Употреба речи дао у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

заиста, милостивни људи, добри људи!... Не раде ништа: пуше, једу, пију и примају интерес... То је њима тако бог дао, а власт им не крати, јер су поштени људи, имају новаца, а новац није мали доказ за узвишено поштење нечије личности.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Зашто је злату које је лажно — знаке људма дао бог, а мужу с чим ваља зла разазнати никаква белега не стоји на телу”.

ο θεός: Рибама и зверовом и птицам летућим дозвољено је да једно друго једе, зашто нејма правде над њима, а људма је дао правду бог”. 18 Курјак и овца Курјак, сав издрпат од паса, лежаше при једној реци.

Ако га упиташ зашто, а он каже право: „Волим се напити ракије за оно што бих дао за бријање”. А наш Ердељан вели: „О лас јака коља, к нум фаче нимик”. Ово пролази јер има неки разлог.

Бог преблаги дао нам је словесни ум и разум да се с њима на добро наше служимо, а не на зло и на несрећу. Свак поштен и паметан нека

Самом човеку бог то није дао, зашто је његова премудрост нами за| боље судила да се ми од других учимо, не само од људи, него и од пчеле и од мрава.

греха, ништа друго не велимо него да нас је освободио од незнања, да нас је извео из таме у свет, да нам је дао право бога познанство, и да нам је показао не само с својом науком него и с својим примером п у т к совершеној правди

Оно што му је цар и народ дао нек се дан и ноћ стара како ће заслужити, и нека заборави оне турске обичаје својих старих који су све достојинство

ибо, без сумњенија, жена која би задовољна била с својим природним лицем и образом таковим каквога јој је бог дао, она нипошто и никако не би га које с чим мазала, и навластито знајући да колико га више таре и маже, толико га већма

вас је више, толико више можете израдити и испословати, да 'оћете да се трудите, пак би вас и бог благословио, и дао би вам ка' и другим људма.

А да ви имате жену и децу, ви би радили као и ми, пак би вас и бог благословио, и дао би вам као и нами. С.: То није за нас, јер смо се ми одрекли мира, жене и фамилије. К.

Опет се старац капетан здраво насмеје, говорећи: „Прођи се ти, оче, Грка и Латина, ми ако и нисмо Грци и Латини, дао нам је бог памет као и њима да ако 'оћемо можемо знати шта је добро и поштено, шта ли није. С.

ништа не ваља, да је разумном створењу срамотно, вољи и намјеренију премудрога Содјетеља (који је човеку способност дао да може дан о дан на боље успевати) сасвим противно?

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Са кућишта се на гробиште премештао! Не нашао ни корена, ни листа! Десном руком чорбу од леве мешао! 2. Дао капу правити, немао је на шта ставити! Жена ти месила прашину, кишино тесто!

Како је пространо, могло би бити и цев! Зна ли ико да каже шта је ово? Шта је да је, пучина сигурно није! Дао бих главу да је ово земуница! Ако није земуница, онда је трап! Ми смо овде под неким поклопцем!

Написао си, ал нема ко да чита, знак у коме се сабирају сви знаци! Камен темељац дао си нам у шаке, ал не дигосмо бедем насупрот сили! На Твом смо гробу оставили штаке, ал не стигосмо куд смо наумили!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Како дођем, посади ме с њима за астал и запита ме брат Игњат (он се није дао друкчије звати, и љутио се кад му когод рекне да је старац, он је био отац попа Николе из Купинова): „Шта си учио и

Зар ви не знате то, када је мени честити цар београдски масип дао, није ми никакве хазне друге дао, но да од вас узимам, а вас од свакога зулума браним?

Зар ви не знате то, када је мени честити цар београдски масип дао, није ми никакве хазне друге дао, но да од вас узимам, а вас од свакога зулума браним?

— Како Фочић у Шабац дође, хтео је и тамо кнезове сећи, но његов брат Мус-ага Фочић није дао но рекао: „Ја за ове кнезове стојим добар!

да му изун и ферман даде да покупи војску и на дахијама освету за оца да учини; и већ му је сада цар изун и ферман дао, да може слободно, како буде знао, свога оца покајати.

досад у цара просио, да му допусти да на дахијама оца свога освети, и да му је напослетку сада цар допустио и ферман дао да, како зна, освету учини; и да је Дервиш-паша Хаџи-Мустапашић послао свога бимбашу с ферманом, да подигне Србе, и да

Кедићем и Миливојем а ја отрча̓ да донесем јоште џебане, која ће бити готова у Бољевци, јербо оно што сам пређе донео дао сам оној војсци коју сам оставио у Љубинићу.

Међу прочим договорима запита он мене: „Душо, кад ћемо ударити на Ва-. љево да палимо?” Ја му кажем да сам дао веру да за пет дана нећемо ударити; али због тога сам ја то учинио, што је доста Турака у Свилеуви, и што сам тамо 200

владика Јовановић пошље нам један од цркве гвоздени топ подуљи од по фата, кога је Пуљевић крадом у Варадину дао оправити, и кару и све као најбољи топ спремити; и кријући и топ и ђулета и топџију, некога Мату Немца, на Кленку,

Попа Луку вратимо на скелу, да и онај други топ дочека из Варадина, што је новосадски владика дао а Пуљевић оправљао, и да га, како прими, на Врачар дотера. На Палеж превозимо војску.

Ми изађемо из чамца, и назовемо му „добро вече”. Он полако одговори: „Бог вам добро дао, и добро дошли моји сопутници!

Зато је генерал-конзул од нас бумаги и узео, ако би нас по̓ватали, да се прошенија спасу, и зато нам није дао у Јашу ноћити но брже да бегамо за границу.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Не могу само за атер ових поштених људи а не бих ти дао ни зрнца, па макар се терали по свима судовима!... Али нека!

Хоће кмет све у обор! Немојте рећи да вам није казано!... А знате ли ви шта је то рога? Не знате, је ли? И не дао вам бог да знате!... Као што видите по самом имену то није ништа лепо, што би се, на пример, могло од кицошлука понети.

Шта је хтео казати овом »епидемијом« овде — бог би га знао! — Не знам ја шта ти је то — рече Сима — само не дао теби бог да ти моје дете овако истучеш, потражио бих ја ту твоју власт да питам сме ли то бити!

— Лепо је. — А купили сте за ваше паре? — Није. Он је дао. — Да, да, за његове паре купили сте. Лепо, лепо... Ви̓те он ће то да гради деци локумиће. — Хоће, хоће да гради, ја!

— И даде ти педесет дуката? — упита онај што је погађао у каиш. — Даде, не дао му бог весела дана! — А привали добар интерез, привали — је ли? — упита онај што је бацао попа.

Ја сам баш гледао кад се купао летос у реци — сав модар као чивит. Испребијали га, вели, ветрењаци; али им баш и није дао да учине штете... — И сваке се године бију на Превоју... не може се обићи друкчије — рећи ће Радан.

— одговараше Ђуко на ту жељу њихову. — Та сатрео би ме хлеб и со ваша. Јок, богами — равна три талира дао сам за њу. — Е баш скупо си платио, брат-Ђуко! — при мети кмет. — Скупо, није вајде!

— Ништа то не мари. А богами, дао сам равна три Талира. Није право да штетујем... — Напослетку и вреди... — рече један од општинара.

»добрих људи« који почитују господу, призивају је у свој дом те угосте и почасте, колико се може и колико је бог дао; напија се у здравље домаћина Давида, који је с Трудом стекао свој поштени дом и у дому махала и захире, те може данас

— Служите се, изволите — колико је бог дао и добра година донела. — Хм, хм, Дашо! — поче чисто да се шали онако доста накићен капетан.

Мени обрече трећу пару... Та, знаш, хвала богу, да му није било мене, не би гроша добио!... — Па је ли ти барем дао ту трећу пару? — упита Пајо. — Дао је нешто, али закиде ми равних двадесет дуката!...

— Па је ли ти барем дао ту трећу пару? — упита Пајо. — Дао је нешто, али закиде ми равних двадесет дуката!... Знаш, кад је бачена она прва глава у воду — онај сељак кад је бацио

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Видео је да је у жицу дарнуо. — Богами, јест!... Шта ми је и то: једнако попуштати!... Ја, славе ми, не бих дао! Да је што друго, на хајд’... Али таке се ствари човеку главе мећу!... Запамти, главе се мећу! — Па шта да радим?

Рај прави човека анђелом. И Станко, у рају душе своје, био је заиста анђео. Да си му ма шта заискао, дао би. Да си кога грдио — он би га бранио. Да си рекао да има рђавих људи, он би ти доказао да нема!...

— Ех, тако, тако!... Иди, нађи га!... Хоћеш мало духана?... — Па... ако је бог дао... — А дао је, ја!... За тебе свега у Суље има!... Ево, нај!... И даде му пуну прегршт.

— Ех, тако, тако!... Иди, нађи га!... Хоћеш мало духана?... — Па... ако је бог дао... — А дао је, ја!... За тебе свега у Суље има!... Ево, нај!... И даде му пуну прегршт.

А што ће мени паре? Зар су паре за будале?... Мени то не треба! Што ми треба, да ми мој Крушка, бог му здрављица дао!... И он свакад лепо са миом... Али зато, опет, ја њега послушам. Шта ћеш: покорну главу сабља не сече!...

нећу те послушати!... Он ми је све!... Још ми је бог деце дао — нека су живи и здрави! — али он ми је одвојио!... И он, онако благ, онако добар, он сад лута шумом...

Таква ти је ваљда судбина! — рече Крунија после подужег ћутања. — Каква, мајко? — Није ти бог дао да одеш тамо куд те срце вуче. — Што, нано? — рече она и погледа матери право у очи. — Како што? Зар он није хајдук?

Поглед му је сијао неком нежношћу пуном љубави према самом имену Лазаревом. — Добар ти је Лазо, бог му здравља дао!... Откад памтим, онаког дјечака нијесам видјео!... Оно се види да ће бити кућаник и домаћин.

Самац сам ти у свијету. Никог свога до бога, који једини види моје жеље и моје срце!... Све бих дао да ме само хоће ови свијет разумјети!...

С једне стране стид што је тако поступио, с друге стране, опет, прво обећање што је дао Турчину да тако на јалово прође...

— Много ме мрзе? — Много. — А и бог и људи виде да ме само џабе мрзе... То види сваки коме је бог дао два ока да може видјети... — Тако је. Турчин се насмеши, па рече: — Оставимо се сад тога разговора...

Јелица сену оком. Од погледа њеног задрхта срце мајчино. — Он није лопов! — Али је хајдук! — Морао је!... Није се дао везати за прабога!... Он није лопов!... И ја ти кажем: не зови га лоповом! — Ти претиш? — Не претим.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Но том вечном болу и тој тамној срећи И реч једну нову ако буде дао — Ко ће знати да сам некад ишчезао Јер ту реч чудесну не умедох рећи!

ПОСЛЕДЊА ПЕСМА Бол је дао овој љубави горчину, Лепоту и тајну; мрачна сумња моја: Сав простор и ужас; коб и очај: њину Свемоћ; задња суза:

Ни својим образом, ни мишљу, ни делом, Који у покрету стојиш непомичан, И страшан и мрачан под сунчаним велом! Дао си ми очи да ти видим дело, И слух сав твог гласа да напојен буде; Но да целог века одричем те смело, Примих дух

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

да га нађем, па сам после пристајао и да га пратим чак и по његовим визитама, и да га чекам и пред туђим вратима. Дао сам се малтретисати и његовим латинским речима и реченицама. Шта ћу? Волео сам га, па сам све подносио!

здравог човека само зато да види како је могао оздравити од некаке тешке болести; и о неком другом доктору који се дао исецкати на парчета и закопати у ђубре, и кога су после нашли здравог и читавог, али, стога што су га прерано

Онда је испод пазуха извадио један читав сомун и дао га мени. Сасвим се лепо сећам тога сомуна и онога везикатора што су га залепили тати. Бадава!

— али ћемо бар проћеретати. Све је то лепо, али где је он сад?... Па ако га још не нађем? Чисто сам се дао у бригу. Али чим ја из куће, а он на капију. С малим га нисам загрлио!

Никад се није смејао, бар не као други свет. Знам, једанпут држи он на крилу мог малог братића. Дао му сахат да се игра, а мој Ђокица окупио па гура оцу сахат у уста и дерња се из петних жила што он неће да отвори уста.

Ја се не сећам никад и никака знака нежности од њега. Покривао нас је, истина, ноћу кад се откријемо, и није нам дао да се надносимо над бунар и пењемо на дуд — али шта ми је то?

Ја сам пропао! — Како си пропао, господару, бог с тобом! Што говориш тако! — Све сам дао! — рече он, па рашири руке. — Па ако си, брате, ти си и стекао! Мој отац устукну један корак, па блене у моју матер.

И све је у њих весело, све скромно, све задовољно, А не дао ти бог да се побијеш с киме из њихове куће, јер од њих има шесторо у самој војсци, а један је баш прави војник,

Али дијете ваља гледати. Шта ћу ја, стар и нејак, с њиме? Опет сви ћуте и уставили дах. — Птицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце.

со и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао пред врата и помагао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио. Мара одмах притрча, па владику у руку, а он њу у чело. — Твоја?

Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут. — Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим? Научи ме! — Пошљи је у Биоград на науке. — А колико то траје?

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

него нека пуши цигаре к’о и његов штражмештер, фине, да се зна што је немешка кућа, а нека не жали новац које нам је дао бог, фала богу, доста, и поздрављамо га сви, и баба и нана и брáта и Ката из комшилука, која је сад већ велика девојка

кад је касапин једном изненада бануо, па од то доба је ужасно обазрив и први бега с пања, иако би касапин не знам шта дао да га може укебати. Г. Пера му је препоручио неки лек против пацова.

Господин Пера је одмах повадио нафоре из чисте танке џепне мараме, и дао једну гђи Сиди, а другу гђици Јули. — Госпођице — рекао јој је — ви’те како се старам за вашу душу.

како иде, како се лено вуче кроз сокак, како зева, и после креше оцилом у трŷд, пали лулу и псује Чивутина што му је дао ситну трафику; а после грди неког газду што држи зла гарова који гризе капију кад год он прође и лаје на власт.

Е, мој Аћиме, мој Аћиме! Боље да седиш код куће, па да чуваш кућу, кад ти је бог дао доста од чега ћеш да живиш, него што кочијашиш којекуд по белим свету.

по Ержи и каже: »Поздрави ти, каже, твоју милостиву тејшасонку нек она не тура, каже, свој нос у мој виршофт; коме је дао бог, тај и решета жито. Тако ти кажи, каже, да сам је поздравила!

а неће сама да иде; само да се види како је она господске боје, блéда, а моја Јула здрава па румена к’о што је бог дао.

— пита га домаћин Пера Тоцилов с креветца. — Ама не волем ти ништа што је фалично; а ти би ми, знам, дао! Него дад’ ти меникана мало оног твог вина, јербо то сам цигуран да ти није фалично, Ха, ха!

Све они мислиду да ми паори имамо бог зна колико. — Та... кол’ко вам треба, и кол’ко вам је бог дао. Знамо ми то. Намирис’о је Нића још са сокака. Све му голица нос ова твоја силна саламура.

Ту се дан ноћ задржавао, и у не малу бригу бацао поп-Спиру и све укућане, а особито Јулу. Јер Шаца је дао чизме да се наглаве и наглавке унапред платио, а Ника чизмар, древна једна пијаница, затворио и дућан и чизме, па

— Помоз’ бог, Петре синко! — Бог вам добро дао, господин-попо! — рече Пера и скочи са столице, остави брзо лулу из уста у један ћошак, па скиде шешир и пољуби г.

— Па, Петре синко, је л’ то поштено од тебе; дед’ кажи сада ти сам? Јесам ли ја погодио кола и капару дао — ил’ неко други? А? — Пита га поп Ћира стојећи крај кола?

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Велике, црне али некако и чудно меке, меке — чак до туге меке. Газди се допао и узео га код себе, после га оженио, дао му своју слушкињу. С том женом имао и кћер.

И сад, због тога, Бог, као казну — а без греха родитеља лако се породица не квари — дао им таквог брата, с киме свет да се смеје.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Сад опет ја искрено да питам шта ви имате? — Имам две куће у О.; једну малу, у тој ја живим; другу, већу, дао сам под кирију; осим тога, сад сам отворио малу гвожђарницу.

— Дакле, на тај начин је зло? — Већ горе не може бити; не би' дао за њега ни моју слушкињу. — Хвала ти што си ме освестио; сад ћу ја њему онако лепим, политичким начином отказати.

За то време уклонио се Парковић. Чика-Гавра напипава Белкића шта би поред кћери дао, а Белкић опет искушава чика-Гавру шта Чекмеџијић има. Некако напипали су се и искушали.

Мати је баш у кујни. — Добардан, госпођо! — Бог ти добро дао! Које нам добро носиш? — Та, добро вам носим, фајн ђувегију са проводаџијом. Припремите ми алвалук, ако буде што.

Чика-Гавра каже му да се препоручи, јер је матери дао на промишљање два сата. Мати и кћи врате се. После кратког разговора гости се препоруче и оду.

” Љуба се буди, тре очи. — Ала ми је тешко устати! Како сам се одучио од раног устајања, и то све откако сам се дао на женидбу! Пре тога сваки дан већ у четири сата сам отварао дућан, а сад ваљда већ има и осам! — Тако ће што и бити.

„Пут за паорушу Татијану Скорићеву у П. — десет форинти. „Кад сам гледао Милеву Милеуснићеву у Б., дао сам јој среће ради два талира — то је пет форинти — дабогда никад не имала среће!

, дао сам јој среће ради два талира — то је пет форинти — дабогда никад не имала среће! „И њеној слушкињи сам дао пет форинти, да ми каже ко долази код фрајле у визиту. Отишло ми у штету — лагала је. „Пут у С.

„Осовина ми се покидала — четири форинта и триест крајцара. „Опет сам овом приликом дао правити излишан капут и панталоне — кошта ме педесет форинти. Није ми жао — бар је она остала у платки!

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Је ли баш дужан? Где је та граница кад човек може, кад има потпуно право да каже: „е па, брате, молим те, дао сам колико сам год могао. дао сам колико сам дуговао, сад ме остави да живим.” Али ах!

Где је та граница кад човек може, кад има потпуно право да каже: „е па, брате, молим те, дао сам колико сам год могао. дао сам колико сам дуговао, сад ме остави да живим.” Али ах!

Африка

Он је пре тридесет година водио једну од најважнијих мисија по Судану, он је основао по Високој Волти читаве градове, дао многим инсектима и биљкама своје име, различито деформирано, саставио збирке преисторијског оружја, накита и драгог

“ Грди ме што сам за три поклоњена јајета дао десет франака. „То је такође удешено; јаја су мућкови. Требало је да пробате, да ли тону или не у воду.

родни, као да сам и напуштен и изгнан, да сам започео разговор са својим носачем; распитивао се за његову породицу, дао му врло велики бакшиш, само да би био ту. И када воз већ пође и само да би ми бар он махнуо руком када напустим то тло.

Он је дошао просто, другарски и дао ми јастук који је њему нужан. Ја нисам толико сентименталан да ме и најмања љубазност дира до суза, и мој живот није

Он је брат од стрица онога црнца који нам је дао вечеру у Боакеу, када сам први пут срео Н–а. Пред наше колибе ће нам по слати там–там да нас поздрави а сутра ће ми

— Добро, Ме, ја ћу ти дати два пута више, па ти врати старцу што је дао за твоју сестру, а онда је венчај са мном. — Но, мусје мали мон се' мулил вит, мон се' вандл анко' (Не, господине,

Колико бих дао за један комад њиног леда! Прелазимо село Бугуњи; то је друго село на које наилазимо. Како нам кажу да је седамдесет

Снимак било које европске реке истакао би сву њену лепоту: снимак Нигера, иако је истинитији у својој лепоти, дао би врло мало. Стигли смо на бак пред подне. Чекали смо да нам дође шалупа која ћа нас превести на другу обалу.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: Какву жицу? ЈУЦА: Катици на гитар. ЈАЊА: Кирије имон! Колико сум крајцари већ дао кроз то проклето гитар! ЈУЦА: Гитар-мајстор је већ пет сати због жица пропустити морао.

ЈУЦА (одлази). ПОЗОРИЈЕ 3. КИР ЈАЊА и ПЕТАР ЈАЊА: Ту ти писму дао кир Диму? ПЕТАР: А? ЈАЊА: У, што ми једиш, једили ти пси!... Ама графа ј’ од кир Дима, му познаим слово.

Он ће ти показати како треба да си дери кожа. Он је учено муж, зна елински. (Отиде.) МИШИЋ: Ха, ха, ха! Леп ми занат дао! Али, чекај мало, старче, уватићу ја тебе! (Петру.) Гди ти је господична? ПЕТАР: Шта велите, господине?

Црњански, Милош - Сеобе 2

И све док није стигао до параде, није више ником дао мира. Он се окретао и вртео око Енгелсхофена и довикивао и својој пратњи у идућим колима.

Гарчула је зато дао знак грофу Палавичинију да почне да чита рескрипт о касирању пука, и био је уверен да ће сви они покорно, и без

Неко је, међутим, изгледа, дао миг хусарима који су стајали распоређени око павиљона, са исуканим сабљама, и они су почели, јашући, да, коњима,

Седећи у црвеним, утегнутим чакширама и белој кошуљи, до паса, дрхтао је. У тренутку, кад га је Гарсули дао оковати, насред касарне, уз лупу добошара, Павле је збиља помислио да ће га обесити и било му је стало само до тога да

Није била ружна, напротив, али је била наглува и сви су то, у Новом Саду, знали. Сенатор Стритцески дуго није дао кћер за шизматика, и једва су га умолили, али је своју сиромашну рођаку, која је одрасла у његовој кући, дао одмах,

дуго није дао кћер за шизматика, и једва су га умолили, али је своју сиромашну рођаку, која је одрасла у његовој кући, дао одмах, чим су шизматици у пук хусара доведени.

