је тако читав дан кроз ту шуму, а није могао нигде никога да види; тек после неколико дана наиђе на једног старца где поред ватре седи:

камен, те опет девет година ради она у камену, а нигдје нитко не умире, већ има стараца и болесника који моле бога дан и ноћ да умру, али да: гдје је смрт? Она копа камен.

Кад то смрт чује, закала па отиде те стане тући, па удриде дан и ноћ, те опет девет година. Кад је сав стукла, ал̓ она начинила се као кукац, згрчила се, једва иде, па пође опет

Пошто се малиша докопа снаге, рећи ће један дан матери: — Вала, мати, срамота је да ми просимо када сам ја, хвала богу, поодрастао; него дај да ми продамо оно мало

Једно јутро нареди мати сину да доћера кући суховине, јер да ће тај дан парити и прати хаљине. „Добро“, рече мали, па по обичају пољуби матер у руку и оде у дрва.

— Па мажемо се ми и овдје овако тајно састајати и лијепо живљети. Тако је и било. Он ти прео дан у ашчиницу, а прео ноћ к султанији.

Девојка се потом опет претвори у пауницу и одлети са осталима. Кад ујутру дан осване. Устане царев син па однесе оцу оне обадве јабуке. Оцу буде то врло мило, и похвали најмлађега сина.

Царев син, сиромах, чујући то, да се убије. Кад буде други дан ујутру, он се опет оправи са слугом, седне на коња, па све поред језера шеће.

Он сиромах, кад то чује, не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости. Кад трећи дан осване, он се опет оправи на језеро, уседне на коња, па све покрај језера, али није хтео шетати, него све стане трчати

Онај исти дан у који се најстарији брат вјенчавао, он узјаше на вранца, па, баш кад су сватови из цркве излазили, долети међу њих,

гадна је! Како аждаја изиђе, ухвати се с њим попојаске, па се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, онда рече аждаја: — Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро,

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Од искони, од векова се постоји. Васиона, вечна сила, вечност прати: Чобан мртав, небо гледа, свуд дан стоји, Небо гледа, ал' помоћи не зна дати.

Ноћи где не беше већ тол'ко столећа? То је земља њене лепоте и маја. Земљу где дан, ваздух и цвеће мирише, Чије време нема будућност ни сате, Где су венци, боје — да л' ту земљу знате?

Отвараху очи пуне сјаја, Пуне мисли што дан један живе, Пуне среће свога завичаја, Пуне жеља, да се свему диве. Отвараху очи, црну косу, Што скриваше и груди и

Отвараху очи, црну косу, Што скриваше и груди и тело: Као светлост лепота се просу И дан бео и у небо бело. Тад стављаху јорговане на се, Умиваху са мирисом лице, Увише се у бујне таласе, Црне, као и њине

Једна дева хтеде да одмара Своје тело; једва да су гране, Дан и небо, кад косу отвара, Видели јој лепоте незнане. Она беше слика девичности, Без свог венца, бела и невина, Лутала

Остависмо будућност далеку, Дан вечности, покрајину вила, Места кондор где развија крила, Да би стигли на игранку неку. Уиђосмо у дворану журно.

На том месту нас двоје би били Свет за себе, нераздвојан, вечан: Све док светлост не би оставили, Сваки дан би био за нас свечан.

ПОД ДУДОМ Малаксао, ломан, сад одмарам тело, Далеко од тебе, на сенци од дуда; Разлио се ваздух и прамење бело, Дан врео и топал, мртвило је свуда.

Шта ли радиш сада, је ли, небо моје? Да ли ми се надаш, да л' те слутња пече? Куда око гледи из одаје твоје Кад дан мртав падне на радосно вече? О, не тугуј за мном. Лили, о не брини. Добро ми је, лако на овоме путу.

НА КАЛЕМЕГДАНУ Дан јулски и врео уморан одлази. Уз шуштање лишћа раздрагано, гласно, Јављају лахори да вече долази.

Погледом те гледах за тебе умрлим. Ти си дивна била. Не осетих тада Жељу да те волим, потребу да грлим Дан мојих очију. Нит осетих јада, Ил' песме јесени, Ил' бола у мени. Дан јулски и врео уморан одлази.

Нит осетих јада, Ил' песме јесени, Ил' бола у мени. Дан јулски и врео уморан одлази. И док шушти лишће све више и више Таме, мрака, мира по парку долази.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Благо ме је ударио по образу, и то је била једина физичка казна коју је он икад применио али се ударца скоро и дан-данас сећам. Стид и збуњеност који су уследили били су неописиви.

Одлучио сам да изненадим своје родитеље и током целе прве године устајао сам свакога дана у три ујутру и радио цео дан до једанаест сати ноћу, недељом и празником.

сто ситно штампаних великих томова, које је овај монструм написао, испијајући седамдесет и две шољице црне кафе на дан, ухватио ме је очај.

Било је то управо место које сам је првобитно одредио. Пошто се из дана у дан ништа није мењало, решио сам да томе станем на крај и коначно сам успео у томе. У пролеће 1884.

Тек пре неки дан сам се обесхрабрио када сам срео пријатеља, бившег асистента Чарлса Ф. Скота (Цхарлес Ф. Сцотт), сада професора

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Следеће године учитељ ме је одабрао да рецитујем на дан св. Саве. Написао је и говор за мене. Мајка је то исправила и проширила и нагнала ме да неколико пута поновим своју

Мајка је то исправила и проширила и нагнала ме да неколико пута поновим своју беседу. На тај дан први пут сам јавно говорио. Успех је био преко сваког очекивања.

Првог маја исте године наша школа прослављала је Мајски дан. Српска школска омладина, која је обожавала Милетића и његов национализам, припремила је српску заставу за мајску

Кад је дошао дан мог одласка у Праг, мајка ми је већ све спремила за дуг пут, пут од скоро два дана пловидбе Дунавом до Будимпеште и

одласка у Праг, мајка ми је већ све спремила за дуг пут, пут од скоро два дана пловидбе Дунавом до Будимпеште и један дан железницом од Будимпеште до Прага. Ствари сам носио у две шарене торбе израђене од лепо обојеног ткања од вуне.

у Праг, они су хтели да им, пошто-пото, будем гост у њиховом прашком хотелу који се звао ”Плава звезда”, бар за један дан док не нађем своје пријатеље. Са задовољством сам прихватио њихову понуду и са њима провео једно дивно вече.

Њена љубопитљивост је расла из дана у дан, а такође и моја. Једне вечери седео сам усамљен у заједничкој трпезарији близу топле пећи, а она приђе и ослови ме

шешир и одело били су амерички, али моје тешке ципеле, веома корисне на фарми, биле су превише тешке за топли јунски дан у Филаделфији. Надзорник Швајцарац упутио ме је пријатељу, такође Швајцарцу, који је имао мали хотел у Филаделфији.

” Дан касније нашао сам се у Саут Ст. Мери у јужном Мериленду. Очекивао сам много од тога места, имајући на уму ”вилине” прич

Моловање подрума и сутурена на Лексинггон авенији плаћало се много боље, али је било веома понижавајуће. Проводити дан за даном у мрачним подрумима и подземним просторијама, а ноћи у неудобној спаваоници у Норфолк стрит улици, окружен

Небо на истоку било је као златни вео и наговештавало је диван априлски дан. Поље, птице, далека стабла шуме и добар пољски пут, све се удружило да запева песму о лепотама слободног луталице.

Причао сам му, како сам, као и хиљаде других на дан избора 1876. године читаве сате мирно и стрпљиво, по највећој киши, испред зграде ”Њујорк Трифун” чекао извештаје да

Ћипико, Иво - Приповетке

—Останимо! — неки ће од мушких. —Онда ћемо, брате, изгубити и сутрашњи дан... —Ради чега? Може нас когод освитком звати. —Знам ја шта је... Ако увече не нађеш радње и нема ништа! — Ко вели?

Да, за надницу лако ћемо. Тако и они с другим тежацима кренуше на посао. Беше настао леп зимски дан. Пре и мало после изласка сунчева, купећи маслине, штипало је за прсте и зебле су ноге.

На стаблу и испод њих момци и девојке певаху на махове цели божји дан. С других земаља одговарало им се песмом. Међу тежацима било је и Загораца.

А и сунце тај дан на западу није зашло крваво: сакрило се, пре захода, иза тамног дугуљастог облака и није се више показало.

Настајног дана исто се радило. Није сметало што је ветар силовито хукао и тресао маслиновим гранама. Други дан, око подне, оставили су посао. Почело је да ромиња.

Дигоше се кад је вода до испод њих допрла и сламу смочила. По обичају мољаху јутрењу ишчекујући жељно дан. Зором је тек росило. Унеке, не надајући му се, изненада бануо је к њима господар са жупаном.

Није био вичан таквој радњи. И Цвета се преламала износећи воду. Кад су изашли из конобе, још је дан био мутан, али није падало. По путевима усталиле се млаке, а низбрдицом вода дере. Са кровова капље, рекао би киши.

Ведрина неба и мора лепо се у њима одразује. Упутише се у поље. Цвета се надала да ће тај дан радити и тако унапред до њихова повратка. Преварила се: било је мокро, па посао није ишао за руком.

Свеће нису имали. Покушаше ужгати ватру, али се жигице беху овлажиле, а није било чим сухим успирити. Једва дочекаше дан. Марко се није дигао, него остаде лежећи на влажној слами. Ујутру у дворишту десио се жупан.

Унутарња нека сила подиже јој руку. И та рука, за неко време, остаде испружена у ваздуху. Наредни дан иза олује освануо је ведар и море се утишало. Срећа хтеде, и брод што јевтино превози крену одмах јутром преко мора.

Сувим је лако, мада је до њене куће, преко брда, још читав дан хода. . Није јој се журило, мораше је брига: како ће без пара доћи болесноме човеку?

Није јој се журило, мораше је брига: како ће без пара доћи болесноме човеку? Одлучи да за који дан потражи рада у вароши. Осетивши глад, с Марком седе на ивицу пута да се за час заложе хлебом.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

дана који потања у ноћ, песниково будно срце такође се враћа у сан: Ил осврни се на вече што заста да гледа још у дан, И расветли се нагло ко да би сунце да врати; Осврташе се тако тад да нам и погледом плати Тај Час; о срце, будно

Ја се не могу уморити више никада – као у сну, И трчим тек да не стојим, нити познајем јаде нит спас: Из дана у дан пребијам безмерне просторе, Плавило одмакне одједном провидне своје засторе; Само нада мном она дубока заносна

Да се само присетимо двеју строфа из „Маћухице“: 1. Црна као поноћ, златна као дан, Маћухица ћути испод росне вазе, У кадифи бајне боје јој се мазе, Мислиш: усред јаве процвјетао сан!

Довољно је сетити се његовог часописа Дан из 1919. као и Лирике Итаке такође из 1919. године. С правом се може рећи од Црњанског је почело.

Тамо сам први пут, као дечак, између наранџастих корица могао за један дан да прочитам историју француске или немачке књижевности.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Теби твоје не гине. САВКА: Ако је само за три месеца... ЖИВКА: Ни један дан више!... ИВ ПРЕЂАШЊИ, РАКА, АНКА РАКА (гимназиста, улази без књига и без капе, сав подрпан).

(Гурне Раку те овај оде с Анком.) В ЖИВКА, САВКА ЖИВКА (тетки): Ето, па сад изиђи ти ту на крај, кад ти сваки дан дође овако поцепан. САВКА: 'Ајде и ја идем, за послом сам. А видим и тебе ометам. (Устаје.

ЖИВКА: Да купи новине. Цркох од радозналости! Рако! Рако! XИ ПРЕЂАШЊИ, МОМАК из МИНИСТАРСТВА МОМАК: Добар дан, госпођо! ЖИВКА (претрне): Ију! Добар дан! МОМАК: Молим лепо, послао ме је господин да му дате његов цилиндер.

Рако! Рако! XИ ПРЕЂАШЊИ, МОМАК из МИНИСТАРСТВА МОМАК: Добар дан, госпођо! ЖИВКА (претрне): Ију! Добар дан! МОМАК: Молим лепо, послао ме је господин да му дате његов цилиндер. ЖИВКА: Цилиндер?... МОМАК: Јесте, цилиндер.

ДАРА: Код зубног лекара. ЧЕДА: Шта ће тамо? ДАРА: Шта знам ја, оправља зубе. Већ четири дана иде сваки дан. ЧЕДА: Тражио је неки секретар министарства спољних послова на телефону. ДАРА: Јеси ли ти разговарао са оцем?...

