Употреба речи дана у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Два-три добра дана, две-три пријатне вечери, зар могу читав низ простраданих година својом благотворном слашћу разблажити?...

О, никад, никад, пријатељу! Па и опет, ја их се радо сећам; радо спомињем та три добра дана, то неколико срећних тренутака; они су мени оно што је путнику, који је у мрачној ноћи залутао, огањ што издалека тиња.

и Немци поштују играчицу, и хиљаду уста говори о умилно лакоме покрету те и те, ове ил’ оне играчице која се ових дана у Бечу ил’ у Паризу показивала... А ми?

Једнога дана ступио он много озбиљнији него обично у моју радионицу. У руци је држао јоште отворено писмо. Ћутећи је сео на

Гледајући Милеву, често би му се низ блеђано лице суза заблистала. Истом је пре четири дана легао у постељу... Први дан и ноћ бацао је крв.

Ја сам га пољубио. И он ме је разумео. — И тако, сине, ја ћу послати кола по њих; па ако се приволе, за два дана могу доћи — а, међутим, ти ћеш распремити твоју радионицу и све ћеш пренети у собу коју сам у старој кући за тебе

1871. СИРОТА БАНАЋАНКА Три дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме

1871. СИРОТА БАНАЋАНКА Три дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.

„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не! Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“.

„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!... Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада

Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко

Једнога дана дође чича Марко. Лице му беше тужно, забринуто. „Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговар

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

По мало дана пастири су пекли на пољу месо, от којега орао уграби парче с прилепљеним на њему угљеном. По случају тааа ветар дуваше:

А и расуди, молим те, каква би слава лаву била да утуче миша?“ Лав се осмехне и пусти га без вреда. На неколико дана ухвати се тај исти лав у дебелу мрежу коју ловци лавом и медведом стављају, из које лав не могући размрсити се стане

Прокуне га сав народ, и тако ти се претвори у мрава. Но всује: вид промени, а нарав злу не измени; ибо и до данашњега дана мрав туђе жито краде и носи. Наравоученије И ова басница увјештава нас да се чувамо из младости злих обикновенија.

” Напоји га, умије му лице и прохлади га, нити је хотео одступити од њега у све време болести његове. По неколико дана почне се монах попридизати. Ал' ево невоље, пређе огњуштина на дервиша.

Онда га други не пусти од себе, но с крајњим усердијем и љубовију послужи га за месец дана. Дâ бог те и други оздрави.

шаљив игуман мољаше Викентија Јоановича, белиградскога митрополита, да га учини владиком, ако ће барем за неколико дана. „А нашто ти то?” — рече му митрополит. — „Како нашто?

Овако поступајући, сваки дан ако ће бити и помало, но у много дана буде много. Кад се с временом овом поретку и начину приобикнемо, тада нам се то преобрати у природу и бива нам ласно,

Није ли нам милостиви Творац даровао ово неколико дана живљења на славу своју, на сладост и радост нашу? Инат за тврдоглавство и упорство!

На неколико дана потом никне конопље и позелене од њега све њиве. Опет другољубива ласта, кад к једним кад к другим птицама летећи,

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

зором довуку грања и дрва, наслажу ломачу, за њу нас голе вежу, принесу шибицу, потпале, и гори тако, гори недељу дана, цела варош од пепела посиви.

СИНГЕР Мића Савић иде преко поља, на коњу носи шиваћу машину. Крошуму, крошевар, три седмице дана, узводу, низводу, путем и беспућем, преко сувати, преко бујне паше, он иде пешке, а шиваћа машина коња јаше.

Коњушар који уме да говори оно што надзорник и кнез желе да чују, може се надати да ће једног дана и сам постати надзорник или кнез! То си и сам могао досад да научиш!

је пун наде; имам четири облице, и ћебе до браде; имам пола свеће, пакло дувана; хлеба и сланине имам за седам дана. ДОРУЧАК Рекох ли ја синоћ да ће да преснежи?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

” (На годину дана пре тога они согљадатељи који су по Србији ’одали и народ спремали за Немачку Крајину, одвели су са собом много момака

’ А он ми све од дана на дан одговора: ,Писао сам, писаћу’ или: ,Војска ће скоро прећи’ итд. Истина поред границе, од Земуна до Митровице,

Али то што сте сада чинили и бунили се да сте тек после годину дана, кад би моја војска прешла и вас и ваше фамилије себи за леђима оставила!

Петнаести дан од тога дана, дотрчи татарин из Стамбола, и донесе нов ферман. — Причао ми је буљубаша мог оца, Лаза из Трлића, да је татарин

си све учио и све знаш, а ти бар седи и слушај како ова деца читају” — и тако сам ти седио ја за асталом читаву недељу дана, а он ми ништа не казује да читам.

Митрополит Стратимировић, кажу, да је први добре школе за Србе у Карловцима уредио. Седећи ја беспослен недељу дана, мислио сам, да ми ништа више не треба учити, и чисто сам се радовао да мој учитељ не зна више од мене и да ћу се кући

Кад су Немци Београд тукли, онда је мој отац Алекса са 700 момака између Панчева и Београда у некаквим ритовима 15 дана чувао ћесарову војску, а кад се Београд предао, опет се к Ваљеву повратио.

Тек после године дана поставе Турци своје судове по касабама, и тако у Ваљеву је био муселим и кадија, а он у нахији кнез као и пре немачког

Пет дана по Божићу дођем и ја ту и до несем мом оцу кошуље и друге потребе; нађем мога оца у соби на Су-капији. Ту сам видио пре

То је било после на недељу дана кад су кнезови исечени у Ваљеву. — — Као што сам горе казао, причекам ја стрица, и пошто ми каза да кнезови погибоше,

Ако ли не истерате, а ви нас чекајте до пет дана доћи ћемо, да га ми сами истерамо. Но ми опет нећемо на вас, који сте мирни и добри и цареви Турци; ви се одвојте до

„Или Пореч-Алију из Ваљева истерајте, или се надајте: ето нас на Ваљево, па што ком Бог даде; а вера је тврда: за пет дана нећемо ударити, не би ли ви Пореч-Алију сами истерали.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Е нећеш, бели! — Јест, два назимета! А има ваљда недељу дана како ми мал затиру, а теби ни у уво! — дере се Рака. — Чујеш, Симо!

Него да се ми оканимо те ђаволске роге! Боље ће бити да видимо шта ради наш газда Рака. Прошло је већ два-три дана како је осецана она потра.

Стоји писка јадне деце! — Гад! — рећи ће Спасоје. — Као да није био никад дете, никад се није играо! — Ово дана, како оно заповеди кмет — рећи ће Бура — куд се год макнеш, све људи граде роге... — Ја збиља!

А тако исто и Ђура и Спасоје. Газда Рака утекао у качару на таван, па није одатле три дана силазио. И од тада се увек клонио женскиња.

— И даде ти педесет дуката? — упита онај што је погађао у каиш. — Даде, не дао му бог весела дана! — А привали добар интерез, привали — је ли? — упита онај што је бацао попа.

Прође година, ваља исплатити, а нема се откуд. Молих га, кумих да ме почека још који месец дана, кад продам ракију и неко свињче, па да скрпим и да му исплатим. Аја!

— рече један. — Дабогда да и ти читав останеш. — Мучно, богами!... Ко се данас задужи — нема му бела дана више! — додаде други. — Ама ко ли први измисли тај несрећни интерез да ми је знати?

Ето, вере ми, тако се ражљути да по два дана ништа не окуси од тешка дерта. Ја знам да ви немате ни зашто да га подмићујете.

Читаву недељу дана зачамао је наш лепи капетан, путујући по срезу »по званичној дужности« својој. Кад се већ вратио и био надомак

По цркви беше све испретурано и узорвано; три дана и три ноћи читали су три попа бденије док се црква опет очистила.

— Деде, попе, бекријо стара!... Знам ја тебе — ти пуну оканицу на глави... А три дана држасте оно бденије, а? Него нека, деде још по једну! — и опет се куцну.

Баш си драви шпекулант, у далеку те нема. — Сад ти гледај: ово дана наћи ћеш се с њим где било. Најбоље би било како у механи. Он ваљда долази у механу? — Долази кашто.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

А он, заиста, беше рђав човек, човек који је у кавзи жив, У несрећи људској — срећан. Једнога дана упути се у село, које му не беше далеко.

— пред сами смирај сунчев — прави хватајући муве и бубице, и онај цвркут мале тице што цвркуће у свако божје доба дана; али му памет не беше присебна... Он је чуо све то, знао је све то, али није могао размишљати ни о чему...

И у тој лепоти сунце се лагано спушта, нестаје га на заходу, у оном лепом руменилу које је свакога дана друкчије... А Станко, који би се вазда загледао у излазак и залазак сунчев, који се бацао у сањарије чим инсекти

Станко обори главу. — Како да није реда? ...Ја и Иван чекамо да нам се синови једног дана заплачу!... Вере ми, да их не иженимо ове јецени би руљали као волови! Сви се око совре засмејаше, само Станко не.

Тако ми Господ гласа не чуо, тако ме не огрејало сунце сутрашњега дана!... 7. СПЛЕТКА Лазар це није преварио. Оно је заиста био човек. Али не беше Станко него Маринко.

Спокојно седи старина и још спокојније нагиње чутурицом, коју му млађи изнеше!... Био је уверен да тога дана неће много касати. А и куда би?

Био је уверен да тога дана неће много касати. А и куда би? Свет је по радовима, сваки то гледа да за лепих дана оврше и однесе у амбар свој труд и зној... Док бахну у авлију Иван Миражџић. Био је блед као крпа.

Све то беху људи часни и поштени, све то беху деца добра и ваљана. — А је ли?... Да ниси имао каквих гостију ово дана? — Нисам. — Да ти нису Турци долазили? — Нису. Нико живи није свратио у моју авлију има месец дана...

— Нисам. — Да ти нису Турци долазили? — Нису. Нико живи није свратио у моју авлију има месец дана... Јова опет поче ходати.., Он не знаде шта да мисли... Пљесну се од муке рукама и очајнички стаде говорити: Крађа!..

— Богами, ти си батли! — рече Заврзан. — Ја сам ти, брате, морао чекати неких месец дана док ми се даде прилика... — А ја петн̓ест — рече Јовица. И почеше причати о својим првим мегданима.

Весеље, радост, жалост... једном речју, све делише они са светом и свет с њима... А сад? Он дана кад се она проклета кесица нађе за њиховим аром у ђубрету — од оног дана све им леђа окрете.

А сад? Он дана кад се она проклета кесица нађе за њиховим аром у ђубрету — од оног дана све им леђа окрете. Људи су избегавали Алексу, а жене Петру; управо нису их само избегавали него презирали.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Тужно стоје врбе изнад воде мутне, Хладни ветри мрсе зелене им косе. На западу негде полумртав блеска Угашеног дана задњи бледи пламен. Нема је нада мном ширина небеска, Мрак засипа шуму, реку, цвет и камен. Ево једно гробље.

Докле звезде броде Једне безимене ноћи, поред воде. КРАЈ МОРА Из Боке Лав камени један из млетачких дана Озбиљан и мрачан још на тргу седи, На обали мора. Слуша шум Јадрана, И где век за веком неосетно следи.

свилом: Изгледа дух страсни Диоклецијана Над драгим се морем далматинским шири, У сунчано вече једног Царског Дана.

Сва копља јутра дуж неба, Сва платна дана по долу... А обед од вина и хлеба, И лампа, још на мом столу... Да ли је могао проћи Мој праг у замрклој цести?

У светло јутро тога дана, Бацајућ семе, рекох: — Буди У мојој бразди крв титана, Идеја силе сва у груди! У простор бачен глас што стреми,

СУНЦЕ Кроз мој сâд река тече, Света и обасјана; Увире сва у вече, Извире сва из дана; Светла реч Бог што рече Да плоди тло Ханана. Виноград мој у страни, И трешње већ у цвету.

Као у сјају новог дана, Дирнута крилом ветра блага, Гранчица мирте зањихана Не оставивши нигде трага. ХИМЕРА Памтим те путе куд сам

КИША Недељу дана дажд ромиња, Корито речно пуно муља; Досадно, горко; и дан тиња, Као лампа без капи уља. По стрејама по ваздан

ОМОРИНА Препукла земља жедна вапи, Од Илин-дана огањ пржи; Корито речно празно зјапи, Једва се лист на грани држи.

Каква је то веза измеђ душе сада, И тих дана што су протекли, кô вода? Зашто већма волим вече које пада, Но пурпурну кишу из јутрењег свода?

У дубоко вече, кад угасну стазе, Душа мртвог дана, суморна, још ходи, И шуми: кô тамне, искидане фразе Музике у ветру, у грању, по води.

И сто воља као белих јата к југу, Да сва на твој острв падну очарана; И сто вера да ти следе једног дана — Кô сто бледе деце у литију дугу. Дигла си сто мржња да стражаре, као Сто црних једрила, сва пред твојом луком...

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Моја се мати мало и слабо шалила. По једанпут у години дана ја бих јој легао главом у крило. Тада би ме она чешкала по глави и говорила као малом детету: „Куждраво моје, ти

Он ме одведе у болницу где ја обично седим на његовој „канцеларији“ док он не обиђе и не види има ли шта ново. Тога дана се он преко обичаја задржа, а ја из дуга времена изиђем и станем шетати ходником.

Тога дана била је недеља. Нисам морао ићи у канцеларију. Кад сам се пробудио, осећао сам се уморан и, разуме се, одмах сам себи

Ја сам тога дана нешто упамтио што никад заборавити нећу и не могу. Видео сам сасвим изненада и зачуђен да је она налик на чича-Ђорђа.

ви већ знате. Их, ала сам глуп! Па где је, опет, та квака? Као да су врата два километра од мене! Тога дана после ручка лешкарио сам на кревету и размишљао. Није вајде.

Како се све то губи, бледи и издише пред величанственом простотом мога најновијег познанства!... Тога дана било је топло, али је дувао јак ветар.

У-пам-ти до-бро!” Ћути она, сирота, као заливена. Стегла срце, копни из дана у дан, а све се моли богу: „Боже, ти мене немој оставити!” Е, па ваљда видите шта ће из свега да буде!

— Има, богами, и више! — Има, хвала богу! Па да ако се она једина поведе за другом децом! — Дај боже! На неколико дана после тога казала је Анока једној својој другарици: „Знала сам ја да све мора бити по мојој вољи!

Ни ђеда није сву ноћ тренуо. Први петли запеваше, први весници новога дана и живота. Аноци се никад досад није њихова песма учинила тако лепа.

” Све иде добро и сви се добро надају. Попадија се опоравља и већ трећег дана предигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе.

Напредује дијете да ти је милина погледати. Жене се надмећу понудама и поклонима. Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун ковчег.

Нијесу се дуго препирали. Сељаци се шћућурише, само их срце боли, али што мора бити — мора! И послије мјесец дана већ се опрема дијете за пут. Силне се припреме чине.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Једно чудо... — О мај! И јесте чудо! А кад брж’? — чуди се попа. — Па већ неколико дана има како је, — ублажава Аркадија. — Та знам, знам, ал’ опет... Кад је оно било? У јануару...

Та теби је бар било још дана записато, а не ја да се вучем по свету овако брез тебе, брез свога најближег, каз’ти, брата и пријатеља.

госпоја Перса, поп-Ћирина лепша половина, оној другој попадији, — све се канем да једаред дођем код вас на једно пола дана, па да ви мене лепо научите како ви то правите оне ваше чувене путеркрофне.

Дође му тако па се усићи, не знаш ни зашто и ни крошто, па неће да избија по неколико дана; заћути као да се са свима у кући посвађао.

А после опет заокупи једног дана избијати, па не зна шта је доста; стане га лупа к’о мајстора у ковачници, лупа к’о на ларму, као да све село гори.

Ишчекивао се сваког дана тај нови учитељ, млад један богослов, наместо старог учитеља, господина Трифуна, који је одавно већ био за пензију и

Данас мало која да мора да тражи кога да јој пише у род, него седне сама па пише; по три дана може да седи и да кити писмо, толико је свака писмена!

и други, али врло, врло ретко; даље: господин нотарош, апотекар, хирург, господин-нотарошев писар, али овај само оних дана кад господин нотарош није ту у селу, иначе иде код Шолема Чивутина у трафикану на комовицу.

У њој ће већ читатељ наслутити сукоб и заплет, без којега је свака приповетка досадна. Још одмах тога истога дана, у исто доба кад у поп-Спириној, сазнало се и у поп-Ћириној кући да је дошао нови учитељ.

Он је сам заповедио да се тога дана ништа не ради, и побожни свет поп-Ћириног и поп-Спириног села ниједну, ни написану, заповест божју није тако свесрдно

Лепа од ранога јутра па све до понедељника ујутру. И у вароши, па има неке разлике између радног и недељног дана, али никада тако као у селу. Нека свечана тишина још с јутра казује да је празник.

« А кад му је сашила, а она опет вели: »Само да ми бог да дана да га видим калфом.« А кад Гавра постаде калфа, а она опет вели: »О боже, подрж’ још који дан, да га баба ожени лепо!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

затворени горе, на небу, пуштају тада с неба те да онако жељни, гладни, сиђу у своје гробове и ишчекују да им тога дана њихови живи, дођу на гроб, препоју их, окаде, заките цвећем. И то много.

Али то је свакога дана било тако све горе и горе, да она није могла више. И једног дана, пошто се гробље испразнило, сви просјаци разишли, а

Али то је свакога дана било тако све горе и горе, да она није могла више. И једног дана, пошто се гробље испразнило, сви просјаци разишли, а поп сео испред клисарнице да се одмори од препојавања, она стала

— Не дирај ме, мори! Пусти ме! Ох!... Сада, једнога дана сретох Љубу. Била киша. Блато на све стране. А нарочито из њива и башта одакле је он долазио.

А веровали су: да све што он прозлокоби, испуњава се. Тако и клисарици предсказао. Једног дана сео на праг њене собе и почео да се дере на сав глас, гледајући испред себе: — Клисаричина, ете клисаричина ћерка —

И попу, за сина му, предсказао. — На попа! — опет једнога дана исто тако почео да се дере. — На попа, сина, по глави — пуп! — И рукама је показивао како ће га каменом ударити.

Једног дана просили су... Таја као увек, а сад још боли, очишћен и искрпљен од Вејке, седео је у среди на првом месту.

Чак и земљом коју би могао око себе рукама да дохвати и њу је на себе бацао... као да се жив закопавао, док га једног дана не нашли мртва.. Ко зна кад је и кога дана издахнуо, само тад на њега наишли и видели да је мртав.

као да се жив закопавао, док га једног дана не нашли мртва.. Ко зна кад је и кога дана издахнуо, само тад на њега наишли и видели да је мртав. В МИТКА — А, и ти ли?

— неко тресење снагом, поцупкивање, ударање коленима о под, земљу — толико је, да кад би други тако што урадио, недељу дана не би се дигао из постеље, а њега ни зној не пробије. Па кад и мрак, ноћ падне, ни тада се не умара ни смирује.

клисари и попови били га и терали што тако пред вратима црквеним чини ђубре, али пошто су увидели колико он сваког дана донесе, навуче: хлеба, брашна, пустили га те они после њега то узимали, чистили.

Обилазио би манастире, црквишта, и тек једнога дана опет би се појавио у варош. И то увек на једном истом месту, улазу, долазио је у варош, исто онако занесен у говору, у

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Овако прођоше Љуби две три године дана; али пролази и кредит и имање. Сад си га претставите као млада или стара младића од двадесет и девет година, јер као

Кад ујутру, а Љуба дâ презати, па свршивши упола ствар, опрости се и отпутује. Кад кући дође, чека два три дана. Дуго му је време, па му није до чекања; намерава самом оцу Савкином о томе писати.

Љуба оде кући. Фрајла Савка остане дешперана, али наскоро се за једног нотароша уда. Љуба је код куће још три дана за Савком жалио, четврти дан му је љубав исхлапила, а пети дан мислио је на нову просидбу.

Ако може бити што, а оно да буде набрзо; ако не, оно нека ђувегија изостане. После неколико дана пропутује кроз С. господар Зевалић и мало се код Редића заустави. Зевалић је био земљак Чекмеџијићев.

Скоро ће бити у О. слава на свету Петку, онде се иде на водицу. Љуба инвитира госпођу Персу. Дође време славе. Уочи дана дође госпођа Перса са оцем у О.

— Господар отац, као што сам чуо, у Пешти је на вашару? — Јест, и тек до пет дана ће доћи. Ево и фрајла-Милеве, обучена што може бити. — Добро јутро, фрајлице! Како сте спавали? — Врло добро.

— Љуба се препоручи, но обрече да ће до осам дана можда опет доћи, сад мора кући. Љуба оде у свој квартир, а мајка брже боље к њему на разговор.

Остајем вас нижајше љ . . . не смем да испишем — ваш на неки Љуба Чекмеџијић После неколико дана добије, опет, Љуба ово писмо: Почитајеми господар Чекмеџијић! Ја вам благодарим за ваше чувство према мени.

Обрече да ће доћи. Дође кући, каже матери да је девојка врло ружна, ал’ леп мираз, и да жели само неколико дана промишљења. Прођу два три дана, Љуба још иште термина. Прођу две три недеље, мати га гони, чантра.

Прођу два три дана, Љуба још иште термина. Прођу две три недеље, мати га гони, чантра. Напослетку, Љуба се реши и приправи на пут, хоће

То је било писмо од матере оне богате партије. Љуба остане код куће. Он је за овом партијом жалио, али за неколико дана нестане му жалости. Опет размишља и реши се да стару љубав обнови. Коју стару љубав? — Последњу — са фрајла-Јулком.

— Па кад ће то бити? — Само мало стрпљења имајте. Он ће доћи до осам дана, па за то кратко време и онако не можемо одма’ целу ствар свршити. — Дакле, да радимо? — Да почекамо до пролећа.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Ником није лако па ни мени, — одговори Јуришић. — Ипак, ипак, замисли ово: двадесет и три дана од кад смо се венчали. — Верујем потпуно. — Али мој муж неће ићи, ја му недам.

рата и све треба пустити да иде како иде. И онај Христић што се оженио пре двадесет и три дана мора оставити жену, оно дивно витко и ватреностворење, и са мном заједно у батерији понова пунити оне топове.

Ево осећам лепо, како ме милује црно крило гавраново”. Два дана иза тога, пред вече двадесет петога јула, Јуришић је журно Дојурио кући.

А страх који је тога дана, за све време оног дивљачког двобоја побеснелих батерија, претрпео на осматрачници, био му је повод да и овог пута,

дивљачког двобоја побеснелих батерија, претрпео на осматрачници, био му је повод да и овог пута, као што је последњих дана редовно чинио, сручи и оспе најстрашнију осуду оних што су криви за све ужасе најстрашнијег, ваљда, рата што га је

— Истина је, јесам. — Не стидиш се? — Не. — Је л' ти познато да се батерија последњих дана отворено подсмева твоме кукавичлуку? — Може бити? — Па?

Ја сам тај који би требао да се чува. Јер ја нисам имао ни оних двадесет и три дана његовог уживања. А двадесет и три дана то је по некад вечност; и да сам ја имао толико уживања сам бих вечерас свечано

Ја сам тај који би требао да се чува. Јер ја нисам имао ни оних двадесет и три дана његовог уживања. А двадесет и три дана то је по некад вечност; и да сам ја имао толико уживања сам бих вечерас свечано тражио да ми одреде најопасније место

Ето рецимо, спавам ја и пробудим се и видим да сам двадесет и три дана био ожењен. Е па, да ли би онда оно урадио? Дакле, ево у чему је ствар: ја то не знам баш сигурно Али знам ово: да сам

ІІІ. Онога главног и свечаног дана извођења колосално-парадне Казнене Експедиције док се фронт, сав крвав, као огромна сура и рањава змијурина у

и на секунде по марљиво спремљеним диспозицијама Главних Станова и високих команданата, наставила се преко целог дана са жестином која ни једног тренутка није била малаксала.

њега намерно и због онаквог његовог држања у последње време, шаљу и одређују на све ризичнија места и да би он једнога дана, пошто нико краја не може сагледати том страшном разрачунавању, најзад морао платити главом. То је сигурно.

Африка

Кад му нешто сасвим смешно саопштим, као да сам тога дана најзападније што сам икада био, он бесни: Као да иза најзападнијег нема опет западног, све док се не стигне на исту

Ниједног станишта, ни стазе, а чежња је да се остане ту дуже, да се проведе више дана у излежавању под џиновски широким фромажеима. И то је прва чежња пред овим облама.

екваторског поднева као усред сицилијанског или напуљског; обично се сврши тиме што се он сувише ослободи, и једног дана, када је случајно са мање отпорности но обично, буде убијен од сунца као какав митолишки јунак који се усудио пркосити

Мешам ту воду са вином донетим из Басама, да бих угушио њен укус, али се на све то гадим све више. Целога дана ова мешавина воде и вина била је мој сан и моја утеха; сада, видим да ни њом нећу угасити жеђ, седам на праг, на

Само због једног дана жеђи усне ми сасвим испуцале и грло потпуно упаљено. Срећом бој доноси кувани ситронис, неку врсту врелога накиселога

“ Питам их игра ли се уз песму; одговарају ми да се игра са маскама, али да се то сме само дању и само извесних дана. Старији ме воде да ми покажу неке свете маске. Износи их један младић, из колибе, увијене у неке крпе.

Ја и сам осећам свежину, јер чим се изиђе из појаса прашуме у савану, разлика је између температуре дана и ноћи врло велика. Из једне од колиба допире певање праћено од више звучних инструмената. Лупамо.

његово очајање, не што добија госте, већ што му их судбина не распоређује правилно: тако да не падну сви истога дана, а да их после месецима мора чекати.

Или ће једнога дана Блонде огрнути пантерску кожу и намаћи на прсте пантерске нокте, које држи сакривене у шуми, па сачекати првога

Али оне ће као јуче, као пре два дана, као увек, искочити одмах затим кроз његово око, или уво, или кроз његов нос, или пупак, дивније, млађе и светије но

Кад помислим на маске које сам могао купити на реци Комои...! Видео сам много ствари тога дана, обишао неколико села и гледао неколико там–тама, тако да сам сасвим заборавио онај јутрошњи Деде у Батлеу.

Приступ јами чували су остали чланови Вихиби. У овом положају је остајао младић по три и више дана у потпуној помрчини, и у сталном додиру са жртвом која се почиње распадати.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈУЦА: Ја оћу да имам. ЈАЊА: Е, кад оћиш баш, оћим да ти купим за једно љубав. Нега да ми даш грација три дана, да си промислим. ЈУЦА: Шта ће... ЈАЊА: Ама не ми говори једну реч, де, кад ти милуим, знаиш, једно слово.

Откуд хиљада крајцара? Нема, господар нотариус, нема. Знаите да нисум видио крајцара пребијена од месец дана. МИШИЋ: Наћи ће кир Јања, знам ја, само ако оће. ЈАЊА: Да ми дјавол носи ако имам једна крајцара у моју кућу!

за шешир, за свилена аљина, за младо официр, а не за кујна и кецеља, да крпи издрту џаку, да носи едни ципели година дана. ДИМА: Кала. ЈАЊА: Ми смо људи трговци, што треба широко високо?

Да буди, не да буди. Што можи да буди код кир Јању, кад оћи да пропадни! Да си венчајте на месец дана. ДИМА: Ја сум готов, али молим да дођим сутра да си разговорим сос Катица. ЈАЊА: Копијасете.

може бити, његов глуви слуга то учинио, не знам, доста је то што је пре негди, спремајући се на пут, кој до неколико дана предузети мора, пасош извадио и сад га без печата налазим. МИШИЋ (разгледа пасош): Хе, хе, хе!

Црњански, Милош - Сеобе 2

“ Ето, крај те Махале, и Темишвара, прошла су била, једног дана, у пролеће године 1752, црна, путничка кола и ушла у град, кроз капије, које су чувале тобџије.

Док је Грк брбљао све то, Енгелсхофен се био повукао још дубље у свој алков и наслоњачу. Као што се био, последњих дана, повукао и од Темишвара. Као што није више одлазио у Театар, није хтео да се меша ни у овај посао Гарсулија.

Иза ње, до на крај плавог видика, било је само два реда јабланова, до барутана. Гарсули се, тог дана, возио, на параду, са Енгелсхофеном, у великим, Енгелсхофеновим колима, са четири коња.

Трифун је био командант параде тог дана и Гарсули, са запрепашћењем, виде да се око Трифуна, поред жутог барјака, са црним, двоглавим орловима, вију и два

Све прође а то Сунце сија. Како нас лепо грије. Нема ничег лепшег на свету од једног оваквог пролетњег дана.“ Енгелсхофен одмери погледом Грка и рече сухо: „Ја се не сећам тога.

Видело се да људи почињу да запиткују и да се комешају. Мајор Трифун Исакович, који је, тог дана, командовао парадом, ушао је био у гомилу и покушао да људе ућутка. Али је немир растао.

Кад је Гарсули седао поново у своја кола, нашао се, лицем у лице, још само са грофом Палавичинијем, који је, тог дана, вршио, крај њега, дужност ордонанса и који је био сав црвен у лицу, од стида.

старости, прошлост њихова, њихове жене, имовно стање, нарав, а нарочито њихове жеље, и наде, све је то допринело, тих дана, да њихова будућност буде различита.

У једној од тих соба становао је Ђурђе, који је – иако је био годину дана млађи од Петра – у војсци, одмакао далеко.

Влага је тамо доле била толика да је апсеник, већ после два‑три дана, добијао грозницу. Кад би отуда изишао – ако би изишао – личио је на самртника који је васкрсао.

Павле је могао да проведе недељу дана у седлу, а да, тако рећи, и не силази са коња, не спава, не једе, и не тражи воду.

Била је потпуно заборављена. А сад се, ето, јавља, у његовој мисли. Она је била мртва већ више од годину дана, умрла на порођају, као и њено дете, што је требала, у седмом месецу, да роди.

Теодосије - ЖИТИЈА

још чешће их прочитаваше и из њих почетак премудрости — Божји страх црпљаше и прихваташе се божаствене љубави из дана у дан, огањ огњу додајући жељом неситом.

и весеље и велико пировање беху учињени због доласка вазљубљенога сина к родитељима, и када су се веселили много дана, — гле, као Богом покренути, дођоше к његовим родитељима неки иноци из Свете Горе Атона, да приме потребну помоћ свом

се, и грлећи га љубазно га са сузама целиваху, тако да су од радости заборавили толику удаљеност места и толиких дана и ноћи трудна путовања, јер добише што су желели.

сам иђаше бос пред њима, жалећи да насити оне што по пустињи самотно живе, који су постили по три и пет дала, и недељу дана, и сваки је по својим могућностима држао пост, јер беху свети велики, пости четрдесетнице, а дан суботњи настајаше, па

— И опет дадоше у манастир много злато, и купише од манастира осам адрфата, да се сваког дана док су живи даје, да они који к њима долазе, и страни и ништи који долазе, купљени хлеб једу и вино пију.

Богомудри Сава био је много дана приман од цара као мио гост, и када је све рекао цару о мана стиру ради чега је послан, цар му је сву молбу испунио и

и милостивом душом и широком руком све, од првог до последњег обдари, а прота и његове пратиоце задржа гостећи три дана и обдаривши великим почастима отпусти свакога кући.

брат сладости језика и сили речи благодати Божје, која излази из уста млађега, и рече у себи: — Откуда је овоме дана премудрост да овако говори? Јасно је, дакле, да Дух дише где хоће и на кога хоће.

учаше их да украсе цркву по вољи његовој, тако да се и до данас ваистину види црква украшена у свему; једнога дана изишавши — нађе човека раслабљена рукама и ногама и свима удима својим, донесена да прими милостињу и остављена на

Патријарх примаше светога много дана у дом цркве, и као новопосвећена учаше га свима црквеним правилима на његова питања.

А свети гошћен много дана од брата самодршца, све му исприча свети што му се у Богу догоди у Константинову Граду. А овај радосном душом због

Сутрадан сврши у Лаври свету и божаствену службу, па је много дана био гошћен од игумана и братије. Испитавши пештеру светога оца Саве и сва места пребивања у пустињи где је усамљено

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Ове језичне и психичке сродности и многе друге које су запретане тињале у јужнословенским племенима једног су дана откривене.

разматрања једне друге особине Шумадинаца: ведрине и веселости, које су се испољавале у току целог XИX века и до наших дана. Ипак је било ступњева у манифестацијама ове веселости.

него у многим другим динарским крајевима и да су услед тога чешћи хајдучки типови, којих уосталом нестаје из дана у дан. У турско доба се Стари Влах сматрао као права хајдучка област.

У току кратких и привремених периодâ мира главно занимање динарских племена било је и остало до данашњих дана сточарство. У исто време су се бавили, мање или више, и кириџијањем.

Увек имају довољно времена и готово никада не журе. Пут који њихов караван пређе у току дана увек је мањи него што би могао бити. Али једна црта указује на кириџијску смотреност и искуство.

Њихови су ме бегови опомињали на једног арбанашког бега са обала Преспанског језера, који је неколико дана „сеирио“, седећи прекрштених ногу на чардаку и пушећи, како ја премеравам дубине тога језера, и кад му је ваљда

Песма казује, како је једнога дана неки харамбаша да би приказао какве су то муке, одерао маторог јарца и пустио га да побегне у борову шуму.

