Употреба речи дај у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече? Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!... Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео... Хе!..

Истина, мало сам се затрчао, али ко не би?... Опраштам се са остарелом намигушом, са оклепаном цензуром... ...Дај јој, боже, вечитога мира, Јер у томе гробљу има и вампира. Сад, госпо, знате моју тајну... Е, тако је то!

Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: — Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! — А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица.

— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. Јелица му даде стручак босиљка. — Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! — Е, сад би и руже!... А шта ће ти ружа?

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

А неблагодаран ... уви! је ли могуће да је човек неблагодаран? Не дај, боже, такога у роду! 13 Лав и бик Стар лав сретне млада и јака бика, и не уздајући се јавним сраженијем победити

После боја с копљем у трње! Прародитељни грех, штоно зову, ништа друго није него незнање. Само дај да расудимо ово, пак ће нам ова вешт јасна бити.

С.: Дај ми барем и тај цекин, и бог да прости; баш ме је данас скупо стао. К.: Ко ти је крив? Ти добро знаш да код мене којек

Зар 'оћеш да сам гора од змије?” „Кад ти се не допада, да ти дам зле зубе и нокте као у лава.” „И то је зло, нећу. Дај ми што друго.” — „А 'оћеш ли дакле величину бика и страшне рогове, да те се свак боји?

После не прођу два-три дна: јао и помагај! Вечне срамоте и покора шта то учинисмо? Дај, сазидајмо му храм, воздвигнимо му алтаре! Кољимо сто јунаца на жертву његовој праведној души!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ОДГОВОР НА ЗДРАВИЦУ Дај Ми, Боже, пут ко свилен кончић, дај ми брда ко макова зрна: ваља мени кроз иглене уши!

ОДГОВОР НА ЗДРАВИЦУ Дај Ми, Боже, пут ко свилен кончић, дај ми брда ко макова зрна: ваља мени кроз иглене уши! МОЛИТВА Да намирим она дрва! Да оберем онај грашак!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

и тамо, није се хтео приватити за сву кнежину, но рекне им да они између себе кнеза изберу; а они рекну: „А ти нам дај засад бар Јоку из Рабаса, да нам кнезује.

Но после неки̓ година рекну они Хаџи-Муста-паши: „Ми знамо да си ти цару веран, а и ми смо теби верни, дај ти твога сина нека накупи војске, а ми ћемо сви ићи, ми смо били толико година у Видину, и знамо како се лако узети

” — А мој отац једнако виче: „Не дај, Јакове, не дај паре, не остављај ми деце под дугом да робују. Он ће и новце узети и нас исећи.

” — А мој отац једнако виче: „Не дај, Јакове, не дај паре, не остављај ми деце под дугом да робују. Он ће и новце узети и нас исећи.

Он ће и новце узети и нас исећи. Из овог синџира и из ови̓ лисица не мисли он нас живе пустити. Но кажем ти: не дај ни паре, не остајте под дугом, да ми деца просе”. — Међутим и ја се усудим и одем у Ваљево.

Већ ти напиши онако како си мени казивао, и дај мени ја ћу им послати”. Ништа то; ја не смем да се усудим. Одем у Забрежје, и кажем да ћу чекати Живковића, и сутра ћу

— Чардаклија каже: „Ја немам више него ови̓ 11 форинти и ову пушку, но дај ишти јошт ако даду; ако ли не даду, да идемо и са то 250, пак докле дођемо; Руси поповима добро деле, просићемо”.

Видиш да кажеш да је новаца готово нестало: а знаш куд си се занео и где си”. Повика Јова Протић: „Где смо да смо, дај донесите!

” а ми натраг, уђемо у скелу и на десни брег излазимо. Дотрчаше турски брзокоњици напред, повикаше: „Еј, дај лађу, дај лађу!” — Ми од онога човека дознамо да су Турци крџалије.

” а ми натраг, уђемо у скелу и на десни брег излазимо. Дотрчаше турски брзокоњици напред, повикаше: „Еј, дај лађу, дај лађу!” — Ми од онога човека дознамо да су Турци крџалије.

Но изун дај нам, да робље од пута уклонимо”. — Паша: „А ти пошљи кога, нека се робље уклони с пута”. Нађем попа Галонића, пошљем

” Дође Хаџи-Ибраим Ваљевац и јоште два старца. Почеше говорити: “Прођи се, човече; баш кад је за тим стало, дај момке и да пошљемо три Турчина, нека хата доведу, макар се са Фочићем побили”.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Јест, два назимета! А има ваљда недељу дана како ми мал затиру, а теби ни у уво! — дере се Рака. — Чујеш, Симо! Дај ти њему четири вреће па нек легне та кавга — рећи ће Стеван. — Четири вреће! — дрекну Рака и пљесну рукама.

То му је све стара потра. — Ама видимо ми то, Симо, брате, али шта ћеш му кад је таки!... Молим те, дај му две вреће, па нека га носи ђаво! — рече Стеван мало тише да не чује газда Рака ко ће га носити. — Нек се зајази!

Што заповедате? — Дај вина!... Седи, учитељу, кад си и ти ту, да поседимо — рече један од њих некако важно и растегнуто.

— А што ли су се говеда онолико кривила по ливадама? Сима се узе смејати, па викну: — Механџија! Дај овде оку ракије, нек пију људи; газда Рака части! И одмах се обре ока шљивовице пред њима.

— упита га један, што већ беше забо прст у каиш, и погледа Радана. — Ниси погодио! — викну онај што држи каиш. — Дај цванцик! — Баш си баксуз, Радане! — рече онај што беше забо прст, тргнувши руку као опарен.

Седи толико земана у кошари!...« Ниси никуд пристао... — Богме никуд! — рекоше неки.. — Шта ћеш, куд ћеш?... Дај да се задужи, дасе начини макар мало крова над главом. Кад ал̓ хоћеш... Не мо̓ш ишчупати паре да клечиш!

Дају ти, али по дупло. Најпосле зажмурим, па хајд, оном нашем Чивутину, Узловићу поганом. »Дај забога и побогу!...« Види, где ти је преша, па шиша како он хоће.

Повуци тамо, повуци амо, не мош маћи... Дај да се зарони. Свуче ти се он лепо, засуче ногавице, па зарони у вир... — Зар глуво доба, па зарони у воду?

Док се обре пред њим црн поп! Асли црн као угљен, а лице и све му зарасло у саму браду. »Дај ми те букагије да ти скинем!« — Баш лепо заиска? — упиташе неки од њих. — Заиска, јакако!

»Дај ми те букагије да ти скинем!« — Баш лепо заиска? — упиташе неки од њих. — Заиска, јакако! — прича он даље: »Дај ми«, вели, »те букагиије!« »Не дам«, вели Петар. »Море дај, немој се мучити... скинућу ти их!« »Јок не дам!

— Заиска, јакако! — прича он даље: »Дај ми«, вели, »те букагиије!« »Не дам«, вели Петар. »Море дај, немој се мучити... скинућу ти их!« »Јок не дам!« рече Петар и пође. Попа нестаде.

Иде тако иде, док ти њега нека рука дохвати остраг за раме. Окрете се Петар, кад — али опет онај поп. »Дај ми, море, те букагије!« — Не да он никако. Салета тако, салета... Док запева петао негде у селу... Нестаде попа.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— Чујем, драги ага! - одговара сиромах, а сав стрепи да се не би што изродило. — Дај да ијем! — Сад, сад, ага! - виче он и скаче, онако изувен, пред незвана госта, те му врата отвара.

Брате! Човјече!... Ако то урадиш, бићеш ми брат!... Учинићу те најчеститијим човјеком!... Хоћеш духана?... Ево! Дај дуванкесу!... Тако!... Треба ли ти пара?... Чега хоћеш има у Суље, и све је твоје!... Ево!... Нај!... Беше скочио.