АНКА: Хоћу, госпођо! (Одлази.) Х ЖИВКА, ВАСА ЖИВКА (задовољно седа у фотељу). УЈКА ВАСА (долази споља): Добар дан, Живка. ЖИВКА: О, то си ти, Васо, откуд ти? ВАСА: Како откуд ја? Па ко ће да ти дође ако нећу ја?

ЖИВКА: Каква љубавна писма? НИНКОВИЋ: Па тако. Има госпођа којима то чини нарочито задовољство да сваки дан добију мало, ружичасто писамце пуно љупких речи. ЖИВКА: Ето ти сад! Никад ја то у животу нисам добила.

Збогом! (Одлази.) ИИ АНКА, ВАСА АНКА (одлази одмах на огледало). УЈКА ВАСА: Добар дан. Је ли госпођа код куће? АНКА: Јесте. ВАСА: Уосталом, за мене је важније да ли је зет Чеда код куће.

(Оде.) ИИИ ВАСА, ЧЕДА ВАСА (види на столу кутију са цигаретама, вади и трпа у своју табакеру). ЧЕДА: Добар дан, ујаче! Звали сте ме? ВАСА: Да, имам с тобом важан разговор. ЧЕДА: Је л' то ви као изасланик госпође министарке?

а што му је псовао оца, реците да то у нашем језику не значи ништа ружно, то је као кад би се енглески казало „добар дан”. И уопште, реците му да је то наш народни обичај да псујемо оца једно другом. Па дабоме!

А опет, знаш, тешим се одувек, кажем сам себи: „Чекај Јакове, мора једном доћи и твој дан”. Па тако, ето, чекам, а шта бих друго? ЖИВКА: А ти, Саво?

ДАЦА: Због науке, дабоме. Она и један њен друг заједно су се спремали за матуру, па завукла се деца у собу и по цео дан учила, убише се учећи. Па после... њему признадоше зрелост, а она остаде тако на пола пута.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

одласка, почиње присећати своје прошлости; помоћу тог присећања аутор нас ретроспективно премешта у давни предускршњи дан; приповедање затим тече у прошлости, али проспективно; при крају трећег часописног наставка приповедање се још једном,

Осим тога, као почетни тренутак узима се предускршњи дан, и онда приповедање изједно тече проспективно. Занимљиво је да је и у другој верзији остао опис Софкине еротске

А из те је подлоге Станковић, поред осталог, и могао добити подстицаја да три одласка из куће - на дан саопштавања прошевине, на дан ритуалног бањања и на дан венчања - стилизује са доста јаким тоновима девојчиног

подлоге Станковић, поред осталог, и могао добити подстицаја да три одласка из куће - на дан саопштавања прошевине, на дан ритуалног бањања и на дан венчања - стилизује са доста јаким тоновима девојчиног опраштања од једног живота (он за њу

осталог, и могао добити подстицаја да три одласка из куће - на дан саопштавања прошевине, на дан ритуалног бањања и на дан венчања - стилизује са доста јаким тоновима девојчиног опраштања од једног живота (он за њу умире заједно са

У том би положају умела сатима да остане: „Цео дан видела би се како преседи горе, на прозору, са подбоченим рукама о образе, који би јој се надмели и још више

Ваља рећи да В глава обухвата један дан живота у ефенди-Митиној кући, испуњен већим бројем догађаја, а од раног преподнева па до мрака Софка се час пење уза

и у Дућанџик, да узме тканине за ускршње хаљине; други пут се приказује предвечерња врева на улици, на пазарни дан; трећи пут, опет, видимо Магду како с корпом на глави нестрпљиво чека испред капије; четврти пут улицом жене одлазе на

У ВИ глави видимо их, на пример, како на ускршњи дан не долазе кроз капију, као остали свет, него „отуда из баште”, где су своје коње оставили; затим, кад се попну горе на

Склоњена у засебно дозидану собицу, и после свега што се с њом збило, нарочито после Марковог покушаја да на трећи дан свадбеног весеља место сина оде у њену ложницу, што и јесте разлог његовој хотимичној погибији, - Софка пада у бунило.

из туђе тачке гледишта: „Још дететом је била сигурна у какву ће се лепоту развити и како ће та њена лепота с дана у дан све више поражавати и задивљавати свет.

књижевно пресликавање по начелу метонимије - унеколико нам постаје јасније и књижевно значење Софкиних премирања на дан саопштавања прошевине, на дан ритуалног бањања и на сам дан венчања.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Али свако њихово село има један дан у години, кад се по могућству сви скупљају, који је већи и од Ускрса и Бајрама, и кад планинци готово неосетно осете

Али су ревносни у вери као ретко ко од преверених скоројевића. Сунет, право муслиманско крштење, обављају само у овај дан, да би тој ствари дали што већи значај.

Свет почео да се мири са судбином. Тако исто и хајдучки капетан. Из дана у дан види он како од нада нема ништа. Већ је почео да се љути на своје братанце Јанчета и Косту што се не турче, но још

Онамо где је црква, по тремовима се начичкале подгорске девојке и младе. Њихов је ово дан. Из боље су питомине, али из краја где се од зулума не зна за бели дан. Удариле су одмах по служби у снажне двопеве.

Њихов је ово дан. Из боље су питомине, али из краја где се од зулума не зна за бели дан. Удариле су одмах по служби у снажне двопеве. Хоће да се напевају за читаву годину дана, чак до другога Петровдана.

— Пазите и не узмите ми образ данас — шапуће он сејменима арнаутски и не застаје Дуго — данас је њихов дан; нека се веселе, не дирајте никога. То им е само поклон од Бога и цара!... Крваво је на души јунаку.

Пропашће се. А Требало је још мало издржати, још само мало, па би стигао дан васкрса. Довијао се он, кнез, са старим протом од сваке руке, али не види никакав над више. Осим у једном начину.

Иако сам стар и уморан, опет ће стојим. Закон је најстарији. Ха, а пред Турцима сваки дан стојим и дворим ги како ни кумове несам двореја кад сам био млад — не дирај ме!...

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

63 ИМАМ ЈЕДНУ ВОЋКУ... 65 У ГРОЗНИЦИ... 67 КОЊАНИК-ДИВЉАК, СТРАХОТНИК... 71 ГВОЖЂЕ И ЗЛАТО 73 КАКАВ ЈЕ ДАНАС ДАН 75 ПРВА ПРИЈАТЕЉСКА СУЗА НА ГЛАС О СМРТИ 77 ПОБРИ СТЕВИ КАЋАНСКОМ 79 ПОБРИ СТЕВАНУ КАЋАНСКОМ 82 УЖАС И НЕВОЉА У

! 1865. КО ЋЕ КАО ЉУБАВ! Гора гору не мож’ грлит’, Не дâ долина; Дан не може дан пољубит’, Ноћ је међ’ њима.

! 1865. КО ЋЕ КАО ЉУБАВ! Гора гору не мож’ грлит’, Не дâ долина; Дан не може дан пољубит’, Ноћ је међ’ њима. Ал’ на гори овде момче, Онде девојче; Ови ће се грлит’, љубит’ Данас довече.

И АКО ЈЕ НОЋ ВЕЧИТА... И ако је ноћ вечита У што тоне жића дан; И ако је живот ништа, Или само шарен сан; Па баш да се свако вара Мислећ’: „Ја сам на то зван“ — Ипак, ипак

Отвори трошна врата, униђе уздрхтан: Овде је мален жижак тињао једва, једва, — Анђелку се чињаше кâ да је сванô дан. Сиротиња ј’ ту крајна, невоља тешка, грка, — На одру болна мајка, а уз њу мала кћи...

Грина) Седео је деда с мајком Под сеницом, у тишини; Њино лице смешкало се Као зимски сунчан дан. А ја с драгом мало ниже По руке се држећ’ топло, Кроз груди нам струјао је Као мајски миомир.

Ја барем чврсто Верујем у то. КАКАВ ЈЕ ДАНАС ДАН О преносу Бранкових костију 10 јула 1883. Коло милих брата и милих сестрица, Чини л’ вам се небо данас друга лица?

Своме смо јаду вични, он је већ испеван, Ал’ ране српског рода тиште нас сваки дан. И кад се анђô среће насмеши на наш род Одмах и демон раздора у цвету гуши плод.

Зимње ј’ доба; — а гроб његов Под снегом је ево веће; Ал’ за мало, — дан за даном, Ослáвиће и пролеће: По гробу ће нићи трава, А по трави цвеће сија Што мирише као душа, Као душа

Дођу л’ деца да ме виде У последњи дан, Нећу да им мрка слика Протрзава сан. Омакне л’ се која суза Луда, дечија, Ти пољуби голубане Кад не могу ја.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ЕВИЦА: Шта је то коми фо? ФЕМА: Таки кажи коми фо, или ће ти пући одма глава. ЕВИЦА: Коми фо! ФЕМА: Ако сваки дан двадесет реди не чујем од тебе ову реч, ниси моја кћи. Нећу ја непотковану краву да имам, него девојку од моде.

МИТАР: Доста, имена ти божија, преврћу ми се црева. Шта је та жена наумила? Ајде, Евице, од једа нећу моћи читав дан јести. (Оду.) ЈОВАН: Идите ви, Јован је опет од вас свију најпаметнији.

Но кад даље размислим, падне ми на ум да метнем на лутрију на твоју срећу. ЕВИЦА: Ах, боже! Ја ћу сваки дан по трипут метанисати, само да добијеш. ВАСИЛИЈЕ: Онда ми јамачно неће твој уја кратити да тебе узмем.

Него очи без вида, Ил’ девојка без стида. Или дан без сунца, Ил’ ноћ без месеца. (Евици) Благозрачна Хелено. ЕВИЦА: Моје је име Евица.

САРА: Ми ћемо се сваки дан на четири коња возити. ФЕМА: Нећу се ја мешати с којекаквима. Тко си ти? — Ја сам ваш брат, ја сам ваш ујак, стриц.

Ја могу бити камила.“ — А ти, Фемо, сваки дан да проучиш ону пословицу: „Нема ти горе него кад се тиква покондири“, пак унапредак терај овакове од себе (показујући

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Спавај ти и твоја судбина претворена у брдо, крута где провејава смрт и љубав не спасава. Дан и ноћ си помирио у својој смрти што нас обасјава. Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута.

Мртва је а негде још траје дан, о ласте Сви мртви су заједно био си пун мрачних нада У пустињи си што у празној светлости расте док у двострукој

кад не могу да се вратим Пчеле слећу на леш кога нема Звона одлазе у простор црним степеништем Мој је завршен дан.

) Неиздвојен појавом још нико није Открио себе, свете, у твојим призорима Врати ми дан ако га негде још има Земљо поново непозната кад у лобањи легу се змије.

Ослушкујем пун наде стране света. Залази за месец време. Непокретна Реч је над светом за речи остале. Дан слепе љубави мину полустваран. Не пође памтећи свет балзамом зачаран Кад су ти две тужне птице вечност дале.

СНА Кад су ти две тужне птице вечност дале Стрпљивост простора и свој лик по казни, Главо низ црне стубе у непролазни Дан патње, какве се ватре распламсале? У дну је сунце и време је ватра. Ждрале, Где му је одјек у срцу ил смрти?

Сенко, где се та земља скрива Где материја сва од заборава открива Ватру у себи и дан без јутра у гори. Како се зове пре него се родимо Спремни у туђој нади и безболном огњу све то?

То чему се молите је Жалосни Славуј. Љубав никада није завршена. Чега има људског у патњи? О чуј Дан одјекује. Непокретне звезде стоје. Празне руке празно срце пуста сена И нема мене ал има љубави моје.

XИВ ПРОПОВЕДАЊЕ ЉУБАВИ Нема мене ал има љубави моје; Видим је у сунцу и земљи где нам труну кости. Довршава се дан у њеној захвалности Слично музици слично празнини, спокојем.

Ако не сазнах љубав и успавах свој ум, Па ми је празан дан који још дошао није, Ко грану која се издужује у узалудан шум Нека ме недостојног ветар обавије.