је овога типа континуитет цивилизације, који није прекинут од најезде варвара, у почетку средњег века, па до наших дана.

Нема свога књижевног језика и своје властите књижевности. Уопште до наших дана није онолико снажно свој као динарски тип.

Зими или првих дана пролећа путник овде наиђе на већу топлоту и јаче сунчане зраке. Не осећају се јаке циче северних области, осим

У њој жене и људи проводе највећи део дана. У собама су увек „миндерлуци“; али се спава на душецима простртим по поду. Нема пећи; уместо ње се служе „мангалом“.

држали су се у почетку месеца септембра и трајали петнаест дана. Још се и данас у Прилепу види неколико магацина у којима су трговци из целе европске Турске куповали европску и

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

да је прасећа, треће да је телећа, четврте је већ нарасла у воловску, а буде ли се тако и надаље продужило, једног дана ћемо видјети Жућу како јури за крадљивцем Тошом и виче: — Лопове, лоповски, овамо дај ону џигерицу од слона!

толико ракије да би се од ње могла начинити једна добра киша за читаву државу, окретати чичин млин читав мјесец дана, и још би преостало таман толико да се окупа једна стара свиња са шеснаесторо шарених прасића.

Још као дијете дошао с планете! Казат ће ти сат кад ћеш сломит врат! Једног дана стиже на тај вашар бос и необријан скитница са џаком преко рамена.

Кад понарасте, хватаће медвједе, вукове, зечеве, коње и остале звијери. Људи ће од њега по три дана бјежати, а он ће им се кроз прозор у кућу завлачити и под креветом спавати.

Имам пет година службе, седам пута борио сам се с вуком. Прије мјесец дана прекомандован сам овамо и отада почиње моје страдање. — Какво то страдање? — упита мачак Тошо.

Остаје ми још највише десетак дана, и онда се медвјед мирне душе може назвати Крушкотрес Кукурузовић Псетождер. — У срећки број десет стоји пословица:

Узнемири се чак и сова на једној шупљој букви и уплашено хукну: — Уху-ху, ко је ту? Тога дана Крушкотреса су негдје у планини гадно изболе пчеле, па му је у глави још увек зујало и бучало као да у њој брује

Ваља знати да мачак Тошо у посљедњих неколико дана није готово ништа јео, па му се може опростити ова његова халапљивост.

и великом пријатељству допро је чак и до медвједа Крушкотреса Кукурузовића, који је важно прогунђао: — И ја сам пола дана јурио чича-Брку да се с њим спријатељим, па никако није ишло. У чиче су биле превише сложне ноге.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

камене сузе данас На трепавици незнани Две муве песка сутра У ушима глухоте Две веселе јамице сутра На образима дана Две жртве једне ситне шале Неслане шале без шаљивца Гледају се тупо Сапима се хладним гледају Говоре из

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

у сивом дворцу, поред сиве рек, таворио је свој змајевски век. Једнога дана стао је на об, решен да више не живи ко роб. Па скочи у реку, и већ томе сл, а није знао уопште да пл.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

То би можда најбоље било. (Кратко размишљање.) Тако ћу учинити, отпутоваћу. ЉУБОМИР: На два-три дана. ПАВЛЕ: Не знам на колико, не знам ни куда; у непознатом правцу, на неодређено време.

Овде инжењер Марић. Хтео сам да вас обавестим да извесно време нећу бити овде; међутим, кроз два дана је рок вашем потраживању.

Недељу дана обећава, реците јој: љутим се! АНА: Молим! РИНА (оде у леву собу). В АНТА, АНА АНТА (средовечан, мршав, ћелав.

Одмах ћемо целу ствар извести на чисто. Да видимо најпре на основу чега ви тврдите да сте удовица? Ваш муж једног дана наљутио се на вас, напустио је кућу, рекао је да иде не зна где и не зна кад ће се вратити.

И лепо је живела и са овим мужем и живела би вероватно још и даље, али, једног дана, после три године, врати се њен муж жив из ропства. РИНА (претрне, скочи и гледа га право у очи).

Он у ово доба, пред одлазак у канцеларију, увек сврати код Лидочке на кафу. То тако бива сваког дана све откако се Лидочка вратила из Берлина. РИНА (равнодушно): Бави ли се тамо дуго?

Драга моја голубице, остао сам сасвим без трошка, мршав сам као зимски комарац. Кроз два-три дана имам нека примања, али дотле би ли ми могла позајмити око 200 динара.

СПАСОЈЕ: У, 'ајде да си казао, на пример: угасило се сунце, лепо, примам; што светли мора се једнога дана угасити. Примам! Да си казао, на пример: тутор те и те цркве прогутао је торањ црквени; лепо, и то примам.

То су тако рећи упутства за живот. (Нашао је страну.) А ево: §144 кривоклетство. (Чита у себи.) Дакле, година дана робије и година дана губитка грађанске части. Може и више, али на једну годину можеш онако сигурно да рачунаш.

(Нашао је страну.) А ево: §144 кривоклетство. (Чита у себи.) Дакле, година дана робије и година дана губитка грађанске части. Може и више, али на једну годину можеш онако сигурно да рачунаш. АНТА: Ко то?

АНТА: Не може држава никога натерати да буде мртав. СПАСОЈЕ: Па то значи, ја нисам сигуран да се једнога дана не појави моја покојна жена, која је умрла пре једанаест година.

Најзад се одлучим за Беч, тамо ће ми бити најпријатније, јер познајем Беч”. АНТА: Сасвим. И да се после два-три дана вратио, све би било у реду. СПАСОЈЕ: Али, не прекидајте, забога!... (Новаковићу.) Молим вас, читајте дале!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

глобус показујући трудничку облину земље и острва Јужног мора о којима сам контикијевски размишљао, на која ћу једнога дана морати да одем.

Било је чудно мислити да ћемо једнога дана гледати Земљу са Месеца. Једна светла метална лопта насупрот другој и ти на једној од њих, или између њих, мали као

- Сада знам! - промрмља. - То није ништа нарочито. Упитах шта није ништа нарочито, а она рече да се пре два дана опкладила с Весном и још једном другарицом да ће се пољубити ове недеље. Ја сам наишао баш на време.

Њој је, у сваком случају, потребно још доста сунчаних дана у којима ће моћи да понавља дечју песму о бродићу који није никада запловио; злато мирне душе можемо да јој покупимо.

После сам сазнао да јој је јеж био потребан због мишева и пацова који су се из Мртваје у по бела дана пресељавали у кућу. Нашла га је луњајући крај Тисе и није имала времена да га однесе до рампе.

Помислих на књигу коју ћу написати једнога дана. Биће то књига о крви и сексу. Она ће волети њега, али он неће волети њу, или обратно: То су увек ствари које пале и

- Рекла си да је писмо Меланији упалило. Рекла си да је поправила све кечеве оног дана! - Све које је питала. Мене није питала. Моје презиме је на Ч.

Жене су истресале јастуке, а чилагери и клинци чварили се на сунцу. Био је то један од оних дана у мају када на плаже ступају први купачи. Помислих на Тису још мутну и хладну, али се ипак вратих по гаћице за купање.

Не кажем да мени нису сметале моје проклете ноге и леђа пуна пега која су се првих дана на плажи црвенела као заставе за бикове. Био бих луд кад бих то тврдио.

Али, трудио сам се да не гледам, а за неколико дана ни други не би гледали у мене. Могао бих слободно да скачем у воду, пливам или се печем на сунцу крај лене,

Било је нешто око девет кад сам се коначно извукао из дворишта после свих оних прича да ће за неких десет дана крај школске године, итд., итд. Нисам знао да одговорим на питање хоћу ли прећи у следећи разред и то ме је узнемирило.

- Лудирали смо се ових дана - рекао сам. - Само то? - подигао је своје тешке очне капке и мени се учинило да га опет видим обријаног темена како

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Не иштем ни крајцаре. Госпођа Татијана мало мисли се, па опет: — Дајте ми на промишљање један дан. — Нек’ буде три дана. Сад збогом! Имам посла. После три дана поручите ми. — Збогом. Ја ћу опет кроз дућан напоље.

— Нек’ буде три дана. Сад збогом! Имам посла. После три дана поручите ми. — Збогом. Ја ћу опет кроз дућан напоље. Поглед бацим још једаред на Софију, добро је измерим, па јој

што сâм не исприча, нисам ти ништа хтео говорити; штавише, и то сам чуо како је мати посла имала док јој је за три дана Милорадовића из главе истребила. Но, манимо се већ тога, почнимо други разговор. Шта ти деца раде? — Сви су здрави.

— Ни то не сме фалити. — Па онда треба да се четрнаест дана преправимо за пут, да се што пре кренемо, да стигнемо на годишњак — вашар у Кракову. — И то је у реду, упадне Кречар.

За осам дана све је то у реду. „Ауспрух”, и тај је у реду. Приближава се четрнаести дан. Чамча журбено трчи од господара Софре ка

Последњих три дана једнако се пеку у све три куће колачи, разна печења, приправља се вино за пут. Кад настане претпоследњи дан, дали су у

Он није никад ишао обичним путем, већ странпутице. Једаред из Кракова пође натраг, обиђе све вароши у Галицији, три дана блуди којекуд; трајало је три године, а жена му не зна је л’ жив или мртав, па наједаред пише јој чак из Коломеје,

Ту пробуде Чамчу; и време је: коње треба ’ранити. После тога одавде се крену даље. Путовали су тако још два дана и дођу у село В. Мало село, но у њему велики спахијски дворац, ту седи богати гроф. Б.

Од силних шатра, кола, из далека мислио би да је какав велики логор. Робе свакојаке, све на избор. Два-три дана само ходају по вашару, распитују, гледају робу.

На том красном кандилу израђени су светитељи, међу којима главно место заузима свети Никола. После неколико дана спреме се на пут, кола натоваре платном и пођу натраг.

Закључи дочекати излазак болести свог давнашњег верног друга, па ма га шта стало. Прођу девет дана. Не зна се још шта ће бити. Наступи петнаести дан.

И доиста, други дан изрече да је Кречар спасен. Но сада треба Кречар да се мало опорави. Бар осам дана. Кад је већ толико времена пропало, нека иду и тих осам дана.

Црњански, Милош - Сеобе 1

У ЊЕМУ, ЗВЕЗДА 129 СЕОБЕ И БЕСКРАЈНИ, ПЛАВИ КРУГ. У ЊЕМУ, ЗВЕЗДА Магловити врбаци испаравају се још од прошлог дана, облаци се ковитлају све наниже. Дубина, кроз коју протиче река, мутна је и непроходна.

Већ скоро две недеље дана, откад је дошла порука од маркиза Асканија Гвадањи, заповедника града Осека, да опреми триста бираних војника за

Оставивши две своје ћерчице у селу, дошла је била да станује, последња два дана, у једном кућерку покривеном трском, код обора, на води, само да би могла да проведе ноћ крај њега.

Кривоног и тежак, он је тих последњих дана опремао своје људе, јашући цео дан. Псовао је њене загрљаје и пољупце. Била му је досадила.

Мада беху измучени и болни у целом телу, од шест дана хода, под оружјем и теретом, заспаше само они који су већ давно били навикли на све то и којима више ништа није било

Скоро половина њих, не могавши да заспи, разбегла се тако, по мраку, некуда према граду. Заситивши се, последњих дана, пред полазак, у општем плачу и кукању, својих жена, при оном метежу и мукама до миле воље их љубећи и тукући, они сад

Последњег, Исаковичевог слугу Аркадија, ухватише тек усред бела дана, већ у близини логора. Био је потерао крмачу, везавши је за ногу.

а још више деца коју је волео, премештаху се сваки час, из пролећа, у јесен, из лета, у зиму, из весеља, у плач, из дана, у ноћ. Нити је могао да их сачува, нити да им помогне, нити да их задржи.

често превијање колена пред златним путиром, плавокоса дечачка лица и ванредна окна, кроз која допираше светлост дана, као боја небесна.

Учини му се да никада није овакве жене видео. Отпутовао је из дома братовљевог, кроз неколико дана, наврат‑нанос. И није се лако враћао. Бежао је од њих, као ђаво од крста, шаљући после поклоне, сребро, свилу, мерџане.

Па ипак, после тих мирних дана, под белим облацима багрема, мада он то не примети, поче чинити, у кући братовљевој, зло.

жао што му брат опет одлази, оронуо, рањаван, преживео, да можда умре, нити га је било жао што ће он кроз коју недељу дана можда већ бити сам, без оца и без брата, без иког на свету.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

РОЂЕЊЕ И ОСОБИНЕ, СПОСОБНОСТИ И СУДБИНА ДЕТЕТА 53 ВЕРОВАЊА О ПОСТЕЉИЦИ И ПУПЧАНИЦИ 56 ПРВИХ ЧЕТРДЕСЕТ ДАНА ПО РОЂЕЊУ ДЕТЕТА 57 МОЛИТВЉЕЊЕ (ВОДИЦА, ЗЛАМЕЊЕ) 58 ПРВО КУПАЊЕ 59 ЗАДОЈАВАЊЕ (ПРВО ДОЈЕЊЕ) 60 ПОВИЈАЊЕ 62 СТАВЉАНЕ

ОД ЗЛИХ ОЧИЈУ И УРОКА 90 „ГОЛЕМА МОЛИТВА“ И КРАЈ ПЕРИОДА „НЕЧИСТОЋЕ“ 95 ПРВА ГОДИНА ЖИВОТА 96 ОД ЧЕТРДЕСЕТОГ ДАНА ДО КРАЈА ПРВЕ ГОДИНЕ: ВЕРОВАЊА, ОБИЧАЈИ И ОБРЕДИ 97 ДОЈЕЊЕ 98 СПАВАЊЕ 102 КУПАЊЕ: МАГИЈА И ХИГИЈЕНА 105 ПОВИЈАЊЕ:

(Тако, рецимо, у околини Бара, момак убере сребрном паром детелину са четири листа и метне је у мед да стоји четрдесет дана. Касније, „ако ли се њом такне девојка, она ће се страствено заљубити у оног младића који ју је дотакао.

Често се изводе магијски поступци када је млад месец, односно када почиње да „расте“. Од седам дана у недељи, у љубавној магији користе се готово искључиво уторак, петак и субота, а доба дана је — вече.

Од седам дана у недељи, у љубавној магији користе се готово искључиво уторак, петак и субота, а доба дана је — вече.

устима, па хватају од оне пене у новој дрвеној ложици, и њоме замесе тесто и направе три куглице, осуше их у три дана на сунцу, па их уочи сваког петка прогутају по једну“.

Један од тих начина јесте да се нероткиња окупа у води у којој се породиља окупала трећег дана после порођаја и у којој се налази „постељица“.

Погодно време за успех магијских поступака за плодност јесте период када месец „расте“, односно време тзв. младих дана. Од дана у недељи најпогоднији за свадбу су „срећни дани“, посебно понедељак и недеља.

младих дана. Од дана у недељи најпогоднији за свадбу су „срећни дани“, посебно понедељак и недеља. Доба дана погодно за свадбу јесте

младих дана. Од дана у недељи најпогоднији за свадбу су „срећни дани“, посебно понедељак и недеља. Доба дана погодно за свадбу јесте преподне, када дан напредује.

⁴⁵ Ово мушко дете старо је годину-две дана, а младој га обично додаје свекрва или јетрва. Млада га затим подиже три пута од земље, окреће га истоку, љуби га и,

⁶⁶ Када жена после порођаја жели да дуже времена нема деце, треба првог дана по порођају да под стрехом изброји онолико дасака колико жели да не роди.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

На којој реци коњи царски угасе жеђ, нека на њој још годину дана нико жеђ не гаси, нека себар до новог кукурека, до нових роса и слана, нека себар чека још годину дана док потеку

њој још годину дана нико жеђ не гаси, нека себар до новог кукурека, до нових роса и слана, нека себар чека још годину дана док потеку реком нови таласи.

О СИРОТОЈ КУДЕЉНИЦИ У областима земље царске ни за једну ствар, ниједног дана, насиља да није никоме, и сирота кудељница да је слободна и поштована.

О МЕРОПАХУ Меропах да ради у недељи два дана пронијару, један да коси од јутра рана, један да у винограду копа; један по жези, уза летњу јару, да камење носи на

на жрвњу меље манастиру; један да поправља властелину слеме, један да му спрема за сетву семе; а што остане у недељи дана да ради за себе сама.

За свачије мишљење детињасто и јеретично. ЗА ПОСЛЕДЊЕ ДАНЕ Царе Душане, за неколико последњих дана и сумрака Дечанскога краља Стевана, за последњи час несрећних владалаца и јунака кад потонула детињства барка однекуд

За час дана кад буду остављени самима себи, када све овога света, и пријатељство каквога цара, и замке каквога кнеза и дужда, робо

код Лима и Велбужда, крв људска што се у боју просу, остану негде иза врата, иза прозорског смеха и сјаја, за час дана кад буду сами као звук изгубљен у космосу.

огромним ни воде, ни наде, ни очајања, који не познају васиону ни на њеном приземном спрату, који нису ниједног целог дана живели од звезданих само висина, нити се иједном огрејали усхитима песника и пелегрина.

ми деси да се властелинка заборави са себром, у кули својој или у себарској потлеуши, да се дрзник себар обеси усред дана кад се сенке смање; а оскрнављена кула да се сруши пошто се прељубница властелинка нагна да јој с прозора посматра

ЗА ЗАВИДНИКЕ За завиднике који помодре од одблесака сунчаног дана што у нечије дворе продре, за човека који мрзи и воду зато што жубори иза туђега плота, и земљу, јер рађа и код

росе и хлада докле нису утве златокриле на језеру скривеном у арише месечину са воде разагнале, док се сове нису од дана скриле, а на сунце изашле камењарке, док земља ко дете окупано дише, док не навуку оклопе фазани, док се креје не

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Обе су гајиле аспарагусе и умирале од страха када падају бомбе. А бомбе су падале сваког другог дана, тек да нам не буде досадно док чекамо одрасле да се врате на белим коњима.

Једнога дана прочуло се да почиње савезничка инвазија. Инвазија— страшно лепа реч! Обе старе даме испекле су пуну ванглу уштипака

Али, сетио ме се, и то је било довољно од њега! Онда нас је једнога дана ослободио наш рођак, партизан. Био је опасан реденицима, носио је »бренгал«, десет бомби, два револвера, двоглед,

Све остале бајке биле су сумњиве. Држао сам се за деда-Мраза као дављеник за сламку, када ме једнога дана моја рођена кћи обавести како су у првом разреду учили да Деда-Мраз уопште не постоји!

Питам се кога ће сада измислити мој ујак? ИГРАЊАЦ Игранке су почеле већ првог дана победе, која у том тренутку није нимало личила на ону добро познату даму одевену у завесу, са заставом, голим грудима

Живели смо између две игранке, од суботе до суботе. Једнога дана однекуд се појавише и ретки саксофони: блиставе, добро чуване животиње из којих се расипао лепљиви звук, пун

ТЕХНИКА НАРОДУ Првог дана после победе комесар Дуле Калпиш отвори калаузом тапецирана врата предратног Аеро-клуба у Узун-Мирковој и пусти напоље

Онда се једнога дана, у уличици преко пута Старог двора, отвара изложба електронике. Нешто даље налази се нека кутија.

Одлучио сам тог поподнева уочи Нове године да се прославим једног дана и тако вратим свету мило за драго, за оне панталоне које нисам имао.

Плашили смо се за нашу малу сестру и питали једни друге шта ће најпре учинити када се после два дана и две ноћи вожње нађе на станици Гаре де Лyон. Куда ли ће кренути? Где ће преспавати прву ноћ? Шта ће јести?

Бледела је зора и кондуктери су већ ишли на посао у ремизу. Легао сам у постељу и убеђивао се да ћу и сам једног дана, када за то дође време, кренути тамо где се ресторани не затварају у једанаест сати и где има музике чак и понедељком,

) превести моју причу жедну преко воде, можда ћу се прославити тамо, иза црте, можда ће и мени једнога дана красти брисаче с аута који има регистрацију 75, можда ћу и ја једнога дана гледати друге момке из истог краја кроз

Матавуљ, Симо - УСКОК

П. И Крајем 1815-те године, на освитак једног студеног, магловитог дана, на бедему града Котора затрубише трубе, забубњаше бубњеви, захорише се њемачке команде и псовке.

Кнез Марко Богданов Мајина поздрави се с кнезом драгом Јоковим и са осталима и отиде у град. ИИ Тога дана иза подне застуди и небо се наоблачи.

); вјеровао је да нема смрти без суђена дана, те да је лудо бојати се смрти; вјеровао је да добри јунаци и за живота бивају здухачи, који се бију са здухачима

“ Али се сви у срцу радоваху, што се неће обистинити њихова нагађања, која су чинили тога дана у зору, кад су силазили тим путем, бива, да ће осванути млак Божић.

Јер пословица каже: „Сачувај нас, боже, ведра Божића, а облачна Ђурђева дана!“ То због љетине. Али се ни кнез ни његови браственици толико у срцу не радоваху свијетлим празницима, које обично

“ А има и још један разлог. Као што знаш, овијех дана удајем унуку, Анђу Ракову, у добре људе, па нијесмо ради да је глухо испратимо и да нам нови пријатељи забаве и реку:

— Тако! — рече Јанко, угодно изненађен. — Ја бих могао сјутра да га походим? — Не сјутра. Првога дана Божића полази се само браство! Прекосјутра, на Божји дан, можемо заједно!

Наћи ће се за тебе! Би ли их обукао? — Бих! Хоћу... Реци ми, молим те, могу ли истога дана походити гувернатора Вукотића?

Три дана гонили су их наши и Руси и отму им све земљиште између Цавтата и дубровника и узеше једну заставу и око двије стотине

Вјаземски узе главну команду над редовном војском, а владика над својима, те у зору летњег дана почне напад овако: од флоте одвоји се пет бродова под заповијешћу контраадмирала Сорокина, и примакну се што се могло

Нас се рани и изгибе око стотину. Владика је предњачио, и сви су се наши главари добро поднијели, али тога крвавог дана изнијеше ногу пред другима и мудром управом одвојише: Саво Марков Петровић, гувернадур Вуко Станков Радоњић и цетињски

Што јест, јест. Је ли овако, браћо? Сви старији потврдише. — Прекидосмо Дубровнику воду, а Руси за дванаест дана намјестише на отетијем висовима двије батерије, па почеше гађати град.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Докле год свадба, то јест, не прође, треба да је проводаџија код младожење на ручку бар у недељи дана по једанпут, то јест. МЛАДОЖЕЊА: Па изволте. ПРОВОДАЏИЈА: Ајде де! Само преправи добра вина и доста киселе воде.

Три дана су моја, а после макар вратове, то јест, поломили. (Одлази.) УГЛЕД 2. (КОД ДЕВОЈКЕ) ОТАЦ и МАТИ МАТИ: Али, човече,

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Коменског (1592—1670), који је деловао као васпитач на територији Чешке у XВИИ веку: од тог дела, па до данашњих дана, могуће је пратити непрекидност једног развоја.

дела народне књижевности, рутински писани романчићи и лоше песме, и, на крају, вредне књиге које је „писац, једнога дана, случајно, из хира, написао, наменивши их деци”4.

Поранио Краљевићу Марко прије зоре на недељу дана; узјахао танкога комарца, притегао пушку кремењачу - оде Марко низ поље ловити.

Сам ју је, прилично невешто, и илустровао. Поставши, наједном, свестан своје изузетности, Зајац-хвалисавац једног дана радосно поскочи И целом свету објави што не рече дотле никада: Међу зверима прво место мени припада!

Као какав дежурни песник, спреман да се у свако доба дана и ноћи одазове на позив. Овакав однос према поезији, срдачна распричаност и везаност за свакодневно и пролазно, већ

живот; Природа га кажњава и награђује, а он јој све предаје, и муку и радост, и живот сам, све до последњег дана, до сахране на Михаилића брду. Све је том човеку јасно као на длану, а опет све му је недокучиво, древно...

Деда Раде, та лепа праведничка душа, овако тугује за својом умрлом женом: И тако из дана у дан: дедове жалбе све су краће и безгласније, док се најзад не сведу само на мрмљање и потврдно климање главом.

Земља је пуна чудеса: свако годишње доба, сваки тренутак дана и ноћи, имају своју меру простирања у вечности и у души.

Сећање на нешто што се само у вечности поново пронаћи може кида нас и усрећује: Минуло је од тих невеселих дана већ скоро пола вијека, деда одавно нема на овоме свијету, а ја још ни данас посигурно не знам какве је боје слез.

О мајци, оцу, деди, баби, сестрама и браћи Лукић пева као дете које поетизује свет: Свакога дана кад с посла дође мој тата мени косу чупне, мој тата мене шаком лупне, и каже: - Јак си као гвожђе.

Свакога дана кад пере руке он насапуни сестри лице, и прска водом канаринце, и с нашом мачком игра жмурке. У овој породичној

Тренутак Душан Радовић присутан је у дечјим публикацијама од првих послератних дана; песничку збирку Поштована децо објављује 1954; пажњу шире јавности привукао је тек пошто су се велике књижевне распре

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

МИЛЧИКА: Кад су ови дана маџарски официри давали бал... НАНЧИКА: Ми смо зато ишле да не подозревају. МИЛЧИКА: Један ми је тако лепо правио

Ми морамо, драга моја, да оснујемо ,,Одбор родољупкиња“ којега ће цјељ бити: распростирати народност. Ја сам већ три дана на штатутима радила, и бићу ови дана готова. НАНЧИКА: То је лепо. Но мислим да ће бити опасно док су овде Маџари.

Ја сам већ три дана на штатутима радила, и бићу ови дана готова. НАНЧИКА: То је лепо. Но мислим да ће бити опасно док су овде Маџари. ЗЕЛЕНИЋКА: Шта, ми да се бојимо?

ЛЕПРШИЋ: Какво друштво? ЗЕЛЕНИЋКА: Већ сад не питајте. За неколико дана тако ће вам и овај Гавриловић и други маџарони постати родољупци, те ће и турске кокарде поређати.

ЛЕПРШИЋ: Тако је. Но и заслужили смо, јер немамо људи. Узмите средоточно правленије, које је ови дана установљено: какви су чиновници? ЖУТИЛОВ: То је истина; ниједног од нас.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

духова и стварање идеја у том делу српског народа колико та непрекидна верска гоњења којима су били изложени од првога дана свога доласка па, углавноме, све до краја XВИИИ века.

Аустрији свештеници, нарочито царски исповедници, имали су врло велики утицај на ток државних послова, и од првих дана почело се радити да се »шизматички« досељеници са Балкана преведу, милом или силом, у »јединоспасавајућу« католичку

Вера је за њих само форма, и они у години празнују и не раде сто шездесет дана. Празноверице и луди и штетни обичаји царују: вера у вампире, вукодлаке, вештице; славе и свадбе се окрећу у оргије

и штетни обичаји царују: вера у вампире, вукодлаке, вештице; славе и свадбе се окрећу у оргије које трају по неколико дана; појаве двоженства су доста честе, као што су морални односи врло расклиматани.

1756. је у Москви и у Смоленску. 1757, путујући пуну годину дана преко Пољске и Угарске, врати се у Карловце. Не добивши место за наставника у »Покрово-Богородичиној школи«, увређен и

И од првога дана свога доласка на престо он улази у рат са католичком црквом, који се неће прекидати до његове преране смрти, 1790.

На неколико дана пред смрт писао је он: »...ако је што достојно било у мојим начертанијам, све то приписати ваља оним шчастљивим

прође Италију, и из Ливорна морем отиде на грчко острво Хиос, где је као учитељ талијанског језика остао скоро годину дана, до 1780. Преко Цариграда оде у Јаш, у Молдавију, као домаћи учитељ једног молдавског бојара.

стар човек, са утврђеним гласом најученијега Србина, он је поставио себи за девизу: »Старим учећи се«, и на двадесет дана пред саму смрт писао је: »Дневи се и године поткраћују, тело изнеможе, а душа би јоште нешто хотела.

књижица имала је чисто практичан значај: она је правдала кораке државне власти за укидање силних празничних и нерадних дана у православној цркви.

лѣтописа, почела издавати и књиге, и остала центар књижевне и научне делатности код угарских Срба све до данашњега дана.

Навикао је да гладује кад пише; своју драму Обилић писао је за осам дана на Ловћену, и дневно пије по десет ока воде. Његове идеје мутне су, замршене, чудњачке.

Милићевић, Вук - Беспуће

Гавре Ђаковић осјећаше се сав раздрман, изломљен, изубијан, као да путује неколико дана. Лагано га је болила глава. Он осјећаше по себи нешто тешко што га сажима под својим теретом.

шума чује зврјање кола и топот коња, — кућу које се не тиче спољашњи свијет, гдје све само њега чека, гдје се мјесец дана мисли и говори о његовом доласку, спрема за њега, постоји за њега.

Сјећа се, једног дана, Милан је био заборавио да говори њему, и причао је весело, с много вјетрењасте, лакомислене немарности, о свему, о

Послије петнаест дана, пошто је уредио ствари, нерасположен и нервозан, не могући издржати лелекање и писку закрвављене матере, Гавре

их напије најбољим вином и подвори најслађом пршутом, да покоље десетеро пилића, јагње, прасе, да их гости по неколико дана и да их не пушта да оду тријезни; а кад би они отишли, поново се замрачивало његово лице, он је још чвршће стезао

Његова сила не малаксаваше, изгледајући још дуговјечна. Па и она се сломи једног дана. Једног јесенског јутра, пред свитање, док напољу непрестано пљушташе густа и бујна киша, тргао је дјецу иза сна неки

Па, једног дана, кад доби вијест да су оптужени сељаци, ради недовољних доказа, били ослобођени, он се смрачи , увуче у се , погну се

Да се што не љутите на мене? — запитала је она плашљиво једног дана, прије него што ће да пође, пошто је двапут дуже остала него што је имала посла; на сваки начин, то је већ толико пута

— Ја волим да ти долазиш. Она се насмија радосно, стајаше још неко вријеме и оде сва задовољна. И од тог дана, она удвостручи своју пажњу и бригу, мислећи и старајући се о њему; доносила му цвијећа и воћа које је сама узбирала,

— Како да немам? - рече он и погледа је. — А ти? Она се весело насмија и побјеже. Једнога дана пљусну киша кад је хтјела да полази. Он јој рече нека причека.

Као други! Колико бола, понижења и истине! ГЛАВА ЧЕТВРТА Сјећао се предвечерја једног врућег љетног дана, пуног загушљиве прашине и сухе жеге, док се сунце спуштало и слабило: главном улицом комешало се, мимоилазећи се,

А дани пролазе. Једног дана лежао је у хладовини у башти, под једном старом трешњом са испуцаним деблом и гледао кроз грање у бјеличасто плаво

Сремац, Стеван - ПРОЗА

оно што се десило Павлу Постиљоновићу кад га је позвао Јован Максић, назван »Ватра«, да му буде полаженик првога дана светлога празника рождества Христова. А ево како је то било.

Дакле, прво ћемо почети са домаћином. Јован Максић, тај што је био домаћин првога дана Божића био је поштен човек, и кад то кажем, ја не говорим онако напамет, нити тражим да ми верујете онако на браду.

А мати га гледа само, па ужива. »Ако бог само дâ нани дана, та радиће нана дан-ноћ и ногама и рукама, па ће нана тебе послати за медиционара!

И олако му се прошло! Био је само изненађен једнога дана. Кад је једнога дана сео већ за сто и узео перо и опробао га на нокту левог палца спремајући се да нешто преписује,

И олако му се прошло! Био је само изненађен једнога дана. Кад је једнога дана сео већ за сто и узео перо и опробао га на нокту левог палца спремајући се да нешто преписује, приђе му шеф и каза му

И он се опет некако ућушка у државну службу. И једнога дана се опет обрете међу гомилом практиканата као стари Југ међу Југовићима.

Неколико дана после тога, могла се читати изјава у тадашњем полузваничном органу којом прелази у странку која је на влади.

Тако он сад, без одушевљења и без полета, отаљава свој посао у пошти. Свакога би дана отишао раније у пошту и читао указе у Српским новинама, јер се охладио и разочарао, и није веровао ниједним новинама

Е, тога смеха онда! И то тако иде из дана у дан, сваки дан. Таквим комедијама при картању збуни га Јова и Шваба редовно губи на »џандару«.

Све је то њима остављено, а домаћинова је дужност била да набави печеницу и да је уреди. Већ на три четири дана пред Божић виђаш домаћине како носе прасад кућама; сретају се, поздрављају и поносито носи сваки у руци своје слатко

Ужасну је галаму дигао у мâли, тако да је цела мâла, по читаву недељу дана раније, знала да се Јова поштар спрема да купи печеницу. И купио је. Купио је доиста на четири дана пред Божић.

И купио је. Купио је доиста на четири дана пред Божић. А то је овако било. Изиђе Јова тога дана на пијацу и стаде пред једнога сељака.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ (1843, 21. нов.) НОЋ ПА НОЋ Леп је зоре осмејак, Леп је дана огрејак, Вечери је лепа шарна, Ал' је лепша нојца чарна.