Лазар сагао главу и ћути. — Него, ту и твој јаран облеће, а? У Лазару поче да ври... — Богами, синко, не дај му да те избије из седла!... Упустити онаку прилику — грехота је! Лазару већ набрекле жиле на слепим очима.

па се диже колу... Мислим се: дај да видим шта ли је оно чепркао!... Док тек Лазар пројури поред мене са пиштољем у руци.

Сад ми више ништа не смета... могу и запевати!... Збогом! Веслаћу се чешће око Црне Баре!... Дај ми твоју руку!... Она му је пружи. Он је стеже... Срце му је играло, да излети из груди... — Збогом, сане мој...

Ево шта је ту!... Турчин не може беспослен седети, треба му нешто да ради!... И он вели дај да завадим ову двојицу; због њих ће се завадити и њихови старији, а због њих опет у селу сељани... Разумеш?

Али, ево, нећу питати! У име мојих тридесет другова велим ти: добро ми дошао!... Јовица!... Дај хлебац и со! Јовица Нинковић поскочи лако, дохвати једну торбу, извади из ње читав хлебац и дрвен заструг са сољу па

Алексу је ледио овај суви говор и онај хладни поглед... Али он напреже сву снегу... — Седи, оче!... Дај, снахо, мало ра... Реч му изумре на уснама од погледа поповог. — Нећу! — рече поп.

— Ама сад хоћу! — Немој! Боле Други пут! — Ама реци ми: кога си још мислио завадити?... Шта си се уплашио? Мехо! Дај донеси Маринку мало ракије, нека човјек душу прихвати! На, пуши! Маринко запали лулу и сркну мало ракије. — Пиј!

Јован и Јовица се стадоше праштати. — Сад ћете! — рече Зеко. — Ваља нам стићи дружину... Збогом!... Дај боже да се видимо... — Дај боже!... Они се изљубише с њима, докопаше своје шаре, па замакоше у луг.

— Сад ћете! — рече Зеко. — Ваља нам стићи дружину... Збогом!... Дај боже да се видимо... — Дај боже!... Они се изљубише с њима, докопаше своје шаре, па замакоше у луг. Станко се замислио.

— Деде, сједите људи! — рече Крушка, показујући на диван. — Ево и духана... — То ти мени дај, драги ага, Иван ти слабо мари за то — рече Маринко топећи се сав од смеја. — Зар не пушиш? — Не палим.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И тај јад у души што те на њу сећа, То је један њезин заостали део. Не дај мутној сузи на суморно око: Срећа никад не мре, ни онда кад мине.

На острву је она постала његова жена, давши му своје тело и душу. Али човек рече: Жена има душу, тело и прошлост. Дај ми и прошлост!

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Чудно је живео с мојом мајком. Није то да рекнеш да је он, не дај боже, као што има људи, па хоће да удари и тако што, него онако некако: увек хладан, осорљив, гори од туђина, па то ти

Раздрљио џемадан, распучио кошуљу па му се виде густе црне длаке на грудима. Намрчио се као Турчин. — Дај још! — вели мојој мајци. Она стегла срце. Ћути као камен, отвара ковчег па шаком сипа у његову, а он везује у махраму.

Али „још ово”, ,још ово”, уђе ти он, чини ми се, пети пут у нашу собу, а тако око три сахата по поноћи. — Дај! — вели мајци, а дошао у лицу као земља. Мати пође ковчегу, а ноге јој клецају, све се навија.

— Брже! — каже мајци а одлаже ногама и рукавом брише зној. Мати му пружи. — Дај све! — рече он. — Последњих десет дуката! — рече она. Али то не беше више глас, ни шапут, већ нешто налик на ропац.

— Е, знам и ја те ваше филозофије! Знам ја, ако ћеш, и „земља јеси, у земљу отидеши”! Али дај ти, брате, штогод у жива уста! Видите: то је чисто... како да кажем?... то је страшно погледати!

” — „А је ли крв јефтинија од пите? А камо ономе онде с ногом?” — „А шта ме се он тиче?” — „Ха, не тиче те се је ли? дај овамо, докторе! Један, два, пет — колико их треба! деде, сеци! Сеците му ногу овде!

од... Ама шта су ти одвугле ове жигице?... Дај једну жишку! Капетан га више не слушаше. Његове мисли беху далеко: чак у Књажевцу.

Прича ми Велинка да је синоћ нешто ружно чинио. — А шта? — Немој ти, молим те, причати ђеди! — Не дај боже! — Ама Велинка вели: опио се, па псовао и претио да хоће да убије Вилипа Маричића; јер он, знаш... обилази тамо.

— Има, богами, и више! — Има, хвала богу! Па да ако се она једина поведе за другом децом! — Дај боже! На неколико дана после тога казала је Анока једној својој другарици: „Знала сам ја да све мора бити по мојој

Јесам ли ти ја казао ни дела, ни немој? — Ниси, не дај боже! Свему сам сâм крив. Ђеди поново полете брада носу. Он се поново укрути да изгледа важан: — Па сад ја да

Поп издиже главу и погледа по свјема: — Је ли оно тешко селу? — Не дај, боже! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш!

Не дај боже смртна случаја или каке задјевице, шта би оно, сироче, онда?... Него, браћо, ја бих вас молио да јој за сваки случ

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Бечкеречки нотарош кад тера кера — обично после асентирунга — не може без њега; одмах: »Дај Совру — вели — дај, дај десну руку нашу«, вели господин нотарош, па му залепи пола десетице на шешир, а Совра дува за

Бечкеречки нотарош кад тера кера — обично после асентирунга — не може без њега; одмах: »Дај Совру — вели — дај, дај десну руку нашу«, вели господин нотарош, па му залепи пола десетице на шешир, а Совра дува за ону другу полутину

Бечкеречки нотарош кад тера кера — обично после асентирунга — не може без њега; одмах: »Дај Совру — вели — дај, дај десну руку нашу«, вели господин нотарош, па му залепи пола десетице на шешир, а Совра дува за ону другу полутину к’о

Но иако је то госпођа попадија говорила, зато ипак не треба нико да помисли да су се они, не дај боже, мрзели. Живели су они врло лепо, као што, напослетку, и приличи поповским кућама, које треба да послуже као

Онда је још добар био и тачно радио, а данас не можеш ни да га познаш, ни онај ни дај боже. Сад је оматорио па се прозлио, и полудио; па се или усићи и на крај срца је, па заћути као каква пакосна

И она зна шта је »покенес«! — А он каже да воле гужвару са сиром! — наставља Ержа. — Па мора, сирома’! Дај, мисли у себи, ма шта, само да не остане гладан. Боме, пишкоте му и неће спремати!...

сам он оре, а паор Шваба диг’о руке, а упро свој благодарни телећи поглед у небо, па вели: »О, боже, овакога монарха дај да получи свака нација!

— Е, е — вели задовољно поп Спира — ал’ баш добро кад сте дошли. Сидо, ’ајде брже дај друге чисте чаше, и друго, хладније вино.

Ваљда и ти цареви побесне к’о и паори. Ал’ видећете само да ће Баћушка заокупити!... Биће, држ’ не дај! — Боме, ако се умеша онај наш сјеверни стриц, биће повуци потегни; сви су изгледи за то.

— Ено гледам само на асентирунгу: какве ти не узимају у војску. Чисто веле: дај само нек је више каноненфутера! Сад им је свака жгеба и наврта добра; нема више унтауглих!

тада му је падала на памет страшна мисао: каква би то велика несрећа била да нешто као поп остане удовац, да му — не дај, боже, — умре таква попадија! Осећао је да то не би био у стању преживети.

све једнако к’о не знам да је он умро, па кажем: »А ко ће тебе, роде, неговати и по табанима те чешкати, ако се ја, не дај боже, и по трећи пут удам, к’о што ми ти, ето садакана, совјетујеш!« А он ми каже: »Е, моја Савка, није мени до жене!