Катинка је обично седела, док су друге играле. Исаковичи су били добродошли. Кад је сенатор дао одобрење, проводаџије су били удесили да је Павле сретне у Петроварадину, код једне старе рођаке сенатора Стритцеског,

“ „Ти си могао мирно живети, у митрополита сербскаго резиденцији, али ти није ђаво дао мира. Хоћеш у Росију. За полковника! Е сад држи! Потписао си!“ „Потписао сам своје дечице ради!

Викао је да је Петар Циганин. Да му ћер није дао за то, да се скита по свету, него да буде утеха, у старости, оцу. Хоће да је види на свом самртном часу, крај себе.

А дао му је и новаца, откупивши његову кућу у Темишвару, и кућу у Варадину. Купио му је и коње, то јест капарисао их је.

Исакович се био сакрио, да руча, сам. Ручао је оно што му је био Трандафил дао, то јест оно што је од Трандафила тражио, и понео, у свом пртљагу, који није био ништа друго, него нека саћурица.

Нико није знао, колико је сенатор био пропатио, од митровачких фратара, који му нису праштали да је кћер дао шизматику.

Теодосије - ЖИТИЈА

Хеће пропасти син мој. Бог, који ми га је мимо наде дао, удостојиће ме да га видим и да се наситим љубави његове. И одмах дозвавши једнога од својих војвода, рече му: —

А дошавши преподобни од цара у манастир пречисте Богородице Евергетиде, злато које је цар дао да однесе оцу — све раздаде ништима. Јер све што је очево и његово бејаше, а што је његово и очевим називаше се.

Јер и ту беше дао много злата за подизање тога манастира, и зато га његови житељи сматраху као ктитора. После тога оде ка светом оцу,

ка часноме гробу свога преподобног оца, у ноћи насамо рече му: — Ево сви ми, народ твој и деца твоја коју ти је дао Бог, у твојој цркви сабрани чекамо твоје отачаске дарове. Немој сакрити за себе самога од Бога даровану ти милост.

ногама и свима удима својим, донесена да прими милостињу и остављена на путу да би му свети, кад буде пролазио, нешто дао.

А прот и сви игумани великих и малих манастира, чувши да је патријарх дао светоме власт освећивања по његовој области, сви редом призиваху светога у своје манастире, и свети служећи с њима

обузе га ужас због необичне вести, узе принесену зделу са сјајним градом, и разумевши да му га је молитвом светога Бог дао, у страху се задиви чуду и целивајући грумење града рече: — Диван је Бог у својим светима!

Краљ Радослав даде му да са собом понесе велики товар злата и сребра, а дао би и сав дом свој да је свети хтео узети.

или бисер разграбивши, журили су се да овај однесу у своје домове као благослов, и на цара много његодоваху што је дао светога од њих.

твој гроб легао и спавао, а ти место казне одрешивши ме и од духа који ме је свезао, здрава ме начинио јеси, и за зло дао си ми добро, добри, и опет те прослављам, свече Божји, све док ме гроб не прими.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Овај тип преовлађује у моравској Србији; дао јој је значај који има и још одсудно утиче на њен развитак. Динарски су досељеници ушли у старо косовско-метохијско

Најзначајнију групу чине бегови, старо племство, појачани онима који су се одликовали у ратовима и којима је султан дао племство. другу групу чине слободни сељаци, а трећу муслимански, „кметови“, тј.

Кромвел им је дао нарочите повластице. Њихови су путници или њихови трговци ступили у везе са свима европским народима.

У току XИX века Дубровник је увек имао по један књижевни гласник; он је дао низ књижевника и научника који чине част народу. Најпознатији су у западној Европи правник Богишић и Војиновићи.

Али је знатно да нико од Јужних Словена није дао толико. дрворезачких творевина колико Мијаци. По многим кућама се виде столице, наслони од клупа и таванице у собама

Јосиф Рајнах, који их је тада могао непосредно проматрати, дао је о њима врло оштар суд: „Чим је међу њих“, каже он, „убачена реч слобода, схватили су да бити слободан значи да се

После националног буђења и ослобођења Бугарске источнобалкански тип је дао многе самоуке. Али међу њима нема ниједног који би стојао бар близу великих динарских самоука као што су Вук Караџић и

Најглавније су оне повластице које им је 6. априла 1696. год. дао цар Леополд И. Поред права да бирају своје војводе дата им је слобода вероисповести, па су чак ослобођени и од пореза.

Самоубиство је забрањено. Бог нам је дао живот, и само нам га он може узети. Ова побожност се лако искоришћавала за насртање на друге вере.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Претходне трошкове поднео је господин Новаковић, а као кауцију ја сам дао моју троспратну кућу на Теразијама. АНТА: Па ту кућу дао си као мираз уз кћер.

АНТА: Па ту кућу дао си као мираз уз кћер. СПАСОЈЕ: Да, али привремено је залажем за кауцију. Ето, разумеш ли сада ситуацију?

ЂАКОВИЋ: Да, логика, то је моја моћ! Бог, видите, сваком човеку дарује по нешто; вама је, на пример, дао паре, мени је дао логику. Он не даје једноме све, а другоме ништа.

Бог, видите, сваком човеку дарује по нешто; вама је, на пример, дао паре, мени је дао логику. Он не даје једноме све, а другоме ништа. Не може он вама дати логику и паре, је л' те; то двоје не иде заједно.

Не може он вама дати логику и паре, је л' те; то двоје не иде заједно. Он је мени дао ово, а вама оно и рекао: ево вам, па се ви сад размењујте.

СПАСОЈЕ: Није, али он тврди и вели да има за то доказ да ти је дао на чување свој рукопис, а ти пошто си га отпратио до гробља, вратио се и штампао дело под својим именом.

На основу такве отимачине ти си постао професор универзитета; на основу тога што си професор универзитета ја сам ти дао кћер и огроман мираз... ЉУБОМИР: Све је то исто, нема никакве разлике.

Нама је потребно да се та ствар мало отегне. МИЛЕ: Да, ја сам већ дао реч госпођи Рини да ћу отезати. СПАСОЈЕ: Врло добро! Врло добро!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Тај ме је презнојавао кад год бих сео да пишем. Нисам знао где да га уклопим, или он није дао да се уклопи, што је, у ствари, свеједно.

Почех да размишљам о томе шта једну младу, свежу девојку може натерати да се закалуђери, али ми Хаџи-Николов није дао да завршим. Њега је више интересовало шта ја мислим о синусима и косинусима.

- Боже свети, Рашида! - готово се сруших на њу. - Зар није могло да буде куче или зец? Њима бар знам шта бих дао да ждеру. Да буде зец, важи? - ставих је пред себе и утрапих јој завежљај у руке. Око нас је била глува тишина.

- Ја им морам дати друге животе, Рашида! - привукао сам је себи. - Они нису пристајали на оне које сам им дао! шапутао сам показујући странице романа које су тонуле као што тону водени цветови њишући се, на таласима.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Цара би’ молио најпре да опет дâ правити сијасет црни’ банака, па би те опет претворио у талире и дукате. Тада би’ дао разгласити у војсци француској да који војник дезертира и к мени добегне, добиће сто талира, и двеста, а официри

Тако, кад је приметио да ко шта не воли јести, он је баш то дао кувати. Кад је сазнао и приметио да ко не воли жуту репу, он је баш то дао кувати; па и сам није волео жуту репу, али

Кад је сазнао и приметио да ко не воли жуту репу, он је баш то дао кувати; па и сам није волео жуту репу, али при трпези ипак је доста јео и хвалио како је добра, јер хоће да научи

Добро, нека буде фишкал. Ту је већ судба Шамикина решена. Њега ће отсада звати „мали фишкал“. Тако се лако дао господар Софра преломити на вољу госпође. Једно је свршено.

Купио сам јој после један ђердан од бисера, шест низова као грашак, дао сам за њега шест хиљада форинти, истина црни’ банака, ал’ су тек опет биле банке у курзу.

Кречар је имао већ сина јуристу. — Ког врага ће нам толики фишкали. И сâм се кајем што га на друго што нисам дао; и, додуше, ја нисам хтео, ал’ мати је навалила: само фишкал, фишкал.

лепа, ипак није била кокета никада, и била је са својим Софром сасвим задовољна; но и господар Софра би за њу живот дао.

поглед на таквог делију, а господар Софра ућутао би, и својим ћутањем противника принудио да се удали, а после дао би му на знање да више његов праг не прекорачи.

кад је прве, нормалне школе изучио кад је већ читати, писати и нешто рачунати знао, отац га код куће задржао, није га дао више никуда, и ту је морао бити све и сва.

неваљао: њега су, вели, зло одгојили; па онда свуче чизме и замоли да их жени његовој предаду, да не иду у штету; и дао је опоменути да децу од зла одвраћа, да узму сви пример од њиховог оца; и, очитав још „оченаш”, сигурним кораком

Колико си ме само наједио код армицијаша! — рече господар Софра. — То је зато било, што ми ниси дао спавати, кад смо из чарде отишли, — да ти се осветим. — А како ћемо сутра започети? — Сад ћу вам одма’ казати.

Иште од Пере рачун како је манипулисао. Пера му искаже, али све некако неуредно, преко батине. Каже да је матери дао све новце, а мати те новце што је од њега добила настрану метнула, није ни крајцаре потрошила, па се не слаже са

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

ко се огрешио о њу јер јој није дао храну. Таквом човеку може изићи чмичак на оку или ће му мишеви појести одећу.⁸⁹ (И у Бачкој сматрају да носећој жени

дигне је увис, прекрсти се и каже: „Ову чашу пића оћу да пијем у здравље мог кумчега Живојина (или како му је већ дао име) да га Бог поживи на много лета и година; дај Господе Боже, да његови родитељи дочекају да и’ одмени у сваком

⁷⁹ Код Срба дете, све док је некрштено, зову оним именом које му је поп дао на водици или га зову „Чоре“, „Турче“, „Бугарче“, „Влашче“ „Шилеже“, ако је мушко, или „Булче“, „Циганчица“, ако је

Један од најпознатијих и најбољих описа обреда стрижбе дао је Саватије Грбић из бољевачког среза. Приликом стрижбе упали се свећа, кум узме маказе, прекрсти се три пута и каже:

(Вук, бр. 1730) — Кога Бог чува онога пушка не бије. (Вук, бр. 2243) — Коме Бог среће није дао ономе ковач не може сковати. (Вук, бр. 2429) — Ако Бог не чува града, узалуд је ограда. (ЛМС, 1860, књ. 102, бр.

ни у једној научној теорији развоја личности, а то је фактор судбине, има одлучујућу улогу („Коме Бог среће није дао ономе ковач не може сковати“).

, 1883) — Како сад у свадба и весеље, тако догодине у крштење и у стрижбу! (Кнежевић, В. М., 1957, с. 241) — Бог ти дао мјесто порода девет синова и десету кћерицу за милост! (из паштровићке „добре молитве“) (Кнежевић, В. М., с.

године.⁵¹ Родитељ се као старији мора уважавати и безусловно слушати, али и више од тога; родитељ који је детету „дао живот“, поштује се и обожава као каква светиња.

У срезу Сански Мост (Босна), на пример, у једном православном селу, родитељ каже: „Коме је Бог дао да буде добар биће и без батина, а коме није, ни батине га не дотјераше.“¹⁹ Учење по моделу.

Он је уједно дао и прво упутство за прикупљање дечјих игара.³⁶ После деценијама дуге паузе, код нас се под руководством Ивана Ивића

култури, видели смо, изузетно се цени пород (када се неко свечано заклиње, каже: „Деце ми“, а када благосиља: „Бог ти дао девет синова и десету кћерицу“). Деца су циљ брака. Нема веће среће него добити дете.

своје теоријскометодолошко полазиште (антрополошки, упоредно—културни и структурално-семантички приступ), а затим сам дао кратак преглед најважнијих досадашњих достигнућа светске и наше науке у проучавању антропологије детињства у

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Једанпут, на неком дугом путовању, поче да ми недостаје. Не знам шта бих све дао само да је поново на мени! Како сам могао да га оставим код куће! Вратих се раније него што сам намеравао.

Док су са вама, оне чују и без слушалица најдивнију музику. После једно сат и по дао сам Јелени слушалице да и она мало слуша Радио Београд, који је пуштао новогодишњу музику, али некако ми се више није

После нам послао карте за премијеру. Што јест, јест, нећу да грешим душу, дао нам најскупља места у »Јадрану«. А знате ли о чему се радило у том филму? Е, сад ћете да паднете на дупе! О нама.

Па је власник куће дао да се на таваници наслика како она одлази равно у небо. Да се захвали. По соби су пијукали тек излежени пилићи.

Речју, Београд му је дао све што може да послужи као погонско гориво за лет изван орбите кроз слободни простор у свет.

Замолише га за интервју. Није им га радо дао, али кад већ пристаде, хвалио је учтиво њихово место и климу, изјавивши да више не може да поднесе несносну гужву

— Право има човек! — говорили су одушевљени читаоци. Не бих ја дао ово наше ни за стотину метропола! Умирући од страха како ће то примити, стални гости хотела »Европа« послаше му литар

Расејан, као што га је бог дао, није ни примећивао да му собарице више не распремају постељу. Ручнике су му сада мењали сваких петнаест дана, остао

Човек се вратио у собу с газом, алкохолом и неким прашковима. Донео јој је чашу воде и дао да попије две жуте пилуле. — Да видимо јесу ли вас повредили?

— Како то мислите? — Видите, када је кнез Милош требало да пресуди ко је крив за неко силовање, извукао је сабљу и дао је тужитељу у руке: »Хајде, удени је у канију док ја мрдам!« — казао је. — Али ви их познајете! — рече Нина.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Још само једна има у нашем племену. Ову је својом руком дао овоме Мргуду владика Сава, послије онога великога боја на Кчеву, ђе је Мргуд већ био барјактар.

Сав је изврешетан зрнима, али му је бог дао вијека, па је имао и лијека. И овога брата нашега Стијепа Мркова, као што видиш, грдно су пушке иштетиле; ето му

Кад је лежао у најтежим ранама, кад сви мишљасмо дође му крај, он се кезио као ово сад! Јер, што је њему бог дао весело срце, ни тога већ нема на свијету! Ако ћеш да се смије од сада до зоре, све овако...

Тада ми је исти владика дао ову царску медаљу, коју у нашем племену има само још Саво Марков, зато што је посјекао Мехмет-пашу Кокотлију.

И дао ми бјеше још један руски крстић, но га, јадан, изгубих. (А рече ми Саво Марков да се може писати у Русију, па да би га

— рече Стане. — У нас дјеца мушка све дијеле. — Тако је и право. — А је ли што сестри отац дао? — пита Крцун. — Јест, двадесет хиљада, једном за вазда. — Куку! — учини Стане. — То је благо велико!

Збиља, шта ће ово бити? Како ћу? — Удри ти мене, или боди, како год хоћеш, ја ћу се само бранити!, — Нећу, ни дао бог! Ово је, да-ти, шала! — ни ако узоћеш — дода Крцун да га подражи... — Зато ти Јанко каже: „Удри гдје хоћеш!

Они послушају. Владика прокуне убилца: „Дао бог да иста пушка убије њега, те да се на њему сврши!“ Сјутрадан у зору, у трећем племену, зовну човјек њекога главара

„Све овако, све овако, из руке у руку; од једнога узме па другоме дâ. Ономе сутурану узео је плету и теби је сад дао!“... У праскозорје зачу се клепало. Ђак Обрад, који већ учаше „пошљедњу књигу“, бјеше велик вјештак у томе.

Него ето, да си ми здрав. — Дао ти бог здравље и свијетао образ, Ћеклићу Млечићу. А ја баш мњавах да не можеш без понуде, јер се зна да сте злопитни!

— Бог и теби дао здравља, добри господару, а вјеру ћемо чувати, занаго! А нека је и теби на аманет наш Јанко! Е погибе ђетић од

Онда долази пета здравица, која се зове „добре молитве“. Отац напија кћери: „Хајде збогом, дјевојко! Дао ти бог срећу, како бих ја рад! Дао ти бог порода, прве кћери, а потоње синове, да се два зла у дому не састају.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МАТИ: Други људи промећу се тамо и овамо, мешају се с људма, обећавају, лажу; а ти, како је Бог дао. ОТАЦ: Ја сад под старост не промени ћуд. МАТИ: Предићка удаде кћер без крајцаре у пуну кућу.

УГЛЕД 4. ПРОВОДАЏИЈА С МЛАДОЖЕЊОМ (ступи) ПРОВОДАЏИЈА: Помози вам бог! МАТИ: Бог вам добро дао! ПРОВОДАЏИЈА: Јесте ли ради, то јест, гостима, хе, хе, хе. МАТИ: Добро сте нам дошли. Заповедајте сести. (Младожењи.

ПРОВОДАЏИЈА (младожењи): Е, видите л’, то јест! МЛАДОЖЕЊА: Ја управо нисам стао за новцима, нешто сам дао и под интерес, а уложио сам и у ракију; него сам добио вољу да начиним једну воденицу, па би ми баш сад требало.

МУЖ: Нисам ли дао за дрва? ЖЕНА: О, дрва! Измисли још штогод. МУЖ: С тобом може ђаво на крај изићи. (Узме шешир.) ЖЕНА (смеши се

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Сви ти чаробњаци, добричине, причалице и сањари онакви су какве их је дао забити босански Крај, а видела и доживела распевана душа једног осетљивог детета.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ЕДЕН (показујући кокарду): Лáѕд, éдеѕ аттуáм. СВИ: Иљен! ШЕРБУЛИЋ. (глади Едена по образу): Ко ти је дао то? ЖУТИЛОВ: Не говори српски. СМРДИЋ: Ја мислим да је то посао фрајле Милчике. (МИЛЧИКА се поклони.

ДЈЕЈСТВО ДРУГО 1. МИЛЧИКА (сама) МИЛЧИКА: Мој се отац дао у родољупце, надајући се да ће добити службу. То је добро, него је моја партија пропала.

ЖУТИЛОВ: Метнућете је и ви. СМРДИЋ: Да бог сачува! ЛЕПРШИЋ: Пре би дао руку си одсећи. ЖУТИЛОВ: Знате ли ви да војска сутра долази?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Ту сам изнео разлоге из којих нисам могао усвојити ниједну од ранијих подела, као и разлоге зашто сам дао ову поделу.

Дело у оригиналу има више забаван значај; Рајић му је у свом преводу дао више поучан карактер, додајући еванђелске поуке и велике наводе из Библије.

Он је први српски писац који је видео историјску улогу Србије и који је веровао у њу. И пошто је у својим делима дао рационалан основ српском национализму, проширио га на све српске крајеве и на све три вере, пошто је први прокламовао

Захарија Орфелин први то тражи, али са мало снаге, и сам се више служи црквенословенским. Човек који је први дао све разлоге за употребу народног језика у књижевности, и који ће својим примером показати како се може тим језиком

У карактеристичној посвети Јосифу ИИ он износи своје просветитељске разлоге зашто се дао на преводилачки посао и наглашује потребу да се позоришна дела читају и код Срба, са намером Србе »из њихова незнања

Боли избор Јанковић је учинио када је дао »сеоску веселу игру« Благодарни сынъ (Лајпциг, 1789), коју је написао Јохан Јакоб Енгел, један од бољих прозних писаца

У томе своме историјско-филозофском роману Херасков је дао пригодну слику идеалнога просвећеног владаоца, мислећи увек на Петра Великог и Катарину ИИ.

сентиментална разнеженост и пасторалност с краја XВИИИ века, али који, пишући на туђем језику, далеком народу, није дао што је по својим способностима могао дати. АТАНАСИЈЕ СТОЈКОВИЋ Рођен је у Руми, у Срему, 20. септембра 1773.

Соларић се бавио филозофским проблемима, и у томе правцу дао: Улог ума человѣческога (Млеци, 1808), превод дела немачког писца Екартсхаузена; Сверх воспитания к̓ человѣколюбию

нисмо данас већ ни у Египту, ни на реках вавилонских...« Поред тих превода Соларић је дао још неколико дела разне садржине: у одломку Иероглνфïку (1810), где је изложио своје некритичне погледе на словенску

Прва половина XИX века нарочито је богата алманасима, који су тада радо читани. Димитрије Давидовић дао је пример својим Забавникомъ, који је од 1815. до 1821. излазио у Бечу, а од 1833—1836. у Београду.

до 1821. излазио у Бечу, а од 1833—1836. у Београду.50 Вук Караџић дао је за неколико година своју Даницу, од 1826—1829. и за 1834.

Милићевић, Вук - Беспуће

налажаше никад правог одговора који би га умирио, довео његове мисли у склад, унио старо расположење у његов живот и дао свима стварима обичан ток. Зашто је срео ту жену и шта има у њој? Шта је она за њега и шта ђе он њој?

вазда да избјегне да дијете не буде више свједок њихових свађа које су биле оштре, и у којима се нису штедиле ријечи, дао ју је у самостан гдје се осјећала боље него код куће: у тој мирној, старинској, крупној високој згради, са стотинама

која није била одавно оцрњена и мјестимице се црвенила гдје је спала боја, разгарао и пиштао сиров пањ, Гавре Ђаковић дао се склонити од Панека да играју карте.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Твоје се ствари овде радо читају! Ти спаваш, Бруте!!« А толико је доста било Јови. Дваред се није дао опомињати, него седне одмах па напише допис. — »А где вам је госпођа Кајо, Јова?« питају Јовину жену друге жене.

Код куће их дочека вредна домаћица, која се сва зајапурила крај ватре, а они јој се поклонише. Јова, како га је бог дао шаљива, поклони се жени и рече: — Имам част представити вам мога колегу ћурана!

се Каје и свих удобности брачнога живота, а утеши се и тиме што је, ако ћемо право, и он био лола, »над лоле лола«, па дао жени повода да поклизне мало.