Чудни санак оваки је био: Ја сам стајô крај једног извора, Теке што је забелила зора, Ал' све јасно канô у по дана Када сине луча та сунчана, Дивно место, пуно лепирића, Пуно тица, и пуно цветића, Пуно липа и друге дивоте — Баш

ноћи сунашце, Сијај, наде, немој пресијати, Збогом, јади, а давор, срдашце, О не бој се, Бог ће добро дати, Доста дана још ће амо доћи, И узалуд за те, срце, проћи, Ал' не бој се, доће данак прави.

О стани, сунце, стани, не заоди, Бела дана собом не одводи, Да погледим сва местанца редом Још једанпут млађаним погледом, Часе млоге дено своји лета Кâ у

покупиле, Па с' одавде мене изгубиле, Све ми мило нојца расплашила, Што не могла, у таму завила, Нигде трага од дана бијела, Црна нојца сасвим преотела.

тога ћупа, Па ондака запевајмо скупа, Па још песму дено Арапину Марко војске поби половину, Те задоби тог крвавог дана Седамдесет они тешки рана, Гледа царе ове ране љуте, Па дукате повадио жуте, Па говори: „Ко излечи Марка, Ево

Ао брате, да големе страве Од громовне силене тутњаве, Ни другога ту бијаше дана, До што муње чињау проклете, Оне са сви укрстиле страна, Викну јадан: муње, мене нете!

њена, Грешно дете, тек од осам лета, Спопала је она рђа клета, Врућишчина, тешка бољезана, И то Од два или од три дана. Како дође, процвилела мати: „Помоз', оче, молитву очати!

Кажу ето сунца огрејана Да донесе нама бела дана, А мени се млађаноме чини Као мачак ноћу на сланини, Кад што шушне, а он од стра скочи, Па кроз таму засјају му

Боже мили, да вељега чуда! Што почини неколико тића, А још веће што за дуго није, Већ од скора, од Ђурђева дана, Па већ каквих оста двора пустих, Каквих ага нестануло с гласа!

Пролетна ти не дочека дана: Тебе згуби тиха бољезана, Попи лице, попи око драго, Попи тебе, о млађана снаго! О, кад мора те земља да покрива

на људском рамену; И којешта ето тако друго Што измисли, што ђегодер чу Ја помеша у приповед ту, Па отего два-три дана дуго, Па кад би је веће окончао: „Лепо, лепо, а тако дугачко! Ко да тако преповедат зна?

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Једног дана ти си је и видио, реалну, овоземаљску, остварио се твој страшан сан, твоја мора. Тих истих година, ја сам, случајем,

Био сам, скорих дана, и у Гранади, гледао са бријега осунчан каменит лабиринт њених улица и питао се: на коју су га страну одвели?

— Кажи ти своме мудром дједу да то није истина. Вук је сив. Сив, запамти. Скоро плачући отклипсао сам тога дана кући и шмрцајући испричао дједу све што се у школи догодило. Ни слутио нисам каква ће се бура око тога подићи. Шта!

Извика се дјед, расплака се учитељица, а и ми, ђаци, од свега тога ухватисмо неку вајду: тога дана није било наставе. Већ сљедећег јутра дједа отјераше жандарми.

Већ сљедећег јутра дједа отјераше жандарми. Одсједи старина седам дана у среској „бувари“, а кад се врати, ублиједио и мучаљив, он ми навече попријети прстом.

Туга да те ухвати. Минуло је од тих невеселих дана већ скоро пола вијека, дједа одавна нема на овоме свијету, а ја још ни данас посигурно не знам какве је боје сљез.

О, види ти њега. — Да, да. У по дана, у по ноћи, кад ти год драго, само га отвориш, а он ти цак, цак! — толико и толико сати.

Сат је био закључан у дједов сандук и на њега се брзо и заборавило, све док ја једног дана не доперјах из школе поносито се шепурећи: — Дједе, ја знам гледати у сат, учили нас у школи.

Он би тако истом једног дана изронио из прозирне поплаве млаког михољског љета и то се одмах знало: сјутра је Михољдан, наша слава, биће печења,

— Продадосмо, браћи Јованићима. — Је л му било жао оставити матер? — Богами, јест и њему и њој, рзала је три дана. — Ох, грехоте, људи моји. Поћуте тако и он и дјед па ће ти се истом тада самарџија сјетити и кућне чељади.

Као да им је било зазорно да се подсјећају на нешто далеко од свјетлости, дана и здраве памети, у чем се није лијепо наћи ни као саучесник ни као свједок.

И како тада, тако и до данашњег дана: стојим распет између смирене дједове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и страшног бљештавог мјесечевог

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Седам година не да да мрднем из куће, плаши се да ме неко погледа; неко ми каже „добардан”, а он зато по месец дана не говори. Није ми дао ни с братом да останем насамо. Изађем у башту, он бесни: „Шта ћеш у башти?

Треба мало да се притрпиш. Време је највећи лекар. Данас ми изгледаш мирнија. ХАСАНАГИНИЦА: У ово доба дана, светлост ми изгледа као нека милост... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Добро је и то. И то је неко побољшање.

ХАСАНАГИНИЦА: Боже, као да мртвима говорим! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Шта б дала да га видиш кад буде чуо? А? Два дана од чуда неће моћи она уста да затвори! Има да избуљи очи, бе, да три сата гледа у једну муву, а да је не види!

Ти се, Хасанагинице, удајеш за кадију из Имотског. Свадба ће бити за недељу дана. МАЈКА ПИНТОРОВИЋ: Не разумем, како да оде, а ни на виђење не сврати? Ово је чудна прошевина...

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Шта има да је гледа? Неће дуго чекати да је види. Рекох да је свадба за недељу дана. Биће посла преко главе, треба ујутру све то одма покренути. Ја ћу прво да с испавам. Мртав сам уморан.

Људском организму је потребан сан. А и шта ме испитујеш? МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Баш мало, седам дана! А куд су дарови, па позивнице, па кад ће људи стићи, ако већ зором гласнике не пошаљеш?

Оћу да учиним како је најбоље... ХАСАНАГИНИЦА: Коме најбоље? Теби или мени? Јеси ли се ти упитао како ћеш једног дана оном детету да погледаш у лице? Да и разумем што хоћеш да ме удајеш, ал како да разумем зашто толико журиш?

Немој да се лажемо, кад знамо! Ти и твоја политика! Али кажи ми шта ти мислиш да чиниш судњега дана, кад и зрно горушичино донесу да буде изморено?

Доста ми је свега! Свадба ће бити за недељу дана, то сам ти већ саопштио, и с тим је свршено! Надам се да сам био довољно јасан! ХАСАНАГИНИЦА: Није баш свршено.

(Застане, очекујући да Хасанага нешто каже. Како Хасанага ћути, бег наставља.) На жалост, ових дана удајем сестру. Ваљда си чуо. ХАСАНАГА: Начуо сам понешто, прича се. Нисам се распитивао.

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Баш ти фала! Ово ти нећу заборавити! ЈУСУФ: А кад долазе сватови? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: За шес дана. ХАСАНАГА: Нешто много брзо? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Значи — договорено? Да ја сад идем. Чека ме стотину послова.

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Значи — договорено? Да ја сад идем. Чека ме стотину послова. За шес дана, ево нас овде. На кратко, колко да Хасанагиница дете погледа, пољуби, па ми идемо својим путем.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Родбина, комшије, познаници, долазе они сваког дана и доносе поклоне, дарове и помажу. Мушки иду под вајате, хладњаке и ту пију и веселе се; а женске у кућу код Тоде н

А ти? Беше сваког дана код нас. Твоја те мајка увек остављаше идући на рад да седиш код нас, не трчиш и вијеш се по улицама и чаршији!

— На, однеси им. Нека окуси Стана, јер ме је дете целог дана слушало. И тако ми бесмо сви скупа, заједно. Колико пута ти код нас, играјући се, уморна, у нашој топлој соби,

После отпочну разговори. Моја мати је пита код кога је тога дана радила и на чијој њиви. После јој казује од кога је садашњи газда ту њиву купио.

“ И пошао сам. Знаш ли, кад се спремах да идем у другу варош ради веће школе? Ти пре неколико дана не избиваше од нас. С мајком спремаше ми ствари.

Борио сам се, мучио, ломио, и топио гледајући те тако лепу, красну и развијену, тек у процвату. Али једног дана, у први сумрак, кад сунце клони и расипа жарку румен, а хладовина већ преду зима маха над жегом; кад из топле земље

топле земље бије сувота и драж; кад зелено и чисто модро небо срце драга и пуни га опојним, раздраганим миљем — тога дана изиђох из собе саломљен од силне ватре и узбуђења. Не знам шта ми је било.

Не знам шта ми је било. Целог тог врелог дана лешкарио сам по кревету читајући и маштајући. Хладовине истина беше доста у соби али ипак беше и жеге која пробијаше

Јер ти одбијаш просиоце ради мене. Чекаш ме. Подајеш ми се. Верујеш ми као свецу и сва се сјаш од среће. Певаш целог дана да се ори башта, поток. А и глас ти дош’о мекши, топлији. И тада сам се заклињао да више нећу с тобом имати посла.

Продаде им све њиве и винограде. Он се пропи, пропаде — узедоше га душмани на врат! Сад је кријумчар. По недељу дана дома не долази нити што доноси... Имају једно женско детенце, али и оно кржљаво — Бог зна да ли ће да остане.

“... Од треће мантафе чух само свршетак: „— — — Драги, драги! дођи довече, бићу на капиџику. Ево већ три дана како чувам јагоде за тебе. Дођи, куцни на капиџик, пусти кроз рупу свој глас, те да осетим дах ти врео. Дођи!

И изведоше је. Она паде. Целу ноћ није знала за себе. Од тога дана до свадбе Стојана никако није видела. И удаде се.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

да ли се сећаш још и тих дана, те црне траге срамотних рана срезаним крилом стидљиво скриваш? Заставо моја, заставо тројна, свијено срце народа

људском жртвењаку узастопце у поворци; у поноћи хладне грозе гомилина нехајања занесеном душом носе сановање светлиј' дана, да просветле светску тмину; ал' уместо севљу њи'ну да утече светски мрак: муњско умље како сину, те обасја приокоље.

О ШЕКСПИРОВОЈ ТРИСТАГОДИШЊИЦИ Вештака вечног творилачка свест умарала се мучних дана шест Док створи свет: светлине зрак у ноћни врже мрак, висине кршне одби од мора, славуја ружи, гуји даде зуб, магарцу

” Рече Варнава, игуман млади, а старац оде тако да ради. — Ал' тамо доле испод самостана, у студени снежној зимнога дана, непрестано чека бегунац лепи, надом се греје, вером се крепи, греје је нада од главе до стопе, под стопом се њеном

златних завеса пада, да не би напаст насртљива мрака продрла у светло светилиште зрака; склопљена су врата зимнога дана, и склопљена стоје врата самостана, и самостан истог мал' да се не боји, јер син један мрака и пред њиме стоји; турски

Тишино моја, чедашце неба, ала си мила, ала си лепа, испод састанка ноћи и дана када те буди звекет ђердана, на меких груди, са грла мека када те буди умилна му звека, ил' о мушком врату кршење

Обнови се дивска снага, ал' не види дана бела, светови се крећу грудма, ал' селена сунца нема. Од подвика Филишћана привиђа му с' битка света: „Кô је јунак”,

тек, један скок тек, и ево га врх степена, и ево га до невесте и царскога војна њена; без показа вида свога, без очију дана бела, тек поведен једним циком и мирисом њена тела.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Он ватру наложи, а сунце огране и сване се, онда он браћу избуди те устану и тако пођу даље. Истог дана наиђу на пут који води томе граду.

А цар га стане сјетовати. — Немој — вели — даље да идеш, ја ћу ти за Баш-Челика казати: оног истог дана кад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили шњиме, крв паде до

А она се поче клети да је нико не учи, јер и нема ко. Послије неколико дана дође јој чоек, она му све каже како још није могла дознати од Баш-Челика ђе му је јунаштво, а чоек јој одговори:

Кад после тога прође неколико дана а царев син не долази кући, стану се чудити шта би то било да га нема. Онда пође средњи син у лов, па како изиђе иза

Кад после тога прође неколико дана а цареви синови не долазе натраг ни један, забрине се сав двор. Онда и трећи син пође у лов, не би ли и браћу нашао.

бој се, кћери моја, видиш, ми променисмо толике чобане, па којигод изиђе на језеро, ни један се не врати, а он ево два дана како се с аждајом бори, па му ништа не науди.

гледао с планине, дозове га преда се па му да своју кћер, те с места у цркву па их венчају и учине весеље за недељу дана.

После тога прође година дана, а у двору овога царева сина за њ ни гласа ни трага. Онда приступи други син к оцу па му рече: — Кад брат мој толико

Цар се страшно расрди, окује га и баци у тамницу. После тога прође опет година дана, и ни за њ ни гласа ни трага у двору оца његова.

Кад детету буде година дана, оно почне говорити матери својој: — Мати, где је наш отац? Она му одговори: — Синко, хоћемо га тражити.

Ово се у мало дана разгласи по свему свијету, те се просаца скупи хиљаде на коњима да не знаш који је од којега бољи.

онда отиде у ергелу и нађе очина коња, па га доведе кући и уведе у подруме и стане га хранити н тимарити, те за месец дана оправи се коњ као кака тица, а и онако је био крилат и змајевит.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Ти си казао да ти јошт требају. МАКСИМ: Ако сам казао јучер, то да се годину дана не дигну. Али, наравно, лакше је седити код прозора и шити. СОФИЈА (усшане): Шта желиш да радим?

КУМ: Само да може бити, дао би ти за њу и полак куће. МАКСИМ: Па би се после кајао. КУМ: Само три дана да живиш с мојом. МАКСИМ: Ама ја сам се с њоме разговарао, не види ми се тако опака као моја.

КУМ: Већ пресео би ти разговор, само да јој допаднеш шака. Слушкиња, ако је три дана пресецила, то је много. Четврти дан или је отера, или сама побегне.

Кад ју узедо, осам дана никад боље. После до шест недеља каља, ваља; али како прође шест недеља, помами се жена, и од оног доба сваки дан црња

Иди брзо, те се обуци, може пасти на тебе коцка. МАГА: Е, морам, ето, да купам дете. НИКОЛА: Остави сад дете, за по дана неће пропасти. МАГА: Али сам, ето, згрејала воду. НИКОЛА: Па мани бестрага и воду, само да добијемо сто дуката.

Но ни она није добра жена, или, што је све једно, добра газдарица, која је неопраница, која се није умила од пет дана, којој се црни аљина итд. МАКСИМ: Кажем ја, да не може ни једна добити награду.

МАНОЈЛО: Тиме већ показује да је човек учен. Мора да много чита. ИСАЈЛО: По дана иде с књигом по соби и једнако таре руком чело и свађа се с косом. А по дана седи на огледалу.

Мора да много чита. ИСАЈЛО: По дана иде с књигом по соби и једнако таре руком чело и свађа се с косом. А по дана седи на огледалу. МАНОЈЛО: Ваљда гледи колико му нарасло чело од науке. ИСАЈЛО: Не знам шта ради.

Он како је забораван, неће ни знати да нема разума. МАНОЈЛО: Е, како то говориш; а да се сети после неколико дана, па још горе. Боље да му кажемо сад. А, може бити, да га је гдигод сакрио, пак смо се бадава уплашили само.

К првом предјелу неба принадлеже сва места под равнитељем. За овима, она на којима разлика између најдужи и најкраћи дана није већа од једног сата итд., до 24. предела неба. МАНОЈЛО: Аа, сад знам, шта је 24. предјел неба.

МАНОЈЛО: Да неће прећи то и на господина? ШАЉИВАЦ: Ако се не излечи, за четрнаест <дана>, богме, обрао је бостан. МАНОЈЛО (Исајлу): Па да бежимо из службе. ШАЉИВАЦ: Не, ево овај је господин лекар.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

(Соба код Трифића) СУЛТАНА (сама) СУЛТАНА: Четрнаест дана, више нема, откако сам у ову кућу доведена и чини ми се да се четрнаест пута мозак у мени окренуо, тако ме свако једе.

СУЛТАНА (ћуши је): Оћеш да ми једнако идеш уз нос. Је ли ти изишло време, а? Хијено женска! Ни два дана нема од кад си дошла, па већ си ми се попела на главу. Убио Бог и онога који те је довео на мој врат!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Павана За инфанткињу. Музика тескобе Што раствара се у ваздуху собе И слеже као талог на дну дана. Корак у празној соби. Гласови Под куполом од кости. Дечији су. Секунде дуге као часови.

У години до двеста кишних дана, А столећа од исушеног блата; Бродови широм свију океана, Чуда сликана бојом смеђег злата.

светлом страшћу усијане; Сада све више знам да нестаћемо Као два позна плода с исте гране, Које заједно стресе крајем дана Одлучна, блага рука баштована.

Тобом дишем. У рукопису мом си уписана Између сваког слова које пишем. Изузми себе из било ког дана, И ја ћу бити извесности лишен — А то су дани које и не бројим, Јер не знам да ли у њима постојим.

А ми смо наставили у ноћ тог истог дана то ходочашће себи, Повезујући фонтане у паукову мрежу Кружне ноћне шетње; гргољила је светлост Међу капљицама, о томе

Стојте, галије царске! Слабо вас нешто видим У омаглици дана. Пред невидљивим храмом отвара се и бриди Незацељена рана.

недохвати, Све је у знаку половине пута; Синкопа коју сенком слутње прати Фігура нон анцора цоноѕціута — Двојник тог дана што се тромо злати. (10. ВИИ 1989) КАО МОЛИТВА Јеси ли уморан, Боже, Од неизвесности дела?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Језик прегризо! Што? Данас деца брзо сазревају... Моја је, богами, још право дете... Видећеш ти једног дана своје дете... Боље би ти било да скуваш кафу! Отишла...

сам помало заљубљен у његову Анчи, и сасвим сам сигуран да ме после оговара, а мене је тако лако оговарати — свакога дана пружам милионе повода за оговарање.

Уместо тога, што сам радио? Једанпут сам четири дана и четири ноћи тајно снимао на веома старом магнетофону марке „Грундиг ТК-46“ Анчин монолог, од чега је најмање три

Хоћу да кажем, одједанпут помислите да се иста ствар може и вама једнога дана догодити, а онда — ћао, рагаци! А опет је са њима, с тим маторцима, лепо, на часну реч!

Све у свему, било је то прилично конфорно место с употребом дељиве реке. Мој матори написа једног дана белом бојом на прамцу „ЧАМАЦ“.

Та ме сцена нарочито избезумљује, кад вам кажем! Тачно у том тренутку, тачно тог дана и тог месеца, тачно баш у пола један, проверила сам све: моја бакута покушава да подели један тврдо печен ражени хлеб

Вељко стално спавао са лепом девојком испод неког дрвета, да смо најгостољубивији на свету и све, а онда једнога дана, када завршите школу и отворите новине, начисто вас опали кап!

И то! Она је, наиме, сваког дана одлазила на тај аеродром, или на Савски мост, куда високе личности улазе у нашу варош, а организатори би јој уваљали и

И то! Она је, наиме, сваког дана одлазила на тај аеродром, или на Савски мост, куда високе личности улазе у нашу варош, а организатори би јој уваљали и

Најзад, и госн Суле се једнога дана нешто као прослави, када га изабраше да тумачи личност неког крајњег негативца који тек у рату као постаје свестан

Јутро је почињало његовом чувеном реченицом: „Шта оће опет тај гитлер?“, а кроз три дана се најозбилније припремао да изађе на демонстрације због окупације Пољске, Једва смо га смиривали говорећи да је тај

Ево како се одиграла читава та ствар и како се догодило да ми извисимо и останемо без дома свог. Ево како! Првог дана после рата, кажу, неки даса у кожном капуту до земље упадне у нашу кућу и извређа мога деду на мртво име што има

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

се књигом светлост с Јордана, па тече писмо, рачанске школе подгајен жарак, а шум тополе у жут ћилибар михољских дана тиховно своди са фрушких звона светао сазвук Сион Сиона. Проспе се књигом светлост с Јордана.

У чедном часу чулнога чина цвати ми, цвати Роѕа цаніна. У игри варки жаруље кресну и нема ноћи ни има дана. Од лудње судње љубице кресну, пакао с рајем под сунцем сања.

А лирски удес, мограњ лудила, чашкама заспе ружа Будима. СЕДМИЦА И сврши Бог до седмога дана дјела своја, која учини, и почину у седми дан од свијех дјела својих.

те с табле збрише сенке Уторака да у се згнезди препелице с мрака, идеју сјаја, Вишег ума грашке а ц Тпећег дана радо би да збира заводљив полен Господовог биља. У саму себе тек би унатрашке.

(Зането радан дактило-трохеј расклапа разбој, празни колица уморних дана.) - Негде нас одвеј, пахуљо шумна, врати нам лица. Голи, и празни, крећемо кротко, основе друге Божија потко!

Скорих нам дана лађицу стеши поклопац Дигни, уже одреши. Скинијо, свадбуј свадбено бела: с дванаест бројки, женских облина,

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МИТА: Кад би ми могле што помоћи! Јер чуј, Алекса, моју невољу: нисам ти од два дана окусио! АЛЕКСА: Лепо! Бар можеш и ти какву моду завести, и то Најјевтинију моду. МИТА: Ја нисам моде љубитељ.

АЛЕКСА: Па и то је добро. МИТА: Добро као наопако, кад морам другда по три дана да гладујем. Но у тебе видим лепе аљине; ти си морао боље среће бити. АЛЕКСА: О, ја сам ти сила преметнуо преко главе.

МАРКО: Опет она. А не мислиш ли ти колико треба имати новаца за Беч? ЈЕЛИЦА: Ах, тамо живити три дана више вреди него овде три године! МАРКО: Знам, само да има ко да шиље за трошак.

О, кад би хотјео приповједати шта ми се којешта на мом путешествију догодило, морала би визита три дана трајати. ЈЕЛИЦА: Ах, да ми је могућно, не би вас пет дана отпустила.

ЈЕЛИЦА: Ах, да ми је могућно, не би вас пет дана отпустила. АЛЕКСА: Вјерујем, то ми се често на путу догађало; ал тако ми и треба кад много знам.

ЈЕЛИЦА: Ум Готтеѕwіллен, господин барон, је л могуће да вода гори? АЛЕКСА: Зар ви о том нисте чули? Три месеца дана новине нису ништа друго писале него о томе. Но, наравно, на шпанском и француском језику.

ЈЕЛИЦА (с оцем одлази). МИТА: Ког си врага радио, те ниси задржао прстен; бар би поштено неколико дана поживили. АЛЕКСА: Ћути, дедаче, овако ће боље бити. Не видиш ли да су ово мáме?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

! Ех, кад би нашли чаробни крај, Црвеног Врапца завичај!“ Једнога дана, прича нам каже, другови пошли да Врапца траже.

Понекад, опет, у освит сив, низ кланац неки промакне див. Једнога дана дружина славна нађе се срећна на крају горе, пред њима пуче равница травна, љуља се, шуми зелено море.

Чета дјечака, брзих ко чигра, ту се на пијеску крај воде игра, проводе живот лијеп. Под врбом старом, за дана врућа, са псећом браћом пландује Жућа и врти чупав реп.

Искра ми златна у воду пала, тамо је зграби рибица мала. Узалуд би ми труд. Од тога дана нисам на миру, удицу бацам по сваком виру у дан вјетровит, ружан.

! Унутра сједи чувени госа, храну му скупља милион људи. За мене ради свакога дана крилата војска Џивџана хана.“ Дивима леђа од страха бриде. „Чујеш ли само страшнога ђиде!

Кад падне вече, крену се браћа, Сваки се дому — печурки враћа. ИИ Цурица нека једнога дана купећи дрва у шуму зађе и тако најзад, с бременом грана, пред малом кућом она се нађе.

Капетан Мачак.“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Од тога дана, за Мачком другом, плакао старац дуго и дуго ...

Пред њим, дан хода, шири се страва, његовим трагом путује слава. ЛИЈИНО ПИСМО Једнога дана, видели нисмо, Јежић је, кажу, добио писмо. Медено писмо, причао меца, стигло у торби поштара зеца.

Овуда — ево — видиш, јутрос, у освит дана, прошла је, важна и тешка, гракћући, — госпођа врана. А за њом, корака лака и дугог репа — сврака.

ПУТ НА КИЛИМАНЏАРО (КИЛИМАНЏАРО, АФРИЧКИ БРИЈЕГ: ПРИ ДНУ ЈЕ ЖЕГА, ПРИ ВРХУ СНИЈЕГ) Једнога снијежног дана три се другара сложе да пођу на далек пут: слонче од порцулана, мајмун од сиве коже и лав од вуне, жут.

“ Весело слонче труби: „Хајдмо у гнијездо старо! Бјежмо од људи грубих! Правац — Килиманџаро!“ И једног зимског дана, док се пахуље множе, на далек пођоше пут слонче од порцулана, мајмун од сиве коже и лав од вуне, жут.

Триша, господар млина, старина сваком драга и знана, прекрасне ћуди, с навиком чудном: свађа се с мачком свакога дана. Кад вика јекне над бучном водом, лукав се пацов смешка под водом.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Потрошио је више милиона да га претвори у замак. Млади маркиз... — Долази кроз два-три дана, — додаје жена. — Стара маркиза је већ тамо. — Воли женске радове; ваше девојке мора да су добре везиље?

Да није маркизе и њеног сина ми бисмо често помрли од глади. — Ове зиме је језеро било смрзнуто? — Четрдесет и два дана. Младићи су одржавали пролаз кроз језеро, таман колико да се провуче једна барка. Требало је дан и ноћ одржавати га.

Не би иначе било хлеба. Риба је већ била под ледом. — Морали сте грдно пропатити? — И колико! После десет дана нико више није имао ни пет пара у џепу. Несрећа је била што зими нема никога у замку. — Жена вам изврсно весела.

Ја сам ловац. — Колико вас има послуге? — Сада смо четрдесет. Али ће са господином маркизом кроз два дана доћи још двадесет. Шофери, механичари, собарице и лакеји. Хоћете ли да видите замак? — Не верујем.

Колико је девојака удомила! А још треба мислити на госте. Долазе сваке године. Дођу само на неколико дана, лове по језеру, прелазе моторним чамцима на обалу а оданде праве излете аутомобилима.

3атим скоро истога дана сви оду; али за то време имамо посла од ујутру до увече. — Ретко је одакле овако диван изглед на језеро.

У целом свету пишу о томе. Мислите ли да се то може избећи? — Не знам. Можда ће једнога дана ратови сасвим ишчезнути. Дубоке, исконске силе које покрећу ратове, више неће имати дејства.

Већ као помори и несреће. Једнога дана ће цело човечанство пазити узбуђено да такав помор на њега не наиђи. Сваки народ засебно пазиће на себе непрестано, да

— Хоћу, господине. Јесте ли видели замак, господине? — Не овом приликом. — Ја ћу кроз два дана прећи, као увек, у замак да служим. — Тамо можете много научити. — Како не!

То је увек прича из времена кад је језеро било смрзнуто („четрдесет или четрдесет и два дана, рекли су ми, мислим даље у себи; у осталом, шта ме се тиче колико је дана било смрзнуто“).

смрзнуто („четрдесет или четрдесет и два дана, рекли су ми, мислим даље у себи; у осталом, шта ме се тиче колико је дана било смрзнуто“).

Његове очи су пуне суза: — Мала је боловала већ три дана и моја жена се већ разбољевала што ниједан доктор не може доћи на острво и што ћемо је тако изгубити.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Ми смо од њега чули, како је на небу био, Јер нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо, После је, заната ради, у варош отиш'о с њоме”.

6 А и на што црног кипариса грана? Дан помена стиже, Тога славног дана Одслужена биће, што окове кида, Страшна панихида.

Она пева целе ноћи, она пева целог дана, Не плаши се од кобаца, нити бежи од сељана. О тој лепој малој тици причају се чудне бајке: То је душа мале кћери над

Венуло је мало дете, што му земља мајку крије, Нестало га једног дана и никада дошло није... Куд се дело? Шта је с њиме?

Куд се дело? Шта је с њиме? Нико није знати мог'о, И од овог тужног дана протекло је врло много. — На тичарском равном пољу, где протиче хладна Дрина, Са лиснатом својом круном храст се диже

су ми поља и дворане веље, Кад се у њих сами уселио јад; Тек што зора сину са истока рана, И запева славуј у сусреће дана, Јунак их је један походио млад.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

о правди, у вепру се чуо чукундеде глас, у птицама се огласише сестре неке, сиротице неудате ил нерођене, те много дана дуже ловисмо све праву да сретнемо звер. Тако смо се и вратили у село руку празних и гладни.

КАВГЕ Не питајте ме зашто сам на коњу лутам међу стењем, свакога дана заборавим по једну реч и сваке ноћи изгубим по једну звезду и сваког јутра кроз друга врата бежим из свог дома,

Видим вазнесење: оно почиње сваког јутра и не боји се пада. Свакога дана нешто се увис понесе и спас нам пређе преко усана.

и пева мимо уобичајеног лицемерја све је у хлебу истина овог века коју хвалим хлеб који се пече преко целог дана хлеб који се простире преко државне границе његова кора је сласт и благост безмерна по хлебу се човек разликује од

и хвата гусле и казује две речи: кука и мотика и виче по суседству: буна и комшија се одмах буни зар и последњег дана у војску све даље јечи: буна буна буна!

О не то је горе од напасти оштрих! Анђели иструбите зору! Краљевски петли нек се дана сете господски тражимо почетак зала уништења шта се то радило са људском врстом али нема смисла да нас и

па војводе у белим кожусима и монаси што крију соколе под ризом византинци никада не беху млађи но претпоследњег дана од среће сви посташе малолетни цару је кратка брада и модре им зоре над веђама свићу као да их пропаст никад није

с тавана свет пада с дуда по део света пада где год се крене свуда још једном о томе шта се све прекида последњег дана на временској траци свршава се доживотна робија и чиновнички уранци прекида се историја болести неизлечивих лудака

поштени су постали кукавци сињи а славни су дрзници и за рај путују тврдице и прзнице заводе ред на измаку овог дана у коме су све мачке црне и сваки је играч у исти мах на реду да баци своју карту на чоју пред лихвара који нам је

на Марици и Сутјесци насред Теразија увек гини у свакој јами гини гини гини у Глини па опет до последњег светског дана ја сам порасла носећи кондире и носим децу око паса и видим аждају која на њих полаже право јао шта се то рађа

жељан да се са собом сретне као и ти што на свом длану и са својим прстима остајеш у већини међу многима сам из дана у дан дат тамо где се знаци скупе и збију твоја је соба општи стан предсобље повратка у потпуно знање које

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ГИНА (још од уласка сваки час крије очи марамом и плаче): Не могу да се уздржим. Што кажу, ето, пре седам дана био је ту, овде, у кући... а данас?... СИМКА: А данас, ето, одржасмо му седмодневни парастос.

АГАТОН: И неће бити отворен све док не прође четрдесет дана од смрти покојникове. ПРОКА: Молим те, Агатоне, ја сам баш јуче прочитао закон, а питао сам и нашега кмета-правника и

још неке адвокате, који долазе у општину, и сви ми они кажу да нигде у закону не пише да се тестамент отвара четрдесет дана после смрти завештачеве. АГАТОН: А мислиш ти да ја нисам распитивао? ТАНАСИЈЕ: Па оно, сви смо се распитивали.

ТАНАСИЈЕ: Па оно, сви смо се распитивали. АГАТОН: Сви, дабоме! Јер, брате, ко ће жив дочекати четрдесет дана. Бројим сваки дан на прсте, а ноћу све сањам неке цифре са пет нула.

пет нула ћеш да извиниш а што се тиче отварања тестамента, ја, право да вам кажем, и волим што ћемо почекати четрдесет дана. АГАТОН: Па јест, ти волиш да густираш. ТРИФУН: Па да густирам, дабоме!

И да хоћу, не могу. АГАТОН: Е, бога ми ћеш да причекаш, јер ту своју жељу да се тестамент отвори четрдесет дана после његове смрти покојник није само онако казао, него је то написмено изјавио, на записнику код суда.

Знао је добро он шта ради. Кô вели: ја ћу мојој фамилији четрдесет дана, па да себи обезбедим тих четрдесет дана жалости, а не да ме од првог дана после смрти грде и оговарају.

Знао је добро он шта ради. Кô вели: ја ћу мојој фамилији четрдесет дана, па да себи обезбедим тих четрдесет дана жалости, а не да ме од првог дана после смрти грде и оговарају. САРКА: Ију, а ко би га грдио?

Кô вели: ја ћу мојој фамилији четрдесет дана, па да себи обезбедим тих четрдесет дана жалости, а не да ме од првог дана после смрти грде и оговарају. САРКА: Ију, а ко би га грдио?

и забраде црнином; Сарка удовица нека обуче своју црну хаљину у којој сахрањује мужеве, а Гина нека плаче четрдесет дана. ГИНА (заплаче се). САРКА: Де па ти, прија-Гино, то Агатон онако, примера ради. АГАТОН: Па, примера ради, дабоме!

