Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ни свјашчених шчадит глави, ниже сједин, ниже слави, молби не слишит, даров не смотрит подајемих, но спешит на суд и одложит труд вес земни.
Надежда и шчастије, сад мње опрошчајте: доста со мноју играли јесте, од сад играјте с другими; покој души всјех даров јест најлучши. 1816.
Ал’ што племе у људству јуначко, И даров’ма од старине славно, Покрај духа, па и срца снаге, С опсенљивим чин’ма, Да на јави, к’о кад смртно спава, Са