« Наљутио се био ту скоро Максим на Крла што му је овај једном казао »господине«, и овај му је сад зато дао прасе да заглади погрешку и да се помире. Шта ће Максим, него прими прасе и заволи га јако. Било је врло умиљато.

Нађу га, и то где! Зачудићете се кад вам само кажем. Баш код онога Крла, онога дародавца. Он га дао учитељу на исхрану, па га те ноћи украо и заклао.

Не треба ни да кажем да би Марјан дао три казне професорове за једну очеву. ГЛАВА ТРЕЋА Једнога дана дозна газда Радисав на свој ужас да и из нижих

Па?... — Па се око барјактара највише тукли... — А, а. Па ти исп’о ка’ неки нови Катанић? Ниси дао барјак, а? — Па тако добио каменицу у ногу... — Па на чијој си страни био?... Чији си био барјактар, благо мени?

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

на Ускрс) ЖЕЉА Кад сам лудо дете био Жеља ми је била: Кад би Боже уделио Мени једна крила, Кад би Бога дао око Мене тако јасно Да по свету нашироко Све је видим ласно; А да видим де највише Грожђа свакојака, Де

Онда дођи нек те осамаре, Па понеси народне товаре: Та Бог вели што је свет саздао, Што за кога, свакоме је дао, Та човеку косу и шеницу, Ал' кљусету богме дрвеницу.

Место оне поносите зграде Биће само два-три прашка лака, Да се плаше од ветрића свака. Доба клето, Бог нам те не дао, Ој Србине, куд си забасао?

Бог је теби гром у руке дао, Удри гују, ох, удари врага, Да му није међу нама трага. Ово реко, дадо плећи јаду, А ономе црном Београду, Па

“ То изусти, оде двору мома, Оста самац, Гојко наш сирома, Оста чудан, у мисли се дао: „Зашто“, вели, „пре то несам знао? Али ништа, шат још доцне није“, Те полако дворима се вије.

Тужна Цвета у двор похитала, У потаји сузе лити стала — Бог би дао те са већих јада Нигде никад не сузила млада.

Бог ти вишњи дао срећу бољу, Ал' ти носиш јаде и невољу.“ „Носим своју и твоју невољу, Бог ће теби дати срећу бољу, Теби можда,

“ То говори, а с душом се бори, То изусти, лаку душу пусти. А Змајевић — ох махни му јаде, Бог нам таквих не дао никаде — Ма је чудно испод овог неба, Од свуда нас лоша срећа вреба, Зато брже лозовине амо, Да се њоме, браћо,

већ изнеможе, Па на муци к небу погледала, Озго Алу у помоћ позвала, Ала чуо па јој помогао, У душу јој чудну мисâ дао. Престаде се Хајка отимати, Да је пусти, престаде молити, Крошто — зашто — ко то јоште знаде?

повадила, Удри Тала у срдашце живо — Ал' му млада не учини криво, Што тражио, оно и нашао, Заш отимâ што му Бог не дао, Та срце је од самога Бога, Кад те неће, не гони никога.

“ И весеље беше, па и прође, Гојко с Цветом живовати пође Лепо, красно, Бог их погледао, Па им свога благосова дао. Роди Цвета синке једнолике, Четир сина, очине прилике, Још очиног срца и деснице, Та деснице па још и срећице.

Чета, брате, горскијех хајдука, А једина још Србину рука У тој земљи — Бог јој помогао, Па јој више таких тића дао!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Вере ти, побратиме, би ли ти мени ово дао, ову слику? — Би, брате, ево ти је. — Шта ће ти то? — сумњичаво се испријечи — Ето, волио би да имам.

мом стрицу Ниџи, старом виловњаку, спадалу и стрмоглавцу, кад би тај улетио у какву крупну петљавину, а он је, дао бог, читавог вијека упадао из неприлике у неприлику.

и примирен, дивећи се божјој премудрости: — Ето ти је види, основато-непоткато, ни кука ни струка, али јој драги бог дао памет. Вјере ми, ко је узме, биће срећан ко један по један. Не мора се бојати хајдука, ни за мираз бринути.

Оде и пропаде. Пропила се међу оним душманима, туговала за нашим свијетом, а онај њезин преко прага јој дао није, тукао је. — Тукао? — опет јекну дјед. — Да, да, мој Радоје.

По нечијем наговору, коњу је дао име „Ураган“. Нема шта, непознати кум имао је маште. Кренуо, тако, Мулић с Ураганом кроз наша села, у откуп.

Доносе онда сељаци њемачке шљемове, лим од слупаних авиона, митраљеска постоља, топовске чауре и остало „што је бог дао“ и чиме нас је четири ратне године даривао њемачки „Вермахт“.

) — душу дао за чиновника војног суда. Ни дао бог онај општински Раде. Још му је ту при руци и стамени Весо Кукољ с ловачком

) — душу дао за чиновника војног суда. Ни дао бог онај општински Раде. Још му је ту при руци и стамени Весо Кукољ с ловачком пушком, нека комбинација војно-цивилног

и поче да гунђа: — Па да, сад она бира: ваља јој траву, ваља сијено, ваља репино лишће, а и напоја ће се наћи, дао бог нек она само извољева ко каква попадија, а ти, Васо, теби је добар и неварен кукуруз, ти си пошао да преокренеш

Нема ни женидбе ни других беспослица. Момчина мирно слуша и добродушно бобоњи: — Е, кад би дао бог да се и то дочека.

Командир станице, шепави Душан, човјек већ у годинама, душу је дао за тај посао. Зна он утјешити и забринуту матер која дође да види има ли гласа од њезина сина, разговорити снашицу

— Па зар ја бандит, куме? — бечи се сељак. — Не дао драги бог тако нешто ни помислити! — побуни се стражар. — Зар мој најрођенији кум? Ма приђидер да те цмокнем, роде мој.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Није ми дао ни с братом да останем насамо. Изађем у башту, он бесни: „Шта ћеш у башти?” А сад тражи да му дођем у планину,

МУСА: Не бих ја дао моје благо за његово! СУЉО: Које, бре, твоје благо? Буђаву чизму под главом, коњско ћебе којим се покриваш, леб

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— Баталићу школу. Ето, свршио сам! — Не, не... не бој се ти, чедо. Имамо још. Дао Бог. Не љути се. Ох, што ја проклета? Не љути се ти. Знаш, кад је човек стар он се подетињи.

Али некако од кад се мој стриц оженио стрином, он се пропио, и мало по мало дућан напустио, кућу дао сестри, и почео да служи, док напослетку није дошао код стрица, не тражећи никакве плате до само хлеба, старог одела и

А Томча после зато чак му био и благодаран, што му је није дао, те се није оженио, није везао (као што говораше), већ и даље остао оно што је био. Сâм. Без игде икога.

још мање да је у тој његовој хладноћи гледала како је он престао да је воли, јер он је о својој љубави према њој дао доказа. Узео је за жену, и за њу је то било доста. Шта је имала више од њега да тражи!

Хвалила се по комшилуку како јој чак и судове пере, кућу чисти. А отац, ма да је био с њим задовољан, ипак није дао да он, Мита, на њему то опази, бојећи се да се тиме не ослободи и размази, поквари као остали његови другови.

Тамо је Мита и заволео неку баштованову кћер, Мару, плаву, али развијену девојчицу. Аритон је то знао, али Мита није дао Аритону за ту његову љубав никоме да каже, а камо ли још родитељима му. Толико је био стидљив.

И, заиста, Марику су му и узели. Мита, као што се и очекивало, ни речи није казао. Чак није дао да се ма шта примети.

Јер он је био тај који се сагао, узео је и увео у своју кућу и тиме увео у неки ред... жена, људи. Дао јој — не име, већ нешто више, јаче, дао јој неку одређеност, а не као пре, док је била девојка, што није смела ни у

жена, људи. Дао јој — не име, већ нешто више, јаче, дао јој неку одређеност, а не као пре, док је била девојка, што није смела ни у кога да погледа, јер ако погледа ко зна

Одскора је отворио бакалницу. Прво је био слуга, па, пошто се оженио слушкињом свога газде и овај му као мираз дао нешто новаца, он после за себе отворио дућан. Жена му затим умрла, пошто му је оставила троје деце...

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Зашто је друго Бог дао човеку разум, расужденије и слободну вољу, него да може расудити, распознати и изабрати оно што је боље?

будући, француски језик изучио, преизрадну библиотеку с многим прошком саставио, различне књиге на свој језик превести дао и сад намерава Оксенстерна «Театар» плитически» и «Телемаха» с(а) својим иждивенијем на штампу издати и свом отечеству

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Па како је воли бабо! Један осмех свога смиља не би дао за сву земљу од Индуса па до Нила. Од Индуса па до Нила нема таког красног лика, до у једног сиромашка, вајаоца

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

244 ЗАШТО ЂАВО ОПАНКЕ ДЕРЕ 245 ЗАБУНИО СЕ КАО ЦИГАНИН У ЛУКУ 246 БОНИК И БОЛЕСТ 247 УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО 248 КУДРОВ И КУСОВ 249 ЂАВОЛУ СВИЈЕЋУ ПАЛИО 250 ВАРКА ПРЕД МАРКА 251 КЛИНЧОРБА 252 НИЈЕСАМ БАШ ИЗ САРАЈЕВА 253 ГЛАВОМ

Ето сад ти трећи поклањам, и више живота од мене немаш, него иди кући, и немој живот свој што ти га је бог дао да изгубиш.

своју Баш-Челику отео, док му наједанпут падне на ум што су му зетови казали, кад му је сваки од њих по једно перце дао.

Кад се вратиш немој проћи да ми се не јавиш, јер и мени има доста година, пак ако би дао бог те би нашао ту воду, могао бих се и ја окупати, не бих ли се помладио.

Није ли бог дао да си нашао што си тражио? А царев му син одговори: — Хвала богу, нашао сам. Цар се врло обрадује па му рече: —

Тако и ураде. Кад дођу кући, отац их једва дочека: — Добро дошли децо! Еда је бог дао да сте нашли воду? А старији синови одмах прихвате: — Хвала богу, нашли смо.

Али се он није дао одвратити, него јој рече: — Кажи ми, кад је мој отац био цар, где му је оружје што је пасао, где ли му је коњ што га

Кад то види царска кћер, онда замоли свог оца, да онога роба, којег је прије три године дао затворити и којега она кроз дувар опажа како дише и дуварове креће, изведе, и да огледа његово јунаштво.

Како их стигне, царицу отме од царевога сина, па му рече: — Ти иди збогом, сад ти праштам за оно што си ми у подруму дао воде; али се више не враћај, ако ти је живот мио.

А мати му опе т рече: — Иди, синко, не били бог дао да ти опет помогне. Он отиде к цару и изиште све, па онда отиде и сврши како му је девојка казала: виљеви дођу те се

матери својој и каже јој шта је цар заповедио, а она му рече: — Иди, синко, тражи опет ону девојку, не би ли бог дао да те опет избави. Он отиде иза села и нађе ону девојку, па јој приповеди шта му је опет заповеђено.

господар био поштен човек па све благо даде чобану говорећи му: — Ево, синко, ово је све твоје благо, то је теби бог дао. Него ти начини себи кућу па се жени, те живи с отим благом.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Не можемо седити у свињцу. МАКСИМ: Знам, знам; само с лица нека је чисто, а иначе, како је бог дао. Тамо мердевине леже, оће човек врат преко њи да сломије, али је прече собу прати, него којешта спремати.

Ако се лепим не одобровољи, трпићу, да што знам, кад ми је тако бог дао. ЈЕВРЕМ: Нипошто, нипошто; ко непрестано пред непријатељем бежи, показује своју слабост, и он иде, да га већма гњечи;

МАГА: Е, ко ће толику воду грејати! СОФИЈА: Опет је боље него слушати писку. МАГА: дао бог те добро спавам, па слабо и чујем. Мој се често љути, али шта ћу, кад не могу, ето, да се разбудим.

МАКСИМ: Него није! 9. СВЕТОЗАР, ПРЕЂАШЊИ СВЕТОЗАР: Помози вам Бог! СОФИЈА: Бог ти добро дао, Светозаре! Одкуд те среће? СВЕТОЗАР: Ето се и ја заканио мало. СОФИЈА: Седи. (Седну.) Шта ради мама?

11. КУМ (ступи), МАКСИМ КУМ: Помози Бог, кума Максо. МАКСИМ: Бог ти добро дао, куме. КУМ: Како је, куме? МАКСИМ: Као наопако. КУМ: А шта је? МАКСИМ: Не питај, молим те.

МАКСИМ: Па ајде да се мењамо. КУМ: Само да може бити, дао би ти за њу и полак куће. МАКСИМ: Па би се после кајао. КУМ: Само три дана да живиш с мојом.

МАКСИМ: Софија, Софија, ја сам увек насамо сузе умиљења проливао, да ми је Бог такву жену дао. СОФИЈА: Престани, молим те, јер ћу најпосле почети и сама плакати.

(Одлази.) МАКСИМ (Софији): Оо, красницо! СОФИЈА: Опет ти није нешто по ћуди. МАКСИМ: Бре да није овај дан, дао би ти, те се не би никад сетила бала. Али за данас нек те и то прође. СОФИЈА: Та ја и не могу добити награду.

2. МАГА (ступи), ПРЕЂАШЊИ МАГА: Добро јутро, браца. МАКСИМ: Бог ти добро дао, Маго. Шта радиш, Маго? МАГА: Фала богу, браца, здрава сам. дошла сам, ето, да питам нешто сека Соку.

КУМ: Бре, лако је теби, али како ћу ја? Пак јошт док чује да сам сведочанство дао. СОФИЈА: Пак зашто дајете? МАКСИМ: Видиш ли је? Завиди да добијеш сто дуката.

8. ЛЕПОСАВА, ПРЕЂАШЊИ НИКОЛА: Шта је Лепосава: обуче л се Мага? ЛЕПОСАВА: Ево је гди иде. НИКОЛА: Но кад је дао бог! А зашто се ти ниси обукла лепо? ЛЕПОСАВА: Е, мене се то ништа не тиче.

том, кад Макси ова ствар није по вољи, ја се одричем ти сто дуката и уништожавам сведочанство, које је мој муж о мени дао. ЈЕВРЕМ: Шта, снао? Трактат је потписан и не сме се кварити.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

ПОЗОРИЈЕ 5. СРЕТА, ПРЕЂАШЊИ СРЕТА (мало наквашен): Добро вече желим, милостиви господине. ТРИФИЋ: Бог ти добро дао, Срето, шта ми ти добро носиш? СУЛТАНА: Бог ти добро дао, Срето, шта ми ти добро носиш!

ТРИФИЋ: Бог ти добро дао, Срето, шта ми ти добро носиш? СУЛТАНА: Бог ти добро дао, Срето, шта ми ти добро носиш! Како се слатко с њиме разговара, радије него са својом женом!

СУЛТАНА: Шта, триста те врага однело, сад ћу ти очи ископати, угурсуз, и да би ли харсузине, тко ти је дао слободу дирати ме? СРЕТА: Море ти, мислиш да сам ја пијан, ајд, ајд! СУЛТАНА: Шта? (Погледи око себе.

СТЕВАН: Јесж чула, сека Пело? Доста сам се дао од оне наше аспиде ћушати. СУЛТАНА: Ја аспида, орјатине и скоте с пустаре, ја аспида? Сад ћу ти зубе избити!

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Одговор је тачан — хоћете ли даље, за сто иљаде? Који сте ви шмекер! Знате шта, када ми неко каже: Не знам шта бих дао да имам опет осамнаест — најрадије бих му уз коњак наручила и малу живу соду (На2ЦООХ).

помоћници и мени као шетачу отмене кучади — мало веће; јер, ко је он уопште да даје било коме икакву плату, ко му је дао кључеве од народних пара, ко му дозволио да исправља писцима њихове чланке, а нема ни пет минута школе.

Успут сам се помало, као, распитивала о Представнику. Највише података о њему дао ми је његов шофер, иначе доктор чисте филозофије. (Као да уопште постоји и нека прљава филозофија!

— слаже се матори. Питам се само због чега спавају са отвореним вратима од собе? Е, ту, маман, наивна као што је Бог дао, улети и по други пут у конопце: — Како са отвореним вратима?

Шта све не изводи тада, мила мајко! Брундајући, онако велик као што га је Бог, то јест пројектант, дао, миц по миц, стари „Зануси“ одлази чак до шпајза кроз целу целцату кућу, а шта ради тамо то нико не зна!

Свеједно што смо овако блесави, као што нас је Бог дао. Јер и где би то данас могла да се пронађе оваква врста бакуте као што је наша, која се са седамдесет и осам година

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

- Бескућница зјапи и горко пече она прљут љута низ коју бурић дао се у Дрину... А тек је сјао шљивик у рубину. Још котрљ чујем, мученице жута.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МАРКО: Доста!... Гледај ти ње, јошт би изрекла да ја стар не разумем, него она, јучерашње дете! Синко, ја сам ти дао совета; ако се по њему не узвладаш, сам ћеш бити крив.

АЛЕКСА: Како то? МИТА: Он каже да је рад с господином бароном говорити. АЛЕКСА: А јеси ли му дао трингелт? МИТА: Јесам, онај дукат. АЛЕКСА: Пак шта ће више? МИТА: Он каже да мора с вама говорити.

) БАТИЋ: Господин барон? Зар барони варају старе жене тантузима? АЛЕКСА: Опростите, ја сам јој дао дукате, који по Шпанији и Америки оде. БАТИЋ: Само, код нас немају цене.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

И најзад, јутрос (треба ме тући!) зубе сам дао на поклон Жући.“ Нато ће Пијетлић: „Ти можда шараш. По души кажи да ли ме вараш?

Ту је и торба и на њој рупа. „Ил била јава или сам сниво' — прогунђа Ћоса уз осмјех мио — брашно сам дао, није ми криво, видим, и мишић гост ми је био. Умало торба страдала није. Гдје ли се само грицкало крије?

“ „Ех, кућа, трице! — вели вук зао. Та ја бих своју за јагње дао! Поћи ћу с тобом, јер волим шалу, хоћу да видим јежа — будалу!

“ „Не, него машту голица моју зашто јеж воли кућицу своју.“ „Кућица, глупост! Моје ми њушке, своју бих дао за гњиле крушке. За сатић меда даћу је сваком! — говори медо на јелу лаком.

Рибе су јутрос, дао бих главу, изишле рано да пасу траву.“ Делија мачак на ноге скочи, заврти репом, заигра брком, на врата ђипи, а

Мачак је састав прекрасан дао, у друштво првих мудраца стао, овако не би ни лисац знао. Добар си, зече, добро ти име, оцену спремам још ове

„Најбољи дечак овога света изгубљен — већ је недеља пета!“ Порука таква по свету шета. Дао сам оглас — истина чиста — у неких тамо новина триста, све чак до мудрог „Купусног листа“.

“ Спремно сам прешȏ граничне бране, дао сам оглас у земље стране, на ноге дигȏ листове знане: „Париског Мачка“, „Манчестер Петла“, „Чикаго Патка“, угледа

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

И да би му и закон дао за право, јер је сигурно да он није учинио ништа рђаво. Зато се он закључао одмах и отровао.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Усрећи ми чедо моје По доброти воље Твоје”. И Господ је саслушао Молбу бедне мајке те, Анђела му чистог дао, Да над њима вечно гре; Да га мучном стазом води К чистој правди и слободи.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Сва царства су иста и сунца, и вид без сунца. А злата ми нико није дао да речи своје извезем. Ево се утроба моја са подземљем сложила, а до пролећа плода дуги су векови чекања.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Смем ли? АДВОКАТ: Али смете, забога, ја остајем при речи коју сам вам дао. ДАНИЦА (необично задовољна): Извините, молим вас; одмах ћу се вратити, али морам да тркнем до тетке да је обрадујем.

АГАТОН: Звао бих сместа поднаредника, дао му још једног жандарма и рекао бих му: иди тамо и растерај ону стоку! АДВОКАТ: Значи, ја бих тако требао да поступим?

На основу чега си ти нешто друго, и ко ти је дао права да се испрсаваш пред нама? ТРИФУН: Јесте, то хоћемо да нам се објасни. АГАТОН: Јес', баш теби да се објасни.

АГАТОН: Па чекајте, побогу, људи, да вам кажем ствар до краја. Овој девојци, видиш, ја сам већ дао благослов. САРКА: Ију, какав благослов? АГАТОН: Тако, верила се, удаје се! СВИ: А!!!...

(Оде уз степенице.) ПРОКА: Ама, људи божји, видите ли ви како овај човек заобилази око оног што га питамо?! Те дао благослов, те девојка се испросила, те адвокат зет, те покојниково кандило, а никако да изведе ствар на чистину.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Бре, друже, да ти човек позавиди! — обрати се један од послужиоца неком рањенику. — Ти си пребринуо бригу... — Не дао ти бог! — Из кога сте пука? — Петог прекобројног. — Како је тамо? — Не питај, све изгибе. Онда опет застадосмо.

што је вечерас дошао... — Код мога Тасе! — сетих се одмах и позвах га. — Имаш ли дувана? — Па колико дао бог — раскопча се и из недара извади улепљену кесу пуну неких изломљених цигарета и ситног дувана.

— виче Танасије релеј, који се налази у једној рупи између осматрачнице и батерије. Затим је командир И другом воду дао елементе, али извршна команда још није пала. Она пешачка колона наступа, већ је челом својим на ивици шуме.

Сада четвртаци предузели гоњење. Али је то био неки снажни вепар који се није дао лако ухватити. Посматрали ову трку петаци и видели да ће вепар да наиђе на њихов рејон, па брзо позвали Крсту, руднога

Поведем јутрос возаре на јахање и на пољани затекнем командира Свету са четом. И они вршили обуку. Кад сам дао вољно, приђем му и он ми тада прича како су синоћ добили нову „робу“. Хвали се: „Прима квалитет“... „Сортимент“...

