Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Од најпознатијих ћу поменути философа Обрадовића, лингвисту Даничића, песнике Јакшића и Змаја Јована Јовановића и начелника штаба српске војске за време ратова 1912—1915. год.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Његова је невоља што је у поезији после себе имао Змаја и Јакшића, а у филологији као противнике Вука Караџића и Ђуру Даничића. Али Јован Хаџић ипак више вреди но глас који су му створили његови огорчени противници.
Али време је давало за право Караџићу. Крајем четрдесетих година он добија два добра помагача: Ђуру Даничића и Бранка Радичевића.
Код таквих учитеља, под утицајем народне књижевности, Вука Караџића и Ђуре Даничића, који су нарочито својим преводима Библије дали обрасце књижевног језика, млади писци, место заплетеног, макаронског,
У непосредној и свакодневној околини свога учитеља Вука Караџића и свога побратима Ђуре Даничића, он је сасвим ушао у њихове идеје и са себи својственом страшћу бацио се на проучавање народнога језика и народне
и искључивошћу, покушавају да омету тај развитак, да језик задрже у уским границама језика Вука Караџића и Ђуре Даничића, унеколико и успевају, али природан развој књижевности све више попуњује и усавршава српски књижевни језик и већ
и преживелим схватањима: да је српски књижевни језик довршио своје развијање, и да је језик Вука Караџића и Ђуре Даничића дефинитиван књижевни језик од кога се, као од неке светиње, не сме одступати.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Док истину не дознамо (А та ће се тешко дати), Ја ћу оно што најлепше Најрадије веровати. Оних седам Даничића, Што их српски гуслар гуди — Има л’ кога да не призна: То су били узор-људи.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
и дела два млада сасвим нова писца, Песме Бранка Радичевића и филолошка расправа Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића. Раздобље започето тим делима доноси пуну победу романтизма као стилског правца.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Што за њима седам коњаника у зелену, на зеленим коњма, мој Алиле, мој брате рођени, оно ти је седам даничића; а напријед јунак на зеленку, смеђих, брате, до рамена брка, панули му брци по пушкама, оно ти је Даничићу Буро; оно
Онда Стојан иза гласа виче по имену Даничића Бура: „Ђе си, брате, Даничићу Ђуро? Какве тебе савладаше виле данас, брате, у морској отоци, с твојом браћом до шест
Какве тебе савладаше виле данас, брате, у морској отоци, с твојом браћом до шест Даничића?“ Ђуро му се у лугу одзива: „А мој брате, сердар-Јанковићу, нијесу ме савладале виле, већ ето ме теби по авазу са
Ал’ ето ти Даничића Ђура, и он води од Авале Порчу свезанијех руку наопако, с њим поредо Топал-Каматара; дадоше их Јанковић-Стојану, Стојан
“ Ал’ да видиш Даничића Вида! Он узима камен на рамена, — једном баци, те свијем одбаци; једном скочи, те свијем одскочи; па окрену право у
Таман хајдук у гору зелену, Турчин трже пушку кубурлију, те он гађа Даничића Вида: погоди га у ногу лијеву; на десну се хајдук дочекао, џевердану живу ватру дао, на добро га мјесто погодио: ђе
Туре паде у зелену траву, ал’ не може Виде да допадне да му русу одсијече главу. У то доба допадоше Турци да погубе Даничића Вида, но му добра срећа прискочила те му пушка бјеше гласовита, те се чула у Кунор планину; познао је Мијат