АГАТОН: Удесио, него! Кô вели: нека моја фамилија, тако маскирана, иде четрдесет дана, као ожалошћена породица; нека иду за сандуком оборене главе; нека долазе на све парастосе и нека ми пале свеће, а

ТАНАСИЈЕ: Па добро, кад већ мора, нека му буде. Чекаћемо, иако нам није до чекања, али зашто за тих четрдесет дана туђин да управља имањем?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Ех, шта ћеш, војна дисциплина!... Строга вика на војника! — чули су се гласови. — А што си ти запео првога дана, кад ти је близу? — Знаш како је...

— Разумем! — говорио је сав црвен наредник и страшно погледао Тасу, који ситно затрепта очима. Радило се целога дана. А сунце припекло, па јара трепери два метра од земље... Заузети послом, људи нису ни имали времена да мисле на рат.

Али људи су још забринути и ћутљиви као да су у ишчекивању неке немани, јер тек сада настаје оно што је главно овога дана. Очекује се смотра коју врши командант дивизиона. Наскоро се узмуваше око суседне батерије.

Дугачка колона возова, обавијених облацима прашине, кретала се лагано... Првих дана неки су стављали мараму на уста, да би се заштитили од прашине што се таложила по лицу, обрвама, трепавицама, па и на

Али имало је дана кад им није било до причања. Нарочито кад по доласку у бивак треба чистити оруђа од прашине, или када однекуда из

Иако су војници поступали по његовом наређењу, ипак, после неколико дана марша, примећено је како су груди неких коња рањаве.

Јесте ли разумели?... На своје место! Овде смо преданили. Био је четврти август. Али истога дана увече око десет часова, труба засвира „устајање“, једанпут, други пут, па трећи пут, што треба да значи журно спремање.

— Пази, пази — говори нервозно командир — сакупљају се око онога, па ће им ђаво бити крив. — Нису већ два дана ништа јели — додаде потпоручник Александар. — Море, зар им је стало до јела сада!

Сви су ти испади били исувише незнатни према ономе што они жртвују. А после, нису већ два дана примили храну. Када смо кренули, војници су плен братски делили међу собом.

Војници!... Ми нисмо још казали своју последњу реч. Биће дана и мегдана, када ћете показати своју пуну вредност, да ће и поколења са дивљењем указивати на ваше јуначке подвиге.

И тако, сви смо тога дана били љути. Сретамо рањенике који причају да се код Шапца воде очајне борбе, да има много мртвих и рањених...

— Таман ми пристигнемо, а непријатељ побегне — трља задовољно руке Милан. У Бошњаку смо остали пет дана, а шеснаестог августа зором кретосмо.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Тада учитељица, која је дошла пре три дана и упознала се са главним околностима, саопшти Гојку да ни он нема стана, него ће морати становати у једном собичку,

— Прво запишите рачунаљку; без ње не могу ништа радити, а требаће ми кроз месец дана. — Рачунаља... а шта му је то ? пита је кмет, као бајати зачуђен. Љубица му објасни; рече и колико ће коштати.

Љубици се учини да се овде не могу деца навићи реду, (а она то хтеде постићи одмах првог дана), па их уведе у школу.

— Зар нећете да нам видите школу ? запита Љубица као чудећи се. — Био сам у њој и летос о испиту и опет пре месец дана кад смо мерили вашу учионицу и поручивали скамије.

— Ех, уздахну он и окрете лагано корачајући к своме самохраном и невеселом стану. ВИ Протекоше још три дана. Љубица све више улази у посао и све се више одушевљава радом.

Јок, ја сам то са њима наредио све за четири — пет дана: сто, столица, клупа, табла и т. д. А сад је већ време да се почне радити.

Да то учиним сад одмах, док још нема опасности. — Нема ни недеља дана како сте дошли на ово место, па већ да тражите премештај, и то још без узрока! Јер шта бисте могли навести за разлог?..

заморном раду тражила је утехе; у послу је угушивала онај стални страх од некакве несреће, који је обузе ових дана.

гледаше, не знајући већ шта да мисли: осећаше само како јој се крави лед око срца, што се нахватао за ово неколико дана ; осећаше како је обузима некакво пријатно расположење према свему, па чак и према овом писару. »Збиља, красан човек.

И сад се живо сећа тога осећања, па му душу обузме слатка топлина. И све тако лепо беше, док га једног дана отац не узе за руку и одведе у окружну варош. »Много вас је, рече му отац, па не могу све да исхраним.

Сад се и сама смејала својој пређашњој бојазни и страху, и питала се : чега се имала бојати? Ето, већ више од месец дана човек долази, и осим задовољства и пријатељства она не осети ништа друго пред њим.

Пре недељу дана донео им је сам писар обома плату, док други учитељи још нису ни мислили о томе. Гојко чак узе и нешто пара унапред,

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Мислила су два брата рођена За кога би сестрицу удали. — Ако ће је дати за Месеца, Он се мења за годину дана Пуно право до дванаест пута, Дванајст пута сестра удовица; Ако ће је удати за Сунце, И Сунце је нагло и жестоко,

“ 98. Жетву жела лепота девојка Златном руком и сребрним српом. Кад је било око пола дана, Запевала лепота девојка: “Ко би мене снопље повезао — Дала би му моје бело лице.

Те погледа мобу накићену, Мобу гледа, а моби говори: “Моја мобо, не просипај класје, Далеко је до Ђурђева дана, Камо л’ није до новога љета.“ 102. Или грми, ил’ се земља тресе, Или бије море у брегове?

небо — да ли је лист артије, Што је гора — да су калемови, Што је море — да је црн мурећеп, Пак да пишем три године дана, Не би моји исписала јада!“ 113.

127. У Милице дуге трепавице, Прекриле јој румен’ јагодице, Јагодице и бијело лице. Ја је гладах три године дана; Не могох јој очи сагледати, Црне очи, ни бијело лице, Већ сакупих коло ђевојака, И у колу Милицу ђевојку — Не

“ “Ако кара, убити те неће, Ако бије, а ти бежи к мени, Код мене су врата отворена У пол’ ноћи као у пол’ дана!“ 133. Кончић кује крај мора алата. Копчић кује, далеко се чује.

хоћеш воду пити, дођи у јутру, У јутру је свака вода бистра студена; Ако хоћеђ брат’ босиљак, дођи у подне, У по дана сваки цвијет л’јепо Мирише; Ако л’ хоћеш мару љубит’, дођи довече, Јер у вече свака драга сама уздише.“ 156.

“ 197. Колико је у недељи дана, Сви су дани од сребра сковани, А субота од сувога злата — Субота је недељу донела, А недеља дику са салаша. 198.

девојка, Разболе се, мајко, Јеврима девојка, Раболе се, мајко, на сам дан Велигдан, Болест боловала три недеље дана, Богу душу дала на сам дан Ђурђевдан, Аманет оставља своје старе мајке: “Да ми зовнеш, мајко, јерменског мајстора,

228. Војску купи Ерцеже Стеване, Прво рока, на недељу дана; Стевана је сјетовала мајка: “Ој, Стеване, моје дијете драго! Право пиши момке у солдате!

позлаћује, Тећи меће халке на јабуке, А четврти алем камен драги, Покрај ког се види вечерати У по ноћи као у по дана. Трговац је бешу доносио, Бабо сину бешу куповао, За њу дава три товара блага — Да се љуља чедо пренејако. 239.

261. Марамица свилена па шушка, Мој драгане убила те пушка. 262. Синоћ сам се с диком руковала, Три ми дана рука мирисала. 263. Престајаћу боса на сокаку, Дико моја, на твојем опанку. 264.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Волга, бокте, то ти је пола Русије! ГИНА: Због Дњепра се ниси трезнио недељу дана! Ко да имаш воденицу на Дњепру! БЛАГОЈЕ: Сит сам ја твога звоцања, и то одавно!

ГИНА (враћајући се из куће): Свакога и ти примаш у кућу, сачувај Боже! СИМКА: Ко седам дана не види белога бога, осмога се обрадује и ђаволу! ГИНА: Обрадоваћеш се ти, кад ти кућу напуне стеницама!

ЈЕЛИСАВЕТА: Ово је неком и доручак, и ручак, и вечера! СОФИЈА: И то за последњих неколико дана! СИМКА: Шта кажете? ЈЕЛИСАВЕТА: Кажем да сјајно мирише! СИМКА: Окупацијска гозба!...

молим, да у Хамлету будеш Хамлет, у Разбојницима Карл, у Галебу Трепљев или Тригорин, шта ти већ западне, али да преко дана, изван представе, у обичном животу, будеш као и сав остали свет — оно што јеси, Филип Трнавац?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Слушај ме, драга, последњи пут. Умрећу, па кад се зажелиш мене, не вичи име моје у смирај дана. Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.

Имали смо и посету америчког циркуса Барнума. Мој отац је, годину дана пре тога, био отишао на село, у Иланчу. Дотле ме је чекао, пред позориштем, и кад снег пада.

Наручио је за моју матер меда. Умро је идућег дана. Није дозволио да ме позову из Темишвара, са школа. Моја се мати, удовица, вратила доцније опет у Темишвар и становала

Једрили смо у Сењском каналу. А под острвом Првићем, једног дана мал’ се нисам удавио. Зубранић је после прешао на хрватску страну, али не знам шта је са њим било.

Са нама је био и Петар Добровић. Једног дана – да бисмо читали Хекторовића, на мору – пошли смо са Хвара на Вис, у чамцу једног младог инжењера са Брача.

Ја сам тада био у петом разреду и онда сам, сваке године, проводио неколико дана на селу. И тада ми је још личило на идилу.

Био је неконформист, и влада, и радикална партија, гонили су га, тако да је сваки час губио службу. Једног дана дошао је, певајући, у канцеларију. Попео се, певајући, на орман. Био је с ума сишао.

Не ваља то. Много бих губио. Требаће они патриоте и у Аустрији. Да се ја вратим, лепо. Ја сам онда два дана опонирао, па сам се вратио. Ја сам се давно на тог пуковника одљутио.

Вест да је у Сарајеву убијен аустријски престолонаследник, стигла је до нас, тог сунчаног дана у Бечу – који је освануо без и једног облачка – после ручка.

Све се из Беча разишло у летовалишта. Нико није ни сањао шта нас чека. И ја сам се, првих дана после атентата, склонио у шуму Беча (у Хинтербруел), јер се полиција беше, дискретно, заинтересовала за чланове

Били смо се договорили да проведемо лето на мору, код Трста (Мирамаре). Пре тога, хтео сам да проведем неколико дана у Новом Саду, код брата.

Студенти универзитета, у Аустрији, имали су право да бирају род оружја и служили су у мирно доба свега годину дана. Те године, у пролеће 1914, и ја сам био рекрутован, у Бечу, и одређен да служим у градској артиљерији тврђаве у

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Много је година Магдалена ту живела, па је Ту и умрла. И неки људи, који су тамо били залутали, нађоше је једног дана у пећини мртву. Магдалена је била већ давно мртва. Од ње не беше остало ништа осим голог костура.

И од тог доба има на свету и белих ружа. АНЂЕО СМРТИ Шестога дана стварана, рано у зору, седео је на престолу Господ Бог, окружен великим мноштвом анђела и слушао песму њихову којом су

А кад сељак с људима дође па виде краву на суву, рече: — А, гле! извукла се — хвала Богу!... КУКАВИЦА Једног дана, о неком празнику, дође Исус у Јерусалим и уђе у храм да учи народ.

Једног дана газди липше магарац. Газда пошаље слугу на вашар да му купи другог магарца и обећа му награду ако му нађе магарца по

“ И он се остави дотадањег живота и биваше из дана у дан бољи. Једног јутра дозва к се би мудрог слугу. — Ја сам ти — рече му — обећао награду ако ми купиш магарца по

ХРИСТОС НА ПУТУ Обилазећи градове и села На работу је пошо свога дела. Пут га поведе тога лепог дана Кроз млада поља сунцем обасјана.

нема, С јерусалимских тврдих бедема Још се не диже тама немила: С Истока нема танка бледила Зоре, веснице блискога дана— Још лежи ноћ ко прикована Ко црна крила мртва гаврана.

Под плавим небом дивотна дана Грми и звони, Гмижу тисући и милиони— „Христос воскресе!“ — ваздух колеба До краја мора, земље и неба... Ал зачас само.

изишла сам из школе, нисам ни књиге однела кући... соба је тако хладна, пећ као лед. Баба, што ме је примила, већ три дана како нема огрева... Госпођица у школи каже да је данас празник матера и деце — Материце...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— Пођи, синко, нек ти Бог... С том недовршеном реченицом издахну мој добри отац. Није прошло ни месец дана по смрти његовој, а ја се с торбом о рамену и штапом у руци кренем у бели свет да тражим своју славну домовину.

министар одликовао за ретке заслуге и пожртвовања према отаџбини, јер је руковао многим државним новцем пуну годину дана, а у каси је, при прегледу, нађено само две хиљаде динара мање него што треба да буде.

“ Један је одликован што је месец дана био чувар неких државних магацина и магацин није изгорео. Један је опет одликован што је први приметио и констатовао

— Добро, добро, остави те своје лудорије, него, што је главно, кажи ти мени како си смео такав ићи улицом усред бела дана? Ја стадох гледати низа се и око себе да ли није шта необично на мени, али ништа не приметих.

Таман сте дошли као да смо вам поручили; већ више од месец дана како се мучимо тражећи погодну личност за ту важну тачку. За остала места имамо, дао бог, странце.

Никад боље!... Ви ћете тек моћи савесно вршити овако светао задатак. Одмах идем министру, а за неколико дана можете поћи на пут! — изговори виши чиновник ван себе од радости и одјури да саопшти своме министру важно откриће.

бедни и излапели мозгови сарадника опозиционе штампе; али им тај метак неће упалити, јер, хвала богу, ево већ неделу дана откако је овај кабинет дошао на владу, а положај му ниједанпут није био уздрман, као што то желе глупаци из опозиције.

Пред министарством маса наоружаних момака намрштена израза, чисто зловољни што већ два-три дана како нису тукли грађане, као што је то обичај у тој строго уставној земљи.

у некој паланци и како је страдао због политике, јер је оштећен са неколико стотина динара; али је одмах после месец дана, кад дођоше на владу његови луди, добио добре лиферације на којима је зарадио велики капитал.

Народ је, видим, врло задовољан и срећан. За ово неколико дана било је већ толико светковина и парада! — рекох. — Тако је, али у томе народном расположењу има нешто моје заслуге,

нешто и заборавио да врши своју обавезу према закону, то сам ја већ, предвиђајући и тај најгори случај, послао пре три дана поверљив распис свима полицијским властима у земљи и строго им препоручио да народ поводом тог случаја долази у што

За овакав случај казни се кривац, ако се његова погрешка докаже сведоцима, од десет до петнаест дана затвора! Министар поћута мало, па продужи: — О овоме треба да размислите, господине!

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Колико зноја, колико труда и муке, колико тешких дана проведе он, док све то узора, посеја, повлачи, окопа, прегрте; колико страшних и мутних облака испрати он са дршћућим

н' умем ви рећи. Е лијепа је, брате мој, понека, да је човек три дана гладан гледа, па опе' да је се не нагледа... бијела, брате мој, па гледна, па обична, ка' молована, ал' 'оћеш,

То ви је највреднији и нераздвојни друг српског радника: он га срета још првог дана, кад свет угледа, он га прати кроз цео живот, на свадби, на слави, на састанку, на моби, на сваком раду и залудничењу;

моби, на сваком раду и залудничењу; он га прати и у гроб, па и после његове смрти обилази тужну совру за пуну годину дана, «у оно именије«, покојниково. То ви је... ал' доста, смејаћете ми се, што пишем оду бардаку.

да пође у то весеље, али не могаше да остави ово суморно размишљање, које му је, ако икад оно сад, у очи тако важног дана, врло потребно. Он је и досад размишљао о тим стварима, а како да не мисли сад, кад је већ на прагу важних догађаја?...

Тако је седео над књигом и читао цело пола дана. После вечере опет је дохватио књигу и почеше да му лете кроз главу Лонгобарди, Гибелини, Хохенштауфовци, Капет и

Због тога ми тих дана прависмо веома жалостива лица, а јесмо га, вала, искрено и жалили. Истина, мало нам је незгодан био у почетку: све

Слабо смо што и дознавали шта се ради по другим местима, док једног дана не пролете Саво Сарук кроз чаршију, вичући: — Трчите, људи, пред Тапурову механу! чудо с капетаном... — Шта је, море?

Пре осам часова пођосмо к поштанском здању, али сретосмо уз пут капетана и од њега сазнасмо да није тога дана изашло у новинама. Као да нас поли хладном водом. Али куд се све чекало сачекаћемо и до сутра. Освану недеља.

званично!... — вели капетан и удара гласом на последњу реч тако, да она објашњава целу садржину писма. И тога дана и сутра-дан, у понедељник, хтедосмо да се поразбољевамо од нестрпљења. Ко ће жив дочекати вече, кад пошта стиже!

После месец дана промени се министар, и господин Бурмаз опет оде у пензију. Кад се праштао с нама, плакао је и љубио се са свима, као

После неколико дана он ступи у преговоре са деда Миланом, који беше инокосан: један му син у војсци, а други одељен, па нема ко да му

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ИВКОВИЋ: Хвала богу те је стигло. Нећу бити овде два-три дана па би вас још више узнемиравали. ДАНИЦА: Нећете бити овде? ИВКОВИЋ: Да, морам мало до Београда, због избора.

ЈЕВРЕМ (хтео би нешто да каже). СРЕТА: Знам шта ћеш да кажеш: да сам био вешт, ја не бих одлежао годину дана за дефицит. ЈЕВРЕМ: Нисам то хтео да кажем. СРЕТА: Молим те, то си хтео да кажеш, видим да си то хтео да кажеш.

То је нумера судске пресуде којом сам био осуђен на годину дана. А треба да знаш, господине мој, да је та нумера баш учинила да мени скочи нумера у овој вароши.

ЈЕВРЕМ (престрављен): Зар ти је говорио, бога ти? СЕКУЛИЋ: Јес', још пре недељу дана. ЈЕВРЕМ: Е, види га, молим те, он отишао од мене па право теби.

И да се иселиш. ИВКОВИЋ: Чуо сам! ЈЕВРЕМ: Из срца твоје кћери могу још данас, а из квартира кроз петнаест дана. ЈЕВРЕМ: Ја енергично кажем: још данас! ИВКОВИЋ: Данас је избор! ЈЕВРЕМ: Ако је твој избор, и мој је!

Казао сам му отворено: ти немаш више никаквих веза с мојим квартиром, и отказујем ти од данас па за петнаест дана моју ћерку. ПАВКА: Како за петнаест дана? ЈЕВРЕМ: Квартир, а ћерку одмах! ПАВКА: Побогу, човече!

ПАВКА: Како за петнаест дана? ЈЕВРЕМ: Квартир, а ћерку одмах! ПАВКА: Побогу, човече! ЈЕВРЕМ: Нека сад иде па нека гласа за њега.

СПИРА: Тако, отказао му квартир. СПИРИНИЦА: И то одмах! СПИРА: И отказао му просидбу. СПИРИНИЦА: За петнаест дана. СПИРА: Та није тако. СПИРИНИЦА: Тако је. СПИРА: Отказао му је просидбу за петнаест дана.

СПИРИНИЦА: За петнаест дана. СПИРА: Та није тако. СПИРИНИЦА: Тако је. СПИРА: Отказао му је просидбу за петнаест дана. СПИРИНИЦА: Та није, човече, него одмах. СПИРА: А квартир за петнаест дана. Ето, тако треба рећи!

СПИРИНИЦА: Та није, човече, него одмах. СПИРА: А квартир за петнаест дана. Ето, тако треба рећи! СПИРИНИЦА: Па тако сам и рекла. ДАНИЦА: Та остав'те се, забога, ваших објашњења.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Братско поздравље«. А још милије би му било кад му изађе какав његов рад. Тај дан је био свечан дан за Срету. Тога би дана више пута него обично свраћао у кафану. Био је помало, што наши кажу, кафански човек, и то већ поодавно.

Ту седи, на пример, с вама за столом поваздан, а тек једнога дана зебезекнете се кад видите у новинама писмо на вашу адресу: Погледате, пошто дођете мало к себи, да видите ко вам то

оним у првој глави спремио на све и на свашта, сада вам неће бити ништа чудно што се Срета морао ужаснути одмах првих дана у овоме селу кад је видео како је свет миран и задовољан или, како се он првих дана изражаваше, убијен у главу и

Срета морао ужаснути одмах првих дана у овоме селу кад је видео како је свет миран и задовољан или, како се он првих дана изражаваше, убијен у главу и апатичан за опште ствари.

И то је тако после остало заувек, све до данашњега дана. И кад га Ужичани уживају, зар да га ћир Ђорђе »сепеткаш« нема?! Беше то монументална зграда, та механа.

наравно, нашег Краљевића Марка) да је то Бочарис, Марко Бочарис, управо из млађаних година, а да је, међутим, на три дана пред погибију имао бркове двапут веће од ових на зиду намаланих.

И то су сви гости с њим радили. Је ли се неки путник само два дана задржао у селу, већ је држао да има права да га дира и товари.

Тако се с њим већ увелико шале и два путника који су ту одсели од пре три дана. Једно је Тешман, магазаџијски момак из окружне вароши, који ту купује храну и коже, и купи вересију по селу и

своје житије, обично прећутала да јој је то управо саопштено било; али је зато одушевљено причала како се уочи оног дана кад ће отпутовати четири сата на фијакеру возала по вароши и седам пута се превезла поред начелства и једанаест поред

— Дад’ ми једну ракију — рече Срета седајући, — чашу свеже воде и све новине од последњих дана. — Саг, саг! Одма’. Побрзо, Ташула, за господина једна тазе вода! — Ужурбаше се обојица, и Ташула и ћир Ђорђе.

брке, а Срета пушташе котурове густа дима, као већ сваки човек кад има неку велику муку и читаше новине од последњих дана. Удубио се у њих читајући о неким побунама и штрајковима раденичким. Већ је пола једанаест увече.

Неће одмах лећи, него ће гледати да каквим добрим делом заврши дан. Насипаће један допис. А баш тога дана био је као поручен за такве ствари!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Видиш нешто што дотле ниси видео. У ствари Тога дана све се било изопачило. Миш зачикава мачку, а она Или неће, или не сме: Седи на прагу, сва преподобна, И слуша

Није сан, а лудо ко сан — Чудан дан. ВИ У пола дана Све се смрачило И изопачило Фино, без плана. ВИИ Мали Стева нешто згрешио А тата се кобајаги насмешио: „У име

А небо, плаво ко лан, Потврди да је све био сан. Ал опет, до краја дана, Загледа се у лица знана, И, очију од неспавања црвених, Пита се: „Пеци ми,Боже, Где се кује завера мучка?

Више него Универзитет и највиши језички одбор Сам самцат, за месец дана, за језик учини Тодор. У касну ноћ светли прозор један једини Као светионик у аљкавој и неписменој средини.

” ВРАНЕ У СВАНУЋЕ Сву ноћ је мрак чекô одушку Сабијен у котлину као у пушку Да се, с освитом јесењег дана, Распрсне у јато крилатих врана.

Заривши главу у папир (баш ко у песак ној) Већ седам дана тамани дебели празнични број. Вести не чита, нити га занима шта има ново; Он једе, ред по ред, и гута, слово по

Ал све је исто. Барице цакле. („Опет је пала киша, дакле”). Из дана у дан, тако, чамује. Ал чини ми се да знам шта му је: Заљубљен је, тако ми Бога, Иако ни сам не знам у кога!

ПУЖ Један пуж вукао се За росе, за росе, А спавао испод грана За дана, за дана; Теглио је ноге босе За росе, за росе; Млад лист му је био храна За дана, за дана; Шуњао се кроз откосе

ПУЖ Један пуж вукао се За росе, за росе, А спавао испод грана За дана, за дана; Теглио је ноге босе За росе, за росе; Млад лист му је био храна За дана, за дана; Шуњао се кроз откосе За росе,

росе, А спавао испод грана За дана, за дана; Теглио је ноге босе За росе, за росе; Млад лист му је био храна За дана, за дана; Шуњао се кроз откосе За росе, за росе; Спавао је попут бана За дана, за дана; Три године вукао се И

спавао испод грана За дана, за дана; Теглио је ноге босе За росе, за росе; Млад лист му је био храна За дана, за дана; Шуњао се кроз откосе За росе, за росе; Спавао је попут бана За дана, за дана; Три године вукао се И најпосле

росе; Млад лист му је био храна За дана, за дана; Шуњао се кроз откосе За росе, за росе; Спавао је попут бана За дана, за дана; Три године вукао се И најпосле — Идући све тако Ка југу, Ка југу, Из једне је ливаде Прешао у другу.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Али једно случајно, на први поглед сасвим безначајно откриће које је једног дана учинио у тим водама, било је судбоносно за сав његов рад од тога тренутка, као и за целокупну реконструкцију романа

Шмит је ту, једнога дана, ухватио јегуљину ларву, прву на коју се дотле наишло у Атлантском Океану. Да би се разумео судбоносни значај тога

једна моћна данска поморска компанија ставила је Шмиту на расположење свој брод од 550 тона, који је носио име »Дана«, а доцније »Дана И«, пошто је после године дана тај брод замењен другим који је носио исто име.

данска поморска компанија ставила је Шмиту на расположење свој брод од 550 тона, који је носио име »Дана«, а доцније »Дана И«, пошто је после године дана тај брод замењен другим који је носио исто име. Са тим бродом Шмит је 1920—1921.

је Шмиту на расположење свој брод од 550 тона, који је носио име »Дана«, а доцније »Дана И«, пошто је после године дана тај брод замењен другим који је носио исто име. Са тим бродом Шмит је 1920—1921.

То је био брод »Дана ИИ« од 360 тона, добро опремљен за циљ што се имао пред очима. Тај брод, поред све своје мајушности, одиграо је

Прва експедиција са бродом »Дана ИИ« имала је за задатак испитивање лова уопште у великим океанским дубинама, а поглавито у области Атлантског Океана

Брод »Дана ИИ« је, наишавши на ту област, недељама по њој крстарио, хватао јегуљине ларве и проверавао Шмитово тврђење да се ту

Па пошавши из Копенхагена јуна 1928. године на тај пут, који је завршен јуна 1931. године, брод »Дана ИИ« је прешао по морима и океанима пут од 121.

Тој огромној лабораторији придат је 1936 године и један пловни музеј, у који је претворен брод »Дана« са којим је Шмит вршио своја океанска истраживања. Брод је нешто пре тога, 1935.

као брод за експедиције, једним новим бродом нарочито конструисаним за тај циљ и коме је опет, из пиетета, дато име »Дана«.

кад наступи ноћ, оне се изнова групишу у кордон који се крене узводно као по некој команди и продужује тако до идућег дана«.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Хоће л̓ пасти капља што болове спира? Чекам. Нигде никог. Светлост дана гасне. Ноћ просипа таму и часове касне, Ни звезде на небу да за тренут блисне. — Чекам. Нигде никог.

Чула си песму, драга, ал̓ то није Весела песма некадашњих дана... О, да л̓ осећаш да се у њој крије Несносни задах устојалих рана?

ЉУБАВНА ПЕСМА Шуме бокори цветног јоргована, И ноћ звездана трепери, и жуди За бујну љубав, свету богом дана. Док месечина насмејана блуди, Шуме бокори цветног јоргована.

Буде се гробља уз кукњаву гласну И сећају се прохујалих дана. У таку ноћ је пожудну и страсну, Носећи собом лествице од свиле, Старински витез, пун вере и наде, Хитао замку своје

Па ипак си сваког дана нова мени, Увек нова, увек тако чудно друга, И никада слична јучерањој жени. Та моћ твоја чудна заслепљава

ДОЛАП Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо, Стоји као спомен из прастарих дана. Његову сам шкрипу као дете чуо. Стара груба справа давно ми је знана.

пољем пада слана, И хоре се звона из далеког града, А равницом црном шири се и влада, Мутна атмосфера задушничких дана. Данас, драга моја, пољем пада слана.

самом почетку развића, И црном равницом тихо пада слана, У мојој се души простире и влада Мутна атмосфера задушничких дана...

Тако сваког дана Део мог живота копни као груда, Одвоји се, крене пут далеких страна, Незнано ни зашто, ни како, ни куда.

старост пре времена стиже, С поворком црном недуга у мана, Не осећамо ни сласти ни гриже, Ни свежи полет из младићких дана.

ОБИЧНО ПЕСМА Наша је љубав била кратког века, Тренутак један — тек годину дана, И растави нас нагло судба прека, Без уздисаја, без суза, без рана.

У свађи је прошло пола дана, У помирењу мучном, пола ноћи. И бежао сам из нашега стана Тражећи мира у пољској самоћи.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Људске су те кости затрпале, људском си се крвљу опјанило; вазда рâниш од Видова дана јуначкијем и коњскијем месом гавранове и мрке вукове!

Бог је драги неколика дана тандарихе земљи поклонио; грехота је да их поткидамо. ВОЈВОДА СТАНКО Чудне бруке, грдне мјешавине!

Не прими ми, Боже, за грехоту, овако сам старац научио. (дају му ђаци гусле) ИГУМАН СТЕФАН (поје) Нема дана без очнога вида нити праве славе без Божића!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Сиротињи | и људима по затворима, за време Ускрса, Божића или славе, три дана морало се слати јело и пиће. Био је строг и прек. Трепет не само за кућу него и за целу породицу.

Мужеви као да нису смели првога дана преда њ, а знали су да ће он, шта би за њих имао, преко тих њихових жена поручити им и наредити.

хтео да каже, да се потужи, већ једнако лежао горе, на доксату од куће, и само општио са слугама, те га тако једног дана тамо затекли и мртвог.

О прању, рибању, намештању и кићењу соба по неколико би се дана договарало. Одело, почев од најмањег детета па до најстаријег, све би се изнова кројило.

где су били затворени са свирачима, које наместе у другу собу, да не би могли гледати шта они раде, по неколико дана допирао овамо у варош пуцањ пушака и видело се бацање ракетли.

Кратко и мирно са собом је свршила. Једнога дана нашли је у купатилу мртву, са пресеченим жилама. Па чувени деда Софкин, Каварола.

Сећа се да због тога као девојчица никада није волела ићи к њима, још мање, као код других, по два и три дана тамо остати. Не зна се баш зашто је полудео.

ИИ Зато Софка никада није волела да о тим својим претцима мисли, јер је знала да би увек тада по три и више дана, чисто као кријући се од саме себе, ишла по кући болесна. | Свога рођеног деду и бабу једва као кроза сан памти.

И заиста, није се преварио. Као из воде, после годину дана удадбе, Тодора се развила и пролепшала у прву лепоту. Али њега то брзо заситило, те опет наставио свој стари начин

И даље се цела родбина ту скупљала, долазила. Она, мати јој, гледала је да приликом сваког празника, славе, имен-дана буде увек све лепше и раскошније.

чивлуку, ограђеном зидом и тополама, одмах до реке, пуном свежине и хлада, чак и зиме усред лета, провели би неколико дана. Отац би био цео дан доле, у башти, изваљен на јастуцима, опкољен тацнама дувана и шољама од испијених кафа.

Матер метао на крило, расплитавао јој косе и једнако певајући грлио би је и љубио у лице и уста. Кроз неколико дана враћали би се кући. Отац истина као уморен, као повучен у себе, али зато мати пресрећна.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

ДОГОДИЛА СЕ ПЕСМА ОВА У време плавих јоргована, Кад с цвећем пупи чежња нова, У доба рâних мајских дана Догодила се песма ова.

У време плавих јоргована, Кад с цвећем пупи чежња нова, У доба рâних мајских дана Догодила се песма ова. ПЕСМА ТАМЕ Ноћ. Ко чује Како ноћних сени Сетна песма тужи им на лири?

БЕЗ МОТИВА О, ових дана, кад нас слабо слуша И Бог, и нада, и разум очајан; О, ових дана, кад се запенуша Дубином душе гнев скривен и

БЕЗ МОТИВА О, ових дана, кад нас слабо слуша И Бог, и нада, и разум очајан; О, ових дана, кад се запенуша Дубином душе гнев скривен и тајан; Када нас опет, као у сну мучном, Загрли Беда велика и жива, А

Сумња у љубав — најтежи нам јад — Мин’о, и часе блажене не мути. Из прошлих дана љубав и знак њен – Спојеност срца — остала нам још; Наш живот овде светао је трен, Срдачан, кротак.

Гле! очима им трепти роса немо... ЊЕН ОДЛАЗАК Оставила си дух прошлих времéна У одајама својим оног дана, Кад су те немо од твојих драцена, Ружа и снова однели из стана.

Брзо и страсно по глувој самоћи; А сетно небо нека нада реси: Пре зоре треба стићи жељеној мети, Пре него новог дана дође варка И живот што ће себи нас узети. О, како жудно страст нас гони жарка Свршетку, крају.

Ја дуго чамим тих немирних дана, Кад пролећа прошла олистају редом Уз мамљиви шумор узрујаних грана, У сећању драгом, пробуђеном, бледом.