— Е, шта ћеш — вели јетко потпоручник Војин — дао ти Бог да си у позадини, па боље видиш. — Тако, тако ти њему! — добацује капетан Веља, командир Војинов.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Ехе... па онај криви. Ваш нови учитељ... — Не могу сви људи бити фини и углађени: неком је Бог дао памет, а неком, место памети, зализану главу...

Хе мој братићу, ако чича Стојан не види добро, може он рукама да те напипа... Хе, али им он није дао ни опепелити: зубат беше, па одмах за очи. »Шта ви ту, вели им он, мучите овог јадног старца.

Узе од мене велике кромпире (а беху ми родили и раскрупњали се за причу) па наређа на штап ко врапце... дао сам му пун џак... Море довије се човек у нужди, још како! — Мени није невоља да се тако довијам, одсече се Љубица.

Чича Стојан, чим учитељица изиђе из школе, дочека је весело и са живим одобравањем: — Тако, братићу, Бог ти дао, тако! Јес’ видео, господине?... Кажем ја вама: по зубима лоле, па да ви’ш како ће да врте репом. Море, прâво мушко !

— Извол’те и прошћавајте... Ми смо ти, братићу, знаш бећари и сиротиња. Што је дао Бог... Будите задовољни!... — Гле, молим те, чуда! рече му Велимир, смешећи се.

Тек понеки пут скрене око у страну, те више осети но угледа танахну фигуру девојачку уза се. И он се дао у неке мисли, од којих му се густе веђе час навуку и натмуре као илински облак, а час се разведре и развуку у весео

Онда и она тебе оставити на миру... чак ће ти писар и услуге чинити. Видиш, дао ти и аконто за овај месец, а ми још нисмо за прошли примили.... Само ако то можеш... допуни он после кратког ћутања.

— Иному солнце, иному луна, иному звјезди... како ли оно беше. Није Бог дао свакому све дарове. Затим обоје стадоше запиткивати час Гојка час Љубицу, те ови морадоше ступити у разговор.

— Ви не знате и не верујете... а ја бих за вас... све, и душу моју и будућност и све, све бих вам дао... Љубица се унезвери, опет је стаде обузимати зебња, али досадашње узбуђење беше веће, те надвлада, и она опет обори

Богосав је у разговору, а већ и иначе, вазда главно лице, па се дао у објашњавање ситуације присутнима. Слушаоци изгледају веома брижни, погнули главе, па само махну њима понекад у

Ђавоља посла ови рачуни! — А хоће ли бити што на јашанцију? — Колико си ти нама дао пре, толико ћемо сад и ми вама. — Е, не можемо тако. Ми смо владали само девет месеци, а ви по више од године! ...

Дивна, прекрасна ствар !... Још кад би Бог дао деце!... Али на тој мисли Гојко обично свакад поцрвени, сам од себе, и нешто се као наљути, па наскоро затим махне

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ Што се фали звијезда даница. Што се фали, то јој и Бог дао: Оженила сјајнога мјесеца, Окумила Бога јединога, Одјевери и Петра, и Павла, Старог свата светога Јована,

94. Што учиње веље јаде Младој твојој кукавици, Којојзи си вјеру дао, Да је не ћеш оставити? Ето сада вјером сврну: Јутрос си је зацрнио: Нађеде јој худо име, Худо име, удовица, Ге

под небом соколе, Испод крила цв’јет босиок баци, Не би л’ цвијет на мог драгог пао, Не би л’ ми га драги сјутра дао, Сјутра цвијет, а прексјутра прстен, Да се знаде да се милујемо! 154.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

(Филипу) Ти се толико уживљаваш у своје роле, да је то ненормално! СОФИЈА: Није крив само Филип! Василије му је дао шлагворт! ВАСИЛИЈЕ: Кад сам му дао?

СОФИЈА: Није крив само Филип! Василије му је дао шлагворт! ВАСИЛИЈЕ: Кад сам му дао? СОФИЈА: Казао си, обраћајући се поднареднику: „Бар то је лако објаснити, ја мислим...” Сети се одакле је то!

МИЛУН: Какву дозволу? ВАСИЛИЈЕ: Шта се сад правите луди, какву дозволу! Дозволу за представе, коју сам вам дао пред овим људима! МИЛУН: Ти мени дао? ВАСИЛИЈЕ: А ви сте је поцепали и појели! МИЛУН: Ја? Шта ти то говориш?

Дозволу за представе, коју сам вам дао пред овим људима! МИЛУН: Ти мени дао? ВАСИЛИЈЕ: А ви сте је поцепали и појели! МИЛУН: Ја? Шта ти то говориш? Имаш ти неки доказ за то што говориш?

ВАСИЛИЈЕ: Доказ сте појели, али имам ове сведоке! МИЛУН: Јесте ли ви видели да ми је овај дао неку дозволу? ГИНА: Нисмо! Милун: Да ли се овде уопште појавила нека дозвола? ГИНА: Није!

На батинаша, који ми сина убија! СОФИЈА: О чему ви то говорите? ТОМАНИЈА: Зар ти је Бог зато дао толику лепоту? ДАРА: Зар теби његове крваве руке не сметају?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Све осмехе који су од бола свисли, сачуваће зрак негде у даљини. О ничег нек те није жао. Зато сам ти ту мисао дао тужној голој и белој, невеселој. Гледај у јесен мирно, како се губи дан и љуби.

Баш ништа ме за цркве душа боли, за силнога цара дом. За грчке иконе полегуша голих у робовском храму мом. Дао је њиној души опроштај гуслара сељачки пој. У њивама ми је сахрањен лелек тај, у проклети вечан зној.

Узимао сам и часове енглеског језика, код једног професора коме је воз био одсекао ноге, па се дао на даваше часова. Такав му је био и енглески.

И митраљези су на добром месту. Ја сам чак загазио и у воду. Скица је врло добра. Изненадило га је како добро цртам. Дао сам му пуну илузију, каже. Одличан. Сњарић је јахао мало накривљен. При прелазу Саве добио је метак, у незгодно место.

Ја сам био послао Бенешићу Маску и он ми је писао да је то већ дао у штампу. Решавам се, дакле, да одем у Коморан у двадесет и девету, да кажем збогом и да узмем своје ствари, које сам

Поповић, који ми је дао оцену највишу међу оценама, саветовао ми је са своје стране да треба да радим тезу доктората, о поезији Лазе Костића.

Држао је шаку иза ува да што боље чује. Међутим је, иза леђа, дао наређење да се против нас изведу жандарми. Протић је, иначе, био миран и врло разборит човек, али страшно набусит.

29, која је била редакција Дана, ја сам, за штампу, био припремио много штошта. Цвијановићу сам био дао збирку Лирика Итаке и књигу прозе, коју је штампао под насловом Приче о мушком, али сам намеравао да издам и друго.

„Расно, јасно, просто“ у уметности не помаже ништа. Све је то дао Витмен, па ипак је, пола столећа, био, за Американце, будала. Постоје неминовности.

„младе“, пустили их да, понешто, учине, уверен сам да би се нашао драматург и режисер који би дао Стерију тако да би се појавио поново, као стара, заборављена, а наша веселост.

Костић, о коме сваки, безбрижно, каже да је луд и пуст, мало стилизован, дао би на једну лепу, романтичну тугу и понос једног родољубља које је, у сну, а све се прво у сну остварује, све

Ипак се стари филозоф извукао из свега тога љупко и весело. Кад су га питали, после неколико дана, зашто се дао накарадити од тог сликара, зачудио се, и рекао да се не сећа да га је неко, у задње доба, сликао.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

За остала места имамо, дао бог, странце. Имамо Јевреје, Грке, Цинцаре (отуд они?!)... А које сте ви народности, ако смем питати?

могао се чути отприлике овакав разговор: — Море, срећни смо те наиђосмо на оваква човека, а да смо без њега пошли, не дао бог, зло и наопако, пропали бисмо! То је памет, Само ћути, речи још није проговорио!

сува хлеба и нешто мало смока уз хлеб, понеко само хлеба да бар овда-онда залаже глад, а понеки ни хлеба није имао. Дао бог још летње време, те се бар гдегде нађе која воћка. Први дан, тако, пређоше мало, а осећаху много умора.

је, али стегли су срце родитељи, јер тако је Бог хтео, а и жалост је мања што су деца мања: „То је мања жалост, а не дао бог да родитељи дочекају да губе децу кад приспеју за удају и женидбу.

дале шетати, утешен мишљу да су такви простаци у врло малом броју, а необично ми беше пријатно што је мени бог дао фино срце и племениту, витешку крв наших старих.

То је он! Оно је тај јунак што није јаукнуо, ни гласа од себе дао док су му два жига ударали!” Новине су писале о њему и обасипаху га највећом хвалом и славом.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Ђокић је кицош, леп младић и велики хвалиша. Био је у војсци каплар, па сад цело село зна, како му је једном командир дао да врати чету с Врачара у град, па је »Теразијама« прошао генерал, и Ђокић целу чету ставио у »вронт« и »дао чест

командир дао да врати чету с Врачара у град, па је »Теразијама« прошао генерал, и Ђокић целу чету ставио у »вронт« и »дао чест генералу«.

А онај Ђокић до њега то зна боље. Зна он све дужности према земљи, па само да му је Бог дао јуначније срце — чуда би починио. Овако, и он иде без воље или, још боље, од невоље.

Пре две године није могао да савлада читава два одељка из историје Срба, па опет — провуче се. Еј, кад би Бог дао да и сад буде тако. И зрачак каде обасја му душу.

После неко поче говор о киши, па се, пошто о томе проговорисмо, сагласисмо да би добро било, кад би ноћас Бог дао добар пљусак.

Према томе није ни чудо што се мој дух, нашав овако подесно земљиште за своја вежбања, одмах дао на посао. Не знам колико је трајала ова благородна гимнастика мојега ума, тек ја одједном опазих да је свануло.

На њиву ми жив не излази! Али чича Пера ћути н мисли у себи: дао Бог — пшеница је, те јој не треба ни копања ни прашења, но чекај док узри па жањи.

— Ехе... опет он промрмља и коњ пође брже. »Ама шта сам ја луд? стадох мислити у себи: дао му коња и сам касам уз њега као псето, а он неће ни главе да обрне, неће ни да ме посаветује, ни једне речи ...

Мучи се човек, шта ће!... Лепо је тешио моју жену, миловао моју дечицу и дао им шаку ораја... (Поп Јовица има обичај да »лори« деци ораје, кад их затекне да играју на улици, али одмах тај плен

— Хвала ти, нано, која ме учиш као своје дете, Бог ти дао, но шта да радим кад ми још и не мислимо на то. Каја нема ни једне кошуље нове.

да наплатиш вересију од оних Никољаца, за које ти је газда дао рачун. Данас имају састанак у општини, па треба да си тамо пораније.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ПАВКА: Јесте, Јевремова. Дао их бог много! МАРИНА: И све живо? ПАВКА: Готово. МАРИНА: Овде? ЈЕВРЕМ: Сви су овде. МАРИНА: Много их има. (Павки.

Сваки мајстор треба да је печен у своме послу. Зашто сам ја овде, и зашто ми је краљ дао указ него да упутим овај народ! Јеси ли читао који пут указ у званичним новинама? ЈЕВРЕМ: Јесам!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

је, истина, да му онако као поиздаље мало обагателише молерај, те на тај начин да му шконтира нешто, али се молер није дао.

Дошљак је, истина, али ту плаћа и порез и прирез. Штавише, у последњем нашем рату дао је и комору, пошто му се том приликом некако омакла из руку грчка бандера за коју се хтео ухватити, и он, немајући

бога ми, прву годину-две, далеко је то било још од газде, јер кад је дошао у село, не би му, вала, нико за сав еспап дао више од двадесет и пет, реци и тридесет, гроша. А сад, богме стоји врло добро, скоро боље но иједан у селу.

што је пролетос поклонио војницима те и те чете, тога и тога баталиона кад су онуда пролазили, седам ока ракије и дао им сламе за простирку. Тако је већ неколико пута било. Умео је он лепо да задужи, као што видите, и саму државу.

Мало је заобишао, а могао је раније стићи, али ништа не чини; бар је дао прилике да вас за то време, док је он полако дужим путем ишао, упознам с кафаном, једиком и персоналом ћир-Ђорђеве

По кмет-Милисављевој кући настао прави лом, погибија кокошака. Спрема он све у својој кући, а богата, дао бог, кућа, па му то и лако и мило му.

! — рече Срета саркастично. — Е, ако у том смислу мислиш, — онда је то, наравно, твој мал! — А, јакако, учо! Дао ми бог, оставио ми покојни отац, а ја принављам, гледам и трудим се, да може свет рећи: »Ако је бог дао, имао је и

Дао ми бог, оставио ми покојни отац, а ја принављам, гледам и трудим се, да може свет рећи: »Ако је бог дао, имао је и коме, вала! Нек види и други вајду од њега!

и да обично, кад пође у срез, води читаву тевабију гладница и најамника, као стари персијски цареви; таквом писању дао је, ваљада, повода и џгољави Пурко, једини из пратње капетанове.

А врхунац среће и задовољства за Жику беше једном (тај дан неће он никад заборавити!) кад је дао своје име за потпис под један допис у коме су била управљена питања на министра унутрашњих дела по ствари Јакова

Нова привремена влада гарантовала је безбедност царској породици.« Ех, слаботиње једне. Не био ја тамо, дао бих ја њих оном Симону шустеру, из револуције, што је »чувао« дофена, — вели љутито Сретен, а затим настави читање:

И Срета се стаде опет шетати по механи и трљати задовољно руке. Дугим корацима, како га је бог дао краката, премераваше механу уздуж и попреко, а гости га само гледају са знаком питања на челу.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

МИЛИЦАЈАЦ Миладин Митевић, из Почуче, човек сирома Запослио се у Милицији, и ома Дао се у насиље: без речи Почео је да млати и да пендречи!

Вепар сме погрешити — Бог није дао разум свињама... А Тодор се често пита да л га је дао и нама... Кошта само једну банку: то може, ал код свињара.

Вепар сме погрешити — Бог није дао разум свињама... А Тодор се често пита да л га је дао и нама... Кошта само једну банку: то може, ал код свињара. Граматичар ће рећи да стаје десет динара.

песму, за игру и за провод, Путују у Томбукту (преко Рима), Виски им служи стјуардеса, А мали фенек све што има Дао је на реп и на ушеса!

Три грошића на почетку предуге и гладне зиме; Три сирота половњака, свакоме сам дао име: Пара, Парић и Стопарић — кажњеници на дну ћузе. Празну касу до врха су испуниле моје сузе...

Њиснуо бих од радости као осао И дао отказ на посао, И претпостављенима, наоко блиским, Најзад рекао све што мислим!

— Доста си савета дао Унеску! Врати се отаџбини, то јест, мени!” „Овде је укинуто свако призрење, Ко црв се увија биће ташто!

Већ о једнакости, братству и правди, А мени, из поносне Црне Горе Ти идеали од рођења у срцу горе, За правду бих дао живота седам (Ал овај, први, низашта не дам!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Али тек је Александар Хумболт, пошто се на лицу места уверио о тачност онога што су урођеници тврдили, дао тачан опис појаве и описао је на овај начин: »Пролазећи кроз простране области провинције Каракас, задржали смо се у

Од како је Хумболт дао тако поуздан и документован опис електричне јегуље, нико више није сумњао о њеном постојању, али су те јегуље од

Друго једно објашњење јегуљине оријентације на њеном прекоокеанском путовању дао је француски биолог Луј Рул. По томе, и сувише простом објашњењу, ту нема ничега ни атавистичког, ни мистериозног:

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ПЕСНИКОВЕ СМРТИ 112 НА КАПИТОЛУ 113 ТАЈ ОГРОМНИ МЕСЕЦ ЛИМУНОВЕ БОЈЕ 114 ЈАСИКА 116 ПЕСМЕ ПЕСНИКУ Господ ти је дао свету искру. Кресни, И обасјај таму где песници живе, Мајушности своје нека буду свесни.

Пре одсудног боја ја ти нисам дао Копрену, ни бурму, ни аздију, као Старински јунаци, по чему ћеш мене Поменути када стигне удес зао И запиште деца и

ДАЛИДА Ко печат сам те метнуо на срце, И као печат на мишицу своју; И све сам дао, и, по љутом боју, Хладнокрвно сам покопао мрце.

А сâм сам себи другу душу дао, И с њоме чежње и потребе нове, И док ме овде гњечи удес зао, У пределе ме друге душа зове.

Како сам много обећав̓о, А колико сам мало дао, И, чекајући своје право, Дочек̓о општи удес зао! Ах, крепки пркос где је сада Да презирањем живот шине, Где млада

Ниједна беда и ниједан Јуда Није ми никад такав удар дао Ко ови тихи, стални заборави... Ах, драга Госпо, каква су створења, Прекрасна телом, духом људи прави, Као небесна

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Грдни дане, да те Бог убије, који си ме дао на свијету! Час проклињем лански по сто путах у који ме Турци не смакоше, да не варам народње надање.

СКЕНДЕР-АГА А ја воли да надјача виши. Рашта га је Бог вишега дао: кад је виши, нека је и јачи! НОЋ ЈЕ МЈЕСЕЧНА; СЈЕДЕ ОКО ОГЊЕВАХ И КОЛО НА ВЕЉЕ ГУВНО ПОЈЕ.

Па се снахи не дао острићи: жалије му снахин в'јенац било него главу свог сина Андрије. Тужи млада, за срце уједа, очи гòрê живје од

Ту за гусле ни збора не бјеше! ВУК МИЋУНОВИЋ Ада за сву игру без гусалах ја ти не бих пару турску дао. Ђе се гусле у кућу не чују, ту је мртва и кућа и људи.

ВЛАДИКА ДАНИЛО Срећан ли си, игумне Стефане, како те је Бог весела дао! ИГУМАН СТЕФАН Млади синко, лијепи владико, само собом ноћас је весело, а душу сам натопио капљом, па се стара игра

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

они, од велике сиротиње, баш морају кућу продати, те да се он покаје, јер, кад би знао да они морају, он би мању цену дао.

како не само она, него сви њени, ма колико да се надали, били уверени да ће она, пошто је већ ефенди Мита то свршио и дао реч томе газда-Марку, морати на то пристати.

Он је био и писмен. Отац га као ожењеног (а оженио га, по обичају, рано, дечком) дао у манастир да учи. Али га дуго није задржао: бојао се да много не „преучи“, разнежи се и оде у варош.

— Зар да ми није онај, твој отац (није хтео ни име да му спомене) обећао паре, зар би ја за тебе, пезевенк један, дао моју кћер?

— Да! — још бешње, још обезумљеније, чу како јој отац настави. — Зар да није обећао паре, и то какве, зар бих ја дао, не за тебе него за вас, моје чедо, кћер? Ко си ти? Шта си ти? Керпич један, сељак један! И зар да ти сад мени...

И Софкин отац, ефенди Мита, опет, да би себи дао углед а Томчи задао страх, самога наводаџију посла к њему с поруком: да или долази кући и не срамоти га, или ће он

Јер он, иако пијан, ипак се није дао преварити као други мужеви, кад је већ грли, љуби, него би напротив, у инат, да би је још више намучио, онако

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Али док је крв му још прскала врућа Копаља шуму и душмана лесу, А он страшни пример свом потомству дао, — Тужно, иза њега, или баш због њега, Цело труло царство Немањића славних Гуши се у крви, забуни, у сраму, Крши

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Погледај, сердару, рекох, овакијех змајева педесет, браћа су твоја! Сваки би за тебе живот дао; сваки је наредан да на твој миг крене јали стане, као што и доликује, ваистину, јер си ти наш старјешина!

Скочих, легох га и покрих, а он се не пробуди. Ћаше, ја мним, тога пута љоснути у сред огња. Од онда нијесам му дао више да лежи украј огња, но га увијек растављао некијем... И јутрос, глејте, ударио је зубма о цијев!

Могао би он сад помислити да се ругате с њим, а то ни дао Бог! Ја ћу, дакле, до краја догнати што сте ви почели!“ рече најмлађи од њих, црномањаст момак, ког се тек бјеше

Свак би радо живот свој за тебе дао, а са свим тим...“ „Са свим тим не слушају мене но — нечастивога. Да, он, злоковарни супостат Христов, он објесно и

Тјеши ми Виру, реци јој да ће сестрицу замијенити горска вила. Вила, реци јој, за коју би Јан дао све оно што је у дјетињству снијевао, кад би се и сад ти снови остварили... А сад ајдемо, чекају нас.

ублажује патнике и учмалу срчаност у младијем грудима буди; или дању кад би се осамио гдје год у хладовини па маха дао крилатој машти.

баш мишљах по коме ћу ти поручити. — Ја мним, није ништа зла, кад ме ево сама срећа нанесе. — Не, валај, зла није ни дао Бог, но баш канда ово на добро слути. — Слушам те! рекох му.

“ Сердар послуша жену. „Фала Богу шта му је? Шта му је ко учинио?... На нас се није имао узрока наједити, ни дао Бог!“ рече Јока, искрено жалећи.

Ти знаш шта ће Црногорци рећи кад чују е је сердар Пејо узео у кућу човјека и дао му шћер. Ко би то вјеровао?... Ја, богами, немам ништа против онога момка (Јанка), но ми је мио — а ти лијепо знаш —

„Па богме и ово сиромаштине што нам је Бог дао, ко ће нам је уздржати, ко ли обрађивати? Зар ми стари, ками да нам је!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Овако им је име дао Вук Ст. Караџић, њихов најзаслужнији скупљач. По њему, кад која пословица хоће да се рекне, у народу се обично пре

Бог ти придржао досадашње пријатеље, а друге примакао! Вазда имâ, свога стимâ! Дао бог да се омразили кô со и хљеб! — (тј. да се тако слажемо). Добар ми дошао, и с анђелом дошао!