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

То је — цорпус деліцті. Сад све знаш, дај преко писара преписати, па суду предај. Ту је и Мица. Кад је све то чула, скочи са столице од радости.

Зато, ако се где сусретнеш, немој га презирати, дај му добру реч као и ја, и ако нам опет у кућу долази, лепо га прими. Алка умукну, даје му за право.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Па кидам и цепам све са себе, гледам своје голо тело и као луда тражим, вриштим, хоћу твоје пољупце, твоја густа. Ох, дај ми твоја уста! Боже смилуј ми се!

— Змијо, грмну Јуришић кад је угледа, ту у твоме срцу, ту у сред твога срца налази се мој кључ. Кључ! Кључ тај, дај ми га! И једним муњевитим, лудачким покретом он шчепа жену за груди.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

То је очевидна превара. За таково што праведно је да се жена растави. — А шта ту треба више разговора? дај ми што сам донела, пак идем мојој матери. Живићу како ми бог да. ЈАЊА: Душо Јуцо, што си ти почела?

Знаиш што сум дошао? ЈАЊА: За десет хиљада форинта. ДИМА: Малиста! Тој едно... Дај го. ЈАЊА: Ис калин кардјан, аделфе; ама знаиш греческо мудрост: То данион фронтидон анаплеон. ДИМА: Не си брини, де!

ЈАЊА: Ха, Чивут, Чивут! Ти си посло Чивут да ми кради новци и Рошилдова облигација и ш нима делиш. Пустаљијо, дај мои новци! ПЕТАР: Шта велиш? ЈАЊА: Си чини глуво! Новци дај, кад ти кажим лепо! ПЕТАР: Па плати ми, де, како знаш!

Пустаљијо, дај мои новци! ПЕТАР: Шта велиш? ЈАЊА: Си чини глуво! Новци дај, кад ти кажим лепо! ПЕТАР: Па плати ми, де, како знаш! Ја сам задовољан.

Али ништа! Ја видим моје добро јутро. Него дај ми бар да једем штогод. ЈУЦА: Право кажеш. Да попијем и ја кафу, док се није вратио. (Оду.) ПОЗОРИЈЕ 4.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Ујна, кад уђоше, рећи ће његовој мајци: Добро јутро! Деде, Петро, дај нам мало медене ракије! Дед пољуби Гошу у руку! А и његова мати повика: Дела, благо мени, пољуби Гошу у руку!

Куд нас доведе? Где си, лудаијо? Ето и нас, дике ради, у Росију, твоју. Аха. Аха! Само дај да негде преноћимо!“ Варвара, међутим, није дочекала Павла, као у Темишвару.

Не дај да те упропасте тамо! – писао је свом брату, у Темишвар, секундмајор Петар Марианович, из Кијева. За ову годину, царица

Сањао је жену на самрти. Са неким ужасним криком, она му је довикивала: „Не дај ме!“ А понављала, плачући, да је све било исувише кратко, да је живот кратак, да се нису још ни, једно на друго,

А што се тиче Варваре, не дај, Петре, такву жену. Ником Бог, међу нама, није такву жену дао. Слеп си код очију. Осврни се и погледај, како је прати

Теодосије - ЖИТИЈА

услиши данас и нас грешне слуге своје што ти се моле. Дај нам, по твојој доброти, да добијемо још једно мушко чедо, које ће бити утеха души нашој и тобом наследник наше

— Има један опустели манастир, који се зове Хиландар, па ако хоће твоје Царство да учини добро мени и моме оцу, дај нам овај манастир, а ми ћемо га опет као Од нас дати Ватопеду, и милошћу Царства ти нашим предањем назваће се.

Због тога не дај, Господе, молитвама пречисте Ти Матере, да ми се због жеље за пропадљивим наруга непријатељ мој! И ако није искушење

И немој ућутати за нас својим молитвама на Христу, не дај на поругу децу и слуге своје!“ И одмах уверивши се од Бога реченим од Духа Светога у души његовој: „Спас твој сам

да ћеш ме у Богу послушати као и ја тебе, и као што си ми рекао да ме нећеш оставити молитвама, — сада, господине мој, дај да препознам твоју очинску љубав, да ме као пре телом, тако и сада још више духом послушаш, и пошто се с Богом чедо

пред тобом, својим родитељем, не затвори од мене отачаскога милосрђа, не остави ме да се жалошћу у животу потапам. Дај ми свете мошти светога господина мојега и оца, да га пренесем у своје отачаство!

Господе, не оклевај, јер гле, у лављем обличју дођоше непријатељи моји да ме нападну, похитај да ме истргнеш, и не дај зверима душу славитеља ти, да се не порадују због мене непријатељи моји, нити да рекну: Прождрасмо га, и одмах

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

и надаље продужило, једног дана ћемо видјети Жућу како јури за крадљивцем Тошом и виче: — Лопове, лоповски, овамо дај ону џигерицу од слона!

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

је то сунчати се нага Ја никад нисам марила месо Ни мене нису те крпе завеле Лудим за тобом овако нагом Не дај сунце да те милује Боље да се волимо нас две Само не овде само не на сунцу Овде се све види кошчице драга ИВ.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Одавде иди у канцеларију како хоћеш, путуј ако хоћеш пô сата донде, али на подне, дај ми реч да ћеш на подне брзо, брзо доћи кући. НОВАКОВИЋ: Разуме се! Разуме се! (На вратима се пољубе и он оде.

АНТА: Та идите, молим вас, коме је у оваквим приликама до тога да буде болестан. РИНА (престрављена): Или... не дај боже, мртав можда? АНТА: Мртав? Хм, мртав! Добро би било, али у томе и јесте ствар што није мртав.

(Вади из портмонеа и одбројава пет стотинарки, иа их ставља у један коверат, који лепи.) На, дај му одговор кад већ морам одговорити. СОФИЈА (прими писмо и одлази, али на вратима застаје): Један господин!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Сутра ћу ти се јавити опет. Због тога ми сутра, а и убудуће само очима дај знак да си примила писмо. То је све што очекујем.

” а Рашида се закикота. - Погодио сам - рекох. - Куче! Кладим се у сто динара, да је куче или зец? - Дај сто динара! - Рашида ми гурну руку у џеп на кошуљи. - Ниси погодио. Корњача! - Боже свети, Рашида!

Дивити се њој, исто је што и дивити се звезди Северњачи, Рашида! - Онда се диви обема. Мени дај моју Грету! - Рашида је одгурнула моју руку, а онда ми је готово дивљачки истргла завежљај с корњачом и потрчала не

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Има већ и друштва. — Дај, Саро, двапут каве. — Одмах. — Хајд’, Софро, седимо. Шта ћемо се картати? — Мало нас је, нек’ дође још когод.

— Друго баш ништ’, само још новац, па је све готово. — Дакле хоћемо ли, Кречару? — Свршено је. — Дај руку. — Ево, ја носим десет хиљада! — Ја двадесет. — И ја двадесет. — Ја тридесет. — И ја тридесет. — Дај руку.

— Дај руку. — Ево, ја носим десет хиљада! — Ја двадесет. — И ја двадесет. — Ја тридесет. — И ја тридесет. — Дај руку. — Ево. Господар Софра пљесне Кречареву, и договор је свршен.

— Ал’ и јеси јак, штета што ниси солдат, ти би и Бунипарту ухватио. — Дај руку мало. Чамча пружи руку. Софра му претисне мало руку, Чамча јаукне. — Ал’ си баш јак ко коњ!

Пију кану. Чамча служи госте. Господар Софра седне за тај сто. Поздраве се. — Чамчо, дај кане. Заподену разговор обичан. — Како си, Софро? — Немој ме питати, добио сам писмо од Шамике, зло је.