Наше наде неповратно старе; Наша срца могу још да ћуте. Све ће тако, најзад, да се стиша У последњу јесен једног дана, Стална, ситна док засипа киша, Уз одјеке црне песме врана.

Сто голих тежња, к’о сто црних руку, У киши суза вапију и траже Умрлих ружа мирисе што блâже, Умрлих дана спомен који трне Уз куцње срца к’о добоше црне; Који време, живот вечном стану вуку.

спомена благих У јесени мутној мојих жеља драгих, Кад спомени редом, к’о лишће са грана, Падају уз тужни шумор ових дана Што јад и пропаст и заборав сеју; Кад спомен по спомен, сваки час однесен, Пада у блато. Јесен... Свуда јесен!

Све личи на доба рâнога априла, На обмане дана поносних и чедних, Самилост и сету осмејака једних У којим је вредност живота нам била, Суморна и тешка као црна

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ „А има ли синова?“ „Не. Старији му погибе на Дебелом Бријегу. Бјеше посјекао три француске главе, оног дана кад погибе... А млађег ранише Никшићи лани, те умрије од рана.“ „Хеј грехоте. Оста ли бар дјеце од синова?

Но што знам, то је, да ми је у ово осам дана омилио, мени и мојима, и свему нашем браству таман к’о да је растао међу нама.

Како га здухачи, служитељи зимњи, угледаше, напустише бојиште те побјегоше — у друге крајеве. Пунијех осам дана још, одмарао се Ђурађ на граници. Хтио је да чио доигра јадним Србима.

Бијаху отприлике вршњаци; ни један ни други не навршио двадесет година. Прије тога дана никад се видјели ни чули. С почетка обојица се осјећаху некако неугодно један према другоме.

Једине им дужности бијаху да буду јутром и вечером на молитви а иза молитве за општом трпезом. Једнога љетњега дана пред вече, много сеоске дјеце с Јаном и са сестром му, окупило се у шуми, под једнијем бријестом.

У дому им нико се не стављаше за њихове тајне путеве, нити о големој измјени њихова понашања, које биваше с дана на дан трезвеније. О њима се у опште мала брига водила.

Повијест је крупним словима забиљежила догађаје онијех чувенијех сто дана, кад се див потоњи пут подиже и замахну да једним ударом спршти своје ситне супостате.

У Јановој души не остаде јасна трага од тијех сто дана, јер му протекоше као у сну. Осјећао се „као сламка међу вихорове“, али је сретан био, јер је шљедио нагону срца свога.

Пошто се извида и каза род и постојбину своју, Њемци га предадоше у Ћесарију. Тамо је трунуо годину дана у тавници. Из тавнице избави га гроф Павле, чудним невјероватним мајсторлуком, наиме преко попова...

“ Тако се отимао пуне три недјеље, пошто му „милост“ објавише. Оброк му је бивао сваког дана мањи, а гвожђа тежа; језувите су му свакога дана чешће и за дуље досађивали.

Оброк му је бивао сваког дана мањи, а гвожђа тежа; језувите су му свакога дана чешће и за дуље досађивали. Једне вечери Јан лежаше на своме, сламом покривеноме, одру.

Остаде Стана сама, с предивом у руци и замишљена. ВИ Тога истог дана, послије јутрење, старац Владика сјеђаше на гумну, пред цетињским манастиром.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Валај си чојек, ако ја и лажем! Вредан за два лена. Вредан је: више уради за два дана, него за дан. Газда сам: где ми је лане стајала со, ово године стоји ми брашно.

— Вријеме све направља. — Дан за ноћим’ ходи, а ноћ за даном хрли. — Дан за даном, а иза дана дан. — Ни шака дана ни врећа година. — Боље је икад него никад. — Није толико далек дан, да брзо не дође.

— Вријеме све направља. — Дан за ноћим’ ходи, а ноћ за даном хрли. — Дан за даном, а иза дана дан. — Ни шака дана ни врећа година. — Боље је икад него никад. — Није толико далек дан, да брзо не дође.

— Нема смрти без суђена дана. — Није коме је речено него коме је суђено. — Данас везир — сјутра резил. — Сваком ће своја доћ’.

Нема зиме док не падне иње; Ни прољећа док сунце не сине, Ни радости док не делиш с киме. Нема лета без Ђурђева дана, Нити брата док не роди мајка. Не плаче слијеп што није лијеп, Већ што не види бијели свијет.

удају) уљуби у некаква Арапа за невољу, и мислећи да ће га добро сапуном испрати кад се вјенчају, прала га је толико дана, али Арап, као и други Арап, вазда црн.

Кад је некакав велики помор био, запита неко попа мру ли људи, а он ну одговори да мируцају; али кад послије неколико дана умре и попадија, одговори поп на таково питање: — „Помрије сав свијет“.

На то се расрди март, па узајмивши од фебруарија неколико дана, навали са снијегом и с мразом, те се смрзне и окамене и баба и њезини јарићи.

Само он може да убије гробника. ВУКОДЛАК (ВАМПИР) Вукодлак се зове човјек у кога послије смрти 40 дана уђе некакав ђаволски дух, и оживи га (повампири се).

— Џиганде изилазе из своје пећине, ходају по гори и њуше траг људски. Нос им је тако оштар да могу траг чак и од три дана нањушити... О џиганди приповиједа се по народу од сваке руке.

ВУЦИ — ХРТОВИ СВ. САВЕ Савица се зове пост који се пости светом Сави. Тај пост траје седам дана. У Старом Влаху чобани посте овај пост, да им вуци не би клали овце, јер су вуци хртови светога Саве.

СЕМЕНТЕШКО ЈЕЗЕРО Некада неки поп вро о празнику на месту гдје је сад језеро. Тога дана прође св. Сава поред гувна и упита попа зашто на празник врше.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

С. ПРЕДГОВОР Ја сам прије неколике године дана ћео да издам малу књижицу народни Српски приповијетки и загонетки, и био сам им овај предговор написао: Нека

тако теби ваља!“ Па отиде својим путем и не надвирујући се над рупу. Послије неколика дана ражали се човеку, па | стане у себи говорити: „Ајде да је извадим, ако још буде жива!

га је срећа ту донијела, да га избави; и шта је тражио у тој рупи; а кад му човек каже, да му је ту прије неколика дана упала жена, и да је дошао сад, да је извади: онда ђаво повиче: „Шта побратиме, ако Бога знаш! Па то твоја жена!

истина било тешко; а послије сам се био којекако навикао; али како та проклета жена дође к мени, мало за ова неколика дана не црко од њезина зла: саћерала ме била у крај, па видиш како ми | је ова страна, што је била од ње, осиједила, све од

“ Човек узме траву, те остави у торбу, па се опрости с побратимом, и растанусе. — Послије неколико дана пукне глас, да је болесна царева кћи, ушао ђаво у њу.

раде, дође на дућан, ђе се плету рогожине, и то му се учини најлакши занат; | па га почне учити, и научи за неколико дана; па онда оплете сам једну рогожину, те је однесу говедару, и кажу му, да је царев син научио занат, и да је то његова

неколико нашијех народнијех приповиједака и загонетака, уз које сам ово казао: „Ја сам прије неколике године дана хтио да издам малу књижицу народнијех Српскијех приповиједака и загонетака, и био сам им овај предговор написао:”

Пустиник му одговори: „Е мој синко! срећан си, сам те је Бог упутио куда треба. Одавде нема до њих више од по дана хода.

Ту буде велика радост, и после неколико дана венчају се њих двоје, и он остане живети онде код ње. После некога времена пође царица у шетњу, а царев син остане у

Али ко хоће да добије од бабе коња, ваља да служи у ње три дана: у бабе има једна кобила и ждребе, па ту кобилу и ждребе ваља чувати три ноћи, ко за три ноћи сачува кобилу и ждребе,

А ко се у бабе најми, па за три дана не сачува кобиле и ждребета, он је изгубио главу.” Сутрадан кад змај отиде од куће, царев син дође, та му она каже све

” Он јој рече: „Рад бих у тебе служити.” Онда му баба рече: „Добро синко. За три дана ако ми сачуваш кобилу, даћу ти коња когагод хоћеш; ако ли не сачуваш, узећу ти главу.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

А у свих ових пет дана једампут дневно да једеш. У суботу, пак, и у недељу рибе, и сир и све друго, и двапут дневно једе се.

оставивши и све што је на земљи, и избегавши из света који поробљава душу, у ову дође пустињу месеца новембра, другог дана, године 6706 (1197). И хтеде он блажени, да као што и тамо оправда своје царство, тако да буде и овде.

СЛОВО 3 О временој смрти преподобног оца Симеона монаха Године 6708 (1200), месеца фебруара тринаестог дана, у вечно пресели се блаженство отац наш Симеон, заветом оставивши манастир овај иа мени.

на речено, јер ћемо почети са оним што је боље, а боље нам је од часа када се простре светлост, која је првог часа дана. Требало би, чини ми се, да они који тумаче о делима светлости, службу почињати од светлости.

И малаксао, наћи ћеш тегобу вративши се својим ћелијама. Одмах ћеш се утопити у клонули сан и изгледаћеш целог дана празан, бескористан за све, као што рече Василије Велики: „Лако је души која се у смех излива и растаче да отпадне од

Чуваћемо ово било када је бденије, због труда од њега, и још дванаест дана од Христовог рођења и у Новој недељи. И у отпусне дане године тако имајте.

Уколико се у један од ових дана догоди празник Обретење часне главе Претечеве или Светих четрдесет мученика, осим прве недеље целе и затим осим среде

или среда, или понедељак, или Велика недеља ако дође, тада једемо хоботнице, да се ипак утолимо због празника, јер три дана ове недеље, то јест у понедељак, среду и петак, тачно се треба хранити као и прве недеље — неко квашено сочиво и зеље

као што је указано, све службе у синаксару, ово двоје мењамо: не литургисати у све дане када је пост, због краткоће дана, и не треба двапут на дан да једете, јер ће вам се деветог часа поставити обед, када бива пост, као што је речено.

успомену триблаженог и преподобног оца нашег и ктитора господина Симеона монаха, који је месеца фебруара, тринаестог дана.

га светло, и појањем, и свећама, и јелом и пићем, а усто хлеб и вино на вратима да дате ономе ко се затекне тога дана.

појете и на дан блаженопочивше, која је била некада супруга његова, Анастасије монахиње, месеца јуна, двадесет првог дана.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Више сам филмова видла у Кремнима, у дому културе, за недељу дана, него за ова двáмесеца у Београду! А, видиш, чудо и мени синуло! Да се курталишем и ја онога Репишта!

Је л тако? Па да се полако реактивирам! Мале дужности, па онда мало веће! Басамак по басамак, па једног дана — опет на говорницу! с ње се види далеко, као са лађе! СТАВРА: Тебе је несрећа џабе задесила.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

И онда ора, песме, веселе. Ако славу слави, по три дана се пије и весели, као да је први, хаџијски син. И говорим овој: Зашто, море, зашто толики трошак?

А оно, целог дана не дође. Све по планинама и пољима са коњем. Добро и тај коњ не падне већ једном. И тек дубоко у ноћ, кад све живо

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

И тако годину и по плачевно прежививши у фтором браку и родивши последњи плод утробе своје, по мало дана преставила се заједно с породом својим у дому родитељском, у Семартону. Било ми је тада девет или десет година.

задовољан мојим мирним у школи седењем, мојим честим предавањем лекција, мојим тихим и бојажљивим поступком, по мало дана осим сви[х] моји[х] врсника почео ме миловати.

Мени је врло ласно било наизуст учити и тако за две | године дана знао сам напамет не само катихисис но и различне друге рукописне вешти с толкованијем.

Моја глава, напуњена будући пустињами непроходимими и пештерами, ништа друго | није могла у себе примати. На неколико дана после овога разговора био сам се крадом спремио да пођем с једним игуманом Дечанцем у Турску, чујући од њега да у

прва мудрованија и намеренија заборављати; кад ето ти моја звезда, која је другојаче са мном наумила била, по месецу дана донесе из Срема у Тамишвар некога момка калпагџију, именом Тодора.

” С већом сам жељом чекао Ђурђевдан него Ускрс. Проводили би ту по десет и по петнаест дана. Трчао би[х] по пољу, играо би[х] се с јагањци, пењао би[х] се на унке; све детињски посли, правда, но у оному

Но, по месецу дана ето ти његове матере, с мојим старијим братом Илијом, која, како уђе у ограду манастирску, стане насред авлије, пак

Находио сам у житијам да неки од пустиника по цели[х] | седам дана, а неки по четрдесет, ништа не би у уста уложили.

Ја сам одговорио да ја нисам први који је постио седам цели[х] дана; има који су постили и четрдесет, како Мојсеј, Илија и сам спаситељ наш.

Немаш ли толико памети да расудиш да су оно чрезјестествене ствари биле и божија чудеса, те су могли људи четрдесет дана не једући живити? Мојсеј на Гори синајској будући, а Илија бежећи по пустињи, била је потреба да бог с њима чудо учини.

је пре неколико година једном цариградском патријарху случило, који је хотео пост Петров и рождества Христова од седам дана учинити, како су и испочетка били, како се је народ против њега узбунтовао и мал’ га није убио.

Казивао сам ти пре неколико дана што се је једном нашем епископу у Вршцу случило пре три или четири године; пак сад суди, ко би био рад да га пијани и

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

непокретнијех добара Кушмељ имадијаше: кућу под плочом, петнаест лаката дугу; уз кућу наслон; под кућом врт и десетак дана грохота, као што је сва земља у Зврљеву; под бријегом око петнаест мотика винограда и њешто загајене ограде.

ИИИ ИЗБОР Бјеше у почетку јесени. Једнога раднога дана, одмах сунчаном смирају, Кушмељ и његови окупили се око трпезице, на којој се димљаше пура у дрвеној здјели.

сејиза, носити чисто рубље, спавати на меку, у сувоти и топлини, јести меса и рибе, пити вина и кафе сваког боговетног дана! Како ли је лијепо да те свуда народ поздравља! Издалека људи скидају капе, а жене се клањају!

— Таа-ко!? Који му је враг данас!? А је ли изашâ здрав? — Јест, оче, али ће млинар одлежати барем пет дана... — Таа-ко? А јесу ли сви редовници овди? — Јесу, јено баш сиде прид манастиром... — Ајд’ улази!

Бакоња приону својски. Јадник се не бјеше омрсио богзна откад, а још тога дана пјешачио четири часа. Како ли се угодно изненади кад му, послије добра комада говеђине, шјорГрго поднесе печење и

Чмањак, најстарији Кушмељић, гурио се тијех дана у једној пудари, чувајући стоку. Кроза сухе гране, којима бјеше покривена колиба, протицала је киша, те Чмањак

слабо напредовао у буквару, чему није био он крив, нити је крив био добродушни ђакон Ловрић, који је Бакоњу од првог дана заволио, али који га је слабо могао поучавати, због своје болести. Ако је коме то на души било, било је фра-Брни.

Чимавица, пошто је четири дана лежао гдје и прије, одједном навали да га премјесте. Он не хтје казати од чега се препао, но кад га ко запита о томе,

Најзад он сам објасни Дундаку зашто нема мира. Дундака срете Шкоранца усред бијела дана, ишао од воза к манастиру. Дундак, слободан, а вјешт како се треба понашати у таквијем приликама, прекрсти се,

Но, молим ти се, да ме пустиш у цркву. — Е, ајде се помоли богу кâ прави кршћанин, па ћемо те окушати за николико дана. Е, ајд, ајд! Фратри одоше на кафу а ђаци одведоше Грга у цркву.

Они га поведоше пред главни олтар, гдје се Грго превијао и бусао у груди, што је икад могао. Послије њеколико дана Буковичанин угоди фратрима. Колико је био глуп опет је доста вјешто радио око коњâ.

“ Дакле, оразуми се, болан, па иђимо вечерас! — Нећу, па нећу! Нећкао се два дана, а они не хтједоше без њега. То га дирну, те трећега пристаде, и сва четири, истијем путем и начином, отидоше на

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

БОЛЕСТ Деси ми се да крај кафана (Док сви на мени виде ловор) Пролазим мрачан усред дана, Немо, као да не знам говор. И не знам ко сам, не знам шта сам, А хитам као да знам куда.

Заточени: ора је — прхните из тела! Не лече песме никог (творце своје трују): Гле песника у мраку усред дана бела Где му гавранови кришом мозак кљују. Песме — исказане из грла да их чује Велико уво света — ево натраг хује.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

А преровски ловци на дивље гуске расуше причу око огњишта са широким и чађавим једњаком. Још истог дана утврдише за мене који сам ноћу први прешао преко младог леда на Морави, давио се и спасао, да нисам из Прерова.

Она ми очима измери снагу и виде да сам крупан и здрав, па јој не беше право. А само после неколико дана закључи жена да ми је нарав зла, јер ни с ким нисам разговарао сем с њом, ретко и увек строго.

види: једна према другој клате се две браде. И ништа више. И ако ме на десетак дана нестане, увек ноћу, јер и травке ноћу расту, враћам се опет ноћу, тако и зверке чине, ја, јазавац с брадом, у подрум

Човек о коме се у Прерову прича да има песницу као мал, леђима је поломио плот .и од стида се два дана није појављивао на послу.

Због такве, најопасније сумње, неколико пута су ме хапсили, држали по десетак дана и пуштали, некад Аћимовим заузимањем и јемством, а некад зато што сам ћутао, само ћутао на сва питања, па ме власти

Шта ли му је сада? И раније је било свађе међу њима; више пута би се псовкама извикао на њу; оћутала би и идућег дана све би пошло по старом. Да се није спетљао с неком од оних белосветских?

у ове тренутке јутра одлазио би санкама у Паланку да доведе сина школца. Сви који би га тога дана срели знали су куда иде. Друкчије су га поздрављали.

Највише се обрадовао оне године, недељу дана пре но што су се срели: две заседе су пуцале на њега и убиле коња под њим, њему су само окрзнули лист на левој нози,

Ћутали би и, као да су у завади, клонили се један другога читавог Бадњег дана; разговор би почињали после вечере, њих двојица сами, и слушали један другога све док село не букне пуцњавом и вревом

“ Никад му није тражио опанке и чакшире. Сам о је стигла фотографија — Вукашин у реденготу, с краватом. Недељу дана је никоме није показао, а сâм је сатима гледао, пошто би намакао резу на врата, и увече према лампи, кад у кући сви

разговора с њим, овде у кући у којој се родио, овде где су њих двојица некад разговарали, и молио га да узме неколико дана одсуства и дође. Како је Вукашин некада паметно говорио! Ко му не би веровао, ко се у њега не би уздао!

Да свршимо вечерас — рече Ђорђе стегнута гласа, јер предосећа, и ово је против њега. Зато је последњих дана и синоћ... Нека само што пре буде. — Жене напоље!

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Могле су да живе удобно, готово срећно. И можда би тако и било да се једнога дана, на свему што би девојка дотакла, не појави танки златасти сјај, као да су вез или чипка посути златним прахом.

Би јој обећано да ће се за неколико дана вратити кући. Али, само што је Златопрста ушла у дворац, за њом су се залупила тешка гвоздена врата.

— Време је да Златопрста пређе у моје царство — рече једнога дана Царица Источног царства, с чијом се моћи нико није могао мерити.

Златопрста је везла и туговала. Бесконачним јој се чинило њено ропство, док једнога дана у кулу не би доведен млади сликар чије је нацрте двораца и градова требала да извезе на свили.

Никада тананији није био њен вез. Али, још више од веза сликара је очаравала лепота Златопрсте. Једнога дана он је наслика крај језера с расцветаним локвањима. И не слутећи да је то њен лик, Златопрста пренесе слику на свилу.

Истога дана, сликар би послат у удаљени град на северу, а Златопрста остаде затворена у кули. Није знала куда, ни зашто је младић

Али врабац се и не маче ни први ни други дан. Тек трећег дана слете на прозорски оквир и рече: — Хвала ти, а сутра ме чекај у исто време! — Шта је сад ово?

Готово заборави да залива изданак, кад опази да из пазуха листа избија тамномодри пупољак. Свакога дана бивао је све крупнији, а кад се почео отварати, девојчица осети како и она постаје јача.

сав прозрачан, плави цвет са високим руменим прашницима треперио је у струји сунчевога праха, постајући свакога дана све блиставији, све већи. А онда, у самом његовом срцу ниче плод.

И девојчица је ишла: преко брда и долина, преко ледењака и пустиња, постајући свакога дана све већа и све лепша, све док из 3емље Плавих ветрова не стиже глас о врапцу који се претворио у младића и пошао да

— Татага! Татага! — пружала су деца руке ка старици, а ова им се смешила и одлазила у шуму, све док једнога дана не ниче прича да је Татага чаробница. Ко је Татага и шта ради у шуми? Радозналци су се за њом све чешће освртали.

ТАЈНА У најпрљавијој улици града, међу чистачима и носачима, пијаницама и бескућницима, појави се једнога дана дечак пред којим су се сви и нехотице заустављали. Како и не би?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

УЛИЦА ГОСПОДАР-ЈЕВРЕМОВА Свакога дана, у шетњи од Калемегдана до неба, Господар Јеврем пројаше Улицом Господара Јеврема.

раскрсници Јевремове са Вишњићевом улицом, уз Музеј и део дворишта Основне школе „Перо Поповић Ага“, у току свакога дана падне највише светлости, јер је баш ту оно место на којем, на целој падини према Дунаву, има највише неба.

Одговор је, исто тако изнебуха, искрсао оног мајског дана 1839. када се Вучић вратио у Београд са свог победоносног пута по Србији.

Иако већ много више од сто година у својој смрти, он свакога дана све боље види неправде из живота. Није марио што за великог брата обавља непријатне послове: где Милош неће, иде Јован.

Оног дана, 3. јуна 1862. године, овај је простор изгледао друкчије. Вили су први сати поподнева, и недеља. Сима, тумач у српској

Био је готов човек (како се то тада говорило), и отац, за пет дана је пунио тридесет и једну годину, а још се играо. Речима, дабоме.

Речима, дабоме. Изгледало му је да никад живље није оцећао него тог дана колико су онај дечак-несмајник од некада и овај достојанствени терџуман, слични.

У тим искривљеним звуцима су претња и страх, и Сима види како је благост дана одједном сва напукла. Убрзо се чуло да је ту, на падини, код Чукур-чесме, турски војник ранио, можда и убио, српског

Можда и зато никада не учини оно због чега сваког дана стигне у троугласти парк под кестеновима: никако да претрчи, док горе зелене бакље (или црвене, њега то не обавезује),

Ко год је могао, бежао је: трговци и занатлије, Срби, Цинцари, Јевреји, чак и Турци. Једног дана, био је празник и није це радило, Узун Мирко је седео уз прозор према улици и смишљао како да побегне.

Новаца вије имао, ни познанстава. Изгледало му је најбоље да се увуче међу пашине момке који су свакога дана гонили камиле на испашу изван градских зидина.

Он је знао да је и то једна од малих игри великог Кнеза. Није био сигуран неће ли, једног дана, ако то Турцима буде јако у вољи, за њим, из Кнежеве куће кренути сенка да га сустигне, изненада, у поноћ или пред

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Не питај никад: звуке наших дана Хоће ли вјетри да разнесу шŷмом, К'о б'јели бехар са процвалих грана, Ил' цв'јеће некад над нашијем хумом; Ил' ће да

сироче, црне моје среће, Нит' сам звезда, ни тица, ни цвеће, Српкиња сам с дична Србобрана, С дична града оних дичних дана!

Ала љубиш, моје лане, Ала грлиш славно! Љуби, грли, док не сване Та већ неси давно! Већ недеља дана прође Како ми не дође!... Јао злато, тако т' Бога, Та како си мога'?! Бр.

ми је стена, Лепше ли је теши Другарица њена, То румено чедо, Мелем наших рана, То пролеће живо Сред јесењих дана, Ох, румено чедо, Пролеће и цвеће, Знаш ли ону песму: „Ој пелен пеленче!

Та је песма излив срца, Излив душе сретних дана, У њојзи је моја срећа, Љубав моја опевана; У њојзи је одзив раја На усклике жића млада, Са највишег негда виса, Са

Али ко би данас смео Сећати се сретних дана! Не смем ни ја да те читам, Песмо моја нечитана! Поред мене свећа дркће, К'о да б' песму читат' хтела; Ја је дадох

Или нам мртве враћа земљица? Врата шкринуше... О душе! о мила сени! О мајко моја! о благо мени! Много је дана, много година, Много је горких било истина; Много ми пута дрхташе груди, Много ми срца цепаше људи; Много сам кај'о,

Јер ево светлост свету се спрема, А ваш да пород очију нема! дижите школе, Деца вас моле! Посејте њиву будућих дана, Радите на њој са свију страна; Не жал'те труда - сећајте с' плода Ил' нисте синци српскога рода!

Не штеди, бабо, рад добра мога, Смилуј се, бабо, тако ти Бога! Јер биће дана, ал' неће среће, и биће људи, ал' Срба неће; Помози, бабо, помоћ' ћу и ја, Да српско име јоште просија!

----- Ал' ја видим једног старца, У дубини даљних дана, Седа коса, борно чело, Прошлост му је пуна рана. На штапићу иде, клеца, Јад га тишти, јад големи; За њим трче мала

Дучић ЛИИ ЉУБАВНА ПЕСМА Шуме бокори цветног јоргована, И ноћ звездана трепери и жуди, За бујну љубав свету Богом дана. Док месечина насмејана блуди, Шуме бокори цветног јоргована.

Буде се гробља уз кукњаву гласну, И сећају се нпоxyјалих дана. У таку ноћ је пожудну и страсну, Носећи собом лествице од свиле, Старински витез, пун вере и наде, Хитао замку своје

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

љето за њиме сљедује, смутна јесен и ледена зима; дан за даном вјенчаје се током, сваки нашом понаособ муком: нема дана који ми желимо, нит' блаженства за којим чезнемо. Ко ће вјетар луди зауздати? ко л' пучини забранит кипјети?

Стога смртни најсјајни поете с вратах неба у пропаст падају.“ ИИ Како сунце дана облачнога када баци с ведрога запада своју хитру и пламену стр'јелу на кристалну круну Чамалара, тако трену

Немилосно вјерне слуге неба хулитеље свога творца гоне, зло ћерају с свијетлога дана у кипеће бездне тартарове, на небесну догнаше границу.

Три дана су адски легиони непрестано за њинијем царем сипали се црнијем потоком с краја неба у утробу ада. Престрашно је ово

Попа, Васко - КОРА

на руке нам пало И смркнуло се Отворена рака на лицу земље На твоме на моме лицу 8 На раскрсницама Подочњаци дана Срећу нам се модри Ако окренем главу Сунце ће с гране пасти Сахранила си осмехе У длановима мојим Како да их

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Од РУМФОРДА 231 КИВИЈЕ 249 ФАРАДЕЈ 263 ЧАРЛС ДАРВИН 278 УВОД Који очевидац не би се још живо сећао оних страшних дана када немачки борбени авиони зазујаше над Београдом и сручише на њ своје разорне и запаљиве бомбе?

Неки се посакриваше по подрумима, неки по склоништима, а остали се разбегоше из вароши. После недељу дана непријатељска војска уђе у Београд, ваздушни напади престадоше, а избеглице се почеше враћати.

Годинама радио сам на том делу, и када сам пет дана пре бомбардовања био у штампарији отштампан је баш и његов последњи, осамдесетдруги, табак.

А сада, десет дана доцније, видех пред собом рушевину зграде под којом је лежало моје довршено дело, сахрањено у гробу.

Она је, истина, страдала, кров јој био растрешен, а прозорска окна поразбијана. Но већ тих дана видех да је то оштећење штити од усељавања немачких војника.

Па и касније, када се непријатељ повукао из Београда, нису се прилике поправиле, јер последњег дана свога боравка у Београду спалише Немци богату библиотеку Математичког Семинара Универзитета која ме снабдевала свом

потпуни преглед свега онога што је у уоченој грани науке дотле урађено и свега онога што се у њој без престанка, из дана у дан, ствара. А без потпуне стручне библиотеке, научних часописа и сталне везе са иностранством, то је немогуће.

области науке може се вршити само онда ако се има при руци не само оно што је у њој створено, већ и оно што се, из дана у дан, у њој ствара.

Он беше тај који је унапред претсказао потпуно помрачење Сунца, виђено у нашим крајевима. Баш онога дана када је то помрачење требало да се деси, сукобише се војници Лидијаца и Медејаца на реци Халису.

Ту седох на лађу која ме довезе овамо“. „Колико си дана тако пешачио?“, упита га Питагора. „Десет дана“. „Е па лепо!“, рече Питагора својим ученицима.

Ту седох на лађу која ме довезе овамо“. „Колико си дана тако пешачио?“, упита га Питагора. „Десет дана“. „Е па лепо!“, рече Питагора својим ученицима.

„Па рецимо дванаест дана“, рекоше једни, „петнаест“ рекоше други, а кад један од њих рече „двадесет дана“ почеше сви да се смеју. „Е па чујте!

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Никаква посла нисам имао. И тако очајно беспослен тога дана покушавао сам да размишљам о својој нервози и својим чудним послератним расположењима.

Дакле скочим нагло, појурим у другу собу и кажем девојци: — Слушајте, Марија, спремите ме за пут... пет дана, вечерас, молим вас. И не заборавите кутију са жутим ималином као прошли пут, тако вам Бога..

Растали смо се по свршеним студијама, а једнога дана пре ратова извести ме да ће да се жени и позва ме да дођем два дана пре венчања.

Растали смо се по свршеним студијама, а једнога дана пре ратова извести ме да ће да се жени и позва ме да дођем два дана пре венчања. Сећам се лепо кад сам стигао у паланку где је он живео са својим старим родитељима.

Пре месец дана у Београду очекивао сам је, једно преподне, да изађе из зубног атељеа у оној највећој кући на Теразијама.

Али ми се сад све учини друкче него некад. Оног дана кад смо стигли овде, побратим и ја, сећам се, имали смо мало једно разочарење.

И целога тога дана на путу ништа друго и ни о ком другом нисам ни мислио. Од венчања његовог ми смо се ретко дописивали.

Дакле две и по године доцније, једнога дана, добијем од њега писмо којим ме позива да неизоставно одем к њему, ако сам онај стари; да му је моја помоћ неопходно

После два дана клацкања на коњу по каменитим и вратоломним стазама стигох увече до резерве његовог пука, где ми рекоше да је он за ту

И опет не чекајући одговора на које од својих питања: — Колико имаш одсуства? — Три дана без путовања. — О, баш ти хвала. Провешћеш све код мене? Нећеш у Солун? — Не мислим. Шта је код куће?

страсна препирка, уз прве сунчане зраке, узбуђује и позива на игру дете, а оно на очима осећа сунце и уверено у лепоту дана ипак пита: „Какво је време, мамо?“ И подсећајући се тога утиска, помилован овим дахом детињства, ја се повратих.

Грешке као што је твоја, уосталом, дешавају се свуда, свакога дана, свакога часа, на целом фронту, где сви протестују али сви и даље, као и пре тога, са пуно савести и самопожртвовања

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Не знам како сам се вратио. Протекло је неколико дана без времена. Вјероватно дан-два без пуне свијести. Данас би, према томе, могао бити петак или субота. Ваљда субота.

У том ходнику, дакле, почео сам живјети. За облачних и бесунчаних дана, у њему није било игре. Ходник би навукао сјену на своја стакла и погасио своје јабуке.

глобус, а удаљене тачке Земљине кугле спојене танким црвеним кривулама, с назнаком трајања путовања Ливерпоол—Qуебец 7 дана, Марсеилле—Батавиа 22 дана, Хамбург—Сан Францисцо 102 дана, и тако даље.

кугле спојене танким црвеним кривулама, с назнаком трајања путовања Ливерпоол—Qуебец 7 дана, Марсеилле—Батавиа 22 дана, Хамбург—Сан Францисцо 102 дана, и тако даље. Небројено сати провео сам испет на прсте пред тим картама.

кривулама, с назнаком трајања путовања Ливерпоол—Qуебец 7 дана, Марсеилле—Батавиа 22 дана, Хамбург—Сан Францисцо 102 дана, и тако даље. Небројено сати провео сам испет на прсте пред тим картама.

А умрла је нагло, у неколико дана, од упале плућа, послије једног излета на коме смо се лијепо забавили и о коме су на повратку старији неуморно

Кад се неколико дана касније, у кругу лучке и морнарске чељади на молу, разговарало о догађају с надвојводом, сјећам се како је један

У благоваоници је преко читавог дана боравио, као њен тихи шумски дух, мој болешљиви стриц. Био је неколико година млађи од мог оца: између њих двојице

Ала је крцата! Дуго је држао доглед на очима и ваљда у мислима путовао са својим лађама — Ливерпоол—Qуебец 7 дана, Марсеилле —Батавиа 22 дана, Хамбург—Сан Францисцо 102 дана; и још даље, даље, у ко зна какве његове нереалне,

је држао доглед на очима и ваљда у мислима путовао са својим лађама — Ливерпоол—Qуебец 7 дана, Марсеилле —Батавиа 22 дана, Хамбург—Сан Францисцо 102 дана; и још даље, даље, у ко зна какве његове нереалне, фантастичне крајеве! ...

