Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
време спавати, проходати се и проиграти, задати телу и крови потребно движеније, и уздрављу содержати га, ово није дангуба, кад само у своје време бива. | Натура је премудра, по њој се ваља с разумом владати.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Ће одеш у Београд, потрошиш пари, ћеш дангубиш. Ће ти кошта, море еј! Не ти се фати ни петнаест ока. — Оно јес', дангуба, али баш не могу по то — рече Тиосав и пође. Ћир Трпко ухвати га за торбу. — Е ти дам дваест и еден! 'А'де, 'а'де!
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
ишчезлих жена у тамним хаљинама, заборављене премијере и мој друг Сеад — професионални статиста у гомили протува, дангуба, педера, лезбијки, сиротиње, ловаца у мутном и осталог света заљубљеног у перверзну привлачност речи: театар!
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
ЈАВОМ И МЕД СНОМ 66 МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ 67 ДИМ 68 ПОСТАНАК ПЕСМЕ 71 У НОЋИ 73 МОЈА ДАНГУБА 74 СПОМЕНИ 76 НАД КОСТОМ РУВАРЦЕМ 77 НА ПАРАСТОСУ ВУКА СТ.
Бар љубав моја така је: — ох, ал' сте јој прикладни! — и она је, ко ноћни сан, из жарких никла дни. МОЈА ДАНГУБА (Одломак) ИИИ И сада Ми привиђења разбуђују поноћ сновну, бледи реди од образа, ближње душе, драге сени, оживеле
Ћипико, Иво - Приповетке
КЊИЖЕВНОСТИ Иво Ћипико ПРИПОВЕТКЕ НА ПОВРАТКУ С РАДА 2 БРАЋА 21 ЦВИЈЕТА 32 АНТИЦА 53 СТАРИ СВЕТИ СПИРИДОН 77 ДАНГУБА 84 У СТРАСНУ НЕДЈЕЉУ 93 ПРЕЉУБ 99 ИВО ПОЛИЋ 121 НОВИ ХРАМ 131 ДОМАЋИН 137 ПРИПОВЕТКЕ НА ПОВРАТКУ С РАДА Хватао се
— Мучи, жено, то су наши мушки посли! — прекиде сањив пошљедњу Здраво, Марија Жижица и утрне свијећу. ДАНГУБА Пун мјесец с ведра неба разлива се селом, сребри чистине, обасјава ваздух трептавим бљедилом, у којем се бјелускају
Пода њу пао осјен, замршен, испремијешан бљеђом и тамнијом свјетлошћу. У том осјену подбочио се Дангуба. У устима му камиш; из луле се одавно не дими, али он камиш једнако по устима премеће, удише у се ваздух и издише.
— јави се из постеље сестра му усједјелица. — На вечери, као и други људи, — одговори Дангуба мирно. — А да, како си вриједан!...Оставила сам ти у бакрици мало пуре, поједи! —Незачињено, а?
Оставила сам ти у бакрици мало пуре, поједи! —Незачињено, а? —Грјехота, не можеш јести наварне! Дангуба ужеже шибицу, нађе бакрицу и, у мраку, часом поједе пуру.
Маре се подрубила, смрче широким ноздрвама, плете бјечву и реди каткада своју зелен. Однекуда к њима бане Дангуба, уставио се код њих, гледа их десним оком, тапка ногама и подсмјехује се; глођући поцрњели камиш, мрмољи кроз зубе: —
Долазе и купе се сиромаси и кљасти да испросе који новчић. — Данас је субота, њихов је дан, — руга се Дангуба и, држећи руке у џеповима, поносит вели: — Зашто се не науче не јести?
Она узе рибицу у руку и, залажући се, сједе до њега. Послије ручка пије једно за другим вино из тиквице, и Дангуба, намиривши се, већ се огледа гдје ће да прољеншкари по обичају, док врућина мине.
Смјестише се једно до другога. Дангуба убрзо закуња; она га гледа и помало пијуцка из тиквице. Куњајући, осјећа њен поглед над собом, и неколико пута опази
— Који ти је враг! — и не отворивши очију муца постиђен Дангуба, окрете се и леже потрбушке. — Али ти ниси мушко? — дочека Кате.
— Кате пако зна своју: Дангуба има нешто свога, па, родивши дијете, тужи га суду, а суд досуди храну дјетету и њој одштету, те оно мало што имађаше
То је био први и пошљедњи пут у животу што га је жена послужила, па ето и тај се десио у зао час! ... Дангуба је на то већ заборавио, и сада, на топломе сунцу што га тако угодно загриј ева, чисто ужива.