— Ко ти је дао то писмо? Дај га овамо! Кочијаш се затеже. — Та . . . ово писмо . . . хм . . . носим фрајла-Лујзи. Узме му из руке писмо.

— Немој тако брз бити, молим те. Ту треба промишљења. Чија је срамота него моја? Дај ми промишљења. — Та, лопов, убиће вас једаред! — Већ сам и онако убијен. Дај ми мира! Оде Чамчи.

Чија је срамота него моја? Дај ми промишљења. — Та, лопов, убиће вас једаред! — Већ сам и онако убијен. Дај ми мира! Оде Чамчи. Још нико ништа не зна о тој ствари. Шегрту је заповедио да се не усуди коме год о томе говорити.

Шта да радим? — Остави до врага дућан. — Никада до смрти. — А ти узми каквог појачег калфу, добро му плати, дај му оружје, па нек’ пуца на лопове. — Право кажеш, тога ћу се држати.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

осети да почиње порођај, она треба да се леђима наслони уз кацу и три пута да шапатом изговори следећу формулу: „Кацо, дај ми твоју ширину, ја ћу теби моју висину“, па ће, верују у Пожеги, без муке родити.

пића оћу да пијем у здравље мог кумчега Живојина (или како му је већ дао име) да га Бог поживи на много лета и година; дај Господе Боже, да његови родитељи дочекају да и’ одмени у сваком послу и терету, да им буде од сваке помоћи, у радости

“ Гости, држећи руке на грудима, поклоне се куму и кажу: „Нек је срећно и дуговечно; дај Боже, дај Господе!“ После овога следи напијање здравица, најпре детету, па оцу и мајци, куму и куми, и тако редом.

“ Гости, држећи руке на грудима, поклоне се куму и кажу: „Нек је срећно и дуговечно; дај Боже, дај Господе!“ После овога следи напијање здравица, најпре детету, па оцу и мајци, куму и куми, и тако редом.

“² У Херцеговини: „Кад дјете први зуб извади, треба да га баци преко каква дрвета и рече: ’дај ми виле гвозден зуб, ево теби коштан зуб. Зуб колик зуб, а ја колик дуб’.

Зуб колик зуб, а ја колик дуб’.“³ У Лици, извештава Беговић, бацају зуб на таван, па кажу: „На ти мишу костен зуб, дај ти мени гвозден зуб.“ У Хомољу, зубиће бацају и у реку да би нови зуби изникли „брзо као што је и вода брза“.

(Вук, бр. 10) — Дај ми срећу, па остави ме у врећу. (У Црној Гори) (Вук, бр. 818) — Бољи је драм среће него сто ока памети (Вук, бр.

М., 1958, с. 528) БЛАГОСЛОВИ У ЗДРАВИЦАМА НА СЛАВИ — Нашем брату домаћину и његовој браћи и деци, роду и породу дај Боже лијепо и дуговечно здравље! (напијање за здравље домаћиново) (Вук, ЖОСН, 1987, с.

(напијање за здравље домаћиново) (Вук, ЖОСН, 1987, с. 71) — Дај, Боже, дому овоме сретан подмалдак, највише мушкије глава! (Беговић, 1986, с.

71) — Дај, Боже, дому овоме сретан подмалдак, највише мушкије глава! (Беговић, 1986, с. 62) — Дај, Боже, брат се домаћин синовима хранио, с унуцима китио и дичио, као што се кити и дичи Ђурђевдан листом и зеленом

схватање људског живота видљиво је не само у многим народним пословицама („Мука душе не вади, но суђени дан“; „Дај ми срећу, па ме стави у врећу“), већ и у резултатима нашег истраживања, добијених скалом фатализма.

„Што мора бити, бит ће“, „Дај ми срећу, па ме стави и у врећу“, „Човек од своје судбине не може утећи, ма како и ма колико се трудио“ итд.). 9.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

жене: оне које су у стању да због вас играју споро или брзо, да изводе различите фигуре, а да вам никада не кажу: дај мало слушалице да и ја слушам! Док су са вама, оне чују и без слушалица најдивнију музику.

Син поново погледа новине па затим њу, а онда рече да је »добила саму себе«. —Дај да видим! — нареди старица. Син јој додаде новине са резултатима последњег извлачења и она виде да »није добила саму

Петковића, Лончара, Чарапића и Бањаца, у ушима ће му одзвањати реченица његове младости: »Дај један круг!« Видеће осамљене салаше у даљини, видеће зеца у трку, видеће задружни дом из чијег крова ђикља трава.

судија окружног суда. Дошао и он својима у госте из Београда. – Шта то радиш? — пита. – Играм се клиса! — кажем. – Дај да ударим једном!

Он јој се стидљиво осмехну и слеже раменима. —Отишли су да га зову... — врати се Поп. — Дај ми грудву! —Кад имамо воз? —У шеснаест и четрдесет. —Има времена . . . —Кад помислим само где нам деца живе!

Матавуљ, Симо - УСКОК

Ето га прије ноћи! Биће га изјутра у нас до кољена! Рако прихвати: — Дај боже! Е ми није мило гледати само бијелу капицу на Ловћену, кâ лани и ономлани и ове године до данас, но ми га је мило

Сви млађи, па и њеке од женских заграјаше: — Занаго и ја!... Занаго свак!... Дај боже!... Па да га оженимо! Веле, згодан је као ђевојка, а од велике куће!...

Рако шапну попу: — Осим свега, ово је и за ону нашу договорну работу таман како треба, баш по божјој вољи! — Дај боже! — рече поп и кренуше се сви.

— Не може се, док се не сврше наши обичаји на вечерашњи вече! А то ће бити одмах! Својима викну: — Милице, дај видјела! Похитајмо, вјере ви, прије другије! Ђецо, хо’те за мном! Он, пристав и дјечак, сви гологлави изидоше.

Домаћин унесе бадњак и назва: — Добар вече и честит ви Бадњи вече! Крстиња засу житом њега и бадњак, говорећи: — Дај боже и с тобом заједно, Бадњи вече и сваки благи божји дан! Кнез положи бадњак на огњиште.

Ми теби хљеба и вина, а ти нама добра и мира! — Дај, боже! Амин, боже! — повикаше домаћи, крстећи се. Кнез прели унакрст бадњак, па сркну и даде чашу госту.

То није лијепо! Кад ђедо моли да се помирите, а ти окрећеш главу! Још ти дарива јабуку! А-ну, ђедо, дај мени, ја ћу те целити! — На, ови час даћу је њеком, ако грдов не дође!

Ти си чувен надалеко, али не видиш ли, болан, да је овај наш ускок још дијете? Дај, Милице, бардак старцу да наздрави. Поп запита Ћора: — А ти, Стијепо, јеси ли бивао ђе и Мргуд?

— Које би у нашој земљи било велико, ја мним — дода Крцун. — Дај боже вијека и здравља, наћи ће се начин да јој се јавиш. — То ми је велика брига, управо једина! — рече Јанко.

— Студно, господару, али је небо ведро! На здравље ти, господару, Нова година, да бог дâ! — И с тобом, Мило, дај боже! Пламен у оџаклији букну, момак запали двије свијеће на настрешници оџаклијској.

Осуђеник гледаше за њима, па кад и пошљеднога неста окрете се владици: — Владико свети, дај ми твоју десницу и благослови ме.

— Сањах! — Е, биће лакше црној Стани Сердаревој! Види се да је судба била! А сад помози, боже! Дај, боже, да изнесемо нашега мртваца! Ти си млађи и јачи, теби глава! Хајд, у име божје!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МАТИ: То су просиоци. Ја не знам каква си. Сваки дан читам и говорим да чистиш људски, а тебе ни брига. Дај овамо ту метлу! Гле, како ти висе пешкири! (Узме метлу и паја по соби.) Шта си ту стала? Ајд’ у другу собу па се обуци.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

То изгледа несрећно и натегнуто, и личи на симулирање игре: Рука руку мије ... Дај ми, чиле, једну руку Да не тражим даље, Прозборих кроз своје тек израсле маље, а и одговор је такав: На брзу

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

»О Боже мој, пише он, велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије!