У сребро ти се оковала! — (кад ко мудру реч рекне). Уста ти се позлатила! Хиљадили се такви јунаци! Б) ШАЉИВИ Дао бог да био црн кô лонац, танак кô конац: кроз чибук прошао и у лули ноге прекрстио.

Б) ШАЉИВИ Дао бог да био црн кô лонац, танак кô конац: кроз чибук прошао и у лули ноге прекрстио. Дао ти бог дукат од сто ока, па нити га могао носити ни трошити, већ седео крај њега па просио!

Дао ти бог дукат од сто ока, па нити га могао носити ни трошити, већ седео крај њега па просио! Дао ти бог зимљиво срце, а лојане ноге, па нити се могао зими огријати крај ватре ни лети ка сунцу!

Дао ти бог зимљиво срце, а лојане ноге, па нити се могао зими огријати крај ватре ни лети ка сунцу! Дао ти бог хиљаду паса, па сви ћутали, а ти сâм трчао око куће и лајао!

Да му ко длаку од бркова попије, би се отровао. Да му по кући повучеш драчу, не би му ни за што запела! Дао би ти око из главе. Да окуси гуја од мене, би се отровала. Да падне с дрвета, однео би кући грања.

Дебља је његова длака, него нечија ћускија. Десет крат би те продао, и од капаре пити дао, а ти не би знао. До подне мрзи на себе, по подне на цео свет. Дохватио би с неба таране.

Направио му враг вршај на глави — (тј. оћелавио). На рану би га привио. Не би га надлајало сто паса. Не би ђаволу дао нож да се закоље. Не би му ни ораха из руке узео. Не би оћутио, да му сто узлова на језику свежеш.

— Не губи се добро, кад је добру дато. — Сто пут дај, а једанпут не дај, ниси никад дао. — Брат ми није ког ми мати роди, него који ми добра чини. — Себи помоћ крати, тко је другом нијече.

— Кад враг бога моли, приварит’ мисли. — Кога бог чува, онога пушка не бије. — И Бог се седми дан одмара. — Бог дао, бог и узео. — Бог не дâ једном човеку сва добра. — Коме је бог ујак, лако му је бити светац.

упаљену воштану свјећицу на леђа, пусте их ноћу по порти да би поплашили калуђера који је врло ранио у цркву и није им дао спавати.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

211 16. КУДРОВ И КУСОВ. 212 17. КАД СЕ АРЧИ НЕК СЕ АРЧИ. 213 18. ЖЕЂА И ВИНО. 214 19. УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО. 215 20. ЗЛА ЖЕНА САЧУВАЛА МУЖА. 216 21. ЗА ШТО СЕ СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ ЗОВЕ БОГОНОСАЦ. 217 22. БОНИК И БОЛЕСТ. 218 23.

изишла моја жена из рупе, па што тражи мене, којекако; али тебе! што ми је нијеси дао извадити из рупе.“ — „Шта наопако! изишла твоја жена!

(Лисица се осветила вуку) дао ми је написану Г. Дамјан Груборовић, свештеник из Хрватске из села Љубине (на сухој међи у ІІ банској регементи); 15.

Василије Јовановић кад је био учитељ, у Земуну дао ми је једну написану; 13. (Усуд) написао ми је поменути Грујо Механџијћ, а и Лазар Марјановић послао је једну од

Чоек му одговори: „Сад ће моја кћи донијети мени ручак, пак ћемо подијелити што је Бог дао.” Међедовић му стане казивати како је он појео све што је било приправљено за неколико стотина ратара, „а шта ће сад у

” Чоек му одговори: „Ја бих ти је радо дао, али сам је обрекао Брку.” Међедовић на то рекне: „Бре шта марим ја за Брка? | Ја ћу Брка овијем буздованом.

је господар био поштен човек па све благо даде чобану говорећи му: „Ево синко, ово је све твоје благо, то је теби Бог дао Него ти начини себи кућу па се жени, те живи с отим благом.

Како их стигне, царицу отме од царевога сина па му рече: „Ти иди с Богом, сад ти праштам за оно што си ми у подруму дао воде; али се више не враћај ако ти је живот мио.

Али се он није дао одвратити, него јој рече: „Кажи ми, кад је мој отац био цар, где му је оружје што је пасао, где ли му је коњ што га је

Кад он то види, уплаши се па отрчи своме господару и каже му: „Господару, шта си оно ти мени дао? Оно није моје, ходи да видиш.

” А она се није хтела издати, него је све говорила: „Тако ми је Бог дао те сам трудна остала.” Најпосле узме је свекрва питати: „Снахо моја, како је то? Како ти са змијом спаваш?

А мати му опет рече: „Иди, синко, не би ли Бог дао да ти опет помогне.” Он отиде к цару и изиште све, па онда отиде и сврши како му је девојка казала: виљеви дођу те се

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Ако ли када искушаник који је нешто дао, што је веома несаветно, хоће да оде из манастира, а желевши и даровано да однесе, не дајте му то, ма шта да је то.

И такву сам молитву створио, да би дао Бог да би се тако сваки хришћанин молио за мене. И дајем ти убрусац што су ми га овде даровали, а ја га теби дарујем,

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

АНЂЕЛКО: Ово на нози? Наравно да боли, а и тешко се крећем. Нигде не могу без штапа. Дао би ђаволу душу да ме престане! ИКОНИЈА: Немој двапут да кажеш! Шта ти је реко доктор у капезеу?

ТАНАСКО: Идемо тамо одакле смо и дошли, у гробље. А ти, усрећитељу! Живе нас урнисо, а ни мртвима ниси нам дао мира! Због тебе и мртви морамо да чипчимо! Педесет година, а ни женско, ни подварак...

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

ЈОВЧА (љуби му руку): Благослови! ВЛАДИКА Де, де. Какав теби благослов! Теби не треба. Бог ти је и иначе дао све што желиш. Него, ја, јутрос, у цркви, за време службе, чух, па ево. (Седају на миндерлук.

то је све моје, и ништа више. ВЛАДИКА Ако, ако, Јовчо. Нека ти је жива, здрава! Па, како је, дао Бог, већ израсла, ушла у године, нека се са срећом нађе и каква прилика, муж... ЈОВЧА (плане): Каква »прилика«?

— ти му не даде... ЈОВЧА (чисто плачно, као правдајући се): Све сам давао! Шта јој нисам дао?... НАЗА (загледа боље »кост«, подноси је Јовчи да види и сам и показује прстом место где се то види): Не знам,

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Млого би ми га крат код куће отео, но ка|ко би пошли у школу, дао би ми га опет, молећи ме да не кажем ништа мештеру, испричавајући се да он није био накањен освојити га, но да ми га

Овакве препоруке имале су велику силу. Мој господар магистер (он се није дао звати мештером) имао је заисто на мене особити позор; по совршењу псалтира дао ми је учити катихисис, то јест

Мој господар магистер (он се није дао звати мештером) имао је заисто на мене особити позор; по совршењу псалтира дао ми је учити катихисис, то јест православноје исповеданије, толкујући ми сваку лекцију на просто српски.

Размишљавајући шта су страдали мученици, ја би[х] тешко жалио што и сад не муче христјане, те бих се ја нама[х] дао за закон испећи; а кад би ми пало на ум шта су пустињаци радили и пословали, крепко би[х] желио да се намерим на ког

и питао би ме како ми је; и не упажајући у мени жељу да се к њему вратим, посоветовао би ме да сам веран и послушан, дао би ми који грошић, пак би отишао.

Јошт к тому један особити случај дао ми је много мислити сврх калуђерскога чина. Мој мајстор имао је свој дућан у кућам’ господара Јове Муцула.

” „Не дао бог, мој синко!” — одговорио је добри епископ. „Боље би било да полак сунца потамни него да лепша половица человеческог

А кад се беседе већма рађају него при вину?” маленица: „Дао сам се у мисли, господине, у мисли! Нити ми је сад до пића, ни до разговора.” Епископ: „У какве мисли?

” Мал[еница]: „Та, знам и сам, господине, да не стоји лепо; али, ко се не би дао у мисли слушајући таке разговоре?

Но, веле нам, ваља веровати слепо. Чудновито зактевање! Бог ми је дао очи телесне да с њима гледам и видим, и душевне, разум, да. с њим судим и расуждавам.

Бог праведни и милостиви создао је чловека свободна; дао му ум и разум да га у свако време воде и просвештавају. Стари су мислили за себе, а ми ваља да мислимо за нас; нисмо

”. Архим[андрит]: „Никако!” Еп[ископ]: „Нити би ти себе дао болесна у руке таквом лекару?” Ар[химандрит]: „С опроштењем, господине, ни коња мога ни би[х] ја дао таком лекару,

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Ови, дакле, у миру преживаху што је дао бог и св. Фране. Бакоња стаде гледати манастир. Бјеше на један под, али је имао око двадесет прозора у лицу.

како се његов син том досјетио и дошао да му јави, како је он дигао хајку и нашао коња чак на граници како је дао двадесет талијера соџбине.

Бакоњине су очи сјактиле, пратећи сваки покрет прутића, а кад би се вршак тога прутића к њему обратио, те он дао маха своме звонкоме гласу, тада би синуле очи Теткине. — Браво Јерковићу. Деде јопета сâм: Крсте у-сли-ши нас!

— А одакле си? — Ја? Је ли? Из Буковице, из Зеленграда... — Ма ти си ришћанин? — Ја? Је ли? Нисам, ни дао бог, него сам из Зеленграда, а у Зеленграду нема ришћана, а нема ик ни у Медвиђој, нема ик у та два села, а све

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

А и тај отац који би оном небрату господском И моју кав дао, своме паметном, добром сину, школцу, којим се хвали, сваком ко дође у кућу показује слику...

постајао Само да једно такво Бадње вече, сада, вечерас, некако доживи, да заборави свађу са оцем, да она не постоји, дао би све знање, идеје, каријеру, све би дао. Јурну по соби. Мала му је. Не, све је ово селачка идила и прошлост.

сада, вечерас, некако доживи, да заборави свађу са оцем, да она не постоји, дао би све знање, идеје, каријеру, све би дао. Јурну по соби. Мала му је. Не, све је ово селачка идила и прошлост. Наш живот треба да буде нешто сасвим друго.

Али неће за тебе, газда-Ђорђе. Зато што ја нисам заслужио... Газда-Ђорђе, да се погађамо. Шта би ми, рецимо, дао за овог другог опасника? Да знаш, откако се родио, није сузу пустио. „Велику ливаду и забран“ Нећу да чујем.

Није братски... Нисам заслужио... — Ђорђе једва говори, узбуђен, уплашен. Вукашин га прекиде: — Колико си ми дао? — Триста. Еј, триста! Зар ти је мало, брате? Триста... Имање у Прерову можеш да купиш за триста...

Еј, триста! Зар ти је мало, брате? Триста... Имање у Прерову можеш да купиш за триста... За школовање сам ти дао више од пет стотина... Много, Вукашине. Једна нас мајка родила и сад овако. Ти знаш, на свету ближег од тебе немам.

Девојку је могао да узме. Може и сада. Већ би имао велику децу. Зашто је манастиру дао сто дуката за звоно, зашто је воденицу затворио изговарајући се пред сељацима да се млинско камење иступило, сваког

Како ће суду да докаже да му је у току школовања... и после, и оних триста дуката што му је дао кад је долазио... Како ће да до каже да му је исплатио његов део очевине? Све имање што је он, Ђорђе, купио...

Зар због странке да изгубим главу? Сети се Симке и прикова се уз плот. Аћим није дао да се зграда запали. Фала му. „Људи, морате сада кући.

Ако се они не врате, ти знаш да сам ја жив сахрањен. Служим Ђорђа Катића да би ми дао оно шљиваче накрај села, и скупљам марјаше кућицу себи да склепам. Кров свој да имам. Па да негде жену нађем.

„Ти си сироче, Зоро?“ упитао је. „Нисам.“ „Тебе је отац најурио из куће?“ „Што да ме најури?“ смејала се. ,,Дао ме у службу. Има нас... један, дна, три... шест, седам, и... Љуба је осми. Било му је жао што није сироче.

“ „Докле ћеш да ме мучиш?... Кажем ти, спавала сам. Знаш да прошле две ноћи нисам тренула. Ти ми ниси дао.“ „Лепо кажи, шта си чула?“ „Убиј ме, ништа нисам чула.“ „Убићу те ако не кажеш.“ „Нисам чула!“ јекнула је соба.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— рече дечак срдито и само што не заплака. Али не прође ни неколико дана, а он заборави и панталоне и обећање које је дао Златној краби. Ко би још на то мислио? Хај! Хај!

Није имао храбрости да пита, јер се плашио да и овога пута не ишчезну. — Хвала ти што ниси дао да се посече наш град! — рече Ташко Орашко свечано. — ОД сада ћемо ти сваке ноћи долазити... »А шта ако ме преваре?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

уређен Конак, још нов, Конак у којем је била и библиотека; што је тај Конак порушио у знак своје сваковрсне моћи и дао да се на истом месту зида његово здање?

угла Вишњићеве, укосо од данас рабатне, приземне куће Велислава Вуловића, оног председника београдске општине који је дао да се, 1909, поплочају улице на падини према Душановој.

Терзији Мехмеду се допадао овај младић златних руку, па га је доброћудно наговарао да се потурчи: онда би му он дао (као у причи) и кћер за жену, и нешто свог имања, и део радње.

трзај судбинске примирености која је избила из оца кад му је, једном рекао: „Ти си со соли земљине и најбоље што ми је дао Бог, хвала му.

(Тако је, у пролеће 1815. године, пред одбрану Чачка, војвода Добрача изговорио, према упутству које му нико није дао, речи необично сличне онима које ће, век касније, у јесен 1915, пред одбрану Београда, изговорити, према упутству

Сав од предосећања да ће га, убрзо, наћи лака смрт, Добрача је, после оног говора, дао да се ископа шанац за одбрану Чачка и три је месеца војску из тог шанца, своје Гружане, хранио и опyжао о свом трошку.

Понекад је уверавала себе како Милош и није ни за шта крив; за све је био крив тај пламен у њој који се није дао уништити.

Да је руски изасланик чуо савет који је смерни јеромонах дао, тада, Вожду, он би се био запрепастио као што се, над речима које је изговарао, запрепастио и сам Доситеј.

Над главни улаз у ту кућу (после их је имао многе), дао је да се узида пар јеленских рогова а у својој кајити, на лађи, држао је, уоквирен као слику, мали чланак исечен из

Али, како га је купио тако је одмах, понесен новом замисли, дао и да се разруши: однекуд је силно желео да на место старе куће Господар-Јеврема Обреновића дође ново здање Ка

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

И тад га осваја жеља пуста, Живља од тол'ких доживљаја! О, шта би дао да је у гробу, У оном часу пуном обаја; Да он се то сад из гроба буди, Па у тој ноћи чезне и жуди, Кроз цветак душе,

у зраку снује, У танкој магли очаран хрли; Да власи ове то њега крију Док смрт се кроз њих с животом грли; Ох, шта би дао, те сузе сјајне Да за њим мртвим 'вако се лију!

Упознасмо се. И дао бих Вас глед'о Изближе, пођох с Вама напоредо; И целог пута ја очију својих Не скидах са Вас. И ма да смо доста Са

Ах, да ми није младе снаге ове, Што мрзи млаки нерад душе мирне, Све бих му дао, да не буним снове. Ми нисмо исто, Ни срце ни глава; Моје су мисли несталне и нове; Ја имам сновâ, а пук мирно спава.

сам био себичан и ружан: За своје боле ја сам само знао, Без осећања да сам Теби дужан, И да Ти ништа, ништа нисам дао!

Попа, Васко - КОРА

зимници успомена Изненадним свитањима Проклија Све то зато Што му у срцу Сунце спава СТОЛИЦА Умор лутајућих брегова Дао је облик свој Телу њеном сањивом Вечно је на ногама Како би се радо Сјурила низ степенице Или заиграла На месечини

нас је глухи ваздух По излозима Усне моје траже Твој осмех На раскрсници Пољубац наш прегажен Руку сам ти дао Ти је не осећаш Празнина те је загрлила По трговима Суза твоја тражи Моје очи Увече се дан мој мртав С мртвим даном

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Оне покривају од памтивека небески свод. Откад се појавио на Земљи, човек их је посматрао, разазнао њихова јата и дао им разна имена.

“ „И он је паран број, јер непаран број, дигнут на квадрат, тј. помножен самим собом, дао би непаран број“. „Добро, Сатире. А сада ми реци како стоји са нашим мањим бројем?

Не омаловажујте мој лекарски савет зато што га дајем бесплатно; он је најбољи од свих што сам га дао болеснику који се сматрао здравим. Вечни богови нека вам буду вазда у помоћи!

Онда се он, кажу бавио поезијом и писао трагедије, али их је касније спалио“. „Не знам шта бих дао, кад бих те трагедије имао овде пред собом!“ рече Аристотелес.

Недостижан као полихистор Аристотелес је, својим списима, спровео први организаторски уређај царства наука и дао му први државни устав.

Када је Њутн писао своје „Принципије“, дело недостижно по своме научном садржају, дао му је облик који, у пуној мери, задовољава те захтеве.

Кад то дознаде принцеза Береника, похита пред свога оца да он, свестан обећања које је дао у свечаној седници Музеиона, узме Аристарха у заштиту. Краљ се нађе у недоумици и не знађаше шта да чини.

„Да, преписа првокласних научних дела које је твој пријатељ Конон, члан александриског Музејона, дао исписати за тебе на трубама папироса“.

Кад се нађе пред великим зданијем варошког купатила што га је Хијерон некада дао сазидати, а он сам га снабдео свим уређајем и удобностима, Архимедес одлучи да онде освежи своје уморно тело.

Он одану душом. „Герарда из Кремоне? - Знам га врло добро, он је - Бог му дао дуг живот! - мој искрени пријатељ“. Вратар се указа на вратима чекаонице, јављајући ми да ме часни Герардо очекује у

Овај ланац, који увек носим око врата, дао ми је он лично“. „Заиста, царски поклон! Наша отаџбина се с правом поноси тим одликовањем њеног сина, а поноси се и

Он се насмеши доброћудно. „Драги мој господине! Ја сам закорачио у шездесетосму годину свог живота... „Не бих вам дао толико“. „...и осећам тегобе старости.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Живиш ли ти у Београду, прикане? Имаш ли очи? Руку немаш, знам. И не кајеш се што си је дао. А ја бих се кајао, видиш. Ето, сам си ми казао: стегне ли мало реакција, афере се заташкају, а ратни богаташи измиле.

— Шта кажеш? — Појела „Ружа“... — Млека, сунце ти божије! Четири кутије конзервираног млека што сам ти дао на чување?! — А... а... „Ружа“... — Где се научи да лажеш, милијарду ти Богова.. — Ја... у...

спреме, стижем поворке заробљеника и опет бескрајне тренове што су закрчили пут, и све на мени бриди, а народ се дао у трк и, нећете ми веровати, видео сам својим очима волове како касају. — Може, може да бидне.

у једну заветрину, одакле сам уплашено гледао у ноћ, подрхтавао и чекао да се појави бела кошуља мога ноћашњег идола. Дао бих да ми се одсеку свих пет прстију на руци само да се забели. Али ње нема.

Е видиш, ја се гнушам и бежим од оне отаџбине која од мене тражи крв мојих плућа, којој сам ту крв и дао, а која ми данас не да ни да се довољно надишем. Нека ме задужи, па ћу јој се одужити. Нека ме очара, па ћу је волети.

Није за тебе никад била сестра Ѕтепхенѕон, сањалицо! Она је за мене, и не дао јој Бог да се случајно на мени заустави, ох, не би скоро потражила други, слађи цвет.

И зато што постоје трећи који га посматрају, он је дао маxімум своје снаге. За њега и његову акцију публика је цондитио ѕіне qуа нон.

„Ето дао бих ногу, руку, шта не бих дао“, мисли он, „да бољи будем, да се наједанпут створим други, али не могу, не могу никако,

„Ето дао бих ногу, руку, шта не бих дао“, мисли он, „да бољи будем, да се наједанпут створим други, али не могу, не могу никако, не могу.

Е па, дакле, ево шта је. Оне ноћи, кад је завршио писмо, у коме није пропустио а да ме не посаветује да се женим, и дао га оном грбавом дечку, који му је некад разносио много веселија писма, он ти се лепо спреми да потражи смрт, и то

то јест да ме очекују с радошћу, јер су сва обавештења која је њен отац добио о мени и после којих се одлучио и дао своје да, на које сам подуже морао да чекам, била изванредно повољна.

Хвала Богу, ја нисам имао ниједан од ових заиста грубих порока, због којих ни ја своје дете другоме не бих дао, и могу рећи да сам био сасвим хладан за све време ове анкете о мом владању и карактеру, коме се заиста није имало шта

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

А какав ли му лијек за то нађе ти? Његову груд напучих слијепим надама. О, благодат си силну дао човјеку!... XX Прочитао сам, надохват и без реда, као што све и увијек читам, неколико књига о постанку и повијести

XXИВ Прочитао сам ово што сам досад написао, и праснуо у смијех. Што ли сам се дао у филозофирање! То ми је слабост од дјетињства. А вјерујем да нема човјека за то неподеснијег од мене.

И смјеста је то искористила. Славни је писац увидио да „то пали”, да је човјек-амеба данас много тражен и дао се на посао.

Бојим се да ти није дао оно смирење које бих ти ја из свега срца желио... — О, само ми то немојте жељети, оче, само не то!...

Повраћање, вртоглавицу, уртикарију, па и теже алергичне сметње. А каткад и саму смрт. Случај двоје љубавника само је дао маха циницима и егоистима. Смијали су се: „Ето вам га, ваша доброта'!

увијек је кадар да колико-толико подигне болесников морал, па чак и онда кад је претходно он сам неком својом изјавом дао повода том оптимизму других. То је као огледало: смијеши нам се нашим рођеним осмијехом, потпуно без покрића.