Те звезде — с њима ко и без њих ноћ. О куло снаге где је плави дан ствар свака када има лековиту моћ и кад се рађа смисао умире ми сан у ваздуху кад се путеви продуже за мирисе и

реч ни из срца ни из главе Већ из земље ко биљка ил цвет Расте, и то је одбрана земље Намучено зрно мисли цвет Дан мисли сунце И то је одбрана земље Колико је земље иза нас Толико је снаге у нама И то је одбрана

Краков, Станислав - КРИЛА

Често је то старешинска радост, кад могу многе губитке да пријаве. Цео дан је тутњио артиљеријски огањ над косом, по падинама, по јаругама, свугде.

Као да је правдао своје сувишно пијење. И тако је прошао цео дан. Потом када је ноћ пала, задувани ордонанс дојурио је и предао мали коверат мајору.

и морфијум, дали му да пије бљутаве течности, вадили му смрвљене кошчице, пекли и резали иструлело месо, и за сваки дан говорили да му је последњи. Нису га ни бројали више у живе. Већ га је био обишао и столар из капеле.

Запара, зареже, и сече. Када се дим разиђе, стена је расцепљена бела рана, а испод ње крвави вртлог. Иначе би дан био тих. Војници се радовали вестима, које је курир донео из Солуна. Исто као и коњаку. Овај је донет у сандуцима.

Вода се доносила издалека. Прошао је дан као и ранији, и пала је ноћ. Жбуње је на месечини поцрнело. Тада се јаче осећао задах од лешева.

Сусед је био миран и непомичан. Дан је свануо давно напољу и бледа светлост пала је кроз разрез на шатору на ово ружно, умрло лице, жуто као и слама крај

Душку, — кажу да је бароница, и да је богата, има аутомобил, а ништа се не либи, и ноге да ти опере, и ето мене сваки дан масира, а мене тако жига, и срце ми не ради добро... Потом се поверљиво нагао.

Није се убио, али је и сутрадан ту одлуку записао у нотес. По цео дан су грмела зрна артиљеријска по коси, рововима и шумама, а ноћу су клепетали митраљези и праштале пушке.

Чупави пекиншки псић туговао је усамљен у болници. Дан је био њин. Душко је изашао из болнице са једва зараслом раном, а бароница је пратила транспорт за Бизерту.

Говорила је да је свему томе крив љубоморни Роже, а можда и сам шеф. Још је овај дан био његов. Аутомобил их је носио прашљивим путем кроз бараке н логоре.

Запалили су и свећу. Ставили су је на сто начињен од сандука, низ кога се сваки дан лој грозно сливао. Неко је извадио карте. Сви су много пили.

Петровић, Растко - АФРИКА

Увече, кад сврши посао, долази на кљун брода. То је савршен бретонски тип. Треба га видети како цео дан риба лађу, бос, полунаг, сав преплануо, па са муком поверовати да може да зна за толику масу књига.

Цео дан хоризонт је покривен тешком млечном запаром кроз коју се сунце слива као растопљено олово. Море, које је иначе толико

17 „ Дакар. Једно вече пуно узбуђења. Пред њим дан врео који упија сву плаву боју неба и мора. Све је у белим испарењима. Јасно се виде тела риба, које лете испред брода.

Имам туш морске воде преко пута и да није покрета који остаје слободан и лак, дан би пролазио као у парном купатилу. Вуије ми се смеје.

У сваком случају колико је смешан онда напор белих да уведу у хришћански дух црне! Ја по цео дан гледам одозго ова два мала црнчета, голишава, толико лепа, умилна и весела. Не вичу, не плачу никад, не дирају ништа.

ме је Вуије, да ми каже да је гром који је ударио пре неку ноћи погодио у предњи мост лађе оставивши јасан траг, да је дан раније брод зато свирао три пута сиреном, пролазећи поред једнога црначког села, што су црнци из околине Табуа

Чешљање траје цео дан а фризура ће трајати и више месеци. Група око бербера који насред улице брију главе људима. Два-три сасвим бела црнца

Нико не би рекао да тај свет који се смеје по цео дан, има у ствари узбудљив живот због свих оних неизвесности и опасности које претпоставља да види у свачему око себе.

Они су отишли у поље, и нико не зна где су ни кад ће се вратити; можда вечерас, можда тек кроз дан-два. Силазимо сви на реку да бих узео шалупу којом сам јуче дошао на Комое, и која има сад по договору да прође.

Плаћам цвста педесет франака више за сву шалупу, само да бих један дан даљи употребио у коме другом крају. И напуштам овај крај, који је свакако најдивнији на свету, о коме као да сам сањао

Код њега је већ био један други белац, који је само дан раније стигао са североистока, од племена Лоби. Ово је племе тога тренутка било у пуној побуни, убијајући белце где

Уплашен сам да то није почетак сунчанице. Цео овај дан више ме је измучио чекањем но да сам чинио било какав напор путујући. Једва улазим у први европски бенгало.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

А ко ће онде друго видети До опет мрак? ИСАК: Па да, мрак!... Та то је живот мој! У мраку мрак!... И никад, никад дан! Рођен сам, видим!... Умрећу, знам!... Тхе!...

СТАНА: ’Ма шта ће овде таки разговор? ГЛАВАШ: Па ништа, бако, Хвалим вам само моје дворове, Не би л’ у мене дан-два остале. Та ја сам жудан госте примити. СПАСЕНИЈА (у себи): Ах!... То је он!...

Нама сте тиме много милије. РАДАК: Па да, Што ненадније, то пријатније! ГЛАВАШ: Остан’те овде за неки дан! Чекаће паша!... Има времена!... РАДАК: Па ево, бабо, Керуше градске откад чекају Да паша липше...

Или обоје! ЈАЊА: Ал’ је утопљен!... Други је пукнут, Оправку чека већ трећи дан. РАДАК: Онај из воде лепо извади, Те га исполцем чисто испљускај! ЈАЊА: Ал’ је утопљен! Сасвим утопљен!...

ИСАК (Ћериму): Добро би било да прибележиш! Јер тупа памет мозга лабавог Једва ће пету за дан тубити, А за два дана... оде уветар!... Шаку ћеш магле паши носити!... ЋЕРИМ: Крмак!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Борба је трајала до мрака и продужила се сутра дан са истом жестином, па се понови и 24 јула, а 25 јула Хрватовић буде принуђен да се повлачи са Тресибабе, јер му је

це дешавало ово: 16 јула потисне Осман паша Лешјанинова предња одељења код Великога Извора, а 17 (дакле у исти дан кад су Хафис и Сулејман почели нападати на Хрватовића) продужи нападаје и тако се примакне Зајечару да је већ и саму

Ноћу између 23 и 24 јула подигну Турци на североисточним висовима спрам Зајечара неколико батерија и сутра дан окупе бомбардати варош.

Лешјанин још 23 јула добио био заповест од врховне команде из Београда да напусти Зајечар, то се он, пошто се 24 цео дан борио, увече повуче из Зајечара. Сутра дан Турци уђу у варош и поступе с њом по турски.

Сутра дан Турци уђу у варош и поступе с њом по турски. Од Зајечара води један друм најпре y јужном, а после у југо-источном

Грмљава топова и праска пушака бивала је све јаснија. Дан је био диван и свеж. Јутрења магла тек се уздигла, а ваздухом се разлила нека прозрачна светлост, нека блага тишина,

Овај светао дан, ова тишина у природи, ова потмула тутњава с бојнога поља, све је то чудно дејствовало на ме, и ја се удубих у неке

Ја не могох даље гледати овај ужас и удалих се од овога страшнога места, где је цео дан беснио челик и олово и где ће целу ноћ беснити страшан пожар.

Такав данас изгледа Алексинац. Данашњи је дан прошао у мучном очекивању. На левој обали Мораве око села Мрсоља трајала је готово целога дана крвава битка.

Гледао сам је с алексиначких положаја, с позицијске батерије број 10. Цео су се дан потискивали: то Турци наше, то наши Турке.

Он се дубоко урезао у мојој памети; да га забележим и у овај дневник. Данашњи дан освануо је невесео. На Алексинцу се опажала нека тешка суморност.

— Где је ђенерал? — Отишао. — Куда? — По свој прилици на Шуматовац. Оданем, па се опет упутим Шуматовцу. Дан је био неисказано врео, сунце је пекло, а ниоткуда ветрића.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Наш је живот бокор дрво И славујев стан, Под дрветом проведосмо Многи красни дан. Али дрво понајлепше Често гризе црв, — И ја често, врло често Снивам бој и крв.

Не дај мени своје руке, — Малена си, невина си... Мени дођу страшни часи, Дан ми смркне, свет с’ угаси. Па из пакла муне сумња, А кад она на што сине — Страхота је онда видет’ Љубав, веру и

ХЛИИИ Душо моја, шта сам снио, Чудновати сан; На Косову ја сам био Баш на Видов-дан. Поред мене многи јунак, Многи српски тић, — Ја сам био „издајица“, Милош Обилић.

А крај мене из облака Виле падоше, Беле виле говориле: Спавај, Милоше! Кад с’ пробудиш, Видов-дан ће У велике проћ’, Ведриће се она дуга, Она српска ноћ.

Ето нама мала света, Ето нама стан, Све милина, месечина, — Не треба нам дан. ЛВІІ Јесен била жалостива, — Сачувај те Бог! — Седи ближе, љубо моја, Близу срца мог!

Уздисаји стишају се, Док се понове, Никог нема, да се моме Јаду одзове. А ја седох, да у песми Створим лепши дан, — Младу жену уз колевку, Заварљиви сан.

ато жмурим, зато гледам, Да ми каже ноћ ил’ дан, Ил’ је био санак јава, Ил’ је ова јава сан. ЛX Чујеш, лане, чујеш ли га, Где прижељкује, — Мисли да га нико не

Ја останем с јадом мојим У ужасно вел’ком свету Сам; Сунце с’ диже, спушта, зађе, — То се зове дан. Све се тиша, све се мири, — Свет је канда сад још шири — А бескрајност у црнини Жели негде да одане, Па на моју

То је туга, што те дигне, Пак те у свом крилу њија, Сваки дан ти срце рани, А рану ти још превија! Што те љуби, што те пази, Око тебе брижно лети, Отрује те, Боже свети, Ал’

Од јесени до јесени, Од пролећа до пролећа, Од дан’ на дан бива јача, Од час’ до час’ бива већа. Што те крепи, ако клонеш, Што те дигне, ако паднеш, Што ти не да да

Од јесени до јесени, Од пролећа до пролећа, Од дан’ на дан бива јача, Од час’ до час’ бива већа. Што те крепи, ако клонеш, Што те дигне, ако паднеш, Што ти не да да

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Још из даљине чули смо грмљавину топова, која је допирала однекуда са кајмакчаланског масива... Сећам се, дан је био ведар, сунчан, топал. Људи већ почели да посустају. Никад застанка...

Али су људи заиста били уморни... Ми смо извучени из једне борбе. Маршујемо напорно цео дан. Сад треба ићи целе ноћи у непознатом правцу. За време рата између човека и машине од челика не прави се разлика.

Људи су ћутали. То је оно мучно и тешко стање неизвесности, шта ли ће нам донети сутрашњи дан. Ја се већ и не сећам више у колико сам све борби досад учествовао.

Скинуо сам шлем са главе и држим га испред лица, и сваког часа очекујем кад ћу чути: дан!... Али паљба се преноси, час лево, онда десно. Затим оспе у правцу куда ми идемо, или закркља на целој линији.

Али жестина удара као да малаксава. На истоку је зарудела зора. Ишли смо сад живље, да нас не би захватио дан. Било се мало разданило кад смо се зауставили на једној падини.

— Дакле, на почетку? — На почетку... Ведар дан... Налазимо се на висини од преко две хиљаде метара. Сунце пријатно пригрева.

Јавио се одмах неки Милош, који је на маршу, баш дан раније, добио батине што је појео своју резервну храну. Био је висок, и имао је црне, дуге бркове. Прави хајдук.

Дошао је и лекар. Превио ме је и нешто ушприцао, од чега сам одмах заспао. Био је дан, када сам се пробудио. Тада сам сазнао да су Бугари побегли са Сиве Стене, јер су им друге трупе зашле за леђа.

А лежи већ шести месец. Ту скоро, кад су му ослободили руке од завоја, био је весео и по цео дан кретао прстима. Сада може сам и цигарету устима да принесе.

Али лекар је рекао да ће му кроз петнаест дана скинути и завоје са ногу. Био је сунчан дан, те су готово сви лакше рањени и они болесни изишли у двориште. Остали смо нас двојица сами.