»О Боже мој, пише он, велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије!

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— А што — чуди се Јова — зар без саслушања? — Узми капу па ћути, па кажи: берићатверсун! Не дај, боже, горе! — Ја ћу се тужити! — храбри се Јова и плаши шефа. — Не гули коре, да не буде горе! — вели му шеф.

Ја тошла — смеје се доброћудни Шваба, па се заценио од смеха што га Јова није одмах приметио. — Деде, дај, Насто, педесет и две табле и две карте.... Овај... ’тедо’ рећи: педесет и две карте.

»Кајо, виче Јова па све крешти, ако си ми вјерна и ако ме волиш, дај ми чашу!«, а она му отима и цичи: »Јово, ако ме волиш, не лупај фине чаше; то је презент од кума!

Ишчупај, прико, мало вуне па запали, да видиш да нема варанције. — Е, па таку ми жену дај, прико! Она све то зашпоровала, пару по пару, да одене свога сокола. Она ми скува, намести, опере, ушије, упегла.

— Дед, Кајо, дај ми оданде ону мјеницу из оног Пољопривредног календара. — Можда ће сад ко, зачуђен, запитати: откуд сад Јови

Шта си се сплела, као да банкет спремаш! — виче љутито газда Радисав оштрећи »федермесер« о тањир. — Дај шта има, ма и не било све готово!... Не могу више да чекам. — Ама још није готово! — виче из кујне домаћица.

Не могу више да чекам. — Ама још није готово! — виче из кујне домаћица. — Дај, какво је да је! Знам ја твоје ујдурме!.. Опет због оног »твог принца« што се задоцнио. — Није, бога ми!...

Знам ја твоје ујдурме!.. Опет због оног »твог принца« што се задоцнио. — Није, бога ми!... — Дај амо кад ти кажем — осече се домаћин. — Не чекам ја више па да је мој венчани кум, а не твој балави син!...

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

„Јао мамо, удави је, Однесе ми тицу, јао! Не дај, мамо, да поије, Не дај, мамо, јао, јао!“ Ето лежи несретница, Баш ни трага од живота: „Моја тица, моја тица!

„Јао мамо, удави је, Однесе ми тицу, јао! Не дај, мамо, да поије, Не дај, мамо, јао, јао!“ Ето лежи несретница, Баш ни трага од живота: „Моја тица, моја тица! О сирота, о сирота!

Амо, селе, а за Бога, Видиш е сам изнемогâ, Тако, злато, тако, тако, Сад је коло играт лако, Амо, чедо милооко, Дај да т' љубне браца око.

ватру сваки проспе, Па за гвожђе — куда који доспе, Дим и пара и пушака цика, А уз пушке та јуначка вика: „Не дај, не дај! удри, сеци, туци!“ Црногорци кољу кано вуци. Па кад војна ту погоди зрно, Плаче л' љуба што се није врнô?

сваки проспе, Па за гвожђе — куда који доспе, Дим и пара и пушака цика, А уз пушке та јуначка вика: „Не дај, не дај! удри, сеци, туци!“ Црногорци кољу кано вуци. Па кад војна ту погоди зрно, Плаче л' љуба што се није врнô?

Богом брате, кад роднога немам, Не дај самац да се на пут спремам, Хајде са мном, јер без братског друста, Веруј, веруј, земљица је пуста.

пушке, чују јалакање, Погледују небу ка истоку, Погледују оној гори чарној: „Ближе, горо, ноћи не упуштај, Не дај маха зори ни видјелу!“ Тако зборе, унапредак хите — Ал' што пушке ово умукоше, Што ли пушке, што ли јалакање?

Ал' када је веће туна, Дај да окушамо, Да видимо куд ће пући, Тамо оли амо. Тад одврати своје лице бело, Ману руком да с' уклоним отле, Ал'

Ал опета ето змија Састави се и оживе, Наже к нама, шиче, зија, Да прогута тиће сиве. Книћанине, амо сада, Не дај гуји да завлада! 44.

Јест злотвора и пресила, Ма јуначка смрт им мила, Та једанпут доћи мора, А могла би доћи гора. „Аох удри, не дај, брале!“ Покликују, пушке пале. Бој се бије, Крвца лије, Али де је чедо бело, Куд се оно јадно дело?

се лепо опростио, Домаћину јоште говорио: „Здраво ми је Цвета омилела, Дража ми је и од данка бела; Ох дајде је, дај је, оче, мени, Да ми мајку на дому замени!“ А он на то дуго не одгоди: „Довед' свате, свом је двору води.

Издај, пушко, мачу, саломи се, — Ти, десницо, само не дај ми се! Док је тебе, биће и пушака И оружа светла свакојак!“ Тако збори Србекања ова, Па опрема праа и олова.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Богами, дједе, знам. Знам га и навити па да иде. — Е, е, лажи само. — Дај вамо па ћеш видјети: Мољакао сам, улагивао се, аја, није помагало.

куме, прије и наше расквоцане тетке и ујне с торбицама пуним дарова: ораха, јаја, сувих крушака или бар краставаца — дај што даш!

— чуди се дјед. — Четврта, пета, не знам ни ја. — Како шта ми треба! — диже главу Петрак. Самар му правим, а ти ...Дај га доведи, вјере ти. Дјед се послушно диже и доводи окретна коњичка.

Охо, опет је почело некакво необично кошкање између дједа и самарџије! Дај да се прикучим ближе да ми штогод не измакне. Ево, већ се помињу и коњски табани, ту смо. — Их, парипина!

— Па сједиш поред њега и нека те твоја туга подузме, а он те гледа и само што не каже: остави, болан, Петраче, дај ти да ми по једну запалимо. Их! Ја већ и не знам гдје сједим. Коњ који пуши! То би било нешто.

— Ђеде, нема га. — Добро је, ево га у мом џепу. Ех, у џепу! А мени због њега промаче добар комад. Дај да бар чујем шта је даље било. Узалуд сам се мотао око њих двојице, старци су мраморком ћутали.

толико досадио својим звоцањем да је Петраку превршило и он, као гост и стар човјек, нађе се побуђен да га уружи: — Дај се већ једном смири, коњска муво! Шта смо радили? Скупљали мјесечину и дјели у стогове, ето шта смо.

— разочарано се вајкао дјед. — Греота једна — несмјело се јавну Сава. — Греота и срамота. Не дај боже да још чује онај хоџа из Поткалиња, туђа вјера, не би се живо од бруке остало.

Најзад се свело само на горко мирење са судбином: — Ето ти га, па му дај ако ћеш читаву кућу у шаке, старији си. .

Сви су га смиривали и митили: — Дај болан, не рондај више. Пусти на вољу старом човјеку. Видиш да је болестан и да неће још дуго.

Сједи он сам напријед, швићка камџијом, а на метар испред њега љуљају се сјајне округле Маријанине сапи. Дај сад зини и запјевај, мајчин сине, у овој тјескоби, кад се пред тобом, надохват руке, изазивачки поиграва Веселичина

— Хајде, дај му ту слику док Раде није избио од млина. Брадоња отвори свој нераздвојни блок, пронађе новоустоличеног свеца и пружи

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

без пола зуба, шеста длакава ко мушкарац, седмој се бело навукло преко ока, осму бабица последњи пут окупала! Дај шта даш! После четири месеца у овој пустињи, учиниле нам се као султаније! А он у њих ко у рој мува!