Уништимо, дакле, Вербум! Јер тек је он дао могућност за кривотворење, за лаж. Врховна мудрост живота, према томе, лежи ваљда у шутњи, истина, ваљда, лежи у

Прије него сам отишао, дозвао сам дрводјелца, дао и њу замијенити кваком и узео је у џеп. Ено је и сада, у друштву неколико ствари те врсте, у запечаћеном омоту у

Ја знам добро како се у човјеку одједном све скљока и преврне. Ти то, својом срећом, још не знаш. И дао бог да то никад и не сазнаш. Ја знам смрт у небројеним њеним лицима, у виду теме с бесконачним варијацијама.

Он се трзне, а ја одмах устукнем: ако се пробуди, грмаљ каква га је бог дао, још ће помислити да сам какав хомосексуалац! Касније му је порасла врућица.

* Све сам од живота узео и све му од себе дао. Пред његовим се лицем нисам претварао. Дао сам му своје заносе и своје падове, своја прегнућа и своја клонућа, напоре

* Све сам од живота узео и све му од себе дао. Пред његовим се лицем нисам претварао. Дао сам му своје заносе и своје падове, своја прегнућа и своја клонућа, напоре напетих жила и снове презнојених узглавља.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Тако се отимала од немаштине и глади, а дао Бог — сеоској души не треба много: комад проје и главица лука задовољава потпуно њене потребе и навике.

— Јест, кад би се он дао. Тако могу написати и за мене, али нека дође ко да ме убије. Чик му га !... — Право кажеш: мари ти он за њине претње.

Први пут је апотекар дао назив картама — јеванђеље, али видећи да се понеко из публике мршти, назва их философијом.

Радован је, још док су били на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потребна упуства у којима су предвиђени разни случајеви, па сад безбрижно седи и чека.

само да га заплашимо, да боље чува стоку... Не бих ја то дао, Бог с тобом. — Како ти је осекô кукуруз ? — обрте се Ђурица Милошу. — Па...

Станка се наљути, али се опазило да јој се ове речи коснуше самога срца. — Оно јест, кад би се ти дао да те убију. — Па... како коме. Некоме бих се, може бити, и дао. — Гле јако! А коме ли то?

— Оно јест, кад би се ти дао да те убију. — Па... како коме. Некоме бих се, може бити, и дао. — Гле јако! А коме ли то? — Ево ти пушке, ако хоћеш, па да видиш коме.

Срећом, угледа жандарме како се привлаче кроз воћњак, па искочи кроз прозор и побегне. — Добро те се није дао да га ухвате; издала га рана. — Море, неки веле да га је Ђорђе познао и казао одмах, чим се освестио.

— Ево ти десет дуката. Морамо ускоро опет на посао, јер нисам још свима нашим људима дао, а људи траже. Само из твога села траже пет кућа: Стојићи, Илија, Никола, Јово...

— Бог с тобом, дијете, што да говоримо кроз прозор, кад је дао Бог те имамо где сести и разговарати се. Ходи овамо — рече старац и пропусти га на врата.

А право да ти речем, и кад бих имао, не бих ти толико дао. — Зашто, газда Јанко? — Ја ти то не могу рећи, а питај Вуја, па ће ти он, може бити, казати.

А твоје паре не тражим, јер су то крваве, проклете паре, које ти је сатана дао у руке. Све ово беше изговорено таквим гласом, од кога хајдуци занемеше, згледаше се, па не рекавши ни речи, изиђоше

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

ПОП 310 ДВА ПОПА У ЦИЈЕЛОМ СВИЈЕТУ 311 ПОМИРУЦКА И — ПОМРИЈЕ СВИЈЕТ 312 ТЕСТАМЕНАТ 313 УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО 314 ПРАВОГА, БОЖЕ!

— каже му Петар. Старац му одговори: — Бог ти добро дао, синко! А откуд ти овамо дође! Петар му рече: — Бежим од помора, јер тамо код нас на западу страшно умире свет, и

пита је бог. А она рече: — Кад сам дошла најпрви пут, пошла сам да те питам шта ћу радити, а солдат ми није дао yићи, него ми рече да си ти њега овдје поставио да само он к теби улази, а ја не, па те је он отишао питати, а ја сам

— Боме не дам њему ни за какве новце, јер он је пустио мојијех пет синова да помру од глади, а није им дао круха, — рече старац.

Свети Петар га пусти, па стане пред њега и рај отшкрине, а старац упази своје старе лаће што је још негда дао просјаку, па на лакат ђик у рај, па сједе на своје лаће.

господар био поштен човек, па све благо даде чобану говорећи му: — Ево, синко, ово је све твоје благо, то је теби бог дао. Него ти начини себи кућу, па се жени, те живи с отим благом.

„Кад је, вели, нама бог дао, нека и сиротиња живи.“ Једне вечери овако сједећи, рећи ће сам себи: — А кад је мени овако бог дао, зашто се ја не

“ Једне вечери овако сједећи, рећи ће сам себи: — А кад је мени овако бог дао, зашто се ја не бих и оженио, да нијесам сам?

— стаде га жена разбијати, а он јој вели: — Хећy ја да нико прође мимо моју кућу гладан ни го. Кад је мени бог дао, што ја не бих сиротињи?

Како их стигне, царицу отме од царевог сина, па му рече: — Ти иди збогом, сад ти праштам за оно што си ми у подруму дао воде; али се више не враћај ако ти је живот мио.

Ето сад ти трећи поклањам, и више живота од мене немаш, него иди кући, и немој живот свој што ти га је бог дао да изгубиш.

своју Баш-Челику отео, док му наједанпут падне на ум што су му зетови казали, кад му је сваки од њих по једно перце дао.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Мру гробови светли, мре и света груда, Деца мру с осмехом крај мајки без сна. Све што год је им'о све је Србин дао. Сад без земље своје, ал' још за њу мре А мрак и црни ужас Отаџбином пао. Он чека, јер уме да преживи све. Нек чека!

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Најстарији међу уваженом господом, богати грађанин, зауставио се да би дао сваком од нас сребрењак. Прилазећи мени, нагло се зауставио и рекао: “ Погледај ме у очи.

Хиљаду тајни природе на које сам могао да набасам, дао бих за ову једну тајну, коју сам од ње отео, упркос свим чудима и опасностима по свој опстанак. ИВ.

десио тај догађај у младости, који је на мене оставио снажан утисак, да ја можда и не бих следио малу варницу коју је дао мој калем и да никада не бих усавршио свој најбољи изум, чији ћу вам историјат сада испричати први пут.

способних у својим специјализованим областима, људи којима је овладала педантерија и ускогрудост, рекли су да сам ја дао човечанству мало тога за практичну употребу, уколико се изузме индукциони мотор. То је озбиљна грешка.

Сходно томе је направљен трансформатор да би проверио теорију и први тест је дао изванредне резултате. Тешко је оценити шта су те чудне појаве значиле у оно време.

Основни аргумент државног секретара се заснива на интерференцији. Према његовој изјави, коју је дао за ”Неw Уорк Хералд” 29. јула, сигнали са снажне станице могу да се приме у сваком малом селу на свету.

је заступао покојни Ендрју Карнеги (Андреw Царнегие), који може са правом да се сматра оцем ове идеје, пошто јој је дао више публицитета и подстицаја од било кога другог, пре него што је то учинио и сам председник.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Ни данас нико не може да да сасвим задовољавајући одговор на питања која су у вези са зрачењем светлости. Кос се није дао збунити, а нимало није узимао у обзир важна мишљења ауторитета које сам набрајао; било да се радило о српском песнику

Али када сам примио писмо од проте из Панчева, у коме ме прекорева што нисам предао писма која ми је дао, одлучио сам се да их видим. Ригер је личио на мог оца: црн, озбиљан, уздржан, снажне грађе, дивног сјаја у очима.

Послужио ме је кафом и колачима које је и сам јео са приличним апетитом. Када сам га при растанку пољубио у руку, дао ми је једну форинту, потапшао ме по лицу и уверио ме да бих могао лако испунити очекивања проте Живковића и мојих

године јер је тражио националну демократску цркву за Чешку. Дао ми је и једну књигу о Хусу и Хуситским ратовима и једну о великом једнооком хуситском генералу Жишки.

То је народна посластица. За питу сам дао последњих пет центи па сам кренуо према Батери парку и у исто време испитивао своју питу.

Физички, били смо веома различити. Говорио ми је да не зна шта би дао да има црну косу као ја и да је црнонут. Мене су привлачиле његове скоро беле трепавице и обрве, враголасте зелене очи

године. Винтропов нећак, мој добри пријатељ бујне маште, смислио је нову причу у вези са предходним догађајима и дао јој је наслов: “Српски сељак против америчког аристократе.

На питање: ”Шта је светлост?” које сам донео са пашњака мог родног села, професор Колеџа није дао одговор, изузев што је рекао да је светлост вибрација етра чије физичке особине нисмо у стању да објаснимо на

да ћемо на питање ”шта је светлост”, вероватно одговорити онда када боље разумемо нову електромагнетну теорију коју је дао шкотски физичар по имену Максвел, ученик великог Фарадеја.

назвао Тата Нептун (овај надимак му је после и остао), у почетку је био против такве комбинације, али је мало после дао свој пристанак за овај ”изванредан” предлог, како су га девојке крстиле, па је седео у челу стола и са таквим

Џорџ Рајвс, покојни председник управног одбора Колумбија колеџа дао ми је писмо за В. Д. Нивена, члана Тринити Колеџа.

Свет мало зна о његовој великој електричној теорији, а још мање о његовој великој моралној храбрости. Дао ми је копију Камбелове књиге о животу Максвела.

Ћипико, Иво - Приповетке

Боли.... Жупан се смисли и окрене Цвети: —Довишћу му ликара — и онако обичава доћи у господара... —Да—ну... Бог ти дао! — жељно га ухвати за реч. Око десете дошао је лекар са жупаном. Цвета га уведе у кућицу.

—Попусти оних двадесет хелера, замоли га сузним очима, да одем с осталима. Немам више... Бог ти дао! —Не дам биљета без новаца ни свецу! Биж'! Ето иду још два господина, — и окрене се према њима, не слушајући Цвете.

али се боји свога човјека, — њега се боји, који јој младост и живот заробио, а ништа јој за то у замјену није дао... Пред сутон сједи Антица пред кућом и ишчекује Марка.

— Лако је теби: у сувезу си, а Илија је добар сувезник. —Јест, брате! —И јест, како да није, кад му је дао и жену у сувез! — јави се изнебуха један из поваљане гомиле, откуд чује се и пригушен смех.

—Дакако, — прихвати живо Тома, — не можеш друкчије... —Реци му да би' му дао неколико варићака кукуруза... —Похлепан је на вуно...

баш као вријеме, видиш: јуче је дувала јужина, а данас струји сјеверац .. . Није то; болан, било из инада, не дао бог! Не би' ја, Илија, то учинио ни најгрђем душманину, а камо своме комшији... сувезнику.. . — Иди ти својим путем!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Твој те је отац нама дао, ми те нећемо узети силом“. Она не даје ни прсте ни руку док јој отац мало љутито не рекне: „Ајде, ајде, дај руку.

Она не даје ни прсте ни руку док јој отац мало љутито не рекне: „Ајде, ајде, дај руку. Ја сам те дао њима, и ти одсад њима припадаш“. Тада девојке певају ову тужну, помало и језовиту песму: Не дај ме, мале, не дај ме!

Подстицаја да се и овде наше интересовање појача несумњиво је дао Петријин венац. Помињањем Михаиловићеве књиге, коју не престајем да читам с осећањем особите језичке присности, желео

Тако је и Растко Петровић, први на српском језику, у књижевној реконструкцији и деформацији дао готово цео пантеон старих словенских божанстава у роману Бурлеска господина Перуна бога грома.

полазила из Беча за Земун, и свакако да ју је у то време и негде на томе путу и забележио; песми је наслов накнадно дао, а штампао је у стиху 6: А звездама м. Звездама се.

Песма више није митолошка, а не мора бити ни древна. Објашњење или тумачење које је дао Војислав Ђурић може се, наравно, одбацити поготово зато што осиромашује текст који се тумачи, умањује његову вредност.

32 Певач који је обликовао „Анђу капиџију“, који јој је, тачније речено, дао завршни облик, био је, по свему судећи, умешан у песничкоме послу. Јер у њој нема ничега сувишног, али ни недовршеног.

Заметак Чарнојевићевог лика налазимо у објашњењу које је Црњански дао уз песму „Суматра“ 1920. године. Ту је први пут изложио своју поетику, нову и необичну.

да је у српском песништву наговештај тајанства рођења као човекове бачености у свет знатно пре Растка Петровића дао Владислав Петковић Дис. Мада се иначе слике из њихових песама једва могу међусобно самеравати – толико су различите.

Примери које је тада дао у „Хелиотерапији афазије“ послужили су нам као ослонац и путоказ за осветљавање природе и улоге синтаксичких одступања

“ Стиху је позадину дао један од Сандрарових „искривљених сонета“. Дала га је, наиме, песма „О пОетикО“, где је сва пажња усмерена на округло

и да се у њиховоме објашњавању можемо бар донекле приближити и ономе основном прилогу који је овај критичар и есејист дао развоју наше поезије и мишљењу о поезији код нас.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЧЕДА: Ви сте чиновник? ПЕРА: Да, писар код господина Поповића. Па хтео сам да јавим да је кабинет дао оставку. Хтео сам, знате, ја први то да да му јавим. ЧЕДА: Је ли то извесно? ПЕРА: Извесно!

XИ ЖИВКА, АНКА ЖИВКА (долази из собе држећи визиткарту у руци, за њом Анка): А он вам ово дао? АНКА: Да, господин зет. Он чека у предсобљу.

(За њим стоји Миле, дорастао дечак.) Некако бог му није дао дар за школу – истеран је из свих школа, и то за свагда. А и на занату не може да се скраси и ни на једном послу.

несрећником, и он се већ и оженио, а ја остала самохрана и то само зато што је суд донео неправедну пресуду, па њему дао право да може ступити у други брак, а мени није дао то право.

и то само зато што је суд донео неправедну пресуду, па њему дао право да може ступити у други брак, а мени није дао то право. Па дабоме да сам морала изгубити парницу, кад мене овако младу... ДАЦА (искашљује се). СОЈА: ...

(Оде.) XX РАКА, ЖИВКА РАКА (на левим вратима): Мама, мама!... ЖИВКА (долази): Шта је?... РАКА: Зет Чеда ми је дао динар да будем чврст карактер и да ти не кажем где је он сад.

КАЛЕНИЋ: А мислите ви одиста да ће дати оставку? ЧЕДА: Право да вам кажем, ја мислим да је до сада већ и дао. КАЛЕНИЋ: Право да вам кажем, баш ја и нисам тако блиски род. ВАСА: Гле сад! Па је л' рече јуче да си најближи род?

Ако теча Сима не буде дао оставку, ви дођите и прочитајте то тетка-Живки; ако буде дао оставку, онда не вреди цела ствар труда.

Ако теча Сима не буде дао оставку, ви дођите и прочитајте то тетка-Живки; ако буде дао оставку, онда не вреди цела ствар труда. КАЛЕНИЋ: Сасвим, сасвим, као да ми из уста вадите реч.

Та дипломатска свиња не даје оставку све дотле док није сигуран да је дотични министар дао оставку. ЖИВКА: Шта кажете?!... Ју, прегризла језик дабогда! Каква оставка? НАТА: Кажем само: овај насигурно пише.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Наиме јесте то, али није само то. Изузетан је уз то положај који јој је Станковић дао у роману: не само што је кроз њена чула преломљено, непосредно или посредно, готово све што се у приповедању изблиза

ико има надахнутијих и дубљих стихова о „мртвој драгој од оних које је Станковићев савременик Владислав Петковић Дис дао у песми Можда спава.

Такав је, рецимо, Бранка Лазаревића суд, изнесен 1910. године у приказу Нечисте крви, да нико није „дао тако сирове и сурове млазеве живота као овај дивљи и велики варварин”.

Али, чим Младен почне да полаже рачун, објашњавајући шта је све урадио (продао, купио, на вересију дао), баба устаје, хода по соби, намешта јастуке, покровце, као да то њу не занима а помно слуша.

Занимљиво је такође, и веома је просто, решење које је Станковић дао у Вечитом пољупцу. Читалац ту лако подлегне једном варљивом утиску да тобоже о себи, о својим повременим ноћним

године. У овај оквирни ток збивања Црњански је делом уградио, делом као паралелну сижејну линију дао догађаје који су се у међувремену одиграли у завичају Славонско-подунавског пука.

Мало је вероватно да му и у следећем свом роману, кад га је већ увео, није дао неку важнију улогу. Друго, сан се појављује на самим оквирима Сеоба, на предњој и задњој граници.

311 Причу Чарнојевићу о тајним везама у свету (суматраизам) приповедач Рајић дао је, разуме се, у прози, али је зато тип реченице рашчлањен као и у стиховима: „ Све што су чинили, / тврдио је да

тропичну) вредност овој путањи коју јој је Црњански дао. А он то не би могао учинити, или не у тој мери, кад се испод свега што ликови чине и што им се дешава на путу не би

331 Динамизам Вуковог опажања Црњански је још на један занимљив начин мотивисао: свом је јунаку дао да кроз врлетне пределе пролази лежећи, готово све време, у колима.

Црњанском је очигледно такав угао био потребан. И очигледно је да му је дао књижевну улогу која завређује да буде потање размотрена.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Лепо, истински, како су иноверци надуго н нашироко причали, отишао код кадије, дао пред сведоцима изјаву да се одриче од своје слабе и хоће јаку турску веру, па се у петак пре подне уз бубњеве и зурле,

Али се утом нешто присети: — Пићеш мало ракије? — Што да не, ако је Бог дао, Богдана!... То ми закон не забрањује... Е, Вино и крметину само не спомињи... Дај донеси да попијемо по коју!...

Сетили се Турци и било им криво, па га одагнали. Он је стегао срце, није дао сину да побегне по обичају у Србију, него му напунио ћемер новаца и послао га чак у Трапезунт.

косовскога јечма шесторедна за његова хата, а другом показујући на крцате житнице и пуне торове: заповедај, царе, дао је Бог за јунаке пива и јестива, а за коње сена и јечмена... И тако даље што је потом било. Све излази пред очи.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Добротне су ваше речи: „Бог га дао, Вог га узô!“ — Да ко ми је тебе дао, Моја мила, грка сузо?! 1865. КО ЋЕ КАО ЉУБАВ!

Добротне су ваше речи: „Бог га дао, Вог га узô!“ — Да ко ми је тебе дао, Моја мила, грка сузо?! 1865. КО ЋЕ КАО ЉУБАВ!

Опази га једно момче: „Ех, кад бих га драгој дао! Ал’ ја срду молит’ нећу, — Ма до века јадовао“. Стручак плаве љубичице Већ се пуно расцветао; Мирис му је све

Узабра га старац седи Па га мртвој ћерци дао: „Оживи ми, јединице, — Ма ја раја не гледао!“ — То изгледа роматично, Можда и јест — ко би знао!

Зима носи Божић, данак лепи, Који сваког новом надом крепи. — Драга зимо, Бог нам те је дао! Ко те не би силно поштовао! 1893. ЈЕЛКА Долази нам Божић. Он не воли мрака И зато нас пита: камо вам бадњака?

Нећу даље: знамо причу Што је Христос људ’ма дао; Знамо, знамо, богаташ се: Али касно, покајао. А богат је онај свако Ком’ претече кора хлеба.

Да је мајка твоја жива, Знам да не би тако било. Да је óца у животу Не би дао — вера ту је — Да му ћерка овом свету Милостивом досађује. А ти просиш кору хлеба — Хоће л’ ти је когод дати?

Прими ово неколико речи Што узданух при вечном растанку. Бог ти дао у рају насеља И стару ти утешио мајку! »Стармали« 1887.

У црну ризу туге: Рана ће т’ ова жећи Године многе, дуге! Школи је српској Ђорђе Сав живот дао свој; О, плачи, школо српска, И заслуге му број.

Ако то чекаш, Бог ти га дао! Не буде л’ скоро Онда је јао... »Стармали« 1886. ОПОРУКА Опоруку чиним још за здраве свести, Сад ћу још

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА: И не треба, зато ти стоје два пединтера за леђи, нек они раде. ЕВИЦА: А зашто ми је бог дао руке? ФЕМА. Видиш да си мућурла: да се белиш, да се китиш, да чешаљ намешташ како ти је воља, зато је бог ноблесима

ФЕМА. Видиш да си мућурла: да се белиш, да се китиш, да чешаљ намешташ како ти је воља, зато је бог ноблесима руке дао, а не да вуку плуг. (Дува у прсте.

Анчице, Анчице, дај мало ватре да се окади соба. Иди украј, не могу да трпим смрад од тебе. ЈОВАН: Само што сам дао крави сена, а како је било кад сам спавао у штали и с вама заједно јео? Па знате л’, мајсторице, онај наш бели мачак...

ЈОВАН: Хе, хе! Тако би најпосле ја морао обући сукњу, кад би се на моду дао. ФЕМА: То може бити, Жан, пропопо, Жан. ЈОВАН: Молим вас, мајсторице, немојте ме звати Џаном.

ВАСИЛИЈЕ: Забога, решконту, ја сам је код тебе оставио. ЕВИЦА: Ниси ти мени никакву решконту дао. ВАСИЛИЈЕ: Како ти нисам дао кад је остала у твојој руци? дај овамо, немој ме толико мучити.

ЕВИЦА: Ниси ти мени никакву решконту дао. ВАСИЛИЈЕ: Како ти нисам дао кад је остала у твојој руци? дај овамо, немој ме толико мучити. ЕВИЦА: Ти сниваш, ја не знам ни за какову решконту.

Кажи ми шта је то решконта, једе ли се? Како изгледа, да видим. ВАСИЛИЈЕ: Не знаш, она плаветна артија што сам ти је дао у мајстор Митровој кући, кад нас је твоја мати затекла. ЕВИЦА: А, то је код мене у бурмутици. Чекај, сад ћу ти донети.