Питао сам га тада како га тако несрећно ранише. И он поче да ми прича: — Заузели смо Старков Гроб. А пре неки дан слушао си кад је причао Светислав да се Старков Гроб налази на крајњем левом крилу оне хоризонталне пречаге

Тај млади Бугарин освојио ме је онако мртав, те сам се заинтересовао за његову судбину... Веруј ми, и дан-дањи жалим што нисам прочитао то писмо. Журили смо, те сам писмо ставио у блузу.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Плачући, ах, прегорко, плачем се дан и ноћ, моју терзам утробу, јер ја нејмам помоћ: који су ми од најпре добри друзи били, сад су ми се велики врази

Зубе су ми избили и одсјевки хране, отрови поје мене и сине ми јадне; и дан и ноћ труде се да у јаму своју, ах, Сербије жалосна, баце душу твоју! Гди су сад ближњи моји?

Весело иду селу и граду, и на ког ваља непријатеља. Боже, им подај добар час и дан! XВИИИ век

твом лицу није кармин боја, рубин-усна ружицу превосходи твоја, бело тело — белило, обрвице — мастило, чело — зрачни дан; дични стас међ женама к'о што је међ гранама високи јаблан.

Дакле, која полза, раде смо ми знати, Што ћемо се с људма такима венчати? Дурма пишу, дурма неке мапе гледу, Цели дан на једној столици проведу, Пре зоре устају, у по ноћи лежу, Свлачили се нису, у постељу бежу.

Сице шест месеци мраз за мразом стеже, Нос и уши пали, ноге људем веже. Жалосни се сваки дан чује глас у граду Да мразови људе живе, здраве краду, И превозе в царство разјарено смерти; Који живи остају, оним'

Ти си испио тврд. Живићеш оставши жив. Дан ниједан не заборав' себе у несрећи овој. Пливајући ако с' на час смете, већ прогутан јест!

Желио бих да ти могу сваки дан Учинити мали дарак бар један, Јер си сребра, злата вредна, Серцу моме ти си једна Утеха.

Ти ако верујеш тврдо у Бога, сакрушићеш врага. Све може храброст вољом са божијом здружена крепко. Данашњи дан ће одсудити снагу ти мишце и духа.

Ту постају банкрот млади ветроловци; Ту се игра, пева, окреће и скаче Што ко игда може и не може јаче; Ноћ се у дан створи, дан у ноћ окрене, Да невина младеж не види гди вене, Премда доста пута пријатељ јој јавља Да ће, ах!

банкрот млади ветроловци; Ту се игра, пева, окреће и скаче Што ко игда може и не може јаче; Ноћ се у дан створи, дан у ноћ окрене, Да невина младеж не види гди вене, Премда доста пута пријатељ јој јавља Да ће, ах!

овог казивала —, Па умствују како је постала Сад комета што по небу блуди; Ил’ су какви други оштроуми, Те се тако и дан и ноћ труде Да душевно сваку правду суде, Ил’ поете, ил’ управ’ безумни?

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

БОШКО: Хајд’мо, Богдане! Ја право одох нашем Станиши. БОГДАН: Ја главарима. Сутрашњи дан је За сабор Ђурђе определио...

ћу бар тако проклет судбину, Што ме у ову земљу доведе; Проклећу мајку, што ме ј’ родила, Проклећу све, и свет и дан, Кад сам га вид’ла први дан...

Што ме у ову земљу доведе; Проклећу мајку, што ме ј’ родила, Проклећу све, и свет и дан, Кад сам га вид’ла први дан...

Бог да му душу прости, а био сам му много у вољу; ријетко да прође дан, а да се са мном не насмије... Једанпут баш у боју.... ЈЕЛИСАВЕТА: Дост’! Казуј што си дошао? ВУЈО: Дошâ сам...

) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ах, санче сјајни моје поноћи, Са меке свиле своје постеље Ко те у ово доба подиже? Још није, чедо, дан освануо — А сунце само онда устане Кад поноћ мине и бледих звезда На тавном своду светлост престане — Иди, почини,

ЈЕЛИСАВЕТА: Не могу, кнеже, ’Вако ћу лакше дочекат дан: — Последњи можда — ако дочекам? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта збориш, чедо, Последњи дан?

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта збориш, чедо, Последњи дан? ЈЕЛИСАВЕТА: Ја рекох — Јер ове ноћи Тако ми бедној казује сан... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сан?...

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Страшан је сан — Ал’ веруј, душо, Лепшу ти јаву доноси дан. ЈЕЛИСАВЕТА: Никад! О, кнеже, кнеже, никада!

Ил’ кажи брату — нека престане, Та још је ноћ, иди, кажи му Нек чека мало — дан док не сване!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Свануће дан, Хоће сванути, И у твог санка будном зрцалу Суморан ће му зрачак гранути

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Свануће дан, Хоће сванути, И у твог санка будном зрцалу Суморан ће му зрачак гранути — Па кад у пени братске мрзости Нагрђен

ЈЕЛИСАВЕТА: Још живи он — На уснама се леди пољубац... Запали сунце! Мрак! Поноћ! Сан! У Венецији свакад је дан... Пуштај ме! Идем!... Ко, старче? Ја?.. Твоја те кћи прогонила!...

Власт ћемо нашу овде делити, На овог прага каму студеном; Па освојите л’... нек буде пакô све — И ноћ и дан и неба плавог Дивоте вечне трепер небројани Нек ноћи ваше постане дан... (Бију се) БОШКО: Ти ћеш нас служит.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Молба је бачена, одговор је кнезу дошао: дозвољава се. Сјутра је Преображење, а уједно и царски дан. Сјутра ће се код кнежеве куће огледати Јаблан и Рудоња. О томе Лујо будан сања.

Ту пјесну, ту велику пјесну запјевајте загрљени и ожалите погибију снаге моје и љепоте моје! Мали је Ђоко вас дуги дан прејадиковао набрајајући Јабланове мејдане, и пред вече је заспао на мртвом тијелу биковом, од кога га нијесу могли

Ено му се већ види кућа кроз воћњак! — викну Стевица, и глас му као мало задрхта. Облачан, влажан, тежак дан. Свјетлост слаба, мутна; топлина се не осјећа, иако је љето.

Туј ће, поговора се, у'ватити конак, вечерати, шенлучити, па онда, управо пред зору кад се дијели дан и ноћ, запалити цркву и кренути на Бању Луку.

Улазећи у судницу, крсти се и држи јазавца свезана у врећи. У јазавца вири само њушка из вреће): Добар дан, главати господини! Судац (на десној страни крај прозора, загњурио главу у књигу, па нешто мрмља).

Писарчић (на лијевој страни, погнуо се по столу, па брзо и оштро пише). Давид: Добар дан, главати, царски господини!... Е, чекај, блентави Давиде! Што си посрљô кô прасе у сурутку?

Судац: Ко је то?! Давид: Добар дан, главати и велевлажни царски господини! Слуга сам препокорна!... Ама, каква је ово кућа ђе се ни Бог не прима?

„Слушај, Бог те убио, како ћеш одати царској господи чест. Кад уђеш у наш мали, сељачки суд, викни: Добар дан, главати господини! А кад уђеш у велики, округли суд, дубоко се поклони...

Слушај: кад уђеш у округли суд, дубоко се поклони и одма', с врата, 'нако из дубљине подвикни: Добар дан, велевлажни господини!

А не би, вели, згорег било кад би у малом суду и једно И Друго рекô: „Добар дан, главати и велевлажни господини!“ и додô: „Слуга сам препокорна!

Судац: А какву прáву траже газде?... Давид: Нешто сам начукнô неки дан доље у чаршији да ове наше газде... Писарчић (пакосно): А, шта знају те ваше газде?

Писарчић: Помрчина, Давиде, помрчина, па не виде од очију. Давид: Море и то бити... Неки ме дан, баш ће бити у прошли пазар, пита газда Стево: „Признајеш ти, Давиде, да си српски, прекославни, школски, црквењски и

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Сада! Плач не трпим: плач се грозно свети. (1910) ВЈЕРУЈУ Верујем себи у дан искушења, Кад реч се туђа испред мене стави; Верујем себи у дан разорења, Победном песмом смрт кад демон слави;

(1910) ВЈЕРУЈУ Верујем себи у дан искушења, Кад реч се туђа испред мене стави; Верујем себи у дан разорења, Победном песмом смрт кад демон слави; Верујем себи у дане презрења, Погрдних речи вал када ме плави;

Крик Цара Јудеје пригушен се чује: ''Жено млечна тела, жедан сам те врло! Мој дан пун је зиме, старост крв ми трује, С распуклих усана руј ми време стрло, Срце ми је восак, гнојава ми недра, Сув

Друге беху црне кô крила грифона, Кô дан божјег суда, слатке кô плод палме, Ведре као подне, дивље као зебра, Сањиве кô ритам осионске псалме.

Мира, вечна мира, без животна знака! Дајте ми да сањам оно што бих хтео, Ону жену чисту кô дан из бајака. Видех је у реци у дан пун и врео, Где се прозри, сунцем прожмана до сржи.

Дајте ми да сањам оно што бих хтео, Ону жену чисту кô дан из бајака. Видех је у реци у дан пун и врео, Где се прозри, сунцем прожмана до сржи. И Господ би пијан крај ногу јој мрео.

је вечно иста прича исте патње: Обучен у исти облак искушења, Звездар тражи жудно изворе спасења, И клоне и чека дан смрти и пратње.

И све ми се чини: то смо негда чули, И чекамо дан да златне кише пљусну; Само нема Прошлост своју децу хули, Док Будућност празна тутњи као у сну.

О, и Белом Краљу у дан смртне језе Пљунула си главу. И тад, с пуно крви, Твој смех је у сваком стиху марсељезе Пратио сву хучну гомилу што

буђена из сна И цикће поноћ погледа рисна, А разјарена Деца Дана Стижу кроз пустош, где се сурвава, Где се од ноћи дан ужасава, На плави, цветни кут Јадрана.

4. СПОМЕН Велбужд! Дан славе, дан царског крштења, Кад први ловор свест Будућег опи И паде сребрн усклик Провиђења И лину царска крв да

4. СПОМЕН Велбужд! Дан славе, дан царског крштења, Кад први ловор свест Будућег опи И паде сребрн усклик Провиђења И лину царска крв да жезло шкропи.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

И ти, да си мајка као што треба, ти би требала да је научиш. Ето, човек је хоће, није да неће. Баш пре неки дан опет ми је рекао: „Кад би се ми ородили, господине капетане, где би нам био крај!

ИИ ГОСПОДИН ВИЋА, ПРЕЂАШЊИ ВИЋА (долази из канцеларије са телеграмом у руци): Добар дан, желим! ЈЕРОТИЈЕ: А ти си, господин-Вићо. Баш сад нешто о теби говоримо. ВИЋА: Телеграм, знате, па рекох...

ВИЋА: Није отишао, него напио се јуче, а наши чиновници, кад се ко напије па не дође цео дан у канцеларију, кажу обично „отишао у срез”. ЈЕРОТИЈЕ: Тај ми често иде у срез.

Пробудим се тако и осетим нешто као да ми не ваља стомак. Јео сам пре неки дан неки спанаћ са овчетином, па од то доба као нешто не ваља ми стомак.

ЖИКА: Ух, мајку му, и јест велика ствар. Дужан сам ти сто динара, па окупио сваки дан: она хартија код мене... МИЛАДИН: Никад ти, господине Жико, нисам споменуо досад.

МИЛАДИН: Па, ја... ЖИКА: Шта, па ти? Чекај, брате! Неће тај твој Јосиф да се истопи за дан-два, нити ће Трбушница да се расели. Чекај! Где си чекао досад, чекај још који дан. МИЛАДИН: Па ја велим...

Чекај! Где си чекао досад, чекај још који дан. МИЛАДИН: Па ја велим... ЖИКА: Ама, нема шта ти да велиш, него изађи напоље док свршимо разговор, па ћу да те зовем

Него, не ваља му само што смо ти у фиоци нашли сто и неколико лажних динара. СПАСА: Па набрало се. Од дана на дан па се набрало. Дође муштерија, тражи оку вина... ЖИКА: А ти њему оку рђавог вина, а он теби рђав динар.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

подстакнута стварним историјским догађајем, уклопљена у интернационални образац о повратку дуго одсутног мужа кући на дан када му се жена преудаје (образац који је своје најславније остварење добио у Хомеровој Одисеји).

(Наџњева се момак и девојка,/ момак нажње двадесет и три снопа,/ а девојка двадест и четири/ Кад ујутру бео дан освану,/ момак лежи, ни главу не диже,/ а девојка ситан везак везе!).