у мислима путовао са својим лађама — Ливерпоол—Qуебец 7 дана, Марсеилле —Батавиа 22 дана, Хамбург—Сан Францисцо 102 дана; и још даље, даље, у ко зна какве његове нереалне, фантастичне крајеве! ...

Баш му хвала. Јер доиста не могу више да гледам лица спавајућих. Колико ли сам се само напатио за оних пет-шест дана што сам имао собног друга!

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Станка ућута и више ни с ким не прозбори ни речи. После неколико дана она је две ноћи сачекала поноћне петлове под осојем, па не видећи ништа, врати се кући зловољна.

Али, при свем том, није било дана, кад се он није осећао као пуки сиромах. Ово вечно безизлазно стање принуђавало га је да се лати и таквих средстава,

ИИИ Четвртога дана после овога Ђуричина пута, рано у зору, дојаха пред Ђуричину кућицу срески писар са пандурима, кметом, бировом и два

То му беху једини гласници дана, који владаше на пољу срећноме свету. Како су мили и драги сужњу ови ретки и необични за тамницу дарови сјајна сунца!..

И шта да радим сад? — Још нисам то дознао, али сам наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу ко нас потказа. Ако буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити. — Зар од оних што су са мном....

Лези сад, те се добро одмори, па ћемо се после заложити и разговарати. ВИ После неколико дана освануше на општинској судници и на вратима Ђуричине куће прилепљене наредбе државне власти, у којима се Ђурица

судници и на вратима Ђуричине куће прилепљене наредбе државне власти, у којима се Ђурица позива, да се у року од три дана преда власти, иначе ће се огласити за хајдука. Сељане обузе велика радозналост.

— Богме, тамо му у оној хартији стоји написано, да ће га после три дана, ако се не преда, смети убити сваки, ко год хоће. — Јест, кад би се он дао.

Истога дана Вујо дозва једнога свога повереника, даде му некакав налог, па се упути у варош. На варошком тргу нађе Симу ковача,

— Ти си и заборавио како ти је било, кад си први пут нападао човека, очи у очи, усред бела дана. Не знаш ти њега: кад се мало љутне, гори је од курјака.

Онај огромни терет, који већ неколико дана осећаше у својој близини и само очекиваше час, кад ће пасти на њега, сад га је одједном притиснуо целом својом

ИX Државна власт, после неколико дана, прогласи Ђурицу за хајдука ; растури наредбе по свима општинама да се строго мотри на његова кретања, да се он ухвати

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Помор се ширио од запада према истоку и остављао за собом читаву пустош. Једног дана дозове отац свога сина Петра и рече му: — Петре, видиш ли ти како свет овде умире?

приближује, повикаше као из једног грла: — Петре, ходи да ломимо чиоде, па колико чиода данас сломијемо, толико ћемо дана живети. Кад је чуо Петар шта му ове девојке рекоше, он им онда одговори: — Тешко вама и вашем животу!

Ишао је тако читав дан кроз ту шуму, а није могао нигде никога да види; тек после неколико дана наиђе на једног старца где поред ватре седи: — Добро јутро, старче! — каже му Петар.

И тако је овде већ сто година провео, па је још увек био онако млад као кад је дошао. Једнога дана рече му девојка: — Хајде, Петре, да видиш моје пустаре, марву и сву земљу моју. Петар пристане и пође с њом.

га опазе, а оне из свег грла повичу: — Петре, ходи да ломимо чиоде, па колико год данас чиода сломијемо, толико ћемо дана живети. Петар им на то одговори: — Тешко вама и вашем животу!

— И с тим враг отиде. Кад прође већ близу година дана, врага никада кући нема, а стари једнако ложи ватру, па и не зна кад му је година.

Тако је прошло два дана, кад, једном у ономе мраку попипа око себе, кад му нема мачке ни штенета. Сада му још теже бијаше сносити своју

Пустиник му одговори: — Е, мој синко, срећан си, сам те је бог упутио куда треба. Одавде нема до њих више од пô дана хода.

Ту буде велика радост, и после неколико дана венчају се њих двоје, и он остане живети онде код ње. После некога времена пође царица у шетњу, а царев син остане у

Али ко хоће да добије од бабе коња, ваља да служи у ње три дана: у бабе има једна кобила и ждребе, па ту кобилу и ждребе ваља чувати три ноћи, и ко за три ноћи сачува кобилу и

А ко се у бабе најми, па за три дана не сачува кобиле и ждребета, он је изгубио главу. Сутрадан, кад змај отиде од куће, царев син дође, па му она каже

Он јој рече: — Рад бих у тебе служити. Онда му баба рече: — Добро, синко. За три дана ако ми сачуваш кобилу, даћу ти коња кога год хоћеш; ако ли не сачуваш, узећу ти главу.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Једног дана, када се узбурка моје мртво море, Кад дух и бол ударе у своја звона јеком многом, Онда ће песник дозвати тебе, мада си

Тада тихо скидам плочу са гробнице својих дана, И спуштам се, дуго идем кроз редове успомена, Кроз сва места из живота заборавом претрпана; Ту застајем, одмарам се

То је песма коју рађа мис'о моја и сећање, То је песма мојих дана и часова и прошлости, То је песма стара, тешка, једнолика к'о кукање, То је песма са згаришта идеала и младости.

Као драган драгој после многих дана. ВИОЛИНА У тренуцима када тако клоне И бол и нада, и младост и цвеће, Кад страх и очај и судбина звоне Самрт, која се

у чудним сликама: К'о љубавна чежња, као туга знана Преко мртве драге, преко гроба ледног; И насупрот тами из ранијих дана, Јавља ми се слика срећног јутра једног. Устао сам рано, преко обичаја; Отворио прозор.

Јер једнога дана, из другога краја, Ноћ и ветар био, и дувао јако, Па цвеће и младост умрли полако... После јесен дошла на сарану маја.

Али једне зоре, прве зоре потом, Заспале су благо њене очи дана, Њене очи цвећа, сред живих обмана, У јесени тужној, са њеном лепотом. Заспале су потом.

ПРВА ЗВЕЗДА Већ се губи свело лишће с грана, Песма тица и ведрина ствари: Прилази ми ход јесењих дана, И дах тужан обамрлих чари.

И док лишће изумире с грана, Песма тица и ведрина ствари, Прилази ми сен минулих дана, Празан изглед и поредак ствари.

Већ се губи свело лишће с грана. Песма тица и ведрина ствари, Осећа се ход јесењих дана И дах тужан обамрлих чари. И док земља мирно прима цвеће Као ваздух умрле цвркуте, Моја мис'о лагано се креће Кроз

Брзо, нагло одох из свог празног стана, Угодно ми беше кретати се, ићи Развалином овом живота и дана, Коју сунце сутра поново ће дићи.

као дух без гласа, Поведе ме журно тамо, до твог стана: На прозору нађох слику твога стаса, Као знак љубави и ранијих дана. Дошао сам кући.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Једнога дана градски већници су пролазили улицом у којој сам се играо са осталим дечацима. Најстарији међу уваженом господом,

Међу послугом смо имали и неког разроког момка по имену Мане, чији је посао био да испомаже на имању. Једнога дана, Мане је цепао дрва.

Тако сам, на пример, у току својих студентских дана сакупљао податке из објављених читуља у Бечу, постојбини људи који пију кафу и установио да су смртни случајеви

“Зашто?“ “Па”, одвратио је, ”видео сам да то мачка чини, али човек никада.” Месец дана пре него што сам желео да наручим нове наочари, отишао сам очном лекару који ме је као и обично прегледао.

је испричао једну од својих оригиналних анегдота и који га је слушао са збуњеним изразом на лицу, али се тек годину дана касније смејао. Ја искрено признајем да ми је требало дуже од годину дана да правилно схватим Џонсонову шалу.

Ја искрено признајем да ми је требало дуже од годину дана да правилно схватим Џонсонову шалу. Моје здравствено стање је добро једноставно зато што сам живео опрезно и умерено

Једнога дана упутио сам се сам до реке да у њој уживам као и обично. Међутим, када сам допливао близу бране, ужаснуо сам се увидевши

Носили су ме на раменима и био сам јунак дана. По досељењу у град започео сам четворогодишње школовање у такозваној припремној основној школи, где сам се спремао за

Ујак ме је погледао преплашено и узвикнуо готово ван себе: ”Ваде ретро Сатанас!” и тек после неколико дана је поново проговорио са мном.

Свакога дана сам се у мислима пребацивао кроз ваздух до удаљених места, али ми није било јасно како ми то полази за руком.

Од тада сам сваког дана изводио своје ваздушне узлете у удобном и раскошном возилу какво би доликовало цару Соломону (Соломон).

Једнога дана уручено ми је неколико томова савремене књижевности, која се разликовала од свега онога што сам до тада прочитао и

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Михајла Пупина У спомен мајци ПРЕДГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊУ Када се осврнем на период од годину и нешто више дана колико ми је требало да напишем ову књигу, чини ми се да ће речи са почетка једанаесте главе најбоље изразити сврху

Ведрих дана из Идвора се јасно може видети Авала, планина у близини Београда. Ова плава планина, која је за мене у то доба била

Читање и писање слабо је цветало тих дана у Идвору, али је зато песништво било у пуном замаху. Верни старим обичајима Срба, у дугим зимским вечерима Идворци су

Сећам се да ми је отац казао једног дана: ”Ти нећеш никад бити царски војник. Цар је погазио своју реч, цар је издајица у очима граничара.

године. Када се и данас сетим оних дана, осећам као што сам увек осећао, да је овај издајнички потез аустријског цара из 1869.

То је за мене било откриће. Као и сваки други ђак и ја сам, сваке године у јануару, присуствовао прославама дана светог Саве.

достигло врхунац, тако да ми моји враголасти вршњаци никад нису пружили прилику да схватим прави смисао прославе дана светог Саве. Прича моје мајке о њему, и начин на који је она то мени представила, створило је у мени слику св.

То је за мене било откриће. Као и сваки други ђак и ја сам, сваке године у јануару, присуствовао прославама дана светог Саве.

достигло врхунац, тако да ми моји враголасти вршњаци никад нису пружили прилику да схватим прави смисао прославе дана светог Саве. Прича моје мајке о њему, и начин на који је она то мени представила, створило је у мени слику св.

Моја мајка је веровала у чуда и говорила је учитељу да нада мном бди дух св. Саве. Једног дана је учитељу рекла, у мом присуству, да је у сну видела како је св.

и несносне мушице приморавале волове да траже спас у хладу испод дрвећа, где су се одмарали чекајући свежије тренутке дана. Ноћу је посао чувања био изузетно тежак.

Ноћу је посао чувања био изузетно тежак. Принуђени да преко дана остају у хладовини под дрвећем, волови би се слабо користили добром пашом, па би ноћу били гладни и тада би жустро

Ћипико, Иво - Приповетке

Тако је прошло неколико дана — један лепши од другога. Било је умора и смеха, уздисања и певања. Цвета се веселила: „Ако овако потраје, биће зараде!

Него, човек снује, а бог одређује! Изненада обрну време. Радећи преко дана, опазише како се небом к северу вуцаре светли облачићи што су изгледали као рашчешљано руно.

Омећавило је, и у освитку није смрзло. Назуше лако опанке, — попустила кожа и опута. Настајног дана исто се радило. Није сметало што је ветар силовито хукао и тресао маслиновим гранама.

Ето, сада је требало потрошити и оно мало што се зарадило за благословених дана и што се мислило за кућу приштедиш. Једнога мрког дана, с вечери, зачестало севање и тутњава.

Једнога мрког дана, с вечери, зачестало севање и тутњава. Склопило се са свих страна — није него сад ће се очепити небо и све ће потопити.

Путем са свих страна пискала је вода и досизала им све до гњата. Отворише врата. Светлост дана још није била јака да продре таму. Ужегоше свећу. По коноби пливало је суђе, трупићи и даске, и све је оплимало у води.

Лекарије, а још боље месо и црно вино, мислила је Цвета, помогоше, и Марко се другога дана подигао, ако се и осећао још слаб. Залуду уфање. Време није кренуло набоље.

Залуду уфање. Време није кренуло набоље. Опет се размахала југовина и запрети новом кишом. Још два дана радило се до подне, затим је наступила истиха хладна киша, као да је одредило да испере све до ноката.

Тих мутних дана мисли убише Цвету. „Није друге, треба се повратити кући”, одлучи чврсто. „Једе се и троши, а не добива се” .

А зором изненада ветар завеја силније, као да му је до инада. —Бог зна кад ће издувати! Може да потраје још и недељу дана, рекоше јој неки, што се с њима световала.

—Казуј.... — муцаше Цвета. Рана на нози дала му се на зло... Није боловао него недјељу дана... Пазила сам га као свога. Да му бог прости! —А љекар? Шта уради он? — питајући гушила се у сузама Цвета. .

на цести с њима ради, па су начисту што га је к њима довело: обистинила се њихова слутња; није их ни за шта неколико дана прежао.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

је у живо сребро облаче („Косова песма“) Царица је овде сама трава, она која ће над сваким од нас једнога дана проклијати (зато је победа њена), а слушкиње су овде звезде које је ноћу у своје трепераво небеско светло облаче као у

Када Исус каже Јеврејима „развалите ову цркву [јерусалимску] и за три дана ћу је подигнути“, они зачуђено одговарају питањем „четрдесет и шест година грађена је ова црква, и ти за три дана да

три дана ћу је подигнути“, они зачуђено одговарају питањем „четрдесет и шест година грађена је ова црква, и ти за три дана да је подигнеш?“ Следи алегористичко тумачење које даје сам аутор Јован: „А он говораше за цркву тијела својега.

А кад уста из мртвијег Штри дана после смртиЋ, опоменуше се ученици његови да ово говораше“ (Јован 2.19“22). Црква је, дакле, тело Исусово, али

циклуса „Јутарње песме“, „Сунчане песме“ и „Вечерње песме“ већ и самим насловима везују се за рођај, успон и залазак дана. Тако се обично, по добима године или дана, групишу песме које свој предмет узимају из природе.

Тако се обично, по добима године или дана, групишу песме које свој предмет узимају из природе. Овде, међутим, не само што се узима предмет из природе, него се

која је под тим именом постала препознатљиви књижевни и културни топоним – именом које ће јој се, надам се, једнога дана ипак вратити.

(„Једини сан“) Код Растка Петровића налазимо – свакако и због тога – једно донекле неочекивано опонирање ноћи и дана, таме и светлости, затвореног (ограниченог) и отвореног (безграничног) простора.

опис свитања, небеских одблеса и боја, заласка сунчевог, цео онај прозрачни или огњени живот неба за време једног дана, а не искључиво живот људи, и већ ће се сугестивност сама наметнути.

И ту, на крају дана који потања у ноћ, песниково будно срце такође се враћа у сан: Ил осврни се на вече што заста да гледа још у дан, И

по тлу, Ја се не могу уморити више никада – као у сну, И трчим тек да не стојим, нити познајем јаде нит спас: Из дана у дан пребијам безмерне просторе, Плавило одмакне одједном провидне своје засторе; Само нада мном она дубока заносна

Кад, рецимо, свог познаника трећи пут сретнемо у току дана, неминовно се враћамо (у мислима) на претходна два случаја.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Ју, ју, ју! Ето како ће и главу да изгуби једнога дана. АНКА (долази с лавором и бокалом): 'Ајде овамо у кујну да те умијем. РАКА: Шта ће ми да се умијем?

? ЧЕДА: О, молим... ПЕРА: Ви ћете ми допустити... (Оде.) Х ЖИВКА, ЧЕДА ЖИВКА: Зете, нисам те загрлила од дана венчања (Грли га.) ЧЕДА: Али чему се ви то радујете?... ЖИВКА: Гле сад! Место и ти да се радујеш, а ти још питаш.

МОМАК (ласка му то): Па... разуме се!... Знао сам ја још пре три дана да ће ова влада пасти. ЧЕДА: Е? МОМАК: Ама, знам ја то иако не читам новине.

ДАРА: Код зубног лекара. ЧЕДА: Шта ће тамо? ДАРА: Шта знам ја, оправља зубе. Већ четири дана иде сваки дан. ЧЕДА: Тражио је неки секретар министарства спољних послова на телефону.

Девети јој месец пао баш у време кад је требала да полаже матуру. И после тога готово да дигнем руке, кад једног дана – ти одскочи и ускочи у министарке. Алал јој вера, Живки, рекô сам мојој Кати.

ЖИВКА: Ама, зар цео тај списак да примим? Па то ми треба десет дана само на то, а имам толико посла да немам кад ни честито да ручам. ВАСА: А требало би да их примиш.

А она мени: „Немој, бога ти, мама, годину дана нисмо јој праг прешли, па сад ће рећи потрчали смо што је министарка!

ДАЦА: Па прошле године. КАЛЕНИЋ: Годину дана. Уха, за годину дана се и крупније погрешке заборављају, а камоли таква једна ситница. Пиши, ујка-Васо: да се заборави!

ДАЦА: Па прошле године. КАЛЕНИЋ: Годину дана. Уха, за годину дана се и крупније погрешке заборављају, а камоли таква једна ситница. Пиши, ујка-Васо: да се заборави! ЖИВКА: А ти, Јово?

(Живки.) Дозволите ми сад, тетка, да вам и ја кажем свој случај. Мене су пре годину дана истерали из службе. Нестала су нека акта из моје фиоке и услед тога омело се једно извршење.

Али ствар је сад већ била и прошла и, као што видите, ја сам пуну годину дана стрпљиво чекао да се заборави. Ја не знам, можда се није још заборавило, али, кад је сад већ тетка Живка министарка,

Такав се случај десио ових дана у кући мандарина Си-по-по.” (Говори.) Знаш, онај мандарин Сипо-по, то је мој отац Сима Поповић. АНКА: Ју!...

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

равни: Софки пред очи „све изиђе”, у мислима се окреће прошлости, у сећању се враћа све до трећег предускршњег дана када је отац ефенди Мита из крајева под турском управом - куда је био пребегао - послао Арнаутина, првог весника њене

при томе Станковић употребљава може се назвати поступком најближе асоцијације: да би нас вратио до давног предускршњег дана када је отац послао гласника као најаву јунакињине удаје, писац у приповедној садашњости бира управо тренутак када тај

Било је на три дана пред Ускрс. А она тада [ . . . ]”18 Чини се да је још разговетнији други случај. И можда зато што је Станковића

„Од Радичевића до данашњих дана наша лирика показује, вели он, „изванредно правилан, управо типичан развој једне оригиналне лирске ‘цвасти'.

Човек би се овде могао присетити Станковићевог приповедача из Старих дана, кога ликови зову Миле; рецимо у часу кад сустопице прати Томчу и - како је раније већ истицано - у његовој мимици и

у које нас - као што је то у првом поглављу показано - не уводи нико други него један дечак: приповедач Миле из Старих дана. Онај дечак који нас је пре тога, у пратњи својих родитеља, провео кроз ноћну игру светала и сенки.

други Станковићев лик, Софка има у себи нешто од дечје устрепталости, од осетљивости малог приповедача из Старих дана и Нашег Божића. Отуда и њени - неочекивани и неочекивано јаки инфантилни страхови.

Куће - куће из „старих дана”, из „пустог турског” времена - оронуле су, уза земљу се припиле, али су „топле”; док су „нове”, из „данашњег”

Нагло и ненадано, јунак се једног дана мења. И то приповеци даје сижејни преокрет. Кад му се у познијим годинама роди ћерка, Наца, у њему се буди она јака

Све док у таквоме бирању, одлучивању, и сам једног дана не постане непоколебљив. На страницама Газда-Младена води се једна тиха а упорна борба; не непосредно, него

потиче из туђе тачке гледишта: „Још дететом је била сигурна у какву ће се лепоту развити и како ће та њена лепота с дана у дан све више поражавати и задивљавати свет.

Већ смо имали прилике да анализирамо симболичке слике смрти што су се тих дана појављивале у јунакињином опажању. А и газда Младен, видели смо, у сличним тренуцима такође све око себе види као

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Свет почео да се мири са судбином. Тако исто и хајдучки капетан. Из дана у дан види он како од нада нема ништа. Већ је почео да се љути на своје братанце Јанчета и Косту што се не турче, но

Зашто да његови земљаци помисле да је више сојтарија но хајдучки капетан? Али — пусто немање!... Баш тих дана бејаше дошао у Брод богати призренски трговац Спаса Чемерикић са пуним бисагама злата и сребра да по Гори откупи

Ту је у њима за тешких дана, не зна се кад управо, саграђена чудна црква и још чуднији конаци за калуђере. Све у стени која је имала свега

Удариле су одмах по служби у снажне двопеве. Хоће да се напевају за читаву годину дана, чак до другога Петровдана. Јер у завичају тешко кад то раде. И да покажу осталим планинцима, тврда уха за оваку песму.

Једни су му читавих петнаест дана брали грожђе по многобројним виноградима и преносили у крбљама на својим јаким коњима, а други на челу са познатим

старина је оставила правило да прваци код Шедрвана одлучују почетак и завршетак бербе: према години од пет до петнаест дана.

Та се одлука на време објављивала и после завршнога дана било је допуштено да у туђе винограде улази ко хоће и бере колико може, па чак и стоку уводи.

Једне је године, у невољи, најмио мамушке Цигане, али је после неколико дана пошла ругалица уз ораховачке крше, која је у преводу са арнаутскога, овако почињала: Благо вама, мамушки јеђупи, Кад

Можда баш због оваке мало видљиве привлачности, Хамза Вукашиновић се на неколико дана пред брање пожалио Дуруту како тешко налази работнике и како ће му ове године виногради остати непобрани.

ЉУТА ПРАВОСЛАВКА Још пре двадесет дана суседи су јој донели ту црну вест, у коју она никако није могла веровати. Калудрани су били у граду једне суботе и на

Вера божја; она тврда, арнаутска, јака као дин турски... Није лагао Арслан Кошутан. Међутим, можда баш тога дана у његовом селу десило се нешто јаче од свеколикога тога затицања.

Насмејао се стари лисац, одобрио му тако витешко држање, па га после неколико дана заједно са Касалом послао у отети млин, да тамо буду настојници и да се на тај начин сачува побратим кад му је већ

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Дуго уста неће моћи Да се растану, А у то ће и два дана Да се састану. — Горо, горо, долина вас Залуд раставља; Дане, дане, ноћ вас дели, Љубав саставља!

Нагледај се те милине Па се диви вишњој моћи: Богу зоре и вечери, Богу дана, Богу ноћи. »Невен« 1881. ДИВНА ЗВЕЗДА Црна ноћи, ко те води Кад је време да се шириш, Да болнима мелем пружиш,

И кад проклија једнога дана, Па се остабли, па се разграна Сва она љубав, сва она снага, Сва она тежња крепка и блага, Пољупци они из вечног

Све оне мисли, кô барјак бео, Које си собом са неба снео: Кад све то никне па се разграна, Свануће зора лепшега дана; Општа ће срећа у врту свêсти Најлепша цвећа венац оплести. Венац ће овај подарит’... коме?

тако вешто знао Насликати слику горку, Како ј’ души кад с неправде Ум полуди; То је било пророчанство Ових наших дана худи’. Ој, Петефи, ретки створе...

Божићни је дȁнак круна свију дана, Барем у Хришћана; А у тојзи круни алем што се сија Радост је дечија. Ко у тој радости не зна да ужива, Срце га

Падај, снеже, два три дана И застри нам трулеж цео, Нека нашем искушењу Нек’ бар Божић буде бео! Ох, Божић је празник мира.

Родио се Христос, али не за рђе Којима се спава, кад је доба рада, Што од срца свога, од Бога им дана, Надри-философски прави накарада.

Просуће се мука Дуго задржана... — Ох, зар нема без тога Свету бољих дана!!? КАД ВЕЋ МОРА... Кад већ борбе мора бити Међу браћом једне крви, Бар да није топом страсти Која тежи све да

Дошô бих ти руку стиснут’ — Ма да је већ хладна. Но сећам се дана — Еј, младости мила! — Кад ’но су нам руковања Најтоплија била.

Тако прође пет-шест дана, жена зове га Па га опет шаље риби (дуготрпљивој) Да јој каже нову жељу њеног господства.

Кад изиде, на пољу га народ дочека, Смеју му се, ругају му с’: тако т’ и треба! Прошло опет пет-шест дана (сад ће бити крај). Посла опет баб’-Анушка, то јест царица, Посла гарду да доведу деду рибара.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Ух! (Наједанпут га пусти.) Ух! усмрдила сам руку (дува у руку, пак је после брише марамом), сад је морам три дана прати, док је опет у ноблес доведем. ВАСИЛИЈЕ: Мајсторице, то није лепо од вас.

ЈОВАН: Кад неће, ја идем од вас. ФЕМА: То је инпетретиненција! Знаш шта је, Јокан, ако ме опслужиш три године дана, даћу ти пет стотина форината. ЈОВАН: Пет стотина форината! Па после да дувам у прсте?

МИТАР: Промисли се добро, овде је разговор о Паризу. ФЕМА: Ах, и три дана бити без карактера, млого је, а камоли три године. МИТАР: У Паризу свака госпођа има по два мужа. ФЕМА (јако): Ох!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Дан и ноћ си помирио у својој смрти што нас обасјава. Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута. Шта си птица или глас који лута под дивљим небом где те песма оставила самог на врху Ловћена с челом пуним

смо паду склони Овде је ноћ што се животу опире ТИН С друге стране гроба жива звезда куца И запаљени ветар на почетку дана снива Ноћ у моме гласу више не дозива просторе изгубљене које поседују сунца Крв моја заспала под каменом не

ТРИПТИХОН ЗА ЕУРИДИКУ И На уклетој обали од дана дужој, где су славуји сви мртви, где је пре мене црвени челик био, горки сам укус твога одсуства осетио у устима.

ход да те од простора склони, посусталог, од ноћи осветљене позајмљеним звездама, и ту да заборавиш, заборавиш сваког дана по мало, ако је име узрок томе сну. Не виђај људе са опасним рукама у дну где је пепео сведок крви и све поспало.

Не виђај људе са опасним рукама у дну где је пепео сведок крви и све поспало. Заборави, заборави сваког дана по мало. Једно је име узрок томе сну.

зло заспала сањаш и горки плод поднебља загонетке над својим крвотоком кад минуло време и јаз постаје свод горких нам дана заблуделих током звезда под којим сам у заносу пао. Пашће сунце тамо где сам ја клечао.

зло заспала сањаш и горки плод поднебља загонетке над својим крвотоком кад минуло време и јаз постаје свод горких нам дана заблуделих током звезда под којим сам у заносу пао. Пашће сунце тамо где сам ја клечао.

СМРЋУ ПРОТИВ СМРТИ ХРОНИКА Првога дана помреше птице и змије настанише гнезда и ветрове Другога дана рибе изађоше из воде и вода отече празна Трећега дана

СМРЋУ ПРОТИВ СМРТИ ХРОНИКА Првога дана помреше птице и змије настанише гнезда и ветрове Другога дана рибе изађоше из воде и вода отече празна Трећега дана шума је пошла према граду а града нигде Четвртога дана сазидаше

дана помреше птице и змије настанише гнезда и ветрове Другога дана рибе изађоше из воде и вода отече празна Трећега дана шума је пошла према граду а града нигде Четвртога дана сазидаше ћеле-кулу од лобања и шкргута Петога дана шума је

дана рибе изађоше из воде и вода отече празна Трећега дана шума је пошла према граду а града нигде Четвртога дана сазидаше ћеле-кулу од лобања и шкргута Петога дана шума је скупљала крај реке обезглављене лешеве Шестога дана мало

дана шума је пошла према граду а града нигде Четвртога дана сазидаше ћеле-кулу од лобања и шкргута Петога дана шума је скупљала крај реке обезглављене лешеве Шестога дана мало ватре заљубљено налик на сунце Седмога дана не

Краков, Станислав - КРИЛА

На својим нажуљеним плећима, сем тешке ратне спреме, Вукли су и сву топлоту јулског дана, коју су неке дуге крстарице из далеких тропских вода донеле као страшну источњачку болест.

”Смртна опасност”, висило је између бодљикавих жица. Знали су да ће једног дана кроз зрак и жице струјати вести о њима... те су вести биле црвене, рањаве...

Све ћути, само где где гунђање и шапат. Уморни су, јер сваки носи у себи сећање прошлих крвавих дана и тамне слутње за нове... за нове? Ако их буде било.

— Јосиповић, Јосиповић. — понављало се свугде име јунака тог дана, сликара—војника. Батаљон је целога дана остао ту припијен уз падине дубоке јаруге.

— Јосиповић, Јосиповић. — понављало се свугде име јунака тог дана, сликара—војника. Батаљон је целога дана остао ту припијен уз падине дубоке јаруге. Покаткад би прснуо шрапнел и откинуо коју грану.

а шта? рањен... код Битоља?... шта?.. није, код Попадије... Одмах му је саопштио да је Бранко пре неколико дана погинуо над Могленом, а Синиша сломио ногу, и иначе се угрувао под сломљеним апаратом.

Можда је и он био привиђење. Сви су били занесени, поспани и блиски смрти. ВИИИ У ЛУДИМ ШУМАМА Тога се дана догађале необичне ствари.

То је, кажу, штитило од куршума. Зато су ипак гинули од граната. А тога дана им се није знало броја. Сунце се помрачило још за јутра, и више није излазило. Бар за оне који су дрхтали на коси.

Чак се ни број није знао, јер су удови били помешани. Ту је било меса и од поручника Луке. Целога је дана преплашен мењао места по гребену. Сувише су близо гранате падале. ”Погинуће” шапутали су за њега.

Можда је и онај сретни погинуо. Жене и новац, кажу, доносе несрећу у рату. Сунце је било за све прљаво тог дана. Није било довољно светлости. Дим је грозно гушио сушичавог Казимира.

Х НА ЈУРИШУ А већ од јутра тако грми. Па не само од јутра, већ месец дана су они у ватри, па ипак им је то сада као ново и занима их. Занима их, јер за сада још ништа овде не пада.

све блиске смрти одлетеше као давни мучни снови у заборав ноћи, а ако су још остале ране, оне су биле ту да се једнога дана доле у хуци Солуна каже: — Рањен сам на јуришу, у самим жицама. Ох, какво је само клање било!

Петровић, Растко - АФРИКА

Кад му нешто сасвим смешно саопштим, као да сам тога дана најзападније што сам икада био, он бесни: Као да иза најзападнијег нема опет западног, све док се не стигне на исту

Ниједног станишта, ни стазе, а чежња је да се остане ту дуже, да се проведе више дана у излежавању под џиновски широким фромажеима. И то је прва чежња пред овим облама.

екваторског поднева као усред сицилијанског или напуљског; обично се сврши тиме што се он сувише ослободи, и једног дана, када је случајно са мање отпорности но обично, буде убијен од сунца као какав митолишки јунак који се усудио пркосити

Мешам ту воду са вином донетим из Басама, да бих угушио њен укус, али се на све то гадим све више. Целога дана ова мешавина воде и вина била је мој сан и моја утеха; сада, видим да ни њом нећу угасити жеђ, седам на праг, на

Само због једног дана жеђи усне ми сасвим испуцале и грло потпуно упаљено. Срећом бој доноси кувани ситронис, неку врсту врелога накиселога

“ Питам их игра ли се уз песму; одговарају ми да се игра са маскама, али да се то сме само дању и само извесних дана. Старији ме воде да ми покажу неке свете маске. Износи их један младић, из колибе, увијене у неке крпе.

Ја и сам осећам свежину, јер чим се изиђе из појаса прашуме у савану, разлика је између температуре дана и ноћи врло велика. Из једне од колиба допире певање праћено од више звучних инструмената. Лупамо.

његово очајање, не што добија госте, већ што му их судбина не распоређује правилно: тако да не падну сви истога дана, а да их после месецима мора чекати.

Или ће једнога дана Блонде огрнути пантерску кожу и намаћи на прсте пантерске нокте, које држи сакривене у шуми, па сачекати првога

Али оне ће као јуче, као пре два дана, као увек, искочити одмах затим кроз његово око, или уво, или кроз његов нос, или пупак, дивније, млађе и светије но

Кад помислим на маске које сам могао купити на реци Комои...! Видео сам много ствари тога дана, обишао неколико села и гледао неколико там–тама, тако да сам сасвим заборавио онај јутрошњи Деде у Батлеу.

Приступ јами чували су остали чланови Вихиби. У овом положају је остајао младић по три и више дана у потпуној помрчини, и у сталном додиру са жртвом која се почиње распадати.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ИСАК: Али је време пуно бремена! Пуно несреће!... Три дана има Откако лутам овом планином; С образивошћу мачке дивије, Бежô сам с пута зверу, човеку, Тебе да нађем, или...

ГЛАВАШ: Па, Раде?... Има ли гдегод што? По гори мирно?... А по селима?... РАДАК: Несрећа! Десет је дана како путујем Кô сенка нека горе зелене.

је чамац сасвим потопљен, Ено, Радаче, сам се увери: Из воде кљун му једва назиреш; А други пукнут до половине Три дана чека да се оправи. Бар да сам знао. РАДАК: Бар да си знао?...

СТАНА: Ох, сина, пашо!... Сина, сина дај! Груди су моје сува обала, Доле је на дну стеге храпаво, Пламен га жеже дана жестоког...