Хајде, смири се. Сећаш ли се: „Нека је селам вама зато што сте били стрпљиви”? То си можда због овог часа учила. Дај да се држимо онога што нам је јасно. Више и не можемо.

Кола носе и невидљиви точкови... Али дај боже да си ти у праву... ХАСАНАГА: Можеш ли ти мени неку чињеницу, нешто као нож, бакрач, конопац, лонче, да ја то

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— Хајде, ’аџике. Дај ако има што да ти понесем. — Па нема ништа, Маријо. Све сам послала. Али хајдемо, можда ћеш ми уз пут што затребати.

— Седи. Одмори се. Хоћеш дувана? — Па могу. Дај! — И, обзирући се, полако седе, скрсти ноге и узе да савија и пуши дуван, али невешто и брзо.

— Немој. доста је, доста, слатки Стојане... — шапуће она и крије лице. Доста... видеће ко... ох! — Још, још. Дај! — грца Стојан и све је више стиска, грли и љуби где стигне. — Та доста... Ох, баш си ти?! ...

— Како? Зар хоћеш други да копа гроб? Он се диже. Ја му изнесох мало ракије. — Не, не, оку ми дај, оку! — И поче да узмиче. — После, Станојо. Сада је ово доста. Опићеш се, па нећеш знати. — Не, не! ...

— И да би ме уверила, поче прстима да скупља растурене сузе по образу. — Нећу! ... Дај ми да те пољубим! — рекох одједном, и сам не знајући зашто. И почех да се тресем.

— Не, не... — муцала је, а једва се савлађивала да главом не одриче. — Дај ми! — М-м-м... — муцала је. — Нећу силом, нећу! — почех. — Ако хоћеш дај, ако не... — И пођох.

— Дај ми! — М-м-м... — муцала је. — Нећу силом, нећу! — почех. — Ако хоћеш дај, ако не... — И пођох. Она напреже сву снагу.

гледам га. И једва дочека ово, моју понуду, и зграби с колена једну развијену цигару: — Дај, чичин... И поче да је пали, али невешто, гризући је, жваћући, трепћући очима, челом, целим лицем, од песме која

А нама он ништа неће да каже. Ни „болан сам“, ни „ох“, ни „овде ме боли“, ни „ово ми се једе, пало ми на ум, дај ми, мајко...“ Ништа, ништа, синко! Само тако ћути. Срамује се од нас и ништа, ништа неће нама да каже.

му понуде, справљајући му их, можда, сигурно и плакала за њим, ваљда помисао на то учини те се он реши и рече: — Дај! — И на то жељно, халапљиво загризе крушку. Марика скочи од Аритона.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

»Не дај се од виле смести, »вештица је, зле је свести, »Бог би знао, куда. језди!!« Као смели морепловац древних прича и времен

— и Бирона — — Шилеп — Гета и Тењира — Данта — Таса — — Калидаса — — Тако мене звуци гоне, а за сваким речи звоне: »Не дај се од виле смести, »вештица је, зле је свести, »Бог би знао, куда језди!

Па реци, нагов'јести, дај Ми знак, што видиш отуд, свјетлост или мрак? Видиш ли врага, оног старог, твог? Једва га видиш, сломио га бог.

” „Чуваре бедни,” збори сужањ див, „чуваре будни слепог јада мог, дај амо гусле, амо луцањ крив, надапесте л' им одрезан ми влас? Ал' донесе л' ми други какав глас? Је л' жив мој народ?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Гдјекоји помисли: „Кад ћу се кајати, зашто да га носим?“ а гдјекоји: „Дај барем један да понесем!“ Кад се врате из таме на свијет, а то оно све било драго камење: онда они који нијесу

Овај уђе унутра код њега, онда му онај чоек рече: — Дај учини један севап, те ми дај једну маштраву воде да попијем, и знај зацијело да ћеш од мене за то добити на дар јошт

Овај уђе унутра код њега, онда му онај чоек рече: — Дај учини један севап, те ми дај једну маштраву воде да попијем, и знај зацијело да ћеш од мене за то добити на дар јошт један живот.

Овај одговори: — Ја се зовем Баш-Челик. Царевић пође ка вратима а овај га стане молити: — Дај ми и другу маштраву воде, па ћу ти поклонити и други живот.

онамо те се развале око језера, али који год чобан тамо отиде, онај се више не враћа натраг: зато, синко, кажем ти, не дај овцама на вољу куд оне хоће, него држи куда ти хоћеш.

не дај! А пси скоче те за њим, па га стигну, и одмах га растргну, али из вепра скочи зец, па нагне преко поља, а царев син пу

не дај! А Хрти за зецом те га ухвате и одмах растргну, али из зеца полети голуб, а царев син пусти сокола те соко ухвати голу

Онда најстарији син рече оцу: — Дај ми блага, једну галију и неколико момака, па ја идем да тражим ту воду, да ако је нађем.

Онда приступи други син к оцу па му рече: — Кад брат мој толико не долази, дај и мени блага и галију и неколико момака, па идем ја да тражим тај град и ту воду.

Најпосле изиђе и најмлађи син пред оца, па му рече: — Шта ћемо радити? Ни један од моје браће не долази натраг. Дај и мени блага и галију и неколико момака, да идем и ја да тражим воду. Може бог дати те ћу наћи и браћу и воду.

А царев му син одговори: — Хвала богу, нашао сам. Цар се врло обрадује па му рече: — Дај да видимо, је ли та вода така. Пошто се цар окупа у оној води, постане здрав и млад као да му је то двадесет година.

пропаде царство! А он одговори: — Ко је томе крив? Него дај ми коња и шта треба да идем тој царици. Отац га одмах спреми и пошље царици.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

— Кад издаш какву заповест, буди постојана, нити се дај заплашити псовком или претњом. СОФИЈА: Ја то нити оћу, нити смем, браца.

Доста. Што год видиш, да си добро урадила, остани при томе постојана; речма и претњом не дај се поплашити, докле и сам не увиди, да је криво имао. Двапут, трипут тако, па ће се одучити.

“ (Вишим гласом, подражавајући жени): „Ти си орјатин, убио бог и онај час, кад сам те познала“. (Пева): „О само дај ми мир!

Ти си моја злосрећа, то ја знам. СОФИЈА: Буди једанпут и ти човек. МАКСИМ: То јест, дај се под папучу метнути, па срећан човек.

Чест и поштење свакоме, био откуд му драго, поштеном и чесног срца човеку, а нечесном и неваљалом, боже дај бољу памет и поштеније срце. ПОЗОРИЈЕ 2. (ШАЉИВАЦ И ПРЕЂАШЊИ) ШАЉИВАЦ: Добар дан, господин доктор.

) 1. ВУЧКО (ступи) ВУЧКО: Ја! „Вучко, трчи тамо; Вучко, пери судове; Вучко, дај једну Ватру; Вучко, пеци једну кафу; Вучко, носи ово писмо; зови шнајдера; иди у дућан“ — све Вучко; а да се одмори

НЕША, СТАНИЈА, ПРЕЂАШЊА НЕША: Ево мајка! Овде ја седим. СТАНИЈА (приђе к портрету, па се прекрсти): Помози боже, дај свако добро и срећу! ЉУБА: Хи, хи, хи! СТАНИЈА: А што се ти смејеш што се ја молим богу? ЉУБА: Каква је икона...

СТАНИЈА: Кафа се не једе, него се пије. ЉУБА (смеје се): Пробај само. СТАНИЈА: Не могу ти, кјерко. Него дај ми кафу, ако оћеш. ЉУБА: А ти донеси, Вучко, црну кафу. ВУЧКО; Јес’, и та не ваља. ЉУБА: Како да не ваља?

ЉУБА: Па ти седиш. СТАНИЈА: Више сам ти се уморила, него да сам ишла вас дан. Него дај ми да седим љуцки. (Узме један јастук из кревета.) ЉУБА: Шта ћеш то, мајка? СТАНИЈА: Да седнем, уморна сам ти.