Први је међу српским писцима почео да се интересује за примитивне и егзотичне културе. Његово најобимније дело Дан шести (1960) једини је модерни роман о повлачењу преко Албаније.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Тако царе Лазо доходи Горњаку. 7 Подгорцу 1857. НА НОЋИШТУ Студена ме киша шиба Већ васцели дан; Ој, прими ме, крчмарице, У твој лепи стан! Саву, Млаву и Мораву Прелазећи ја, Тебе сам се зажелео И лакога сна.

Ал’, ево, зора свиће, И, ево, прође сан; Ал’ тебе нема, нема — Нема да сване дан! 1862. ЦРНОГОРАЦ ЦРНОГОРКИ Ране моје љуто тиште, Мила, дивна Црногорко!

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Стани не мини. ЂУРЂЕВЦИ Сета ме у чедни дан, Кад улицама продају ђурђевке. Не враголи ми, не смеј се, враголанко. То у родини она болује сету без лека.

Но камен тежак навали, тежи нег’ погребена жеђ, кад нељубљено мре. ВЕЧЕРЊЕ ЉИЉАНИ Топи се дан. По златном одру девице мру, драгане болу, сестре моје миле. Путују несмехнуте за нечим што су сниле. Сâм ја.

Смрћу позлати. Мирисне моје, топло ли умирете. Раскош је ово и у мени сете. Кропи у јесењи дан. Кропите, сестре, вољене вас преживим, с јесени до јесени гуснем у злато.

Златом као ви на походу зајесеним, раскоши пролијем свих умирања. ВЕЧЕРЊА Клоне дан горама у руј. Самотна уздрхти бреза и твоје тело. Приклони главу рамену мом, горама у руј.

Клоне о клоне, све самља она домаку океана песма ова лагана. Бона, кад клоне дан, приклони главу рамену мом, горама у руј. ЧЕСМИ КРАЈ ПУТА Ронила ронила ми дробну кап у сретање.

ГРОБНОЈ Ох, то је, отежава нога. Гробом пјан. И ноћ је ово — трном претрнем глога, и дан. И стопа где прионе ми, јара је оздо, запахне врело плуће. О, гробно ли ми смркава костима твојим свануће.

ИИИ Знам, по стрелицом је таме, те и у камену раздани. И замукнув ли, зраком то незнани заведри дан. ИВ И знам, Велико, муком једно, ту куца срце.

ВИИИ Двојих пре сунца укрштај. Сабласно ноћи у ноћ је тај бат. Да преспава се, да претегли у Бога дан. Жеђа јер ноћнику испити себи лик. Насушје данику у јарам врат. Дотетурава ноћна нога стан.

Дотетурава ноћна нога стан. Кротина стари жуљ терету се потура. Силази низ прозоре дан. ИX Корак их повазда у лов. Замку то запиње рука, нога у замци. Лове, а уловљени.

Собе то испуни, собичке, чкиљи из кутија њин дан. XИИ Ниско и ниже, Бога дном, наличје где изврне се у лик. Старог модрокрви наручи старац вина и девојку.

Из таме себе тамом потеци ван; ругобом ноћи штурину оплоди дан у видела непребол, у стид. 3 Чујем вас: на мужанско грло зацвили дете, рикне из питомине звер.

5 И гле, у плаветни дан, вејала сном и вејала, са таласавих груди нељубљене девојке, љубица смерна. ИЗ ОСАМЕ 1 Остани где си, и теци

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

увучено, чудно, немо оцртава се, тако да се горе, више куће им, по небу чисто осећало како подне, време иде, пролази дан, мрак наилази. ИИ Тај подневни, после ручка кућни мир нарочито се јаче, више осећао код њих, због куће им.

Чак и за одело, које ће шалваре, који минтан да почне сваки дан да носи, прља. И мати, не само да се у томе осећала понижена, да је то вређало, но, као увек, била благодарна, јер

Свакада тачно, у једно исто доба, када се дан раздањује, одлазио би у дућан. Из куће пео би се ка капији са кључевима.

Пре то није чинио. Нарочито у почетку. Али, кад је видео како Младен с дана на дан све бољи и бољи бива, као што треба, као давајући му доказа свога задовољства што тако добрим путем иде, увек на

Оно на лицу им исписано задовољство у спремању за празник који ће кроз који дан да осване. Да онако, као пре, мирно, ограђено, сигурно, њихова кућа стоји.

А да буде као што треба, трудио се највише и ради себе сама, ради оне тихоће кад прође дан и наступи вече, затвори се дућан, и онда оне мирноће кад из чаршије с кључевима од дућана пође кући.

Осећао се чисто задовољан што ће сад, после вечере, пошто је дан провео као што треба у чаршији, међу светом, радило се све као што је у реду, лећи, одмарати се, спавати.

мирноће и спокојства; и тај његов труд да буде какав треба задуго, замного, за три, четири, више година, с дана у дан, био је потребан да се никад не би заборавио, погрешио, никада не би учинио оно што не треба.

У дућану топло. Осећа се како, што се више раздањује и дан осваја, почиње отуда из дна чаршије, из доњег Врања, и са винограда око Асанбаира, чисто продирући кроз редове топола

Послала ти мама, да једеш. И онда још веселије одлази. Затим, као увек, већ ће почети пазар, дан у чаршији. Младен горе на тезги, а око њега по дућану еспап исто онако поређан као пре док је отац био.

и она, Јованка, пева: Што се, лудо, млад не жениш? Што се, лудо, млад не жениш? И то по цео дан. Од јутра до мрака. Радећи, било по кући, било по дворишту. Али у оном »што се, лудо, млад не жениш?

Гледајући га како с дана на дан све бољи, сигурнији бива, кућу пуни, радњу проширује, као да је он Младен, тако се осећао срећан што Младен напредује.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

26 ВИСИБАБА 27 ВИШЊА 27 ВРАТИЧ 28 ВРБА 28 ГАВЕЗ 31 ГЛАВОБОЛКА 31 ГЛОГ 31 ГОРУН 34 ГОРУШИЦА 34 ГРАБ 34 ГРОЖЂЕ 35 ГУЊА 36 ДАН И НОЋ 36 ДАФИНА 37 ДЕТЕЛИНА 37 ДИВИЗМА 38 ДИВЉАКА 38 ДИВЉА ЛОЗА 38 ДИВЉА РУЖА 39 ДИВЉИ

л. мажу брадавице (да је не доји мора или ноћнице, ЗНЖОЈС, 7, 1902, 187; СЕЗ, 32, 1925, 418); то се нарочито ради на дан Светога Томе (СЕЗ, 7, 1902, 199). Б. л.

За ово идентификовање говоре извесне чињенице: 1) богиша бере се, и носи у цркву на благослов, на Спасовдан, а тај дан (или неки из те сезоне) могао је некада припадати Перуну; 2) у Дубровнику постоји слава Богиша, везана за култ светог

Божиковина, божје дрвце (Шулек). Б. се, у Самобору (Хрватска), доноси на Бадњи дан и кити јабукама, орасима, лешницима, као што се То иначе ради са јелком или омориком (ЗНЖОЈС, 18, 57 ид). Б.

који је поникао из гранчице коју је царица Милица побола у земљу на дан рођења свога сина Лазара (Милићевић, Кнежевина Србија, 767). Нарочито је интересантан б. краља Милутина.

, 14). Живина се иначе на Бадњи дан склања у стају: ако се из каквих разлога не може склонити, накаде је б. »да је лисице и творови не сатиру« (СЕЗ, 19,

, 37), Ђурђеву дану (іб., 49). Сви ови колачи јесу жртве прецима, или хтоничним демонима уопште: Младенци су дан змија [= душа], и има их четрдесет, а то је мртвачки број код пас (упор. нарочито М.

Сацхен, ИИ› Хеіделберг, 1910, 86 ид); ђурђевски колач меси се ћутећи; за остале колаче ствар је јасна с обзиром на дан о коме се приносе. У Сарајеву су некад на божићним колачима биле израђиване тице од теста са граном од б.

(Софрић, 45). О б. се причају и разне етинолошке скаске и легенде. Нови б. освећује се на дан Светог Макивеја — освећује се зато што је овога дана нађен самоникао на гробу Христовом (СЕЗ, 14, 71).

Л. сањати значи јед (љутину) и болест (СЕЗ, 32, 1925, 119). На дан Светог Јована Главосека (29. ИX) не једе се л. (СЕЗ, 14, 72; 19, 65). 2. Зуцкермелоне. Диња. Бадњиданска д.

ради тога меће се он у дечје колевке (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 293; 388), нарочито о Ђурђевдану (ЗНЖОЈС, 22, 311) а на Бадњи дан њиме се ките врата и прозори на кући (ЗНЖОЈС, 1, 212).

На Цвети носи се б. у цркву на благослов, па се после да стоци да га поједе (ЗНЖОЈС, 18, 73). Ко почне на дан Свете Луције (13. децембра) да прави сточић од б.

Ћипико, Иво - Пауци

Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Иво Ћипико ПАУЦИ ПАУЦИ 1 И 2 ИИ 65 ЗА КРУХОМ 112 И 113 ИИ 205 ПАУЦИ И На Бадњи дан у дућану газда—Јова живље је но обично.

— Што ти дође? — вели му. Није теби невоља на овај дан силазити. —Сишао... заборавио купити барута... —Па за то? —А да, треба прославити Божић!

Диже се и отвори кућна врата. Једнако снијег пада; захватио је са свих страна, као да је накастио цијели дан падати.

Стакне запретану ватру да је оживи, а с њоме оживи и кућа, покривена дебелим слојем накијала снијега. Друм дан Божића родитељи и сестра пођоше цркви. Раде, посједавши, заложи се, положи благу, и осјети се сам — и испустан.

Газда Јово пије кафу у писарници. Десет је сати. У то доба пије је сваки дан, јер је увео ред и за своје свакидашње потребе, па се тога реда на длаку држи.

И ум га носи по ораницама и ливади и, гоњен том мишљу, обилази их, лутајући по њима цио дан. Чисто не може да схвати како би могао да подијели Никине земље са братом Петром, кад су као клин увукле се између

Горе, у планини, осјећа се лакшим и слободнијим а и за неколико дана враћа се кући чилији и гојнији. Неки дан вратио се из планине прије одређена времена, нашао је за то коју му драго излику, а вратит се раздраган мишљу да ће у

Наочи био би рекао, Раде се већ замомчио; иако нема још пуне снаге, напредоваће: примиче сваки дан, а „ко се нада, није гладан”, вели се. Али се цура превари.

Сјутрадан пробуди се жељан за женом и кућом, али ипак тражи излику да још у планини остане. Дуг је дан, стићи ће и кући. Сјети се кобиле: биће жедна. А сада му је кобила драга као очи у глави: ждријебна је.

стајала је у букви сакривена и, док се пружила згода мени и једноме моме другу, поједосмо је, с малим, сву у један дан! Прешавши драгу, ступише у кршевити пропланак.

Али у путу, сјећајући се грдних новаца, занос малаксава: кад ће из дуга изићи? И сјети се Раде. Писао му је неки дан да буде на опрезу са газдом. До неколико дана вратиће се из војништва гдје га је за два мјесеца узело.

— Али, осим тога има и дућанскога дуга, и потребе су сваки дан веће, па хоће ли се моћи поштено изићи, да нам господар у очи не удара?

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

аск.рс. 2009. ДОРОТЕЈ Димитрије Свега се сећам, нарочито нашег првог сусрета. Све је онда било тако необично: и тај дан, и он, и Мртваја вир.

Туца зрневље, меша неке прашкове, цеди траве, кува живинске изнутрице с млеком од магарице, по цели дан се ужурбано мува по околини и копа по земљи, тражећи корење само њему знано. Не претрже се нарочито у молитвама.

Можда би се неко и дивио његовим подвизима да је био мртав, али био је ту међу нама, из дана у дан, занет собом. Гомила доконе меропашке дечурлије, јурцајући по шуми у потрази за вранићима и сврачићима, наишла је на

Тако: савлада. Додаде да је дошао у задњем тренутку. Да је закаснио само један дан, било би већ касно. Лауш га погледа прекорно, па ипак далеко попустљивије него што га је малочас гледао и упита га кад

Дакле, рану ће сигурно излечити. Већ трећи дан одлази горе на Кулу да га превија, чинећи то ни више ни мање здушно него да је у питању било који други човек.