ИСАК (Ћериму): Добро би било да прибележиш! Јер тупа памет мозга лабавог Једва ће пету за дан тубити, А за два дана... оде уветар!... Шаку ћеш магле паши носити!... ЋЕРИМ: Крмак!... ХАСАН: Опет те питам: Хоћеш је дати?...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

« Ево шта сам нашао. Наше нападне операције свршене су још крајем месеца јуна, дакле на десет дана по објави рата, и ми смо после десетодневне офанзиве прешли у дефанзиву.

000 бораца. Борба око Грамаде и Дервента трајала је три дана и Хрватовић најпосле би принуђен да се повлачи нагло Књажевцу, јер му је претила опасност да му Сулејман пресече

Изненадна појава турских колона с косе, откуда им се нико није надао, рашила је судбу овога дана. Како ми сад звоне оне јутрошње Комаровљеве речи: »Ми смо предузели све мере, предвидели смо све!

Како нам је скуп сваки човек, а како смо данас лакомислено стотине изгубили! Вечерас, уз честитку сутрашњега рођен-дана, оправљена кнезу цифраста депеша о данашњој борби. Хајде да се лажемо... ІX Алексинац 10 августа, уторак, 1876 г.

Данашњи је дан прошао у мучном очекивању. На левој обали Мораве око села Мрсоља трајала је готово целога дана крвава битка. Гледао сам је с алексиначких положаја, с позицијске батерије број 10.

Шта ли ће сутра бити?! Х Алексинац 11 августа, у среду увече, 1876 г. Да страшна дана; никад га заборавити нећу. Он се дубоко урезао у мојој памети; да га забележим и у овај дневник.

Спасени смо! После бојне хуке наста свечан мир, после жарка дана тија, блага ноћ; прорешетани, изнурени и од дима поцрнели батаљони враћали су се на своја ноћишта, по логоришту се

На три дана после ове дозволе цена свињетини спада на 4 гроша по оки; често си могао видети гомиле војника, где ца неодераним

Турци су одступали и ђенерал се спремао да пређе у наступање. Многи у штабу добили су тога дана одличија и чинове. Тако је пуковник Комаров постао »превасходитељство« тј.

Али једнога дана пуче глас по целој черкеској постојбини да је Москов прешао черкеске границе и упао у њину домовину.

А кад после врелога дана и ових страшних призора наступи тија, прохладна ноћ, теби у поноћно доба још излази пред очи страшна слика смрти; голи

Успут ка Пруговцу стиже нас однекуд пуковник Рајевски. Он је тек пре 10—15 дана дошао из Русије, и кад се први пут јавио у штаб у Алексинцу, ја сам га дочекао.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

То румено чедо, Мелем наших рана, То пролеће живо Сред јесењих дана. Ох, румено чедо, Пролеће и цвеће, Знаш ли ону песму: „Ој, пелен-пеленче!

Та је песма излив срца, Излив душе срећних дана, У њојзи је моја цпећа, Љубав моја опевана. У њојзи је одзив раја На усклике жића млада, Са највишег негда виса,

Али ко би данас смео Сећати ме срећних дана — Не смем ни ја да те читам, Песмо моја нечитана. Поред мене свећа дршће, Кâ да б’ песму читат’ хтела, Ја је

XXИІІ Ноћ је пала страшно мрачна После мутна дана; Ја у мраку Смиљку држим, Она расплакана. Покушавам да је тешим, Па јој зборим туде: „Залуд плачеш, чедо моје

Не вара ли све на свету —“ — Али вара кад је моје... За недељу кратких дана Преминуше обадвоје. XXXВИИ Месечина као негда, Гле, још има живих птица!

Срећа им је била кратка, Јад ће бити Бог зна докле. „Куме, куме, погледај га, — Има ли му јоште дана?“ Мила кумо, ја га видим, Умреће ти данас Јана. Ето вам га мога кумства! Ето вам га мојих жеља!

Твој је живот притиснуло Ратних дана крило, — Нестало те — нико не зна Шта је с тобом било. Неки веле: „Изгорела Сред оних вијора.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Тако си ти хтео! Такав је, уосталом, био наш неписани закон. То се знало и ишло се тога дана до умирања. Предвече почели смо се пењати уз неку планину. Чули смо још јасније пуцње топова.

Само што нас не пољуби. Каже: „Ја њихов вечерашњи налет не бих могао издржати.“ У току борбе ових неколико дана изгубио је две трећине официра и војника. У чети нема више од педесет пушака.

Срећом те тога дана нису летели њихови аероплани. А тукла је и наша. Чини ми се још жешће и јаче, те се Бугари мало примирише.

Цела је та ноћ протекла у нервозном пушкарању. Пошто се из ових ровова преко дана није могло излазити, то смо још у току ноћи пратили људе да довуку што више муниције.

Упутили смо даље људе да донесу артиљеријску муницију и још истога дана, пред вече, грунуше наши рововци. Петнаестог септембра увече ситуација је била оваква: шест чета нашег седмог пука

— Да чујемо сад шта је радио седми пук шеснаестога септембра? — обраћа се Радојчић Предрагу. — И ми смо тога дана остали у својим рововима — рече Предраг. — Било је додуше неко мало померање, колико да се изравњамо.

Да вас мука спопадне. Било је лешева од пре десет дана. Повремено дуне ветар са врха и нанесе кужан задах. Тек сада, из рова, могао сам да погледам лево и десно.

Пред нашим рововима налазиле су се неке испреплетане жице, заостале вероватно још од борби из прошлих дана. Командант ме позва и нареди... — Откуда тебе да зове командант?... Јеси ли ти имао командира? — запиткује Мишић.

У зору, видели смо огромну брешу. — Који је датум био тога дана? — запита Радојчић. — Седамнаести септембар по старом, или тридесети по новом...

— запита Радојчић. — Седамнаести септембар по старом, или тридесети по новом... — Тога дана је дакле извршен јуриш и освојен Кајмакчалан. — Тога дана... — Е, да чујемо сад Светислава.

— Тога дана је дакле извршен јуриш и освојен Кајмакчалан. — Тога дана... — Е, да чујемо сад Светислава. — Седамнаестога септембра — причао је Светистав — отпочела је артиљеријска паљба у

Везу смо погубили. Неки тежак задах испунио маглу, па једва дишемо. Сигурно од лешева, што леже већ толико дана. Испред нас наслагано је плочасто камење. Можда су овде били заклони приликом борби последњих дана.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

ПОПОВИЋ 237 САКРИЈ БЛЕДЕ ТВОЈЕ ЗРАКЕ... 238 НА ПРИРОДУ 240 ДАВОРЈЕ НА ПОЉУ КОСОВУ 242 СПОМЕН ВИДОВА ДАНА 246 СПОМЕН ПУТОВАЊА 250 НА СМРТ ЈЕДНОГ С УМА СИШАВШЕГ 254 ГРОБЉЕ 257 МИЛОШ СВЕТИЋ 260 ПРВИ ПРЕЛАЗАК ЦРНОГА

Такву игру допуштао је себи читав низ других писаца, у разним степенима заинтересованости, све до наших дана, али нико паметан међу њима није хтео овим стварима придавати значај већи но што оваква доколица, или вежба, или

неким његовим недовршеним и тек после његове смрти штампаним рукописима па, право говорећи, и даље, много даље, све до дана данашњег.

за крат први, Овако ћу задјети јој мрежа мојих врви; Те дај данас, те дај сутра, — серце ми се нада, Неће проћи ни пет дана да се мном облада; Да питома тако буде, да ју свирјел мами, И кол'ко год јогунастој узбуде се чами.

Кол’ко дана у години осване, Толико је тешких мука за мене Што не могу с тобом бити, Чарне твоје и љубити Очице. Нека дува хладни

Да сујетне моје жеље! Без ње нема живота, Без ње цео је свет пустиња И сва земља тамница. О, врати се, зраче дана, И хоризонт осветли, Волим видит моју драгу И у себи тужити. 1828. Јован Ст.

И гордиња таје свака, И остаје вечно — ништа. Јован Ст. Поповић СПОМЕН ВИДОВА ДАНА (Одломци) За вечером Лазар седи, Сутра иде Видовдан, Погружена њега гледи Српске војске смућен стан.

Него чуј ме, Цвет-девојче: Ево тврду реч ти дајем Да ћу ти се јунак јавит Оног дана кад се венчаш У по прве твоје ноћи.

Кад су клекли на јастучић, Уста устма приближили, Помислило Цвет-девојче На пољубац јучерашњи И на речи тога дана, Помислило, задрктало, Те потраја и подуже Тај пољубац издајица.

Цвет-девојче прије било Као сунце усред дана, А сада се указало Као месец у поноћи. Плакало се, запевало И читале молитвице Док не било дану пола, А кад

Плакало се, запевало И читале молитвице Док не било дану пола, А кад сенка од крстова Била дана тог најмања, Изложе се разна јела, Савијача и гужвача И пребеле погачице, Шеширићи за пекмезом, Лукумићи и мај

нашли, Наконче су снаши дали, Житом младенце посули, Па се село за трпезу, Да се почне гостовање Од три цела бела дана И три ноћи измеђице. А на двору почишћеном Сватило се хитро коло, Хитро коло превелико.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

(Вујо одлази.) ЈЕЛИСАВЕТА: Кад би памети имао. — Три дана нема како угледах Врхова ових камен студени; И књига дође, из Млетака је? Шта пише? Ко ли? Шта је? Чија је?

СТАНИША: Па, мила снајко, прими овај дар! И ако се огиздати може Светлост дана сјајношћу Данице, Мила снајко — носи алем драг!... ЈЕЛИСАВЕТА: У Венецији нема такових. СТАНИША: Нема...

огрљак Кроз трошну земљу, црне слојеве, Копајућ гнева оштрим ноктима, Проринô земљу, презрô подземност; Да оног дана, дана Видовог, Крвави печат владе паклене На чело тисне целог народа... ВУКСАН: Да! да! И право има Орловић!

Кроз трошну земљу, црне слојеве, Копајућ гнева оштрим ноктима, Проринô земљу, презрô подземност; Да оног дана, дана Видовог, Крвави печат владе паклене На чело тисне целог народа... ВУКСАН: Да! да! И право има Орловић!

— реци, Да је: „За десет тисућ’ цекина, Ту и ту, на том и томе месту, Народа српског избор синова Хиљаду пало — дана тог и тог!...“ И то за ког? ВУКСАН: И зашто? КАТУНОВИЋ: За себе. И за будуће своје пријатеље. ВУКСАН: Ха! ха! ха!

СВИ: Живео! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Срце ми зна — Сведок је један бог Да сам о вама само мислио За триест дана моје веридбе. ВУКСАН (за себе): Јест о нама, О цени нашој — Кô пошто би нас боље продао? Па опет хвала му!...

Изломише ми старост лиснату, Одвојише ме с децом рођеном... То беше ужас самој природи, Оног се дана море љуљало И рикајући гневно, ђипаше Мутнијем песком море шибајућ — А с облака се змија јављала Присипајући огањ

БОГДАН: А ми идемо Турцима — Ви’ш, старче! Откада Ђурђе жену доведе — Млетачког дужда пород пакосни — Не прође дана за тог времена, А да синови наших планина Тиранства њиног следи жалосне Мучећи муком не осетише.

бродар мучне пучине, Упрвши поглед, пун очајања, У безграничје гледа жалосно; И залуд пита бурне валове: Којег ће дана земљу угледат?

На устима ми леди пољубац, Не дâ ми срцу јасно закуцат Да на дрхћућа недра притиснем Мог жића данак, сунце дана мог. КАП. ЂУРАШКО: Умреће! Сад збогом!

КАТУНОВИЋ: Што ме не убише, што не пролише Из груди мојих сваку капљицу? Да само дана овог несрећу Не гледам данас живим очима! Отеше све, баш све до Цетиња. — Јаох, боли!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Већ би се на неколико дана знало кад ће градом минути крдо Реље Кнежевића са Змијања, и чаршилије би се искупиле на ћошковима, и Турци би

и једног кобног дана — добро се он сјећа — ненадно се дигоше врући планински вјетрови, погнаше и завитлаше млаку прашину у ковитлац,

Тих дана обноћ је у торовима блечало благо, торске су љесе болно, као да цвиле, шкрипјеле, чобани су снивали немиле и чудесне

Већ неколико дана, од јутра до мрака, она непрестано јадикује и нариче на гробљу, не једући и не пијући ништа. Нуде је јелом и пићем,

Сваком свом чељадету, малом и великом, подигао је Реља, одмах, првих дана, биљег, па је гробље тврдо оградио, све сам, без ичије помоћи. Држао се чисто и у реду.

су му пут пријетили да ће га на ражањ натаћи и уз ватру као вола припећи, а трећи су га пут свукли гола и држали два дана у тешким гвозденим букагијама под врелим сунцем уз разбукталу ватру.

— Почуј-де, момчићу! Отишô ја једног дана у нурију да вјенчам једну сељачку Ђурђију. То је било за султановог наџака. Она моја Ђурђијетина остала сама код куће.

Лепешине су стизале, они су учили, а ја сам износио из подрума ардовић по ардовић. Једног дана пребаци Симеун штуц пре'о рамена, па ће покојном Партенији: — Свети мој оче, ти чувај ову нашу свету ћабу, а ја одо'

Донес'-де, Мићане, још један ардовић! Другог дана јопе' штуц на раме. Испратисмо га ја и Партенија надомак оног моста на Гомјеници.

И владике почеше кô и шикутори носити шкрљаке и шајцати се по чаршији у по бијела дана са швапским роспијама, стид и' и срам било Кристова лишца! — уздахну мајстор Глишо и опет презриво пљуну.

дугог мољакања и устезања, Симеун изврну чашу и поче: — То је било прве неђеље иза укопације, а управо на неђељу дана пред онај мој, ако се почем шјећате, зулум у Бронзаном Мајдану, кад сам оно 'нако по старински мало преплашио Мајданце

Свијет се био мало смирио, али још, штоно веле, заудара кокија од барута. Тако то потраја једно два-три дана, док повикаше: „Ето, вели Турака Крајишника на Бању Луку! Ето и', кажу, кô на гори листа!“.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

себи у дане презрења, Погрдних речи вал када ме плави; Верујем себи и снагом титана, Заклапам гробља изнурених дана.

Сами у своме грцамо опелу, А чини нам се то је песма дана, Песма спасења и живота млада. Кријемо прошлост с похлепношћу врана, Грцамо у сну вечних маскарада, А чини нам се

Зар је већ јесен човекових дана Посула иње по срцу, затрне Последњи спомен прошлих великана? А светлост камо да из магле црне Води нас Богу?

златне косе, Хоћу младост златним урешену ресом, Слапи твоје крви да ми ране росе, Да у мени рикне младост оних дана Кад Саулу певах химне ум што носе, Кад осетих оков Микхиних усана, Оков пољубаца! А сад оков злата.

Зрелост једрог дана празна му је сена, Нејасних облика једно Ново чека, Скуп раскоши, сунца, нестално ко пена. — и одједном он се

Авај, сфинксе врели пожудних усана, Ти си луди демон, што љубећи дави, Ти си врело подне мог блиставог дана, Орао што жртву диже и крвави.

Уморно је сунце стварања и нада, А дубока поноћ гробнице расклапа, Прошлих дана крај нас тече маскарада, Где Ум, трошни старац, Сумњом се поштапа.

мучно бије кроз облака слој, Развејава бура расцветани бадем, А ја залуд мирис, залуд сунца крадем, Јер јулских је дана све то мањи број. О, не даље, дани.

Зашто нисте јесен дана стрли Бисер пићем из змијскога пакла Кап последњу срчући, док грли Врат вам она што нас с неба смакла?

И урла пустош буђена из сна И цикће поноћ погледа рисна, А разјарена Деца Дана Стижу кроз пустош, где се сурвава, Где се од ноћи дан ужасава, На плави, цветни кут Јадрана.

кад се поноћ низ падине просу, У сенци вења један цар Балкана, Растурив своју позлаћену косу, Одмарао се од ноћи и дана.

(1916) БЕЗ ДОМОВИНЕ Мисао нас једна раном зором буди, Мисао нас једна целог дана прати, Мисао нам једна ноћу тишти груди: Да ли отац пати?

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

” и натовари му оволика акта... седам, осам, дванаест сведока... пет година робије. А једног дана тек, нестало аката, или: искази сведока сасвим друкче гласе него кад си их први пут читао, и онај...

ВИЋА: Па баш зато! ЈЕРОТИЈЕ: Ама, откуд то иде? ВИЋА: Не би му баш ништа фалило. Одседео би два до три дана у 'апсу, а ја бих га после пустио. ЈЕРОТИЈЕ: Знам ја да би га ти после пустио, али што не иде, не иде!

Запитам газду: има ли ово два-три дана кога путника, а он вели: има три недеље како му никакав путник није прекорачио праг.

И то, нисам ја учио као што данашња младеж учи — годину дана, па хајд' у старији разред. Него се ја, господине мој, нисам мицао из разреда по годину, две, па и три, ако хоћеш, све

МИЛИСАВ: Неће, али навуче, па кад испрља, опет остави, а ја плаћам прање. А кад навуче нешто, не скида по месец дана. Ето и сад, дохватио ми нове новцате гаће. ЖИКА: Што му не скинеш, па нек иде го! МИЛИСАВ: Не могу, немам то срце!

ТАСА: Ја те молим, господин-Жико, да ми опростиш, али ово се више не може издржати. Пре три дана су ми мет'ли иглу у столицу, па сам рипнуо три аршина увис; прекјуче су ми намазали шешир мастилом изнутра, па сам се

Седао сам ја и на плави плајваз, али ми је подметнуо секретар, па ми је било мило, иако ме сврбило десет и више дана. ТАСА: Па не марим ја, кад се ти нашалиш са мном, господин-Жико!

ЖИКА: Па три месеца, него! А шта би ти хтео, да свршиш ваљда ствар за три дана. Дете једно од киле меса па га чекаш девет месеци, а ти би хтео да ти твога грмаља из Трбушнице дам за три дана.

Дете једно од киле меса па га чекаш девет месеци, а ти би хтео да ти твога грмаља из Трбушнице дам за три дана. Ти мислиш правда – то је тако, узбере се као зрела крушка.

Него, не ваља му само што смо ти у фиоци нашли сто и неколико лажних динара. СПАСА: Па набрало се. Од дана на дан па се набрало. Дође муштерија, тражи оку вина... ЖИКА: А ти њему оку рђавог вина, а он теби рђав динар.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Од прве збирке Песме (1924) па до наших дана она је седам деценија богатила и усавршавала лирику која има сва традиционална обележја: исповедна, осећајна,

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Врата шкринуше... О, душе! О, мила сени! О, мајко моја! О, благо мени! Много је дана, много година, Много је горких било истина; Много ми пута дрхташе груди, Много ми срца цепаше људи; Много сам

Певаш песме, тужне, миле, Од љубави и мегдана, Па се сећаш страшне силе И страшнијих јоште дана; Та бојева давних, стари’, Са Татари и Маџари, И козачкој новој слави, На Тимоку и Морави.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

СУТОН Крила ли то? Ненадно махну на таму. Или црвено јато потону за брег? Бреза ли то, ил’ бледи прамен дана? Беласа твоје тело у сутон. Болно је заплазило низ ове стране, песма се не допевала.

Ил’ недољубљено заболује низ твој лик, ил’ мути сутон душу. Бреза ли то, ил’ бледи прамен дана? Беласа твоје тело у сутон. ТРУБА Шта вреди плаветно небо, и зумбул и девојче и ласте лет. Негде зàпева труба.

ВОДИ МЕ, ПОВЕДИ СЛЕПА Води ме, поведи слепа, ја не видим бела дана, душа ми у богу сама! Земље прођох, ноћ ми свуда без сванућа, ван са неба топло што ми гране тама!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Ломила се по кујни, огњишту, рафу, судовима. Навек једна страна кујне била у мраку, те је целог дана тамо горела свећа, да би се могло да ради.

Јер, једнога дана умало не пропали. Тако се говорило, мада се то никад по њиховој кући није осетило или видело. Деда Младенов, после оца

Што је најгоре, са правим беговима и Турцима по Скопљу и Призрену да се у расипању, раскоши и банчењу надмеће. Једног дана на женске и карте готово све дао, изгубио. Све требало да се распрода.

Покаткад, запио би се. Истина, и то ретко, кришом. Онда, не знајући од стида, муке, бола, шта ће, по три дана би лежао.

Јер, готово још и непресвучена, баба би одмах дошла овамо к њему, у дућан. И то је било увек сваког дана. Испочетка, баба би готово целог дана преседела. Увече, заједно с њим, затворивши дућан, одлазила кући.

И то је било увек сваког дана. Испочетка, баба би готово целог дана преседела. Увече, заједно с њим, затворивши дућан, одлазила кући. Доцније, само би навраћала.

Доцније, само би навраћала. И то чешће, по два и више пута преко дана. И то све тобож послом. Не што хоће. А кад би била субота, или уочи каквог великог празника, када је велики »пазар«,

Не што хоће. А кад би била субота, или уочи каквог великог празника, када је велики »пазар«, целог дана преседела би. И то горе, на тезги, до чекмеџета где се остављао новац. Не мешала се ни у шта.

Зато би целог дана преседела строга. По њој, њеном лицу, ништа се није познавало да се штогод догодило, десило. Само, место оне њене

јој је била навучена бошча чак до стопала, да су јој вирили само врхови прстију белих јој чарапа на ногама, целог дана би мирно, непомично тако остајала, као да јој син, газда од дућана, није умро, нестало га, већ као да је отишао, некуд

Нарочито због матере му и осталих жена, да не би оне ударале још у већи плач те да се целог дана кућа разлеже само од плача, нарицања. А највише и због самога њега, Младена.

А оно не само да не напредује већ иде у пропаст. То је за Младена било најтеже и најгоре. Дућан, трговина, целог дана тамо седење, продавање, није му ништа било. Брзо, за кратко време ушао је у све послове. Цене свачему већ је знао.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

). Занимљиво је такође народно веровање да б. л. може помоћи против метиља (»за два дана и двије ноћи не једе се ништа, па онда једи сарамсака — бијелога лука — што можеш више«, БВ, 16, 1901, 280); зна се,

»Који не једе б. л., сматра се за вештицу«, СЕЗ, 32, 41). За време »некрштених дана« њега носе за појасом »као предохрану од сваке нечастиве силе« (ЖСС, 177); о Белим покладама сви се мажу ‹њиме› или га

л. меће под главу или поред главе, »да га не би нагазиле ноћнице« или од бабица, или »да боље спава«, и ту стоји 40 дана (СЕЗ, 13, 1909, 394; 14, 109; 16, 171; 176; С. Трој.

вериге (да брани новорођенче од вештица, ЖСС, 194, Стиг), или се (такође од вештица) маже њиме новорођенче кроз седам дана по рођењу (СЕЗ, 17, 534 и 535), или се метне поред новорођенчета, заједно са ножем (ГЗМ, 6, 1894, 667), или главицу б.

Поред породиље мора бити б. л. обично кроз 40 дана (Караџић, 1, 1899, 246; 4, 1903, 118; ГЗМ, 6, 1894, 670); или јој се б. л.

л. веша о врат или о десну руку (СЕЗ, 17, 72), или јој се ушива у капу (ЖСС, 194), или је њиме мажу кроз 7 дана после порођаја (СЕЗ, 17, 534 и 535); такође јој се б. л.

242; Г3М, 4, 163; 12, 1900, 159; БВ, 16, 280), пробади (ЖСС, 305), стомака (ГЗМ, 20, 1908, 347), затвора (пити га 40 дана наште срце, ЗНЖОЈС, 11, 270; Г3М, 4, 163), шарлаха (СЕЗ, 16, 433), заушака и болести ушију (ГЗМ, 4, 163; СЕЗ, 16, 433)

— богишу — која је тог дана освећена разноси народ кућама да би га она чувала од грома. В. податке и сугестије у С. Тројановића, СЕЗ, 17, 116 ид.

Ако жена услед чини не може да затрудни, треба духовник да благослови госпину траву; трава се затим скува и неколико дана пије изјутра наштину. Сем тога, жена ову траву треба да носи уза се (Глüцк у Wіѕѕ. Мітт. Боѕн. Херц.

Нарочито је интересантан б. краља Милутина. Првога дана <Ускрса> код њега се држи сабор, који кулминира у обеду, при коме место у зачељу заузима бор; око бора изводе се и

(СЕЗ, 19, 1913, 166); б. у великој капи, смиљевцу, који млада носи кроз 40 дана после венчања, такође је апотропајон (упор.

, 18). Сматра се, међутим, да је грехота китити се (свежим) босиљком пре Крстова дана (ГЕМ, 5, 1930, 40). Апотропајски циљ свакако има и обичај да се кладенац кити б.

Ћипико, Иво - Пауци

Са села наврвљели сељаци да и овога дана покушају срећу: једни да од господара откупе крупно благо што га господар рубачином истрже селу, а други, сиромашнији,

патке и гуске лепршају се и лепећу крилима, са прозора госпа Пава, жена господарева, баца им жито; она се тиме преко дана често забавља. Раде изиђе на улицу, гази по чаршинском блату, тражећи гдјегођ да купи јабука.

Први пут, било му је тада дванаестак година, доведе му отац прћијашицу у кућу и леже га с њоме. Али цура иза неколико дана одбјегне га и пође к својима: мали Раде бијаше премлад за њезин цурски бијес!

Усјекао бадњаке у високој планини, санио их и наложио их на ватру, а уочи Бадњега дана дочекао оца у по пута. Бијаше пошао у приморје по вино, залажући главу, преко сњежане планине, само да га, по обичају,

цурска љепота; носи га међу момчад гдје се у уметању тешким каменом огледа момачка снага, особити понос и слава тога дана. Лани је одбацио својим вршњацима, а да видиш ове године! ...И чисто руке саме се пружају да тешки камен дохвате.

И чисто руке саме се пружају да тешки камен дохвате. Свиће, и свјетлост сњежана дана увлачи се у кућу, али не може још да савлада на огњишту распламтјели пламен божићне ватре.

Док свану, као да се дана зажели, диже се и радознао провири на врата: једнако је ваздух сњежан. Стакне запретану ватру да је оживи, а с њоме

Треба је набавити или пустити да стока скапа од глади. Има неколико дана што Илија размишља гдје да је намакне. У газда—Јова причају, људи да је прескупа и за готов новац, а на дуг не зна се

Једном, враћајући се из планина, озноји се и у путу окисне. Разбољевши се, од тога дана већ се није младости ни здравља науживао. Сељаци говораху да му се крв следила, а љекар је нашао болест опасном.

И никада не би мира било. ... Једнога ведрога зимњега дана, кад ни сунцу лед не попушта, Никина се болест погорша, рекао би: сада ће умријети.

А Илија је каматар: да није имао свога рачуна, не би се био тако истрошио. Па и комшије веле кога су онога дана видјели у кућу унићи и из ње изићи! Што су њих два кришом код Илије радили? И Петар премишљаше шта да учини.

Је ли поштено? Сјутрадан пошао је Петар у друго село да походи старце: дједа и бабу; истога дана пошао је и сестри.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Долазио сам ту много пута и раније и доцније, али ми се никада вода није учинила тако бистром и топлом као тога дана. Било је спарно већ пре подне и изгледало је да ће по подне падати киша.

Овај нема више од двадесет и пет година. Макарије Почео сам пре два дана да пијем напитке које ми справља наш нови брат Доротеј. Осећам се већ мало боље. Бол у утроби ми је уминуо.

Други би обично одвраћали поглед од мене. Доротеј је, напротив, целог дана са мном разговарао о свему и свачему. Ја бих видео да сам му био на сметњи. Ја бих то свакако видео.

Нико од нас ништа не зна о ранама. Ова је особито опасна, а чинило се, још само пре три дана, да се замирује. Прохор Чим сам видео Доротеја како улази на капију, знао сам да ће се нешто променити у нашем

Можда би се неко и дивио његовим подвизима да је био мртав, али био је ту међу нама, из дана у дан, занет собом. Гомила доконе меропашке дечурлије, јурцајући по шуми у потрази за вранићима и сврачићима, наишла

Други пут се Прохор зарекао да ће три дана и три ноћи клечати голим коленима на каменом поду цркве, пред олтаром. Заврнуо је мантију и клекао.

Стезало ми се грло од чемера док сам га гледао. Већ у току другог дана молитве су му постало развучене и троме. Одебљали језик му се тешко покретао, речи су постајале све неразговетније.

Знао је да је видар спасао сигурне смрти овог истог старог човека који је, ево, само недељу дана после оздрављења изашао лично на Кулу као да пркоси. Зар се није говорило да је на самрти?

Сваког дана, одговори, све док не смири рану. После ће дати упутства за дале лечење. Значи ли то да сам до сада био погрешно лечен

Небо се отворило и на жедну земљу пао је плах дажд. Морава се замутила. Проћи ће најмање десетак дана пре него што се разбистри. Дани су чисти и прозрачни после провале облака, која се са олујом сручила на Вратимље.

што смо сви ми људски створови, крхки и привремени, сметени, збуњени и унезверени пред лицем непознатог и сутрашњег дана којем тајну не познајемо? Да није тако зар бих могао поднети своју одвратну љуску, у коју сам жив сахрањен?

Јелена Уображени млади петао пење се овде свакога дана. Има пет дана како је овамо почео долазити и ниједном, ама баш ниједном, није скренуо поглед према мени.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

1880. НАД БЕОГРАДОМ Спомениче неми прохујалих дана, 3ашто ти је чело суморно и тавно? Да л' се сећаш, можда, крвавих мегдана, Што дигоше у зрак твоје име славно?

Вечно ће ти мирисати Са мирисом прошлих дана, Сећаће те свију снова, Што просања младост рана. И у болним твојим грудма Васкрснуће живот нови, Оживеће

и нашто звуци, Кад чујем шапат твој! О звучне струне немирних дана! Чувајте слатки глас За поздрав дана, кад зора рана Истоком распе крас; Па сву ноћ будан кад поглед склопи Анђелак

и нашто звуци, Кад чујем шапат твој! О звучне струне немирних дана! Чувајте слатки глас За поздрав дана, кад зора рана Истоком распе крас; Па сву ноћ будан кад поглед склопи Анђелак мили мој: 3воните звуци, звоните

Колико пута паде ноћ, Колико дана прође, И још је силна она моћ, У снове што ми дође! Ја дижем златни пехар свој, Поклоник миле власти, И све у славу

Над њима вечност тавна Спокојно, тихо спушта копрене своје скут, И круна божијег труда, светило ведрога дана, У мирном ходу своме свршава дневни пут.

У току бурних дана ти благи, небески гласи, Смртноме створу дају питому, рајску ћуд, И у том слатком часу пожуда адска се гаси, И смерна,

1883. ПОД ЉУПКИМ НЕБОМ... Под љупким небом Аркадије сретне Питом и љубак нихао се цвет, Ал' једног дана из долине цветне У туђ је пренет свет; Где хладни Бореј дŷше, и снегом засипа равни; Где славуј не пева слатко у тихи

Двадесет пријатних дана дуваху ветрови. И тада У сува и тиха поља пастири погнаше стада; Јер сниска, зелена трава земљу је покрила веће, А

Једнога топлог дана, под сенком мирисног хлада, На своме цветноме трону штедра је седела Лада. Већ шесет пута је Сварог обишô земаљским

Мала једна тица живи од старина, од вајкада. Она пева целе ноћи, она пева целог дана, Не плаши се од кобаца, кити бежи од сељана.

Венуло је мало дете, што му земља мајку крије, Нестало га једног дана и никада дошло није... Куд се дело? Шта је с њиме? Нико није знати могô. И од овог тужног дана протекло је врло много.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Већи део дана проводим у старој згради Универзитета, у Капетан Мишином зданију. Половином прошлога века познати богаташ и ортак

Сада ћу Вам прочитати његову прву страницу, па ћете видети куда и због чега путујемо. „Свакога дана, између излаза и залаза Сунца, видимо над нама или плаветнило небеског свода или облаке.

Београд Плочице од иловаче, исписане пред нашим очима на Вавилонском торњу клинастим писмом, стављене су идућег дана у засенак да се ту лагано суше; сваког дана придолазиле су нове.

пред нашим очима на Вавилонском торњу клинастим писмом, стављене су идућег дана у засенак да се ту лагано суше; сваког дана придолазиле су нове.

Ми бисмо је видели и у по бела дана на истоме месту, када је не би Сунце својом светлошћу засенило. Тако су вавилонски астролози дошли до сазнања да

истока према западу, али ако посматрамо пажљиво њихов положај према осталим звездама, видимо да се тај положај мења из дана у дан. Неке се од њих крећу између осталих звезда, које добише незаслужено име некретница, веома полако, а неке брже.

кугле од истока према западу, сели без престанка по тој кугли од запада према истоку, оптрчавајући је за непуних 28 дана и мењајући при томе свој изглед према своме положају ка Сунцу.

додуше, у дневном кретању неба од истока према западу, и тиме ствара дан и ноћ, али оно се при томе помера, из дана у дан, помало према истоку.