СТАНИЈА: Све је у вас срамота. — Него, кјерко, осуше ми се уста од муке. Дај ми неко слатко. ЉУБА: Чекај, мајка, да ти дам нешто, што ниси никада јела. — Вучко! 7.

Далеко су и доктори дотерали. Шта је то хомеопатија? Омиопатија. Исто с истим. Ако те старији избио, дај се наново истући, пак ће те проћи, то је хомеопатија. Ако си покварио желудац, наново се преједи, пак ћеш оздравити.

Али још нешто. Чрез тебе сам мог магарца изгубио и јошт три дуката. Није право да и улар изгубим, зато, дечко, дај ми то натраг. Ја мислим да ти ниси улара имао, кад си магарцем постао. ЈАКОВ: Нисам, чича; зато ево ти улар!

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Знаш ли зашто сам те звала? ПЕЛА: Ја не знам. СУЛТАНА: Да обучеш моје аљине, а мени дај твоје. ПЕЛА: Милостива госпођо... СУЛТАНА: Ти не знаш тко сам ја теби? да ниједну реч не чујем! Ја знам што радим.

СУЛТАНА: Ах! (Пева.) Ти, серце, не мучи ме, О, само дај ми мир, Јер љубити ја не смем Нит казати ја смем. СРЕТА: Ти, жено, не мучи ме, О, буди паметна, Јер Срета нема

) СРЕТА (пева): Јер Срета нема шале, Он оће да лупа! Пело! СУЛТАНА: Чујем. СРЕТА: Дај ми овај калуп. (Султана му донесе, пак опет седне.) СРЕТА: Пело! СУЛТАНА: Чујем.

(Извади каши.) Господине, ви ћете ми допустити да је пред вами мало прокаишам. СУЛТАНА (трчи код Трифића): Јао, не дај ме, не дај ме, Трифићу. ТРИФИЋ: Остави је, Срето, видиш да није при себи.

) Господине, ви ћете ми допустити да је пред вами мало прокаишам. СУЛТАНА (трчи код Трифића): Јао, не дај ме, не дај ме, Трифићу. ТРИФИЋ: Остави је, Срето, видиш да није при себи. СТЕВАН: Господине, биће оно што сам ја казао.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

„Гле како Миодраг личи на деду и баку, и обратно! Мацо, промени му пелене! Хај де, Миодраже, дај пусу дедици! Шта ћеш бити кад поластеш, душо, а?“ Како једанпут не укапираш да ме ти фазони савршено не занимају.

Било је, рецимо, око пола девет ујутро.Шта уради слуга? Баци корпе и као без главе отрчи кући: „Господару, дај ми брзо коња да бежим у Самару!“ рекао је. „Шта је било?“ — пита господар. „Видео сам Смрт и она ме смртно уплашила!

Одлучих да нађем запослење, било какво, свеједно, дај шта даш! Седох најпре да напишем оглас. Шта бих могла да шљакам? Све.

(Као да уопште постоји и нека прљава филозофија!) Казао ми је да је Представник душа од човека, са принципом: живи и дај другима да живе!

Осамдесет и пет, каже Дуле, а што? Па, каже Дрнда, дај да ти поведем кеву до Трђе, каже, и њој бања, видеће света, каже, а и мени, каже, заувар, откупићу јој они триес

офарбане странице америчког модног часописа, све док не схвати да га, у ствари, највише нуде травом, као да је, не дај боже, кунић, а сасвим мало сиром и јајима!

изјутра, неки даса опалити посред среде левог увета оним чувеним гласом директорчине или помоћничине директорчине: „Дај ми Васу!

Само: „Дај ми Васу!“ После извесног времена, утврдила сам да је тај лудак, Васа, био главни у АНЕX-МАНЕX ИНТЕРЦОНТИНЕНТАЛУ!

Није да сам сноб или нешто слично, не дај боже, али не знам шта бих све дала да на једно пет-шест сати ишчезне онај олињали монструм од креденца из кухиње, који

Она ти за торту торта од гипса! Све каширано, све лажњак, само њих двоје су прави, те ти она: дај шта даш, па ти се ту изваташе на мртво име и презиме, нису ни чекали нову годину која је у том тренутку била између

Другима је остало једино да се гребу по систему „Дај један дим!“ Уперили смо пушке, пушкомитраљезе и остале реквизите према путу и наклатили се да чекамо шта ће да испадне

“ — на што суленце са Аде одговори као из топа: — Море, какав алкохол на празан стомак! Дај ми киселу воду! Не могу а да вам не истркељишем и случај Зокијевог стана, који су једнога лета храбро чували госн

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Окреће се болница. - У пламену шарлаха таласају јецаји: Дај-нам, мај-ко, кај-ма-ка! ЧИТАЈУЋИ ДАНИЛА, СВЕТИ МАРКО И Читајући Данила (књига Башта пепео где се суђе помиње,

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Јес чуо, Батићу, ја сам теби Јелицу обећао, и она је твоја. Али ако желиш да добро живите, не дај јој нипошто да ове врашке књиге чита. БАТИЋ: Ја ћу гледати да се слажем с њоме. МАРКО: Свуда, свуда, само не овде.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Смије се бака ведра ко дан, остави облак, и скочи ван. „Унуче драги, сила си, знај! Овамо брзо, руку ми дај!“ Трже се Мјесец, баке се плаши, сада ће мисли, почети бој, па брзим скоком низ небо праши, а за њим сипа

На концу ево сурога миша, и он би дио, а торба празна. Зацвили мишић: Закасних вај, макар ми торбу на поклон дај!

“ Њи-њи Кобилић то путем граби, а трн и њега па за реп зграби! „Ти немаш вуне, ал дај ми струне, на ветру Ћира хоће да свира.“ Прође и сељак, старина нека, напола глух, а Ћира њега цап!

Та мени, старцу, није до шале.“ Не слуша Ћира што старац прича, већ виче, прети: „Дај кожух чича! Ја сам чиновник старога лика, сакупљам порез од пролазника. Никога тако не пуштам лако.

То ти је слон. Он труби громко: „Ујкице, знај, гладан сам јако, ручак ми дај! Доста ће бити пола вагона и поврх свега једна бомбона.

На једној се скија нози и са собом кућу вози, на челу стрше рози. Луда срећо, дај помози! БАКА, ОН, ЂАК И СЛОН ОГЛАСИ „КУПУСНОГ ЛИСТА“ Ево новина „Купусног листа“, овде се пише истина

Ево новине! Новине ево! Двије ми банке дај, тако ћеш причи, живио чичи, најзад сазнати крај. Питаш се, знам те, беше ли меда, носорог, Вујо ил друга беда?

А другови! Коме првом прићи, док около споменари круже? Тихим гласом једва прогргућеш: „Дај ми шапу. Довиђења, друже!“ Окренеш се, док сузе умину, старији се чиниш за годину. А са ким се поздравити нећу?

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

На тај глас треба у најблажем помирењу подићи завесу друге светлости. Но пре тог суђеног и часног нестанка дај нам да зрелост земаљског живота достигнемо, дај нам да у створеном стварамо не би ли мир у нествореном нашли, рока

Но пре тог суђеног и часног нестанка дај нам да зрелост земаљског живота достигнемо, дај нам да у створеном стварамо не би ли мир у нествореном нашли, рока нам дај за припрему небеског пута да

да зрелост земаљског живота достигнемо, дај нам да у створеном стварамо не би ли мир у нествореном нашли, рока нам дај за припрему небеског пута да странпутицом у полусну не населимо провалије хадске, јер пре дугог премишљања у смрти

се пуши косовска рана и ту смо зачели ново племе које рече ономе одозго доста тих идеала који ван овога света воде дај нам земаљске хране путовања Ренесансу ех да ме није прозро!