ВАСИЛИЈЕ: Ох! (Седне.) ЕВИЦА: Ах!... ВАСИЛИЈЕ: Шта ћу сад?... ЕВИЦА: Ти си магарац што си ми дао. ВАСИЛИЈЕ: Ти си магарица што си је примила, кад ниси вредна била чувати.

МИТАР: Не смеш (ћуши га), тко ти је господар? Говори кад те питам! ЈОВАН (уваши се за уво): дао ми је господин филозоф. РУЖИЧИЋ: Безумне и нечестиве, что сам заповједил да никтомуже не откријеш!

) ВАСИЛИЈЕ: Ха (загрли га), слатки, медени Јоване! ЕВИЦА: Код Јована решконта. Ах, ах! Како си је нашао? ЈОВАН: Дао ми је овај филозоф. РУЖИЧИЋ: Бози, вскују аз не вједал тоје.

Он је, на моју душу, зашто смо чули да се после некако на науку дао. Еј, Фемо, Фемо! А ко ти је то до тебе, откуда је та опет?

Краков, Станислав - КРИЛА

Терет ранаца ослободио је још малочас плећа. Мрак који увек скида храброст људи сада им је дао. Не виде се мртви, и јури се напред. Прво се: У р а!

Петровић, Растко - АФРИКА

Он је пре тридесет година водио једну од најважнијих мисија по Судану, он је основао по Високој Волти читаве градове, дао многим инсектима и биљкама своје име, различито деформирано, саставио збирке преисторијског оружја, накита и драгог

“ Грди ме што сам за три поклоњена јајета дао десет франака. „То је такође удешено; јаја су мућкови. Требало је да пробате, да ли тону или не у воду.

родни, као да сам и напуштен и изгнан, да сам започео разговор са својим носачем; распитивао се за његову породицу, дао му врло велики бакшиш, само да би био ту. И када воз већ пође и само да би ми бар он махнуо руком када напустим то тло.

Он је дошао просто, другарски и дао ми јастук који је њему нужан. Ја нисам толико сентименталан да ме и најмања љубазност дира до суза, и мој живот није

Он је брат од стрица онога црнца који нам је дао вечеру у Боакеу, када сам први пут срео Н–а. Пред наше колибе ће нам по слати там–там да нас поздрави а сутра ће ми

— Добро, Ме, ја ћу ти дати два пута више, па ти врати старцу што је дао за твоју сестру, а онда је венчај са мном. — Но, мусје мали мон се' мулил вит, мон се' вандл анко' (Не, господине,

Колико бих дао за један комад њиног леда! Прелазимо село Бугуњи; то је друго село на које наилазимо. Како нам кажу да је седамдесет

Снимак било које европске реке истакао би сву њену лепоту: снимак Нигера, иако је истинитији у својој лепоти, дао би врло мало. Стигли смо на бак пред подне. Чекали смо да нам дође шалупа која ћа нас превести на другу обалу.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Проклет, бог дао!... (Почивка.) Радаче, слушај!... РАДАК: Чујем, Станоје! И чисто читам твоје болове Из оне капи што је у око С

Исто место. СТАНА: Помози бог, децо! ГЛАВАШ: добро ти, бако, бог дао! СТАНА: Лутам ли ја, Ил’ ова стаза на пут изводи Откуд ћу скоро старим очима Кроз тихи сутон варош угледат?...

“ СПАСЕНИЈА (пада му на груди): Станоје!... Ох!... СТАНА: Проклети, бог дао! ГЛАВАШ: Јест, ја сам био! А с оне стране од Делиграда С војском је стајô бесни Сулејман; Па кад је тврде збрисô

Једни говоре: „Ожђелдум!...“ Други: „Чок селам!...“ Трећи: „Селам алећ!...“) ХАСАН: Добро ти бог дао! ГЛАВАШ: Ти си ме звао. Па кажи важност своје поруке: Да л’ вреди што сам амо ходио?

На глави ми се кожа јежила, Па и данас бих творца проклињô: Зашто је чула дао човеку И лепог вида црну зеницу? Да л’ зато само да слушајући Господства вашег грозне ћефове, У једу своме и

Оружја нема!... Сулејман иште Турака бесних скупе пусате? Лепо, војводо!... Баш кад бих дао, Не би ли сутра моје поискô? А то ће рећи: главу искати!... ХАСАН: Није ни тако!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

одговарао, а пошто је попио З—4 чашице ракије, те тиме ублажио онај сувишан бол који је испијао сузе у оку и није им дао тећи, он се обли у сузама и плакао је дуго, дуго, јецајући као мало дете. Кукавни деда Стојане мој!

А шта је учинио ђенерал, пошто је својом суровом нетактичношћу дао повод једном штетном самоубиству? Отишао је y шуму оној групи официра, код које су била бурад ухлађенога пива, и кад

) — вршњак Велимировићев. Место да мисли на самоубиство, он је тада спомињао цер, за који би, у крајњем случају, дао везати Черњајева и — пушкарати га. 13 августа било је у нашем штабу ведро и весело.

— Шта, јесте ли рањени? — Нисам. — Хвала богу. Али где су наши коњи?. — Ваши где цy не знам, а ја сам мога дао једном коморџији пред ступање у борбу. — Па где је ваш коњ? Дајте ми вашега коња. — Шта знам где је?

Бежећи, ја га још улитах: — Па шта би после? Како дође рат? — Не знам, ја сам после дао оставку — рече отац М. — и додаде већ из даљине: — Би ево ово — показујући руком на гранату која је гудила ваздухом.

— Полажем толико да би ономе који би ми ујединио све српске земље драговољно дао десет година најкруће диктатуре у земљи; али прво да изврши уједињење, па да добије диктатуру. — А што не обратно?

Не држим ни то да је диктатура нужна после уједињења, али што се мене тиче ја бих је радо дао као »награду« за уједињење. На часовнику откуца поноћ. — Како смо се заговорили! — рече Комаров. Лаку ноћ Т.....

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Љубићу те, све овако — Бог ми срца дао — Као голуб, ил’ као соко, Кад би љубит’ знао. Певаћу ти нежне песме, Да се топи цвет, Ил’ ако ћеш песме тужне

Ја се сећам једног цвета. Ја се сећам једног цвета, Који сам ти онда дао, — Баш бејасмо код Дунава — Ти задрхта, — цветак пао. Наводи се још окренô, Кô да вели: С богом, роде!

Тај је синак вишег духа, Коме речи дао није, — Само звуке, само складе, Само чисте мелодије. Музика је чиста суза, Коју носе крила рајска — А речи су

„Како дође амо?“ Запита ме Боже. А ја му рекох: Ти ми поможе! Болове оне, И јаде големе, Које си ми дао, За часак један Под ноге сам мето, На њих сам стао. Тако се дигох И — до тебе стигох.

Таке слике ја бих свету Брже него песму дао, Ником никад не бих рекô, Чиме сам их моловао. ЛXИВ Ко је тужан, нек не тражи Туге нове.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Од болова није очи отварао. — Али да сам знао... не бих се дао жив у руке. И тако смо ми, од једне наше незгоде, постигли леп успех. Цела је та ноћ протекла у нервозном пушкарању.

Сутра ћемо нападати. Прво ће тући артиљерија. Када се буде дао знак за јуриш, ми треба у неколико скокова да упаднемо у њихове ровове.

Па сад извол’те!... Ни помена да сечемо. Најзад смо решили да их разнесемо бомбама. Одабрао сам десет војника, дао сваком по три бомбе и наредио им да се по мраку привуку и највећом брзином сруче бомбе у ону гужву од жица.

Од њих смо претрпели велики страх. Једва су увидели где је тачно наша линија. Али онај бугарски митраљез није нам дао ока отворити. Ако останемо у овом положају, изгинућемо сви. То исто увиђа и поднаредник.

— Алал ти вера!... Ти „ижлажиш“... као грогромовник Илија из... облака. Пера поче да се љути што је „Фикус“ дао знак када је он подигао ногу. Његово лице је уваљано у прашину што се измешала са знојем, и као да је попрскан блатом.

Па ипак, обичаје треба одржавати. Потпуковник Петар нареди да се изнесу бисквити из његовог сандука. Лука је дао вермут, Војин је приложио каву, ја шећер.

— Добро, кад знате да су заједно у његовом стану, рећи ћу вам: дао сам Полети часну реч да ћу вас чувати. Она се трже.

— и мала Арлета поклопи лице рукама. Нисам оспоравао... Једва сам савладао себе и рекао хладно: — Дао сам часну реч. Погледала ме је уплакана, онда стегла руку и лупила ме пркосно по колену.

Устао сам. Хтео сам да идем, али сам остао. Муцао сам нешто несвесно: — Размислите, Арлета... Дао сам часну реч... Њена глава била је на мојим грудима. Моје су руке клизиле преко њених рамена.

Тома предаде оба писма и замоли чувара куће да их рано изјутра преда госпођицама. Разуме се, дао је добру напојницу. При повратку Тома ми рече да ће спавати код мене у соби. Бојао се да не учиним неку глупост.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Лако и муњевидну избећи мача брзину: Човек је сковао га, човек ће избећи га; Ал’ ово је сатана сад глабљивом човеку дао, Паде јунак и нема Ахил’, нема Тидида, Нема Троје поносите више у овом свету, — Пада горда данас на један миг очију.

Но мамица — Бог јој дао! — Тко би то к’о она знао, Папу све кроз слатке речи Приволети да не пречи Нигда кад је воља нас Уживати вес’о

Расправа о њиховим књижевним изворима. Дело, март 1963, 379—402, дао врло занимљив и користан прилог овоме сложеном питању; Џонсон је (стр.

Дело, март 1963, 379—402, дао врло занимљив и користан прилог овоме сложеном питању; Џонсон је (стр. 381—6) дао и дословни текст горепомињанога Остојић-Џонићева преписа Горестнога плача..

с њом само Доситејева Востани, Сербије, а у коректности форме и од његове је боља, тако да је то најбоља песма што је дао XВИИИ век код православних Срба. Његове друге ствари, иза Плача, очевидно су слабије.

Бошко Петровић, књижевник, приликом свога боравка у Бечу у јуну 1953. године дао је да се за мене фотографише у тамошњој Музичкој академији Флемингова композиција, и ја је овде доносим (в. стр. 302).

заоштрене тенденције, иако на први поглед Горестни плач изгледа одвише горка, тврда и затворена целина да би се олако дао самовољно кидати на логично самосталне одељке, иако ни својом садржином не изгледа баш нимало погодан текст за певање

Да је којом срећом Остојић сам доспео приредити за штампу своју драгоцену збирку, поуздано би дао друкчији коментар оној на стр. 25—7.

Песма се онде зове Сатир; овде је прештампан одломак, почев од 34-ог стиха па до краја, а наслов песми сам дао ја. У једном рђавом стиху је једна реч изостављена, и то је означено угластом заградом.

9, стр. 38, у низу Соларићевих посмртно објављених стихова; фрагменту сам наслов дао ја. МИЛОШ И РАДОВАН (стр. 91). Објављено у Летопису Матице српске 1827, ч. 8, стр. 46—51.

104). Штампано у Летопису Матице српске 1834, ч. 36. стр. 32—6, у низу других стихова, без наслова; наслов песми сам дао ја.

33, стр. 55—7. и ова песма је штампана у низу других стихова, без наслова; наслов сам јој дао ја. НА КЊИЖИЦУ ЗА НОВОЉЕТНИ ДАР (стр. 109).

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЈЕЛИСАВЕТА: Хајд’ иди, иди! Мој љубавниче, сине дивији, Ал’ и од самог дужда милији — Дужд ме је продô, дао на силу Немиле земље кнезу немилу (Капетан Ђурашко одлази.) ЈЕЛИСАВЕТА (сама): Хајд’ иди, иди!... лом’те се, бијте!

— СТАНИША: Сви неверници! Сви! Сви издајници! Проклети, бог дао! (Станиша и још неколицина одлазе.) СВИ И ЦРНОГОРЦИ И ПОТУРИЦЕ: Живео, оче, и благослови!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Али овамо да буде кнез или да сједи у каквом царском меџлису, није хтио ни по које благо, нити је дао коме свом, иако се знало, да су његови стари судили на Змијању, и да је он потомак од Змијања Рајка што се у пјесмама

Немој, моја слатка душо, да се затре моје племе... моја крв, Бог ти сваку срећу дао! — преклиње покојни Мијо, а сузе му теку низ образе кô киша. — Ми, стари, не можемо ништа.

Тако, дјецо, Бог вам сваку срећу дао!... — Мијо, не уплећи се у моју дужност! Јеси ли ти 'вође господин пријестолник или сам ја?!

А право, по души кад будемо говорити, мекана је срца и податне руке: залогај би чојеку из уста дао. Нема вајде крити, воли, браћо, и да мало удари у страну кад о себи говори.

— Добра вече, ктитори и приложници сија свјатија обитељи и всего мира! — Бог добро дао, оци наши ду'овни! — одазваше се сви и поскакаше на ноге. — Ракијо мајко! — прошапта неко у мраку.

Довели смо и двије Влахиње. О, да и' видиш, Асан-беже, па да ти се очи двије нагледају, дао би пола Крајине! Он скиде седло, шједе, па се мало наслони и ода'ну, а ја потего' острагушом међу плећи: — Е, баш

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

— — Са светиње брзо прах тајне је спао И осрамљен идол дрхтао је блудно: Он је ниској страсти име Бога дао; Страст у њему само буктала је жудно. — — ''О, разблудна тајно, што не оста тајна? Зар и ти мораде расветљена бити?

Ноћас за тебе само желим знати. Те ноћи то сам само рећи знао. Па ипак ја сам само сан ти дао, А мислио сам целог себе дати.

И њеном оку ти си дао сјаја. У твој се дрхтај ненадно увлаче Осмеси њени фини, кô тон јада Тих осмеха је моја душа рада.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

МИЛИСАВ: Зашто? ЈЕРОТИЈЕ: Не умем! МИЛИСАВ: Шта не умете? ЈЕРОТИЈЕ: Не умем да звиждим, није ми бог дао дара за то.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

лика владара и монаха Сава је користио већи број наративних модела и литерарних типова, поред слике коју је о себи дао сам Немања.

Овај избор у пуној слободи личне воље врхунско остварење добија у подвигу Милоша Обилића, у извршењу завета који је дао своме кнезу.

први часопис на словенском југу ("Славеносербски магазин", 1768), писао школске уџбенике, радове из економије, физике, дао велику монографију руског цара Петра И.

Пошто је од Копитара стекао основна филолошка знања и упутства за рад, дао се на посао и у току педесетогодишње неуморне активности обавио послове за читаву академију наука.

У критикама тадашњег књижевног језика и у полемикама с многим противницима дао је прве огледе наше филолошке и књижевне критике, као што је у текстовима о народним умотворинама дао основе за

противницима дао је прве огледе наше филолошке и књижевне критике, као што је у текстовима о народним умотворинама дао основе за теорију и историју усмене књижевности.

Ту тему он је развио у низу песама (међу њима је најбоља Мисао, да би јој дао завршни облик у космогонијском спеву Луча микрокозма (1845) у којем је мотив библијског пада човекова померен са земље

Највећи домет дао је у два лирска спева, Ђачки растанак и Туга и опомене, те у сатиричном спеву Пут у којем слави Вука Караџића и исмева

Змај је такође велики дечји песник, који је у мноштву песма дао незаборавне призоре и ликове из света детета, створивши прави епос детињства.

). Од свих наших реалиста он је дао најширу социјалну панораму и најбогатију галерију ликова. Упркос слабостима и уметничкој обради, у језику и стилу, то

из медицине, он је слично осталим био поклоник патријархалног света и његових вредности и у неколико приповедака дао је породичне драме, у којима међусобна љубав и солидарност надвладавају деловање деструктивних сила.

Ранковић је дао личности у развоју, њихове сударе са светом у којима се руше њихови идеали, мењају њихови карактери, те се човеку све

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Једног дана на женске и карте готово све дао, изгубио. Све требало да се распрода. И онда, тако се говорило, баба кришом, не говорећи никоме, сама, само с једним

А и зато да, ако попије кадгод више, ти ме не би баби можда дао повода да почне да слути како, ето, он, као отац му, воли да пије и биће сигурно пијаница.

То је требало увек тако да ради, да би тиме и пред бабом, кућом, комшилуком, чаршијом и целим светом као посведочио, дао доказа, и све њих потпуно уверио о себи: да ће бити онакав какав треба да је син на коме остаје кућа.

Види! Види како је све чисто! У реду. А ти? Ни коме си дао, ни од кога узео! Нигде ништа заведено! Хајдуче, у гору, бре!...

Сада, све то је нестало. Младен не само да није дао да се у њ што посумња, већ ето сам се је ње одрекао јер је знао да није за њ, њихову кућу, радњу.

капији чека баба а спроћу ње на капији стоји Јованка и муж јој очекујући свекра да дође из чаршије, навлаш, да не би дао баби да посумња да и после тога можда он мисли на њу, тешко му је када је види, право би се к њима на капију упућивао.

се одупирао, бојао се велике цене, говорио како нема сад одмах готова новца, али, кад је стари Арибег тако ниску цену дао — само у инат наследницима — да је Младен знао да би сви потрчали да купе, и бојећи се да то ко други не дозна, брзо

и бојећи се да то ко други не дозна, брзо отишао и тобож — тако је казао бегу — по чаршији да позајми, вратио се, дао бегу новац, све, све га исплатио, али, док није добио и тапију, није хтео да говори, све се бојао да се не поквари.

— Која побегла? Која дошла? — поче Младен, а већ је знао која је то, да је то она, Јованка. Луда, као што је бог дао, па ето дунула и оставила свекра, мужа и дошла оцу. Само још то је требало! — Она, синко!

Мајка Младенова чисто се уплаши од ње. Није она, не дао бог. Ако је ма за шта пита, она одговара некако умиљато, болно: — Ако, Сетке, ако...

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

, и то јој је најмилији цвет (Софрић, 34); »овца разблудница« била је једном код Бога на вечери, и ту јој је Бог дао златну јабуку, а Богородица киту б. (у песме, БВ, 17, 1902, 14). Свети Аранђео вади душе праведника б. (упор.

Из овог веровања, и из веровања да купус не треба метати у кацу средом или петком (СЕЗ, 32, 190), дао би се можда извести закључак о вези купуса са каквим женским божанством. — »Купусу је речено да је на Вртоломију (11.

И Бог јој је све то дао, и тако су постале ваши, буве, ораси и лешници (Софрић, 146). У епској поезији, Високи Стефан, када је из Русије хтео

Оморика; омора. О. може бити сеновито дрво. У њој је био инкарниран демон који није дао да се подигне ћуприја код Вишеграда: чим би се од ћуприје што подигло, наишла би Дрином оморика, ударила би у ћуприју

Највише података и занимљивих објашњења дао је Слободан Зечевић у раду о з. у североисточној Србији (в. ГЕМ, 36, 1973, 44—47, 49—55, 58—61).

Ћипико, Иво - Пауци

Па да, оно што је теби урадио твој поп Вране, урадио би и другоме... А шта нама, хришћанима, жели, дао, брате, њему бог.. . Неки од наших хтјели се уписати, па не хтједе их примити, — вели: „Ово је само за моје жупљане!

” — Не хтједе ни мене, опази Илија, — а негда био би ми дао све што има. Ђаво би знао, такови су с малим сви. За најмању, ископали би ти кућу. Неће него на своју!

Биће и за то времена.. . — па, к'о смисли се: —'Ајде—де, ставимо да бих продао: колико би дао? —А што питаш? —Двије хиљаде талијера... и то је даровано . . —Чудо! — рече Илија и сневесели се.

— Немој, господару, жив био! Ја бих дао хиљаду талијера. Газда се насмеја: —Толико ваља ливада! — и зовну надстојника Васу.

— И, изнебуха, као да му је тога часа на памет дошло, вели: — Да се нагодимо, Петре! Што ћемо на суду? Дао сам ти двије кварте, а давао сам ти и оне друге двије, али не хтједе их ти примити, велиш: није се осушио кукуруз како

—Али биће трошкова! —Пашће на онога који изгуби... А да бих и хтјео да пустим, не могу, дао сам у руке адвоката. —Што? Та неће, среће ти, адвокат ради тога доћи? —Не знам...

Зар ће ради мене судац њему иштетити хатора? А, да, врана врани не копа очију!” Ипак вели суцу: — Дао сам му двије кварте, а послије давао сам му остало, али не хтједе доћи по њих: имам свједока који ће посвједочити.

—Је ли тако? — упита судац Петра. —Јест по његову рачуну, али није по мојему ... —Дао је двије, а куд ће оно остало? —— насмија се Петар. —Дао бих ти био и оне двије... —Видите: сам вели, дао бих ти био.

—Јест по његову рачуну, али није по мојему ... —Дао је двије, а куд ће оно остало? —— насмија се Петар. —Дао бих ти био и оне двије... —Видите: сам вели, дао бих ти био... Да си дао, не бих те тужио!. ...

—Дао је двије, а куд ће оно остало? —— насмија се Петар. —Дао бих ти био и оне двије... —Видите: сам вели, дао бих ти био... Да си дао, не бих те тужио!. ...

—— насмија се Петар. —Дао бих ти био и оне двије... —Видите: сам вели, дао бих ти био... Да си дао, не бих те тужио!. ...

— Гони ти .... али, вељу ти, није моја. Крава је Илије Смиљанића, дао ми је на по. —А чији је во? —Петров, дао ми га на изор... и ради њега, вук га заклао, одсјече ми главу, а за ништа!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Поклањао нам је храну у неродним годинама и дрва за време дугих зима. Дао нам је имање у Карчу, засеок Палиће, сазидао капелу, о његовом смо трошку поправили конак.