Тим померањем, оно се опшета за годину дана на кугли звезда некретница по једној путањи која се зове еклиптика. Ова не стоји право на оси обртања, па зато дани

Тим су створили наш беспрекидни низ седмица, недеља. И из наших европских назива седмичних дана јасно се види којем је небеском божанству који седмични дан посвећен.

Растрешен и расејан, ипак сам успео да добро свршим посао који ми је био поверен. Тек трећег дана мога боравка успео сам да предмету своје жудње учиним прву посету.

Као заљубљени младић, који не гледа на друге жене, но на своју љубљену, ја сваког дана свраћам на Акрополу. Ту обично заседнем, између Партенона и Ерехтејона, на један претурени трупац стуба догод ме

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

млади месец) треба да нагласи тананост и нежност митског предива, али и њихову магијску снагу (светлост на прелазу из дана у ноћ и обрнуто).

Као жеља усијана… Певаш песме тужне, миле, Од љубави и мегдана, Па се сећаш страшне силе, И страшнијих јоште дана; Та бојева давни', стари', Са Татари и Маџари, И козачкој новој слави, На Тимоку и Морави, – Како сте се онда

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Колико пута, кад стану да му говоре и не дају да узме тебе, он, ако је тога дана још и тебе видео гдегод, на каквој капији, кроз какав прозор, он се онда од дерта запије, и дубоко у ноћ дође кући.

ме деда-попа, и вели: ако је толико прешно он ће одмах, чим сврши вечерњу, доћи; али, ако није прешно, онда другог дана. ТАШАНА Кажи: прешно је, и моли га, моли нека дође. ХАЏИ РИСТА (Ташани унезверено): Зашто је прешно да дође?

Па ти си овде у својој кући, и како онда да си сама? ТАШАНА (наставља): Да, оставите ме саму. Ти у два, три дана ако навратиш, а отац, и кад дође, све тамо, на дворишту, по амбарима, шталама, са момцима, чивчијама, а ја сама овде

СТАНА (ситећи се и показујући на Ташану): Болесна, ја! А што по три дана ништа не окуси, то ти не говори?! КАТА Ама да ви тамо с момцима ноћу дуго не седите; и можда по кући лупате и

Па и за то има лека! Узми и пости: само хлеб и воду, за неколико дана, да ти тело, снага не буде силна, па онда ђе ти и сан бити и чист и благ. ТАШАНА (неугодно): Не то, дедо! Није то!

Ох, дедо, онда тај страх! Страх, страх, да се излуди! И тако сваког дана и сваке ноћи. И једнако, увек, све веће, све страшније... Али доста! (Уморна, сустала, таре чело.

Али, зато молим те, преклињем те: да ми долазиш сваког дана. Јер, право да ти кажем, све ово што ће бити после овога, што ћу кадгод можда бити радосна, весела, и што ћу можда

тек знам: зашто је она увек кад би тако заједно спавале, па се пробудимо ноћу, и ја јој почнем причати кога сам тога дана видела, како ме ко погледао, како ми се који допао, а она онда, сирота, лежећи поред мене, у моме крилу, почне да

(Хоће да скрене разговор, сети се): Баш добро! Знаш, пре два, три дана био сам на преслави у вашем селу, где је ваш чивлук.

љубави, као брата, а највише из сажаљења што сам сироче, сам без игде икога, што од беговске милости живим док једнога дана, ко зна у којој механи и под којим ћепенком у чаршији, не наћу ме мртва. (Узрујано Нази): Слушаш ли?

Јуче сам мог Асу заженио и запросио му девојку. И сада три дана весеље. Ено оставих гочеве и зурле да свирају. И када нам ти јави, једва дочекасмо.

Сишли и дошли, па ми кажу да ових дана треба трогодишњи помен зету — покојнику дати. Па ето дођох с њима да те питам: кад и у који дан пада?

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

На капслама за метке је спавало дете све дотле док једнога дана не показа вештину да кроји и шије девојчицама за лутке. Пушкари га онда истераше.

Једног дана заподену се теориски разговор у шнајдерници. Костица, други калфица, док ћута, ћута. Па онда утури ноге у ципеле,

” запита напослетку мајстор. „Видео сам; а сам вам хвала што се не наљутисте.” Костица као да је тог дана положио неки важан испит.

После се ослободио, добио диплому, радио на парче код разних мајстора. Једног дана изнајмио дућан и почео самосталан рад. Читаоница га је прва дочекала с новим именом: мајстор Коста.

” Ако пијан човек на улици тетура и заплеће: „Овај мисли да по земљотресу гази.” И тако из најсрећнијих дана његова живота остаде човеку име Коста Земљотрес. Наравно. није се љутио. Од његово троје здраве деце је потекао израз.

” Одведе Срећка једног дана на наук код свирача, уговори колико ће плаћати и купи ћемане. Срећко није далеко дотерао са свирањем, али је једне

Постаде везиља. „Треба само да почне вести за цркву, и онда се зна да ће плести седе.” Сети се једнога дана мајсторица Ристана — „Дошло ми као у сан” — неког лековитог блата крај манастира у Санџаку.

Мало је болело родитеље његове што им, откад се оженио, никако није долазио. Пише, зове, али сам не долази. Једног дана Ристана опреми мужа на пут. Требао је остати у Будиму, два, три дана, а остао је недељу дана. Ристани мило.

Пише, зове, али сам не долази. Једног дана Ристана опреми мужа на пут. Требао је остати у Будиму, два, три дана, а остао је недељу дана. Ристани мило. Кад се путник вратио, имао је шта да прича: „Много Мађара!

Једног дана Ристана опреми мужа на пут. Требао је остати у Будиму, два, три дана, а остао је недељу дана. Ристани мило. Кад се путник вратио, имао је шта да прича: „Много Мађара!

Свако од њих мисли да Ристу, и ниједно не разуме ту природу. Као камен је лежао Риста на њима. Прошла је година дана од Ристине осуде. Пролеће огрануло. Зелени се трава, зелени се река, сунце греје нежно као да милује.

Једнога дана стиже вест да је Риста помилован с тим да за четрнаест дана напусти мађарску територију. Састао се само са женом,

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

— Као што онај који је поверене себи новце синоћ на карте изгубио, сокаком оди, тако сам ја три дана у мисли удубљен блудио, желећи докучити шта је пацов изгризао; но бадава, сав мој труд и подвиг би сујетан, зато

Мачка у кући није нигда мирна била, нит је дана прошло кад је не би он с кером завадио. Кад би ораја нашао, он би знао све појести, и потом љуске тако лепо сложити да

Мало је тешка? О, ништа, ја познајем ваше остроумије; од оног дана како сте се досетљиво код вашег господара супруга изговорили, ја сила на ваш разум зидам. Нисте јошт?

Најбоље је дело оставити на неколико дана. Обично списатељи, под изговором мненија о своји дели добити, обичествују пре времена фалити се и сочиненија своја,

случајева видити како гдикоји од гимнософиста на усшиљеном каквом столпу с капом у руци на једној нози по осам дана непрестано стоје, како други на глави стојећи затворене очи чувају.

« — О, она ће ми се допасти; дају ли новце пре венчања? — »Новци су у свако време готови.« — Право! Дакле, до осам дана.

) »Фрајлице, ви добро изгледате.« »О молим, ви ме бешемујете, била сам ово дана нешто унпäсслицх, ѕонѕт ѕехе іцх іммер рецхт гут ауѕ.« (»Добро и немецки говори«.

Живот мој о длачици једне ваше речи виси, и ја без вас по три дана не једем (овде се разумева »јер немам шта«). Заповедите, ја ћу у воду скочити, ја ћу у небо одлетити; ја ћу лавове (од

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

шесетогодишњицу живота, те — осврћући се у овоме тренутку за собом и прелазећи преко јучерањега и прекјучерањега дана — да погледам чак далеку младост, најдрагоценији део живота.

Родио сам се о поноћи, према чему се не би могло у биографији рећи: „Он је угледао светлост дана 8. октобра 1864. године“, већ: „Он је угледао светлост миликерц-свеће, 8. октобра 1864. године.

Бабица је том приликом констатовала и то да сам са рођењем задоцнио пуних седам дана. Ја не знам по коме сам реду вожње ја требао да стигнем седам дана пре, али знам да сам у том задоцњењу целога свога

Ја не знам по коме сам реду вожње ја требао да стигнем седам дана пре, али знам да сам у том задоцњењу целога свога живота ја видео једну трагедију.

Замислите, молим вас, деби, прво ступање на позорницу, прва појава у животу, па задоцњење од седам дана, и то у доба кад нису постојале наше државне железнице.

Па онда — ја сам негде напред то поменуо — да је мој отац све до мога рођења био богат човек и да је некако баш тих дана банкротирао, што значи: да нисам имао задоцњење од седам дана, ја сам се још могао родити као богатога оца син.

до мога рођења био богат човек и да је некако баш тих дана банкротирао, што значи: да нисам имао задоцњење од седам дана, ја сам се још могао родити као богатога оца син.

може ли се некако од судбине добити сатисфакција, другим речима: може ли се некако накнадити тај губитак од седам дана који ми је нанело задоцњење. — Може, канфором! — тешио ме је мој кућни лекар. — Како канфором?

— Па, кад будете умирали, можемо вам уштрцати мало канфора, те да вам продужимо живот за једно седам дана, колико сте изгубили при рођењу.

Но оно што ме је, и поред ове утехе, још увек узнемиравало била је помисао да је моје задоцњење од седам дана, које ме је спречило да се родим као син богата оца, можда какав неодољив фатум који лебди нада мном; тако да

неодољив фатум који лебди нада мном; тако да предосећам да ми се пред крај живота може још и то десити да на седам дана после моје смрти мој лоз добије главни згодитак.

И тада ће се рећи не само да сам при рођењу седам дана задоцнио, већ и да сам седам дана раније умро, а то би већ била страховито бездушна игра судбине.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Наша је артиљерија тукла без престанка њихову пешадију и држала је још увек на извесном одстојању. Једнога дана јави нам се један пешак: – Помлати нас њихова артиљерија и остаде нам жалба што не можемо да се наплатимо њиховој

Са језом смо помишљали на онај дан, када ће наступити „премијера“ — као што рече потпуковник Петар. И једнога дана, септембра месеца, као да се земља проломи. Ама на један мах.

Спуштала се мрачна јесења ноћ пуна влаге. Извукли смо се били из наших рупчага и усправљени удисали снажно. Целога дана грчило се наше тело под страшним замахом граната из тешких непријатељских хаубица. Случај нас је и данас спасао.

А сада смо, у пуној збили, ми јужна војска, која брани баш багрданске положаје. Следећег дана рано изјутра командант је добио извештај да ће око девет часова доћи Краљ, да обиђе положаје.

То и сами видите. Од наше енергије и одлучности зависи хоћемо ли у току сутрашњег дана спасти топове. Клисура у току ноћи мора да се рашчисти. Али мора, господо, мора! — виче командант.

Чак и нечији аутомобил, и један фијакер. Маршовали смо цео дан... Другога дана кренули смо зором. Са нама иду и пешаци.

Овај догађај на друму јако ме је дирнуо, и да ти га баш испричам. Док смо били још у Ћуприји, наиђу једнога дана мештани у наш бивак и доведу једнога мангупа коња. Веле, сигурно је из нашега пука.

Када каплар добије батине, то ти је оно војничко предовољство, у години дана једанпут... Али када поднаредник добије дебљи крај, е то је мало необично. Увређен је понос старешине. То ја знам...

То је у вези са оним што се баш сада одиграло на друму, о чему ћу ти доцније говорити. После два дана дошло је наређење да кренемо на границу, према Бугарима. Стигли смо, чини ми се...

Али која вајда!... Нисмо имали никакве резерве, и после три дана морали смо одступити. Прошли смо кроз Пирот ноћу. Тек сутрадан задржасмо се на положајима Велетина глава.

А овако... Морали смо да застанемо. Ипак, добили смо мало ваздуха, бар за неколико дана. Дотле су се наше трупе журно повлачиле, и када смо добили нешто простора, онда кретосмо и ми.

Прошли смо кроз Ниш, и заустависмо се на Курвин-Граду. Истога дана добијем наређење да хитно одем у Лесковац и да се јавим тамошњем команданту трупа. Није ми било мило.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

у воду, дуго остадох нем, Замочих руке надуте, и не погледах у дом: Свежина једина тада постаде брижни шлем, Противу дана који пода мном и сада чека Као заморна дубока река.

Ја застор не дижем с окна: толико већ је дана; Пригушено ми само допре последња улична хука, Али откада, гле, ни један шум не пође из овог стана, До шум којим точим

Ти вољна патња дана си ми свег, Ти даљне радости болне, ти стег; Ти брижне љутње, ти љубави си сан, Ти жељна мисо што уљушка ми дан: Ти

МОЛИТВА ВУКА Бар спавај, бар спавај ако мораш црћи, зли путниче, Увек на обали дана, којој је друга Неповрат, Све што си отео од њега ти, љубавниче, То је поверена ти тајна, ко гад ил брат; Па све што

Већ више дана лежах на поду, у бунилу, Толико је душа моја тешко патила, Све један и исти сан стајаше на крмилу, И лудило је ноћно

изићи до смрти из овог мрака, И бљувах на сами спомен врели победничког зрака; О како ми је болно било у души оних дана, Када бих, и челом, сваку стопу познао свога стана!

сале што давно већ је знана Седећи непомично вребам Истрајност наспрам Смрти Ја се не сећам више откад ни колко има дана Да су нам погледи тако унакрсно упрти Једно ће од нас истрошено склопити своје очи, И кроз њих се никада неће вратити

О, толико дана већ како напуштају ме ствари, И моја приврженост, за њих, са њима да одлази, Само дубоко плави круг све даље што се

пада по тлу, Ја се не могу уморити више никада - као у сну, И трчим тек да не стојим, нити познајем јаде нит спас: Из дана у дан пребијам безмерне просторе, Плавило одмакне одједном провидне своје засторе; Само нада мном она дубоко заносна

Одједном очи отворити! ... Задихан и пробуђен за час јединством у дрвећу, Да л смрти оставих жеђ за дно идућег дана?

Артур Рембо РУКЕ Љубите руке своје да засјаје вам једног дана, Прескупо никада доста није рука вам намирисана. Гајте их.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

тек у подне, живела је шкољка лепотица, звана Седефна ружа, расла и самој себи шапутала: — Да ми је изаћи на светлост дана, да ми је видети сунце и цвеће, осетити дах ветра! — Светлије је на површини мора, певају и лете птице шарених крила.

Корална грана сети се која је, такође сањала да оде у Горњи свет. Толико је о томе мислила да се једнога дана откинула од дна и с таласима кренула у висину.

Али, жена је веровала у свог сина. Чак је почела да машта како ће он једнога дана стварати чуда. Зар није, мимо све деце, из сузе рођен? Али, малишан се плашио деце.

Међу њима, у школи или на игралишту, осећао се као међу некаквим суровим џиновима. Једнога дана заплака и одби да и даље иде у школу. Тамо му се сви ругају, ћушкају га и смеју му се. — Нисам ја за школу, мајко!

Макова је свакога дана било све више. Већ су читаво поље прекрили. »Као макови у мом сну!« — помисли жена и виде како, крупнији од свих,

У оку снахе, па сина виде Лепотица прво чуђење, па прекор. Уздахну Лепотица, а у зору првога снежног дана умре муж. Ни у сну, ни на јави није могла да заборави његов поглед. »А ти?« — питао је очима. »Шта ја?

Сувишна и туђа живела је Лепотица, узалуд чекајући да дођу старост и смрт. А онда, једнога дана, одлучи да смрт и старост сама потражи, да се својима скине с леђа.

Бели мрав — ко је још за таквог чуо? Искоса и потајице пратили су старци рашћење белог мравка, очекујући да једног дана, ипак, промени боју. Али, што је више растао, бели је мрав постајао све бељи.

Можда га други неће ни опазити?« Покушавала је мајка да победи своју стрепњу, али није прошло ни два дана а из отеклине је избило нешто налик на крила. Већ следеће недеље забуне није било: крилца су се претворила у крила.

Свет испод њега ширио се у свој својој лепоти, а крила су му свакога дана постајала све бржа и све јача. Тако једнога дана, одлете у небо више него икада.

Тако једнога дана, одлете у небо више него икада. Није ни опазио да се под њим као злокобна крила врана — гомилају облаци.

Узалуд му говоре старци да приштеди за црне дане! Варалица се смеје: за њега црних дана не може бити. — Не престају да се рађају будале! — смеје се. Досади већ и судијама да му суде.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

ТОМА Па што се не уда? Што ти то... Силом! Зашто си власт? АРСА (правдајући се): Па то и радим. Гледам. Сваког дана говорим оном њиховом кмету и претим му. »Неће«, одговара он. »Она нас, Цигане, и не гледа«. ТОМА А, неће? АРСА Неће.

Митке певајући): Бог убио, Васке, мори, твоју стару нану, Што те даде врло на далеко, На далеко, Васке, три године дана. МИТКА (руком је зауставља даље од себе): Потамо. Не приоди ми! А бакшиш? Даћу... Јер...

Она, Реџеповица, ће ми се упије у памет и ће се разболим. Боловаћу. Недељу дана мртав болан ће да биднем за њума... Не ли ме издадоше, потказаше?

И три дана цркве затворене, три дана чаршија затворена. Стамена кука и моли: — Стојане, море Стојане, Где се је чуло, разбрало,

И три дана цркве затворене, три дана чаршија затворена. Стамена кука и моли: — Стојане, море Стојане, Где се је чуло, разбрало, Брат сестру море да зема?

МАГДА (нудећи га): Узми, газда. Све је исто оно што си волео када, као некада, лети по месец дана овде дођеш да се разонодиш и проведеш. ТОМА (сетно): Да, као некада.

као што још онда отац хтеде да те убије, кад ти сав новац што ти дадосмо за трговину, а ти све, све — не чека ни три дана — већ све попи и пролока с Циганкама и по механама. Па тада, када отац хтеде да те убије...

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Затим би отац, кô ведар сјај дана, Узео гусле у жилаве руке, И гласно почô, уз гањиве звуке, Лијепу пјесму Страхињића Бана...

ударима горим, И дршће и стрепи, као лист са прута, И зове ме тамо одмах преко пута, Под широким дудом од стољетних дана Гдје кућица стоји кречом окречана, Па ко да су вјетри снијег нанијели — Спрам јаркога сунца она се бијели, А ноћу,

Кô рањена тица, што би небу хтјела, Отима се душа из оловних дана, Али кобни вјетар граби је са страна Па се натраг тргне премрзла и свела.

И кобна мисô морити ме стаде: Што моја ниси, и што смирај дана Не носи мени звијезде, но јаде? Што моје баште осташе без грана И слатка плода, што рађа и зрије На ватри сунца?..

Ходи, И пођи са мном преко родних страна, По лијепијем мјестима ме води, Гдје шуме чежње мојих давних дана. Онамо има ружа завичајних, Што нису свеле од студена иња, И врела живих и путања сјајних, Гдје душа љута још

И да с тобом гледам на твој Ловћен плави! Па једнога дана, кад се господ јави, Кад орлови наши високо заброде И са твојих рука пану гвожђа тврда, Да побједну химну слушам с

И слушам како широм родних страна Радошћу звони са гусала струна, Док се у злату васкрснијех дана Са небом љуби твоја горда круна. 1911. ОТАЏБИНО, ГДЈЕ СИ? С њедара твојих давно нисам брао Ниједне руже...

Под кров њене душе, кô селица летом, Враћају се светле успомене дана Кад је децу дивну, као стабла с цветом, Гледала крај орних плугова и брана.

ваше тешке мреже, Да, прекаљен тако напором и радом, Једном гордо пођем, с новом ватром младом, Кроз маглу злих дана свом завјетном циљу. 1906.

Под бременом тврдим, све до пола дана, Провео је стари повијене шије, Још му са широка лица намрежгана И с руњава коша зној цури и лије.

1918. ЗОРА Голубови први лете преко лука. Не знам шта је, срце с њима би ми хтело! Као да ме давних дана јутро срело, Кад сам трчô мајци раширених рука И падô јој главом у крило и меку Љубио јој руку...

мртвих страна, Далеко по кршу, по родноме крају; И два плава ока сузом заблистају — Кô два плава неба, кô два ведра дана.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

због турског насиља, овако описује своје мучење у шуми: Ходих млада по гори зеленој, пасох траву за петнаест дана, пасох траву каконо и срна, и не виђех леба залогаја.

Када дође бијелу Леђану, лијепо га краљу дочекао: вино пише неђељицу дана. Тада рече Тодоре везире: „Пријатељу, Мијаило краљу, није мене царе оправио да ја пијем по Леђану вино, већ да с тобом

Ја га знадем и он ме познаје. Краљ га рани седам годин' дана да рашћера кићене сватове и да отме Роксанду ђевојку: сад ће њега за нама послати.

друго бјеше Угљеша војвода, треће бјеше Мрљавчевић Гојко; град градили Скадар на Бојани, град градили три године дана, три године са триста мајстора; не могоше темељ подигнути, а камоли саградити града: што мајстори за дан га

Тражи слуга Стоју и Стојана, тражи слуга три године дана, ал' не нађе два слична имена, ал' не нађе Стоје и Стојана; па се врну Скадру на Бојану, даде краљу коње и интове,

Гојко; јунаку се срце ражалило, жао му је љубе вијернице, жао му је чеда у кол'јевци, ђе остаде од мјесеца дана; па од лица сузе просипаше.

И тако је у град па доносе чедо у кол'јевци, те га доји за неђељу дана; по неђељи изгубила гласа, ал' ђетету онђе иде рана: дојише га за годину дана.

у кол'јевци, те га доји за неђељу дана; по неђељи изгубила гласа, ал' ђетету онђе иде рана: дојише га за годину дана. Како таде, тако и остаде, да и данас онђе иде рана: зарад чуда и зарад лијека, која жена не има млијека.

Лежим, брате, три бијела дана; ако будем, брате, још три дана, никада ме више виђет нећеш: избављај ме, побратиме Марко, јал' за благо, јали на

Лежим, брате, три бијела дана; ако будем, брате, још три дана, никада ме више виђет нећеш: избављај ме, побратиме Марко, јал' за благо, јали на јунаштво!

још тебе ја молим како драгу вјереницу: ти ми имаш у двору пуста коња великога, храни ми га у двору, дјевојко, осам дана, вјеренице, а кад ми се изврши, дјевојко, осми данак, ти ми пусти коњица л̓јепом зеленом планином, и њега ми ти покри̓

орлушићи, па и скупи Краљевићу Марко, он и скупи у свил'на недарца, однесе и двору бијеломе, па и рани читав месец дана, читав месец и недељу више, па и пусти у гору зелену, — састадо се с моји орлушићи. То је мени учинио Марко!

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

У ПАРИЗУ 40 НЕКА СТИСКА 42 ЧОБАНИН САМ У СЕЛУ 44 РЕКОШЕ МИ БУДИ ПЕКАР 46 ЈЕДНОМ КАД МЕ ЗВАО РАК 48 ЈЕДНОГА ДАНА 51 ПЛАВИ КАКТУС И КЛЕКИЊЕ 54 ПОНАШАМ СЕ ПОПУТ ПАШЕ 56 ГЊАВИ МЕ ТЕЧА 58 ОТКУД МЕНИ ОВА СНАГА 60 У ЖИВОТУ ТО ЈЕ

ПАШЕ 56 ГЊАВИ МЕ ТЕЧА 58 ОТКУД МЕНИ ОВА СНАГА 60 У ЖИВОТУ ТО ЈЕ БИТНО 62 МОЈА ГЛАВА ДОК РАДИ РАДИ 64 ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА 66 ХАЈДЕ ДА РАСТЕМО 67 ДУГМЕ СЛУЖИ КАПУТУ 69 ДОМОВИНА СЕ БРАНИ ЛЕПОТОМ 70 УСЛЕД ПРОЛЕЋА 71 НА ПОЉУ ГДЕ СЕ ЧАВКЕ

ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ 79 КАПЕТАН ЈЕ ПИТАО МОРНАРА 81 ЛЕПТИРИ СА ЛЕПИМ ГЛАВАМА 82 У ЗАСЕДИ ИЗА ПЕТНАЕСТЕ 83 ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА 84 МА ШТА МИ РЕЧЕ ОВЕ ПЕСМЕ НЕ ВРЕДЕ НИ ПРЕБИЈЕНЕ ПАРЕ ДОК ИХ НЕ ПРОЧИТАШ. МРТВА СЛОВА НА ПАПИРУ.

сам на тај лоз На тај лоз Рекоше ми ЧОВЕЧЕ СВРАТИ ОПЕТ ДОВЕЧЕ АКО БУДЕШ ДОБАР ГОСТ НАЋИ ЋЕ СЕ НЕКА КОСТ ЈЕДНОГА ДАНА Једнога дана Пре седам дана Срело се седам Готована Први готован Наочит млад Седе па рече ПРЕЗИРЕМ РАД

На тај лоз Рекоше ми ЧОВЕЧЕ СВРАТИ ОПЕТ ДОВЕЧЕ АКО БУДЕШ ДОБАР ГОСТ НАЋИ ЋЕ СЕ НЕКА КОСТ ЈЕДНОГА ДАНА Једнога дана Пре седам дана Срело се седам Готована Први готован Наочит млад Седе па рече ПРЕЗИРЕМ РАД Други готован

ми ЧОВЕЧЕ СВРАТИ ОПЕТ ДОВЕЧЕ АКО БУДЕШ ДОБАР ГОСТ НАЋИ ЋЕ СЕ НЕКА КОСТ ЈЕДНОГА ДАНА Једнога дана Пре седам дана Срело се седам Готована Први готован Наочит млад Седе па рече ПРЕЗИРЕМ РАД Други готован Немаде куд Додаде

ујутру када сване Ја нећу дати Сну да стане Хоћу да сањам дању и ноћу Одлучио сам И тако хоћу ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА ХАЈДЕ ДА РАСТЕМО До стола До столице До кашике До полице Растимо Са ластама ластимо Соколице Делије

нису посла чиста Један је платан пустио браду Када је требало да олиста Услед пролећа у реци Сави Било је ових дана лома Кечиги Мари се врти у глави 3аљубила се у једног сома НА ПОЉУ ГДЕ СЕ ЧАВКЕ ЧАВЧЕ На пољу где се чавке чавче

четири госта Можете скинути с врата Само једног Увек натраг зовете Када одлази Ваше рођено дете Сваког дана Ма колико био дугачак Човек у срцу чува Један потајни зрачак Да ће и сам Бити негде далеко Када одлази Онај

као мрачни талас Срце му је хтело пући У маленој празној кући Коју грле као вреже Поцепане старе мреже Једног дана преко жала Дуну дашак маестрала Алас узе своју лађу А судба хтеде да се нађу Тужни алас и бела шкољка Које мучи

рано да се сазна Да је прва љубав непролазна Љубав чека пожурите где сте У заседи иза петнаесте ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА Једног зеленог дана Оног зеленог лета Када је бела рада Одлучила да цвета Неко је неком рекао НАЈЛЕПШИ САН САМ

је прва љубав непролазна Љубав чека пожурите где сте У заседи иза петнаесте ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА Једног зеленог дана Оног зеленог лета Када је бела рада Одлучила да цвета Неко је неком рекао НАЈЛЕПШИ САН САМ СТЕКАО ПОДЕЛИМО ГА НА

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Борио се два дана пуцајући из црне угљарске колибе, а онда је, кажу, чак од Бихаћа довучен топ и колиба порушена, а хајдук убијен.

Сахрањен је на самој ивици Гаја. Крај његова гроба, под крушком дивљаком, за врелих љетњих дана хладују чобани. Окупе се око камене надгробне плоче без натписа, нахерене и обрасле маховином, причају и смију се, а

Чим су га, првог школског дана, ђаци угледали онако неиспаваног, мрког и зловољног, настао је бојажљив шапат: — У-ух, с овим неће бити лако.

и остале ђаке какав је који и је ли погодан за дружину, а на растанку Стриц још једном потврди да већ од сутрашњег дана креће да „купи војску“.

А зар је лако наћи такву хајдучку дружину? Једнога дана за Стрицем у логор доскита и један незван гост, који ни по чему није спадао у ово одметничко друштво четвртошколаца.

Међутим, нови учитељ опазио је послије недјељу дана да Николица доводи Жују и веже је у шупи, па је строго наредио: — Да те више нисам видио с том чобанском џукелом, јер

Тога дана растужени Николица уз пут рече својој куји: — Жуја, готово је са школом. Кад не дају теби, нећу ни ја ићи.

Тога дана свима је било жао напустити логор и започету колибу. Николици је било најтеже, њему је ваљало оставити и кују да чува

— А ни ја још не знам да цртам. Посао на колиби настављен је са истим жаром као и прошлог дана. Грађевина од јака коља и витка прућа брзо је расла увис.

Он је упадао најприје у своју њиву, другог дана у Стричеву, па у Мачкову и тако редом, брао кукуруз, копао кромпир и чупао роткве и слатку репу.

и љуљашку, позабијао у стабло прастаре букве гвоздене клинце да се лакше може попети горе, у широку крошњу, а једног дана изгубио се некуд према стеновитој јарузи кроз коју је роморио таман поточић. Сатима се није враћао.

— Шта би сад, куда би?! Истог трена сјети се Јованчета и онога незаборавног дана кад је тај храбри дјечак пред самим учитељевим носом искочио кроз прозор и побјегао. Да, да, побјегао!

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Потом тога, путем пак кроз камениту ходећи земљу толико дана воде нигде ни за лек. Опет на свога им воћа зло викнуше.

Зашто ангел је долазио по једанпут у години дана, те би пробрчкао ону воду и од тога је људма здравље бивало. А није од саме воде.

Кад то видеше Римљани јер много дана нигде нико нит се чује а ни види унутра, попеше се уз беден видети што је то. Ал’, све мртво лежи.

што да беседи и навала му је приспела беседљива на уста, мучно му је то све једним махом изговорити, него и неколико дана вала да разреди да и сам облакша те не смета језика, и људма нека је наслатко слушати и примати разбирајући им по реду

се и ви не загушите, те пиће проспете и чашом о земљу крхнете, пак напоље псујући изпоутичете без обзира, него на више дана то разгодисмо те међу тим дневи да бисте од многог вам стајања препочинули и застајало би вам се првашње учење у

Смрти нису пробирни дни; знате то да она нејма празника ни свечаних дана. Једна година четири времена у себи носи и [у] једно магнуће временом много је послова промењено с зла на боље и с

Не наносим ти тога умља кано враг Еви равнити се с Богом, него мати му кажем ти хоћеш му бити до мало дана. Не устручај се со тога, Марије, весео глас ти донео сам, а не коју шалу ни лажу.

Не плаши се, Марије, нећеш се ти ни у чему спотакнути кано Ева! УДВОРЕЊЕ ТРЕБЕ Беседник Данашњега дана сустиже с неба ко томе граду и велики чиноначелник небесним силама Гаврил архистратиг прошавши му небесне кругове дође

виде је а трбух јој расте, јер но старац са својим дунђерлуком се живеше, те и понадалеко хођаше за послом по много дана бавећи се тамо. Да каде стиже с пута му у Назарет праведни Јосиф, дође своме дому.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

А вукао је шамаре преко целе године. Сем првога дана Божића и Ускрса, славе и Тодорове суботе (кад се причешћивао), није било дана да Поте није добио шамара, или у дућану,

Сем првога дана Божића и Ускрса, славе и Тодорове суботе (кад се причешћивао), није било дана да Поте није добио шамара, или у дућану, или на чесми.

А после, баш да је све заборавио калфа Коте, није требало да заборави онај шамар што га је пре недељу дана добио и он сам од мајстор-Мана кад је ту исту песму пред њим запевао. Зато је више није певао пред мајстором.

Пред пашу је у турско време излазио кад год је хтео — у по дана, у по ноћи, и био виђен и мио гост у пашином конаку. Паша се врло често саветовао с њим.

И све док цвета дафина, оно неколико дана, чорбаџи-Замфир нерадо оставља кућу и слабо излази у чаршију. Ту седи и пуши, пије кафу и амберију, одатле наређује и

пуши, пије кафу и амберију, одатле наређује и саветује и грди, али и кад се наљути и грди кога од млађих — ипак је тих дана добре воље. Био је стари ашик. У многим песмама је спеван с многим, сад већ честитим и примерним матронама, старицама.

старога фазона, налик на оне фараонове „колеснице“ из библијских слика, које су с њим заједно пропале онога фаталнога дана у Црвеном мору; али тек кад вам кажем да је још само паша имао такав „пајтон“.

Али већим делом дана то је место само за чељад и за женскадију. Ту поседају на оне сељачке, грубо одељане и склепане троножне столичице,

Свакога дана имају доста посла девојке док све то изрибају, па се сија по чорбаџи-Замфировој авлији као да су се сунца спустила и

У њему је пет дана радио, а шестог, у суботњи, пазарни дан, пазарио с околним сељацима и ћуркастим сељанкама и сељанчицама, које се

Мане је сада узео и једног шегрта, који већ пола године дана — од последње славе Манине — како иде без капе, чупав и гологлав, јер још никако не може да се сети где је изгубио

Мане је био као луд неколико дана. Није се он навикао на такве ствари, није био чиновник, па да је огуглао и да може тако лако прогутати и сварити ту