Некада сам, не тако давно, можда само пре коју годину, по читав дан проводила негујући своју лепоту. Измишљала сам помаде од многих састојака: од павлаке кобиљег млека, којој сам

Дадара Био сам запањен. Ону Јелену, које данас нисам могао да се нагледам, виђао сам из дана у дан, свих ових година откако сам дошао на Кулу.

Да ли бих поново морао да те држим у глави из дана у дан, из тренутка у тренутак, кроз бескрајно време које ми стављаш у изглед? Зар не бих полудео од досаде, Господе?

Ове године су кише рано почеле. Магла испуњава долину по цео дан. Само се оштри хрбат брега с Кулом уздиже изнад густих сивих повесама магле која је лепљива као тесто те приања по

али све ми се чини да није, јер су му кућу ионако залили сузама и чемером унесрећени који ту пребивају из дана у дан, па мало здравља, младалачког смеха и живота није ту наодмет, да Бог не помисли како је створио један ужасно несрећан

Дадара Коњи нам тону у житку каљугу до колена. Кад смо већ до сада чекали, могли смо причекати још који дан да се расквашена земља колико-толико осуши, али Лауш је наредио да се одмах ти монаси, силом, ако добровољно не

Један сметени краљев гласник допао је јутрос рано на Кулу. Био је преморен. Очигледно је јахао без престанка цео дан и целу ноћ. Чим смо га угледали, знали смо да носи лоше вести.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Анђела оног што блуди ноћу, И с душе гони несносан сан, И души мојој крепости даје, У горки часак, у страшан дан. Анђелским крилом нека ме штити, Кроз живот овај мучан и клет А смрт кад дође, нек са мном онда, Ка небу зрачни

А из села малог Вечерњег звона разлеже се глас... И страхом срце учас се притаји Гледајућ мутно на јесењи дан Ах, шта су снови и бескрајне жеље, Кад живот пада као тихи сан!... 1880.

Да, тија поноћ шири лет, Све жив о снева сан; У светле снове пада свет, И светли чека дан; Ал' ноћ кад падне, бајна ноћ! Почињем песму ја И те је песме силна моћ, Младост јој име зна!

1881. ЉЕЉО У чудној цпећу миља свог, Кô љупки, мили дан, Весело игра млади бог, Уз лиру и тимпан. И весô лети светом свуд, Ширећи слатки јад И стрелом рàни моју

И с чудне среће, јада мог, Кô љупки, мили дан, Весело игра млади бог, Уз лиру и тимпан! 1882. ЉУБИЧИЦА Међ густом травом, скривена од целог света, Мирно и тихо

И вредни ратар облази пола, Припрема семе, оштри плуг; И све је срено - поље и дола, И густи луг. Све слави пролећа дан.

тиху сањиву ноћ И грли, љуби, и стидљивим красом Заварај, душо, бледи сан, Док весник зоре не поздрави гласом Весели дан! 1883.

Ах, мили друзи! Беше дан, У ком сам и ја сневô, Ал' час је куцнô, - мину сан, И сад сам будан ево! А славуј пева, кô и тад, Месецу, ноћи,

О, још се сећам на тај дан, Кад ми је венац дала, Па први поздрав, први сан, Минерва моја мала. И суза мрачи поглед мој, И душа моја стрепи, И

Тако је! Мирно дрема бог, Просуто лежи вино, Под гордом круном царства свог Немирни дан је синô И све за благи одмор зна О, мени бруји глава; Спокојства, мира хоћу ја!... Мени се јако спава. 1883.

А када је, пун милине, Санак минуо, Блед, магловит, са висине Дан је синуо. И окисли врапци мали, Пуни жагора, Гласно су се церекали Поред прозора. 1883.

Кад помамни оркан дŷше И помрачи дан У бокору рујних ружа Он почива сан. А кад сунце снова сине, 3амирише свет, Он спокојно опет лети Са цвета на цвет.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

СТАБЛО ЖИВОТА 136 XXВ ГРАЦ. ВЛАДИМИР КЕПЕН И АЛФРЕД ВЕГЕНЕР 144 ХХВІ РОЂЕЊЕ НАШЕ ЗЕМЉЕ. ПРВИ ДАН 152 XXВИИ СВЕТО ПИСМО И ПРИРОДНЕ НАУКЕ 159 ХХВИИИ КОТРЉАЊЕ ГРУДЕ СНЕГА, СЛИКА ЖИВОТА 163 XXИX ЈЕДАН СТАРИ

Немојте се чудити, ја сам баш неки дан проучио план Вавилона што га је публиковало Немачко оријентално друштво, а тај план је, као што сам се ево уверио,

према западу, али ако посматрамо пажљиво њихов положај према осталим звездама, видимо да се тај положај мења из дана у дан. Неке се од њих крећу између осталих звезда, које добише незаслужено име некретница, веома полако, а неке брже.

Они су увидели да Сунце учествује, додуше, у дневном кретању неба од истока према западу, и тиме ствара дан и ноћ, али оно се при томе помера, из дана у дан, помало према истоку.

додуше, у дневном кретању неба од истока према западу, и тиме ствара дан и ноћ, али оно се при томе помера, из дана у дан, помало према истоку.

Они су их сматрали за божанства и сваком од њих посветили по један дан да би то бесконачно понављали. Тим су створили наш беспрекидни низ седмица, недеља.

И из наших европских назива седмичних дана јасно се види којем је небеском божанству који седмични дан посвећен. По немачком називу недеље, Сонтаг, види се да је недељни дан посвећен Сунцу, по француским називима лунди,

По немачком називу недеље, Сонтаг, види се да је недељни дан посвећен Сунцу, по француским називима лунди, марди, мерцреди, јеуди, вендреди, понедеоник Месецу, уторник Марсу,

Грци и дипломате су у таквим деликатним стварима пуни такта; они ми дадоше пуну слободу кретања. Био је диван дан, небо плаво.

Када би се Земља, из дана у дан, обртала, одлетела би нам, при сваком скоку у вис, поприлично испод ногу, а кад би се померала и у простору, ми бисмо

Свануо је дан, и ми се приближисмо острву Фаросу које се као природна брана пружило испред александриског пристаништа.

„У мору шумном веома имаде острво неко Баш пред Египтом самим, а Фарос зову га људи, Тако далеко од Нила, колико за дан преплови Пространа лађа, кад за њом зуји и дува ветар; Има и згодна лука, из које потискују пловци Широких бокова

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Блискошћу своје теме песма из ове збирке „На дан св. Саве Србског“ представља својеврсну најаву песме „Свети Сава“ Војислава Илића пошто пева о одласку Растка Немањића

ноћи, Ал' с' у гору диже синак пусти, Па дохвати руком мрак тај густи, Ајдук кликну, шара пушка плану, А Србији бијел дан освану.

га цвет – Мирисом би из недара Да окади свет: „Слобода је лепа дева Ко најлепши сан, Пуна миља и осмева Као добар дан.

збирке: Венац песама 1872, Слике и прилике 1872, Божићни дар 1872, Радованов дар 1876, Божић, дар доброј деци 1873-77, Дан и ноћ 1880, Невен цвеће 1877, Дани одмора 1878, Велики српски декламатор 1879, Српски декламатор 1879, Босиље 1880,

Поповић: Чесница У Сомбору покренут часопис Голуб 1880. Јован Јовановић Змај покренуо лист Невен Стеван В. Поповић: Дан и ноћ (књига за децу) Стеван В. Поповић: Босиље (књига за децу) Стеван В.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Како да си сама? Па еве ту сам ја! Ја бих ти сваки дан долазила, не бих те остављала; ама онај стари, татко ти, не да.

Ја бих ти сваки дан долазила, не бих те остављала; ама онај стари, татко ти, не да. Виче: што да сваки час и сваки дан теби долазим, те да почне свет говорити: како, ето, зет умро, па сад ташта из куће не избија; не може да се наједе и

Зато, остави ме. КАТА Па како и где да те оставим? Ако дан, два не дођем, а ти плач и грдње на мене: где сам за толико време, што те остављам саму; а кад дођем, ти опет: да идем

МИРОН (јаросно): Који је? Који је тај што, поред свију нас, оца ти, матере, хаџије, који сваки дан долазе, обилазе те, надгледају те, ипак се усуђује да тебе и кућу ноћу... Тај ваљда има две главе а не једну.

Па је ноћ онда тешка, као гроб мртва, не може да се издржи од страха. Једва чекам звона да зазвоне, дан да осване, и онда да се брзо трчи на гробље, да се види да му гроб можда није како треба, да му можда кандило није

Ох, дедо! (Прилази прозору): И то није један дан, месец и година, већ цео век никако не смем прозор да отворим да се не би завеса више помакла, већ да исто онако стоји

МИРОН Како да не смеш? Зашто да не смеш више прозор да отвориш и завесу помакнеш, да Божји дан и сунце и светлост уђе. То бар није ништа. ТАШАНА Не смем, јер кад се широм прозор отвори, онда ће свет: Како? Ето!

И то дању и којекако могу да издржим. Дан је, светлост, види се. Али ноћу! Ноћу кад треба да изиђем, да деци воде донесем, а мене обузме страх да онако, у

Седи! Сад ће Стана донети. (Да скрене разговор): Ето баш пре неки дан била је код мене Лена (седне), твоја сестра. И не знаш колико ми се хвалила тобом.

Не знаш ти колико смо се, ја и она, као девојке волеле. И сад је једнако грдим, што ми чешће не долази, што ми сваки дан не дође. Знаш и сам да смо колико пута заједно спавале, чак смо се и посестримиле.

то никад не спомене, ако не доцније, кад сам се већ удала, а оно док сам била девојка, док смо ја и она готово сваки дан биле заједно. (Себи, узбуђено.

ЧЕТВРТИ ЧИН Чује се песма и свирка ага који пролазе поред куће Ташанине. Ташанина соба. У велико дан. По соби послује Ташана.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Јесам ли какву срећу видео? Јесам коме шта скривио? Сметам ли коме? Цео дан радим као стока, с једним момком; пред вече просто претргнем, легнем на онај мој креветац и изјаучем се у себи, овако

Код Срећка је дошло запаљење плућа и није издржао. Сахранили су га на сами Бадњи дан. Стари, слаб и болестан, возио се до гробља; кћери и сину ништа није јављао.

Објавиле локалне новине да ће бити помрачење сунца, и да ће се лепо видети у тај и тај дан и час. Госпа Нола, и као економка и као цркварка, много је поштовала небо, и желела да посматра помрачење, и сабирала

— Погледај, молим те — рече неко — шта стоји на споменику. Да је нешто Лазарићу било суђено да у овај дан испраћа с нама госпа Нолу, био би то човек близу сто година стар. — Нисмо на то мислили, али није да нисмо знали.

Дошао нераван, сваки дан друкчији. Час горд, час плачљиво нежан. Час стрпљив, час плах и љут. Али све некако згодно, и у форми која се његовој

Час стрпљив, час плах и љут. Али све некако згодно, и у форми која се његовој жени свиди. Тек му суне у гладу да у дан највећег посла стави на себе празнично одело; и исквари га.

А кад он напослетку умукне, тамо преко баште неко почне да зове: Мато, о, Мато! Из дана у дан тако, али тај се Мата још никада не одазива. Који је тај Мата? И што се не одазива?

Тако, с Божјом помоћу, гос-Тоша је сваки дан већ око два сата закључавао за тај дан свој контоар. — Мој отац је говорио: Богу божје, цару царево, а све друго у

Тако, с Божјом помоћу, гос-Тоша је сваки дан већ око два сата закључавао за тај дан свој контоар. — Мој отац је говорио: Богу божје, цару царево, а све друго у касу и под кључ.

Брижљиво облачење је попустило. Рукавице су сасвим нестале из гардеробе. По цео дан остаје гос-Тоша у собним ципелама, и у нечем што је можда прародитељ данашњој пиџами, у широким панталонама, и некој

Пожури да заврши посао, гурне своју фабричицу уза зид, улази у цркву и он, и остаје у њој подуже. Тако завршава дан и рад редовно.

Нађу се код жупника, и толико... Ко је, и шта је, побогу, онај у плавим наочарима? Чандрка по цео дан на оном точку као проклет.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

мати као очи из главе чувала, на кога је пазила да га мува не додирне, и коме је тоном Питије не једанпут, него сваки дан пророчествовала да ће бити велики господин, ако му је оца слабо ко и познавао.