него што помињемо друге људе, а ми смо овде да се молимо подједнако и за оног најбеднијег који нам никада није дао ни кокошије јаје ни шаку жита; за таквог можда и највише јер је његов живот овде на земљи био препун патње, па му ваља

Јевђеније се није дао збунити. Виле постоје, рекао је. Он, Лауш, видео их је у поноћ док играју умотане у прозирне велове, дугих коса које

је укроћена и неће бити опасности да се поново поврати само ако будемо пажљиво чинили оно што нам он буде саветовао. Дао је упутства слушкињи Милени и њеном сину кљастом Тихомиру. Неће више долазити.

). Богдан је слеп. Ништа не види. Није видео како је Лауш сваком калуђеру дао по једну одају, али Доротеју најлепшу и најсветлију, одредивши му најбољег слугу, само њега да пази, да њему угађа,

или краљеви људи) неколико пута каштиговали хотећи да му из главе истерају ту јеретичку опачину, али се он није дао променити. Остајао је упоран и после страшних мука на које су га стављали.

Опоравља. Крпи. Вест је вредела педесет златника, а ја сам ето из кесе извадио само пет и дао му их. Обећао је да ће ћутати. Отићи ћу госпи. Пресамитићу се као покајник. Гледаћу скрушено пред ноге.

Опет сам био шкртији него што је требало. Дао сам му само два. Лично је видео Дадару како одапиње три стреле, једну за другом, на Доротеја.

Неколицина њих, то сам видео при светлости муња, покушавала је да затвори врата, али ветар није дао. Иконостас се љуљао, шкрипао и чинило се да ће се срушити.

Лауш нам је дао довљно хране. Нисмо имали више о чему да бринемо, ни око чега да се гложимо. Добро старо манастирско животарење

шугави, просути, опсели су долину, начичкали падине земуницама и колибама од грања и бујади, пошто им Димитрије није дао у равницу, и стрпљиво чекали да дођу на ред код чувеног видара.

Не бих се претварао да ме више занимају рибе, какве рибе, све рибе у свим рекама дао бих ја за мало ваљушкања са Анчицом-давачицом, тровачицом и мркачицом. Димитрије Тога дана нисам ишао на Мораву.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И суза мрачи поглед мој, И душа моја стрепи, И сав бих живот дао свој За часак онај лепи! Колико пута паде ноћ, Колико дана прође, И још је силна она моћ, У снове што ми дође!

је Абдала—бен-Али, за љубав калифског трона, На ужас Азије целе и древног Вавилона, Потомке Омајида на гозби поклати дао, Од страшног његовог ножа један је умаћи знао.

Кратка смо вида“ Кошутић Подне је. Млади Слепчевић седи у својој соби и баш се озбиљно дао у мисли. Косу је ђенијално растурио, а за ушима има држаље и перо.

„Кад је продан неба дика, За тридесет сребрника Наш побожни, светли цар, Дваесдевет вреди бар!“ Цар се на то у смеј дао: „Но, то видиш нисам знао! Аи ко ће то да зна, Да сам тако јевтин ја!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Половином прошлога века познати богаташ и ортак Кнеза Милоша, Миша Анастасијевић, дао је сазидати ову достојанствену зграду и, у нади да ће му Кнез Михајло Обреновић постати зет, кнежевски опремити.

Но и Ваш путнички енглески костим стоји Вам одлично. Зато ћемо се одмах дати фотографисати. Ето, чим сам прстом дао знак, створио се фотограф пред нама и упро у нас објектив свог отрцаног апарата.

Под ударцима њиховог длета и чекића. одлетала су у ваздух парчета тог класичног камена. Из једног таквог парчета дао сам истесати Ваш придржач.

Ту је лађу дао саградити Хиеро ИИ господар Сиракузе, и поклонио је, у знак свога пријатељства, Птолемеју Филаделфу, владару Египта.

Преко једанаест векова био је Цариград престоницом византиске царевине, и за све то време није он дао науци стоти део онога што је Александрија дала за два века.

Са џиновским замахом дао се Еуменес на тај посао и скупљао за велике паре списе и научна дела. Од свих њих највише су била цењена дела великог

Али известан број страница није се дао сврстати у скуп познатих Архимедових списа. Те је странице наш научник одвојио, па кад их је све скупио заједно,

Он је брзо увидео да се они крећу око Јупитера као наш Месец око Земље. Дао им је име Медичејских Звезда, но ми их данас зовемо, редом полазећи од Јупитера: Јо, Европа, Ганимед и Калисто, а

Он се, дабоме да је тако, недавно преселио у Праг да подигне овде своју звездару за коју му је цар дао свој летњиковац на расположење. Знам тачно где он лежи.

Чим је тај моменат добро ухватио, он је дао другом једном помоћнику који је оштро посматрао часовнике, намештене код инструмента, уговорени знак.

Ново једно доба астрономије почело је године 1609 када је Кеплер публиковао своје главно дело и дао му наслов: „Нова астрономија“. Прошло је девет година после публиковања овог бесмртног дела Кеплеровог.

Овим двема књигама дао је наслов „Де моту корпорум.“ Настављајући дело великога Флорентинца Галилеја и генијалног Холанђанина Христијана

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Болесна сам. СТАНА (Кати): Зготовим најлепше, најбоље јело, и донесем јој; молим је: узми, једи. Дао Бог, има шта јој душа зажели. И велим јој: једи, пиј, окрепи се, и изађи!

не пребаци како је недостојан и недорастао за таста оваке и оволике хаџијске куће, пре би ме мртву гледао него што би дао да се у што покојниково дира! А за хаџије: хаџи-Ристу и друге?...

Али зашто ти земљу да једеш, кад су ти недра пуна комадима хлеба. И зашто земљу, кад је и за птице Бог дао хране. (Спази на улици једног пролазника): Чорбаџи Стојане, причувај Парапуту од деце, док ја стигнем да га узмем и

Све је то, колико је Бог дао, збринуто, па после мене, ако хоће да раде, не мора на туђи праг да иду, туђи хлеб да једу.

И знам, кад је умирао, да сам га замолио: »Побратиме, кардо, дај и остави мени Ташану«, да би ми те он дао, као што бих ја, када бих умирао и имао такву жену, само је њему оставио. (Узрујано): Ах!

КАФЕЏИЈА Може, може, де. Ја ћем све около теб да сам. Чак и руци да ти придржим. Ја ти не би дао сам да точиш, ама, ако бегови познаф криву меру, да не биднем ја криф, него да испаднеш ти.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Учитељ из места му је дао био карту Балкана, објаснио лепо боје и знаке, и мајстор Коста је безмало и спавао с том хартијом.

За сандуком је ишао одбор читаонице. Кућу је дошао да прими и прода Секин муж. Он је отишао на гроб мајстор Костин, и дао мало уредити и оно што је још било Ристанин и Срећков гроб.

Препричавала се ситница: да је гос-Тоша дао урамити венац младин, и хтео га обесити о зид у спаваћој соби; а госпа Нола узела венац и затворила га у велики орман

Ту се заглавио. И сад, што вам је животиња племенитија од човека, доста му било што се заглавио, дошао к себи, и дао се ухватити и везати као неко теленце... А овај ваш кукуруз, душе ваља, сила је: разјареним биковима снагу ломи.

Господин Јоксим је одмах дао тумачење: — Ова наша госпа Нола, као шкотски душ: врело-хладно, врело-хладно, и себи и другима, па не да мирно ока

Ал' опет, кад боље проштудираш, жена; боља и од тебе, Мацо, и од сви' вас кол' ко вас је ту Бог ил' ђаво дао. Ниједно дете није родила, а кад умре, ићи ће јој за сандуком фамилија, оха-а, синови, кћери, унуци.

Сад се он заљубио у фрау Розу, и слуша је к'о Бога. Да му затражи, не кошуљу него кожу, и њу би свук'о и дао.” Фрау Роза није била привлачна жена. Лице скувано и збрчкано, као да нарочито крије црте.

Богати син фрау Розин све је то примао! Прави тандлер!... Сећаш се, Лазо, ти си му, од чуда, једаред дао пар старих рукавица... Причај. — Јесте, примио, смеши се, и каже: „Распикуће сте ви, и, извините, немате фантазије!

Од свршених матураната, говорио је, по једнодушној одлуци, Павле. Младић се пустио и дао сав. Било је ту енергије која скоро налеће; било тамне неке емотивности; било достојанства и интелигенције која

Не слутиш ти колико смо Павле и ја чинили Бранковој породици, али зато је Бог дао да је Бранко прави брат Павлу. Ма шта да снађе Павла, Бранко ће га волети као брата.

Седи! готова сам. Каже Исак: ако пребациш доброчинство, и осрамотиш онога коме си дао и учинио, направио си га сирочетом, јер је доброчинство као отац и мати, и онда онај што је понижен и остављен, плаче

Једним поноситим, али и очајним ударцем раскрстио је с Римом и Паризом, с тезом и с Јеврејима, и вративши се кући дао молбу за наставника, привременог суплента за историју у гимназији у којој се и сам учио, али у коју се није мислио

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

да моје дело ништа друго у себи нема него оно што Латин каже салес ет фацетиае, Немац Wітз унд Лауне, а Србин — ми, дао бог, ови речи и немамо. Нек и преводи сваки како му на језик дође: шала, досетљивост, или лакрдија, мени је свеједно.

Коњ млад и прекрасан, за кога би сваки паша 10.000 гроша дао, сабља оштра као змија, на десној страни наџак и копље — све то нашем путнику особити изглед придаваше.

нагоном (које је од ова два, остављам филозофима на дистинкцију), пођу шумом, али се Роман није овим оладнити дао; с јуначким кораком следоваше он својим непријатељма, као младић у мазуру пркосећој девојки, и намисли од

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

литургију, и то не толико из осећања побожности колико што је судијама врховнога суда, приликом бракоразводне парнице, дао реч да ће компоновати нову литургију ако спор У његову корист реше.

је лекар ову утеху саопштио, ја сам постао најоданији поштовалац медицинске науке, очаран њеним напретком, који јој је дао могућности да пружи људима тако обилну моралну сатисфакцију.

Ја сам, играјући се око карлице, сео у то тесто, и дао му такав облик какав се ниједном модлом не може постићи, на страну још што су једва после одлепили тесто са мене.

И још маса таквих питања киптила је из мене, тако да је сасвим разумљив онај оглас у новинама који је дао један несретан отац а који је гласио: „Стан, храну и добру награду даћу ономе ко се прими да одговара на питања мога

Стога што сам био најмањи у разреду, професор зоологије ми је дао име: миш. То је она домаћа животињица коју жене кад спазе, вриште и задижу сукње увис, и то је она домаћа животињица

Штавише, ја сам тај који је и дао повода овој љубави, јер се практикант прво са мном упознао, а ја сам га тек представио нашој служавки.

“ — Јеси ли ти написао ову песму? — отпоче ислеђење директор и показа парче хартије, које му је вероватно апотекар дао. У мени се тога тренутка појави очајна борба између два бића, човека и поете.

Преписао сам лепо у два егземплара и књигу оставио опет под теткин јастук. Затим сам један препис дао Марици, а други задржао себи, да до идућег четвртка научимо напамет, како би и ми могли на гробљу говорити љубавне

— Јесам! — Дај да те слишам! Дивно је знала, од речи до речи, напамет. Затим сам ја њој дао мој препис да ме слиша и, мада сам по навици, коју сам у школи стекао, муцао мало, ипак сам знао доста добро.

Одмах дакле после овога састанка ја сам преписао из оне књиге друго место, које је било још много боље, и дао га Марици да га за идући четвртак научи.

б. ф. ф. ф. ѕ. Да бих умирио савест, дао сам да ми се урами та диплома и обесио сам је крај урамљене дипломе којом сам примљен за редовног члана неког певачког

Ја не знам како би се дао замислити човек, или — ако баш хоћете — и војник, састављен из теорије и праксе, али војници, вероватно, то овако

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

И новац му чак даје. А овај му оно одговара. Јер пре би пешак и одело скинуо са себе, него што би пушку дао. — Шта мислите, ко ће коме пре да подвали? — пита Живадин. — Зар још питаш!...

— питао сам онога пешака. — Море, гледај си посла, води је у собу, па ћете се лако разумети. Дао сам јој очима знак и дигосмо се одмах. Кад, она ме дохвати за руку и приведе каси.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

ноћ златну, У сапогама сребрним, У кафтанима: За кејове париске, Или за ма шта било; За један осмех девојачки Радо бих дао живот свој.

милост Његову позвао; Писао пријатељу ипак да сам душу ђаволу продао; Поручивао посмртне листе, последњи новац ту дао: И никог није било да дође да ме утеши; А мој лик би сам се грчио, кад бих наредио му да се смеши.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Шта све не би дао да може да се откине и лаган, као облак, полети ка бисерној месечевој светлости од које му застаје дах!

Зар није само неколицину дао скратити за главу у току читаве своје владавине? Као да су то и биле некакве главе! Пуно класје сагиба се ка земљи!

Реч сам дао: смејаће ми се људи. — Па добро! — хладно га погледа Златокоса. — Да видимо: има ли срце снаге колико уста причају!

— Људи су нудили читава богатства да ме откупе, али сликар ме није дао... — Тај сат ми доноси срећу! — говорио је, али време је ишло: на златном орлу односио га је златни јахач.

Дечак није могао да схвати што је побегла. — Па, ја бих је чувао, Мицко! Волео бих је! Никада је никоме не бих дао. Држао бих је затворену у кутији, баш као што мама држи зрно бисера. Што је побегла? — Баш зато!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

ВАСКА Е, није он до сада већ све чуо. СТАНА (уплашено): Мислиш зар и за оне свилене хаљине, што причају да јој дао? (Ватрено): А није тако, Васка! Откуда бати толики новац, кад отац кесу увек собом носи? Лажу они, лажу!

(Јетко): Ево, ми смо му сестре, ти чак рођена, па шта нам је за овај празник дао и чиме поновио? Ништа. Ни »зелен лист«. СТАНА (замишљено, за себе): А, поклон, дар!...

Немој да ме... СТОЈАН (упада): — лажеш! Ах не лажем те, Кошто! Све бих ти дао. А и сада, ево, све да ти дам! (Вади сахат, кесу, ћилибарску муштиклу.) На! КОШТАНА (одбијајући): А не, не!

) Хајд, дај, али брзо! МАГДА (срећна подмеће му јастук, нуди га јелом, вином): Узми, газдо. Окуси што Бог дао! Немој, на овај свети, Божји дан! (Пружа му чашу.) Окуси, газдо! ТОМА (крсти се, узима чашу): Ех, Магдо! (Пије.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Овој земљи господ среће дао није, Притискô је јадом и чемером дугим; Док се сунце рађа народима другим, Нас студена зима раздире и бије.

Волови јарам трпе, а не људи, — Бог је слободу дао за човјека. Снага је наша планинска ријека, Њу неће нигде уставити нико!

'' А зар вам није завичаја жао? ''Жао је, брате... Бог му срећу дао... Но хљеба нема... Збогом! Хљеба... хљеба...'' 1906.

Сјај вечерњи пао, И море пљуска по хридима голим. О драго море моје, ја те волим И све лепоте ја бих за те дао. Од тебе ништа милије ми није!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

његовог царства ишла је „од Волоса до улаза у Коринтски залив“), подигао архиепископију на степен патријаршије, дао Законик и спремао се да заузме Цариград.

Он је пример човека који се поистоветио са отаџбином, и зато му је народ дао највише право: да разлучи веру од невере, патриотизам од издајства.

Али тај призор није га поколебао; напротив, дао му је снаге да намах и потпуно прегори живот. У једној песми са Новог Зеланда речено је ратницима: „Ако желите да

Ту сабљу и топузину дао је народни певач у руке Марку Кра љевићу. Остављена на милост и немилост Турцима, вешана на ченгеле, набијана на

Душмани ти под ногама били како Шарцу под копита чавли! Такав је јунак коме је народ дао да живи неколико векова, од Душановог до хајдучког времена, да другује са свима јунацима и да им буде старешина.

Изгубивши утврђени град Београд, Ђурађ се дао на посао да изгради нову тврђаву у Смедереву. Она је била завршена 1430.

Такви су, на пример, следећи: „То изусти, а душу испусти“, „Бог му дао у рају насеље, нама, браћо, здравље и весеље“, „Нас лагали, ми полагујемо“, „Одведе је у бијелу цркву, покрсти је и

„у брдовитим и теже приступачним западним областима“ (дакле, опет Црне Горе и њене околине), како сам каже, „дао тако много епских пјесама и тако много самим тим пјесмама“.

И ни у једној од ових песама — ако се и спомиње — властелински антагонизам нема оно место и онај смисао који му је дао Зоговић.

кулу, те донеси ону чашу златну, штоно сам је скоро куповао у бијелу Варадину граду од ђевојке младе кујунџинке, за њу дао товар и по блага; наслужи је црвенијем вином, поклони је стару Југ-Богдану.

јој је руа недостало; ал' је зато добре среће била: испроси је Краљевићу Марко, а препроси војевода Јанко, прстен дао Уступчићу Павле.

Ал' говори Бошко Југовићу: „Иди, сестро, на бијелу кулу; а ја ти се не бих повратио, ни из руке крсташ барјак дао, да ми царе поклони Крушевац; да ми рече дружина остала: гле страшивца Бошка Југовића!

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Боји се да не поквари њух — тумачио је Стриц. Јованче је праведно дијелио сву донесену храну. Кад би сваком дао његов дио, питао је: — Је ли право, дјечаци? — Право је!

Туђински освајач брзо је нашао и своје покорне и вјерне слуге, дао им оружје и власт и пустио их да жаре и пале по својој рођеној земљи.

Добро сте јој име дали. Ја бих јутрос и за мишју рупу дао дукат, а камоли не бих за оволику јаметину. Први се у пећину увукао Лазар Мачак, а за њим остали.

хајдука Јованчета, слушао о његовим сигналним ватрама по околним брдима, о логору и пећини, а на поласку му је дао велику њемачку електричну лампу и неколико уложака. — Ево ти, момче, за твоја истраживања по пећини.

— Момче, хоћеш ли нам уступити свој логор за партизанску механичарску радионицу. — Већ сам га дао за школу — озбиљно рече дјечак. — Наћи ћемо ми за школу погодније мјесто — рече командант.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

НАШЕ МИСЛИ Наше мисли нигде с миром не стоје, све дурма прхају и лете, кано мале птице. Тко би то дао нашем смишљивању таква крила ка голубиња, да полете на добро и ту отпочину!

И старо до старога жито ће вам бити и претицати и оно поодавнашње испред новога ће изручивати. И каде добро ово време дао нам је Бог; за нашу храну ово семе чврсто и јакостно: сејања свакога и разликога виђена: пшеницу чисту, јечам, зоб,

Зато тај поглавити пред војском персијском везир на својој му диван-кабаници дао је извести бога му Јовиша и изокола велику господу.

Тај је бунар сам патријарх Јаков, Аврамов унук, дао ископати за своју му кућну потребу и ради марве своје, пак како пророк знадијаше да ће допосле она земља његова порода

каде прознаде онде и виде једне полате понајлепше што му је указао најпосле ангел, и поче се душа молити да би јој дао онде боравити теке исто у једном буџаку.

на њему, и у тој тузи и невољи плачући му и јецајући, преузе га сан, те мало заспа и смотре у сну ону жену што јој је дао био откуп мужевљи, где је дошла онде к њему и стоји пред њим, те га пита и вели му: — Што је то од тебе господине, што

И сам је то дао раскопати, паке на сред града велику и дивну цркву сазида, којано и до данас онде стоји, те онде намести му ћивот с

Кроз то, штоно си самовољан и полапан. Зашто ли свога срдца нигде не згреваш? Зато, јер си се дао с душом за благом. Те си заборавио љубав божију и братску и пријатељску и утврдио си се ка камен.

друг твој нејачи за тобом, коме си што злом нахудио; уздахнуо је до бога на те, у томе ти је твоја се свећа утрнула. Дао си сиромашку хлеба, житца ли, ал' си — бој се — похуђега занео, оштетио, њиву преорао, ливаду покосио, твоја ли је

Где је сам, ту му је стан. Го, отуцат, — та не би му ни ужа дао! Где је труп, онде се збирају орлови. Залуд у мраку несећну [несећања] очи гледе.

сито, ни се сваке благоте нисте кадри насићивати и лепа се вина напијати из довоље, еда се не сећате томе да је то Бог дао на земљи и свега је доста наспорио к нашему наслађивању незабрањено?

Заслади се са женами из твоје ти младости, које си понабоље обегенисао, те и ове! Бог је то тако дао своје данке не пропуштати у залуд, не заситити се са сваком жељом овога ти живота!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Хаџи Замфир није дао да се даље школује. Кад би му споменули „више школе“, и да би добро било да је — кад му је већ бог дао свега доста —

Кад би му споменули „више школе“, и да би добро било да је — кад му је већ бог дао свега доста — пошље у Београд, хаџи Замфир би их тада само погледао и погледом пресекао; истресао би чибук, и то би

А чезнуо је за њом, те како чезнуо, — само је био јогуница и није никако дао да се то и опази! — Колико само пута кад она прође тако некуд са својим стринама или теткама крај његова дућана, а он

Мане дао Циганима динар, а Нацко баштованџија и они други додаше мање — по стопарац. Ту је у близини и нишаљка (љуљашка), и око

Једном кад је пошао у „Апеловац“ на стрелиште, дао му отац седам гроша. Манулаћ попије пиво за грош, при повратку купи јагњећу кожу за шест гроша и одмах успут прода за

Васка се изнајпре ишчуђавала, снебивала и отимала, али тетка Дока — онако како је бог дао — подвикну јој и развика се на њу тако да се ова уплаши горе него што се икада уплашила од оних који је плаћају — и

Нема што ти данас, кад овако пљушти овај божји благослов, не би’ дао — вели, па прича расположен даље. да му, вели, неко каже: „Шта би волео, Милисаве, душе ти, право кажи: ил’ да ти дам