Промотримо само да ми по цео дан движеније, које је за тело тако нужно, правимо, гди напротив жене, у соби седећи, не само што би желудац поквариле и с

се пак читатељки и читања тиче, познато је да и такови жена на свету има које не знаду читати, па опет другдаш по цео дан по кући читаду.

« — Опет просиоци. »Удовац, има троје деце.« — »Нек иде без трага, ја би га први дан удавила кад би за њега морала поћи.« О, само ви пођите за њега, па ће се он сам удавити!

Љубов је мозаическо представленије Пигмалиона и његовог камена. Љубов је привилегијум на један дан по сто пута свађати се и помиривати се. Љубов је премештај срца нашег у каникуле. Љубов је јаки чемер у шећерном суду.

Зар се небо на моје уздисаје неће умилостивити? Погледајте, небесна господична, како лице моје вас ради сваки дан вене. Живот мој о длачици једне ваше речи виси, и ја без вас по три дана не једем (овде се разумева »јер немам шта«).

Напослетку има јошт један род љубови гди љубовници по сто реди на дан умиру, себе пеку и муче, своје срце кидају и живо га на најситнија парчета секу, у воду скачу и ту кончину живота

»Да видимо каквог је рода његова љубов?« Трпјеније, љубезне моје, само трпјеније. Колико девојака има које сваки дан вичу: »Та оће ли већ једанпут тај суђеник доћи«, и у тој жељи покладе за покладама протичу.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

послове врачева Огањ им овде нема чисту савест Откинуо сам липов лист И свирку ти продужио НЕБОЈША КУЛА По цео дан се гола огледаш У рајској реци Окрећеш се око себе И откриваш белом граду Осам својих камених бедара По целу ноћ

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

“ госпођа би нам објашњавала да он то каже: „добар дан желим!“ што ми напрежући до највеће мере и пажњу и слух, нисмо могли никако да разумемо.

Из те заблуде ме је извело једно створење које смо звали Лулу. Како је Лулу дошло до тога открића, то ни дан данас не знам; сећам се само да ми је једнога дана шапнуло: „Ти си мушко!“ на што сам се ја страховито застидео.

Ви дођете да јој честитате дан, а она у разговору окреће вам час једну час другу страну профила, нећете ли опазити бутоне и нећете ли јој се дивити.

био и један јеж, који је, с обзиром на своју спољашност, могао евентуално представљати опозицију, али је он по цео дан спавао, а опозиција која спава није никад опасна.

То признајем, то је добра струка, а добро је и поштар. — Ох, то није ништа, — примећује Хезис — по цео дан лепи марке па му се језик уштирка као крагна.

— Благајник не може! — додаје одлучно прота. — За то треба да се роди, то је нарочити дар. По цео дан пипаш туђу пару, а не можеш да је узмеш. То је, боже ме прости, као кад неко по цео дан пипа туђу жену, а не може...

По цео дан пипаш туђу пару, а не можеш да је узмеш. То је, боже ме прости, као кад неко по цео дан пипа туђу жену, а не може...

Ето, тако је то некако ишло, па ипак се гурало из разреда у разред. Како, то ни дан-данас не знам да објасним. Једино што могу рећи то је да се у ствари није прелазило из разреда у разред, већ се

Па ипак, учитељ основне школе коме сам ја допао шака био је добар као добар дан, тако да је онај штап што је висио испод иконе св.

Том молитвом, коју нисмо разумевали, обраћали смо се, сви у један глас, сваки дан богу. Али то је још најмање што је ми нисмо разумевали, но сам ја уверен да је ни сам господ бог, коме смо је

То долази вероватно отуда што нас је катихета, који нам је тај предмет предавао, тако нехришћански тукао да се ја и дан-данас у цркви, кад слушам проповед о хришћанском милосрђу, осврнем на све стране, зазирући да ме не звизне митрополит

Уосталом, ја ни дан-данас не разумем чега у свима овим мојим одговорима има смешнога и чему се управо председавајући професор тада онако

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Онда од два часа до пет. Нико није био поштеђен њених граната. Са језом смо помишљали на онај дан, када ће наступити „премијера“ — као што рече потпуковник Петар.

Цео дан су пролазили рањеници, па ме баш пита наредник Стојић: „Да ли остаде још ко од наших?“ И сигурно су Немци у сумрак удар

Упните све снаге, да се одупремо непријатељу још мало... Још мало, јер нам савезничка помоћ стиже и за који дан ми ћемо заједничким напорима савладати непријатеља. Краљ спусти главу и неколико тренутака гледаше туробно преда се.

Чак и нечији аутомобил, и један фијакер. Маршовали смо цео дан... Другога дана кренули смо зором. Са нама иду и пешаци.

Зато су наређења била увек категорична: бранити положаје до последњега човека!... А Бугари су јуришали и дан и ноћ.

Разговарамо о свом безизлазном положају. Још један дан марша па смо на граници. Куда ћемо после?... — Требало је да их сачекамо на Косову, и нека се историја још једном

Давно је било прошло подне, када се заустависмо код граничног камена. Дан тмуран и хладан, сав огрезао у сиву белину из које штрче оголела дрвета, као раширени прсти у костура.

Са њега је скинута спрема и грешна животиња лежи немоћна, гризући снег. Тешко је за коње, јер нису појени цео дан. На целом путу нигде воде. А и да је има на ишли бисмо само на санте леда.

На великој висини смо и све нам се чини да је овде и дан дужи. Никад да смркне, и да се једном већ стане. Војници све више посустају, и већ напрежу последњу снагу.

Мора да пара саре. Војници секу хлеб, греју кришке на ватри, да би мало омекшао. То им је једина храна за цео дан. Команда се преноси релејима. Неко из даљине наређује да се припремимо за покрет.

На овоме само месту задржали смо се цео један дан... Ви сте и сами видели колико је тешко и једном самом човеку да пређе преко оних врлети.

А предаће се првој патроли на коју наиђе. На Скадарско поље стигосмо око подне. Био је мутан дан. Нека сива, висока измаглица заклањала је небо. Земља је била влажна. Војници су наилазили са свих страна.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

ПРОЛЕТЊА ЕЛЕГИЈА ЛИРСКИ СПЕВ Мисао на Фиренцу То беше давно: пролећа дан и свеца. о мандолина, о миа гіовінезза! Некада, та реч за девица албуме, Јутром Лоренцо кликну младачки гори.

Ах, А беше давно: пролећа дан и свеца; Сељаци рујни за плуговима хоје, Прсника изнад зелених дојке поје; Тече речица, плавкаста, Знај, па беллезза.

Сви држаху да је мртав и почаст даше, А он мало угруван кући стиже већ други дан: Напред, на јуриш! Битка добијена. Био једном херој и сам; Добоши објавише његову победу: Пам, пам! Пам, пам!

И то је све, И шта би више! Опело, црква св. Марка, Саучешћа примају до гроба уцвељени. Какав је данас диван синуо дан: На сунцу се расцветале све руже, Живот Ј о в а н а неки је далеки сан, Из чамца гледам како рибе круже.

Под таласима гледам како рибе круже. Бацимо брзо мрежу, мили друже; Какав је данас плодан синуо дан. Битка је добијена, Добоши звоне: Пам, пам!

Ивицом По-овог Гаврана (Покушај најслободнијег превода) Да ли ко зна, Да ли ко зна, Да ћу умрети за који дан, И да походићу божији стан; Да ли ко зна Чему сва жалба мога сна, Да ли ко зна?

Да ћу умрети за који дан, Загракну гавран вран: Човече који умиреш, Да ли ко зна? Да ли ко зна Да тужба умом срцу спи; И да краљеви и да

А заспим увек пред крај вечере, Служавка свлачи небо, дан и мене, Па баци ноћи да нас прождере: Тек јутро нађе кости разнесене.

Али пошто ми некако падне на памет да то чега се ја бојим, баш тај и тај дан, стварно - па ма шта се на свету догодило - мора наићи (изгледа да сам се само узбуђивао при неизвесности да ли је

ствар и њоме знати све И за вратима чеках кришом рођај ти вечно славан И једино рад твога лика жртвовах оне сне Цео дан остах скривен укочено мотрећи ти ход Потом бих ноћу беснео дивље, викао звучне речи И међ онима што ме коре не бих

патња дана си ми свег, Ти даљне радости болне, ти стег; Ти брижне љутње, ти љубави си сан, Ти жељна мисо што уљушка ми дан: Ти болна жудња колко ме кошташе тела; Ти вољна, болна патња, ти зависти ми бела. О, страшна, ти!

ко гад ил брат; Па све што је дубљи, сузнији о, ноћас твој сан, С неочекиваношћу страшнијом размилеће се по теби дан.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

« — и, док су војници спавали, Дрвосеча извуче и стави на лице нову маску. А кад се дан забели, отвори очи Војник до њега и викну колико га грло носи: — Шта ћеш ти овде, попе? — Нисам ја поп!

За све, па и самог себе био је: Смешно Лице! О КАПЉИЦИ И ЦВЕТУ У часу када се дан од ноћи дели, заједно са Сунцем, роди се једна Капљица и један Цвет. Радознала је била Капљица, румен и зачуђен Цвет.

— храбрила је свог небеског коњића. — Мој Цвет се рађа само једном у столећу. Може ли без мене да се роди? — дан када је Цвет требало да процвета био је близу, све жудније је хитала Капљица к истоку.

Сада су му и ноћи биле мирне: ужасни снови нису стизали ни до капије дворца. Ближио се дан Велике Светковине. Је ли потребно знати шта се светкује? Славља су славља! Китио се дворац, украшавале улице.

Надјачава и мреже и таласе, бржа од ветра, сребрнија од галеба! Читав дан и сву ноћ се дечак смешио, а када зора закуца на прозор и сан превари рибара Луку — истрча Маријан на обалу и загледа

— шапутао је старац. — Има још шарана и штука, још сомова бркатих и масних.. А онда је дошао дан кад старац штуке и сомове више није могао да улови.

Ко је још нашао воду у Пешчари? О каквом он то кључу говори? Збуњено су га гледали како дан за даном избацује песак из дубоке јаме, без одмора и предаха.

Чак је и ноћу копао, а гомила избаченог песка је расла, као што је у његовом сну растао Замак. А онда је свануо дан девети. — Ево га, светли! — викнуо је са дна јаме и повукао конопац да га извуку напоље. — Ој, исклизнуо је!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Изнад прозора свуда рафови препуни поређаних сахана, сребрних послужавника и зарфова за шоље од кафе. Дан се смирује. По ћилиму игра клонуо сунчев зрак. Са улице допире свирка, граја.

И ево, ако једанпут у години сиђем овамо, дођем да се на овај свети дан Богу помолим, у веру да уђем, с пријатељима да се видим, разговорим, одморим... да видим њих, децу, дом, кућу своју.

Долази Арса. АРСА (здравећи се): О, хаџија, Христос воскресе и срећан ти дан! ТОМА (прекида га гневно): Ето ти твоја Србија! А за време Хусејин-паше такве су се на четири коња черечиле. А сад?

Циганима царство дошло! — Зар ја ово да дочекам?! АРСА (зачуђено): Шта, за Бога? ТОМА То! Зар да ми на овај благи дан, када се и гора и вода весели, моја кућа плаче! АРСА (досећајући се): А, за то, немој за то толико! Зашто?

ТОМА Море, шта сад: Максим, Митко! Шта овај, шта онај? Ово, ово ти мени кажи: Зар ја на овај свети и Божји дан, па овакав да сам?! АРСА Ама и мени није лако! Не знаш ти. Поред општине и кућа ми пуна. Те овај, те онај дошао.

ТОМА (стресе се): Ах, синко! Зар овакав Божји, мили, свети дан, и ја овако да га дочекујем. Не, синко! Нећеш га ни ти да заиграш и да запеваш! (Одлази и виче): Хата ми седлај!

(Скида шамију, иде пред икону, клечи и куне): Синко, да Бог дâ... ти мене оставио, осрамотио и на овај Божји дан расплакао, а тебе да Бог дâ, да Бог... (Стреса се): Ох, не! Чекај, боб да му бацим! Да видим шта му стоји.

СТОЈАН (Магди): Дадо, Христос воскресе и срећан ти дан! Али, да се ти не љутиш што ја овако долазим? МАГДА (грли га): Чедо моје!

Па ти си нам газда, синко, шта ми против имамо. МАРКО (љубећи Стојана у руку): Срећан ти дан, газдо. СТОЈАН (показујући на кућу): Тамо! Унутра! Код даде! И њој је сада Ускрс и светао дан.

СТОЈАН (показујући на кућу): Тамо! Унутра! Код даде! И њој је сада Ускрс и светао дан. (Грлећи Магду): Ово је моја друга мајка, њезино сам млеко сисао.

Жива рано, бре! (Плачљиво.) Плачи, Митке, плачи! (Трза се.) Али не! С’г на овај дан ни лоша мисал не пада, а камо ли слуза. С’г на Воскресеније гора и вода се весели. Тики ја сам си нешто много жалан.

Само хлеб, со! МИТКА (Томи): Седни, седни! Зар не знајеш да се не ваља, да је лоше, кад се на овакав свети и велики дан дође, па да се не седне, не окуси хлеб, со... Зар ја да ти то казујем? Зашто си хаџија?

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

наши високо заброде И са твојих рука пану гвожђа тврда, Да побједну химну слушам с твојих брда И да с тобом славим дан златне слободе! 1906. МИ ЗНАМО СУДБУ... Ми знамо судбу и све што нас чека, Но страх нам неће заледити груди!

За далек гребен плави, Ја видјех у златном класју Гдје друго сунце се јави: У ноћи очију твојих Ти си ми носила дан; На сусрет хтједох ти поћи, Но бијах кô прикован...

16 Реци мени, моја драга, Зар ти ниси слика снова, Какву лети, у дан врео, Ствара машта песникова? Но не, таке усне, таки Сјај чаробни ока твога, Тако слатко дете није Дело жара

Устају мртви, дан судњи свије' Зове светлости и тами; Но нама стало ни за чим није, Ми мирно лежимо сами. 33 Бор усамљен на северу

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

године дана, три године са триста мајстора; не могоше темељ подигнути, а камоли саградити града: што мајстори за дан га саграде, то све вила за ноћ обаљује.

Носише се љетни дан до подне, док Турчина пјене попануше — бијеле се како горски снијег, Страхин–бана б'јеле, па крваве: искрвави низ прси

“ „Остави ми Бошка Југовића.“ Тада рече српски кнез Лазаре: „Госпо моја, царице Милице, када сјутра бијел дан осване, дан осване и огране сунце, и врата се отворе на граду, ти ишетај граду на капију; туд ће проћи војска на

“ „Остави ми Бошка Југовића.“ Тада рече српски кнез Лазаре: „Госпо моја, царице Милице, када сјутра бијел дан осване, дан осване и огране сунце, и врата се отворе на граду, ти ишетај граду на капију; туд ће проћи војска на алаје: све коњици

Арапи ми шатор оборише!“ Онда Марко усједе на Шарца, пак он оде у цареву војску. Кад ујутро бијел дан освану, и двије се ударише војске, опази га стража од Арапа, пак повика из грла бијела: „Сад уступи, љута Арапијо!

Носише се љетни дан до подне; Мусу б’јела пјена попанула, Краљевића б’јела и крвава. Проговара Муса Кесеџија: „Мани, Марко, јали да оманем!

Мртав Марко крај бунара био од дан' до дан' неђељицу дана: ко гођ прође друмом широкијем, те опази Краљевића Марка, свако мисли да ту спава Марко, око

Мртав Марко крај бунара био од дан' до дан' неђељицу дана: ко гођ прође друмом широкијем, те опази Краљевића Марка, свако мисли да ту спава Марко, око њега

Лов ловио Вршачком планином, лов ловио летњи дан до подне. Тако краљу бог и срећа дала те од лова ништа не улови: ни јелена, ки кошуте брзе, нити каква од ситна

Богдану се на то ражалило, поклони јој коња и сокола. Дмитар лови цијел дан по гори, и не може ништа уловити. Намјера га предвече нанесе на зелено у гори језеро. У језеру утва златокрила.

јунака, бојна копља како чарна гора, а барјаци како и облаци, разапе се чадор до чадора, под чадоре красне поглавице, дан данише, пак и заноћише.

Кад сакупи тридест Удбињана, све атлије и добра коњика, с њима сједе пити вино ладно, дан по данак док субота дође.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

А немам ни плату Волео бих да сам негде На неком занату Кад је занат обдарен Лако је за храну Радио бих цео дан У неком дућану РЕКОШЕ МИ БУДИ ПЕКАР Рекоше ми буди пекар Или млекар Бићу пекар Ал испадох прави прасац Нисам

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Ђаволи ме одерали, ако прокисне и за највећег пљуска! — повика Стриц одозго с гране. — Ја ћу читав дан пресједити под овом буквом, па да пада не знам каква киша. — А буде ли кишовито и сутрадан, шта онда? — зашкиљи Мачак.

— Е, сад је све готово! Да је био дан, испод тога огромног товара, видјеле би се само магарчеве ноге, дио њушке и једно уво које је вирило кроз рупу на

“ ВИИ Дружина малог Јованчета полако је расла. Дан-два послије Мачка и Потрка, Стриц је у логор довео новог друга, Ник Ћулибрка.

— Кад она не може, нећу ни ја да идем. — Па шта ћеш онда радити? — Сакриваћу се сваки дан у шуми, док ме вук не поједе — тужно прогунђа дјечарац. Сад се и Стриц растужи.

— Опа, алај ће бити мекано! Спаваћемо по читав дан. Разигра се и одомаћи чак и Жуја, па узе да се ваља и преврће по донесеној папрати.

— Шта то копаш, мајсторе? — Проширујем отвор на овој пећиници. Ово сам још неки дан открио. Јованчету зажагрише очи. — Чек да завирим... у, па ово је отишло дубоко под брдо. — Бог те пита колико.

А у логору је, ваља признати, сваки дан дограћивано нешто ново. На Жујиној кућици, на примјер, већ неколико дана кочила се глатка плоча с натписом: „Колибица

„Репоње“се зачуђено згледаше. Стричев дјед Алекса гракну као врана: — Па мој унук сваки дан порани још прије сунца. — И мој Ђоко увијек одјури трком, све се за њим прашина диже — похвали се Потркова мајка.

— Тако је — сложи се Јованче. — Одсад сви добро пазите кад овамо долазите. Читав тај дан прође дружини у неком нелагодном очекивању. Ником се није играло.

Напад је био одређен већ за сутрашњи дан, пред сам ручак, јер се посигурно могло рачунати да ће читава дружина баш у то вријеме бити на окупу у свом логору

Разговара нешто са стрицем. Мјесечина као дан, добро га видим. — Јеси ли му се јавио? — упита Јованче. — Нијесам смио од стрица.

Једну ми је дала из њедара ев оволику, мирише ко ђул. Чуваћу је сто година и сваки дан пољубити. Луња се трже и скамени се, хладна и неприступачна.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

46 НОЋ 47 ДАН СМРТИ 48 БОГ СМРТИ 49 ПОСЛЕДЊА ЧАСТ 50 БРЗИ КОЊАНИК 52 НЕСКАЗАНИ СЕ СУКОБЕ СНАХОДИ ... 53 СМРТ 54 ПОСЛЕДЊИ ДАН 55 АД 56

53 СМРТ 54 ПОСЛЕДЊИ ДАН 55 АД 56 ГЛАСОВИ ПРЕИСПОДЊИ 57 БОГ СЕ ВРАЋА АДАМУ 58 БОГОРОДИЦА НАРИКАЧА 60 МОЛИТВЕ ЗА СРПСКУ ЗЕМЉУ 64 ЗА ДОБРУ БЕСЕДУ

УНУТРАШЊИХ ЖИТНИЦА 93 ПОЗИВ НА ЧИТАЊЕ 94 МУДРОСТ СЛУШАЊА 95 СВЕЋА ЈЕ МОРЕ 96 ПОХВАЛА ВЕЧИТОЈ МЕРИ 97 ПОСЛЕДЊИ ДАН 99 САН 100 ГОСПОДАР ВОДА 101 ПЕСМА ЉУБАВИ И СТРАХА 102 ПЕВАЧ У3 СТРУНЕ 103 УЗАЛУДНИ БЕГ ОД ЉУБАВИ 104 ПРСТЕН НА

И саде то на данашњи дан Бездна бездну дозивље, Јер ја, будавши дубина Несвестице и неумења, Тебе зовем на помоћ, пресвета дево, Којано си пуна

Бојим се за мој језик, кад није себе мој језик поучавао твојој правици, за цео дан није се бавио на твоју хвалу; него мој језик је лажу сплетао на осталу ми браћу.

После тога, добро знате Да се нејма од кога што купити, Ни има зашто ... ДАН СМРТИ У веселу спомени се туге и невоље, у младости ломне старости, у добитку штете, у бољарству љута сиромаштва, у

И подругат ће се Нашем грохотноме се смејању! ПОСЛЕДЊИ ДАН Да нам је пред нашим очима, на уму, обносећи нам онај незагашени, увек плантити огањ у дубоку, беззорну, вечиту

ПОХВАЛА ВЕЧИТОЈ МЕРИ Како године и дни скоро врве проходљиво, и човечији живот се сатире; дан по дан и час по час, све, људи (не само тога и онога што нејма) ама и туштених са света их нестаје!

ПОХВАЛА ВЕЧИТОЈ МЕРИ Како године и дни скоро врве проходљиво, и човечији живот се сатире; дан по дан и час по час, све, људи (не само тога и онога што нејма) ама и туштених са света их нестаје!

ПОСЛЕДЊИ ДАН Видео сам небо ново и земљу нову. А прво небо и земља прва оде и прође. Апокалипсис, 21 Свет хоће много лепши остати н

рони брегова, и јаке, тврде подлагаше земљи одздо темеље, — била сам к њему садружна Мудрост: ја сам се радовала сваки дан, веселила сам се пред његовим лицем у свако доби.

Те с тога добине, све своје господство већ и владу изгубише. КЋИ ИПОДИЈАДИХА Ирод је цар, славећи дан свога нарођења, вечеру чинио својим херцегом, и ђенералом, и осталој господи, пак је ушла к њима унутра кћи

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

У њему је пет дана радио, а шестог, у суботњи, пазарни дан, пазарио с околним сељацима и ћуркастим сељанкама и сељанчицама, које се загледају у Мана, — а био је врло леп — па и

А у могућности је да држи и калфу. Дућан му пун, а поруџбина сваки дан. Некада у оном малом дућанчету свом израђивао је само просто прстење, белензуке, звонца и меденице, и оправљао

А ја сам светски човек: ја хоћу добро да поједем, па, брате, и да попијем хоћу... Код мене мало који дан да нема супе, а они празилук и на први дан Божића... С таквим светом не може да се издржи конкуренција.

Код мене мало који дан да нема супе, а они празилук и на први дан Божића... С таквим светом не може да се издржи конкуренција.

“ Е зашто да ти пропада век?!... Тако је Јевда говорила сину. Мало који дан да му није читала и говорила. И Мане јој рече да је то и његова давнашња жеља.

— рече и испи опет једну чашицу мастике, па додаде: — Ако искаш, Јевдо, ете, све да ти га зберем један дан на куп у амам, та да гледаш и сеириш и бираш, ете, за твојега Манчу, па да ти, како и мен’, дође жал и криво што неси

Па се знало, бре брате, кад је дан, а кад си је па ноћ! По-за домаћина смејаше ли кој да улегне у кућу?! А си домаћин дође, а измећарка си тури чивију на

Ама — ете саг ми долази у памет — узе ги кучиште, ама ме не целива у руку како је адет у њега. Обуче ги, и један дан одија сас њи по чаршију, а јутредан неће да ги обуче... Ја си мислим: зар ће ги чува па за недељу ели светак?!

Есапим и треба да је тол’ко пазар, а кад си бројим, а оно искача мање! један дан убаво запанти’ дек сам спустија у чекмеџе два по пет динара од пазар, а кад ће да затворим дућан, ја си нађо, сал

И ја се веће заинати’ да видим што је, мајка му стара, у тој сопче! Та један дан у недељу, рече ми један, — а беше код мен’ јоште у турцко време калфа — ништо лошо за Митку; рече: „Пази се,

Тугооо! Акој тој буде, — што да прајим?!... — ’Оћу, оћу си, Јевдо, — рече чорбаџи-Таско — а за дан-два да дођем ћу! За дан-два, ете, пâ сам туј!...

Акој тој буде, — што да прајим?!... — ’Оћу, оћу си, Јевдо, — рече чорбаџи-Таско — а за дан-два да дођем ћу! За дан-два, ете, пâ сам туј!...