*** О горње жиће сад има још мало молби од наше стране који се не нађосмо усред неке битке дај нам једно парче хлеба и ситну мудрост да се не почине нови греси у овом последњем часу у журби ко на путовању кад

да не беше ниједног зла које нас испунило није а више нико не очекује наша дела сад нам озари лица праштај и дај мало своје свирке! 1972-3. ТО СЛОВО 1.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: Јесам и, верујте, не бих никад ја то учинио. Где бих се ја огрешио о закон; не дај, боже! Али, видим, уселила се гомила у кућу, а нема ко да одржава ред, и онда шта сам могао?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Било их је из разних команди. Неки се на успутним станицама скидали. — Е, здраво браћо! — рекоше кад воз стаде. — Дај Боже да се опет видимо. Дебељко се измигољи из једног угла и добаци: — Слушај, друже, пиши кад стигнеш!

Појавом својом унесе неку ведрину. — Митраљезац, дај који трупац... Какви сте, бре, људи, дођу вам гости па ни да понудите. А шта — намигну на Алексу — дошао мајчин син.

А кроз пушкарницу видимо читаве стубове земље како куљају у висину. — Удри га тобџија сад, мајку му његову!... Не дај му да трепне! — вичу пешаци. Скратили смо даљину још за двадесет и пет метара.

Али тамо позади топови још жешће бију... Око два часа почеше и нас да туку. — Дај бре, тобџија, једну пилулу, да не помисле људи како нас је артиљерија напустила — завапи очајно капетан Данило.

— виче један пешак. — Доцкан си се сетио... Ми одосмо, а ти шкљоцај. Куршум звизну. — Држ га бре, не дај!... Ухвати га!

— закука неко иза наших леђа. На земљи је лежао Јанкуљ и држао се за главу. Кроз прсте његове руке угледасмо крв. — Дај брже завој! — Склони руку, да видим! Али он притиснуо главу и јечи. — Јаој, уби ме...

Знаш... због заразе она су обустављена. Уосталом, питаћу команданта... Посилни, дај ми сабљу и рукавице. Командантов стан је био у близини нашег. Пођох са командиром.

— Када сам ја био млађи, падао сам, и нисам знао за себе. — Он се окрете своме сеизу: — Сјаши и дај коња господину потпоручнику, а ти се врати.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Груди се надимају од жудње, срце куца јаче и веселије, а ти у себи узвикујеш: Камо рад? Дај да се ради!... Улазећи у школско двориште, Љубица опази како се Гојко нешто устумарао пред својом кућицом.

— Хе, братићу, кад би оно знало шта ти мислиш. Него оно к’о вели: дај да бацим кривицу на другог, ако се може; боље нека бриде туђа леђа него моја.

Нема никакве бојазни !... Дај да се живи !...« А Велимир се нагнуо Гојку па му шапће: — Камо ти нове, лепе хаљине, несрећниче!...

А ја овде од општине, купим порезу, па ми Богосав рече да сте дошли... Дај, велим, да се упознамо. Љубица се осврташе, збуњена, погледајући чешће на Гојка, који се смрзнуо ту на месту, па ни

Трећи дан долазе три човека у срез, јављају се капетану. Комисија! Дајте овамо Петра писара.. Он се већ сав охладио. Дај кључеве!... Запечате касу, па дај рачуне... Удри, удри, држи, па кроз неколико дана господин писар у затвор...

Комисија! Дајте овамо Петра писара.. Он се већ сав охладио. Дај кључеве!... Запечате касу, па дај рачуне... Удри, удри, држи, па кроз неколико дана господин писар у затвор... после већ буде осуђен на робију и тако...

— Шта је... уморио се човек, викну Веља, намрштено. Седи овде... Сипај, домаћице... Ах дај прво тањире... После ручка вођаше се међу друговима жив разговор у учионици.

Лице све крваво, косе разбарушене, почупане, висе читави бичеви ишчупани из корена. — Стојане, дај ми воде да се оперем, прошапта она, видевши Стојана како је гледа немарно.

— Хо, брате... Овај ми шврћа вели: оженио се наш Гојко и прича ваздан тамо... Дај, вељу, да видим нашу »млâду« како изгледа као муж, говори Влајко, здравећи се са Гојком и гледајући га озго са висине,

— Загледала се... куда ?... узвикну он, гледајући је у очи. Остави све, заборави... дај да бежимо, далеко.... далеко, у бео свет... у Америку, хоћеш ?... Кажи само...

Али шта је, шта је ?... Ужас, треба бежати... дај да се бежи!... Не могу ноге да се покрену... Она обори главу и замисли се... Прогнаше деца чопор говеда на пашњак...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Рано рани ђевојчица На весели Спасов данак; Нешто пред њом росу тресе, Бога моли ђевојчица: “Дај, ми, Боже, да ја видим Свако зв’јере с очицама, Разма змаја планинскога!

Не дај се, девојко, Млада преварити. 35. Овде нама кажу Момче нежењено; Ил’ га ви жените, Ил’ га нама дајте, Да га ми

36. Заспала госпођа Под жутом неранџом, Господар је буди, У очи је љуби: “Устани, госпођа! Краљице су дошле; Дај, да дарујемо; Не ћеш млого дати: Краљу врана коња, А краљици венце, Венце и обоце, Младом барјактару Свилену

оваца: Рогозом јој снопље повезао, Од леске јој ладак начинио, И донео лађане водице; Пак беседи лепоти девојци: “Дај, девојко, што си обећала!“ Ал’ девојка полукава била, Пак се онда млада одговара: “Ид’ одатле, млади чобанине!

“ 139. Хода, хода преко поља Младо момче и ђевојче; Стиђе момче нег’ ђевојче, Испод стида момче рече: “Дај, ђевојко, једно око.“ А ђевојка милостива И из срца жалостива, Даде њему и обадва. Љуби очи жељно момче. 140.

се подломила, Нема нико да је бере, Него момче и девојче; Стидње момче, нег’ девојче, Испод стида проговара: “Дај, девојко, једно око.“ Она кучка милостива И на срцу жалостива, Пак му даде и обадва. 208.

паде те Морава дође, Те поплави Богданове дворе, А у дворе болан Богдан лежи, Виче Богдан остарелу мајку: “Не дај, мајко, вода ме однесе, Однесе ме на дно у вирове!

“ Искаше га и данци и ноћи, Искаше га ал’ га мати не да. “Дај га, дај га, цар да се називље.“ “Нејако је војску да војује, Нејако је коња да ви јаше, Нејако је сабљу да ви паше.

“ Искаше га и данци и ноћи, Искаше га ал’ га мати не да. “Дај га, дај га, цар да се називље.“ “Нејако је војску да војује, Нејако је коња да ви јаше, Нејако је сабљу да ви паше.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

МИЛУН: То ће се виђети! Још траје увиђај на лицу места! Још ни лешеве нисмо изнијели! (Враћа се Гина) ГИНА: Ево, дај му ово! И, молим те, кажи му... Шта да му кажеш? Кажи му да ништа не брине! И кажи му... кажи, да ће га брзо пустити!

Полицијски службеник не може да поништи дозволу врховног војног заповедника! МИЛУН: Дај да видим ту дозволу! (Враћа се Софија) ВАСИЛИЈЕ: Видео је господин Мајцен! МИЛУН: Дај да ја видим!

МИЛУН: Дај да видим ту дозволу! (Враћа се Софија) ВАСИЛИЈЕ: Видео је господин Мајцен! МИЛУН: Дај да ја видим! ЈЕЛИСАВЕТА (с веранде): Зашто му не покажеш, неће је појести! ВАСИЛИЈЕ: Ево...

ГИНА: Него вазна? БЛАГОЈЕ: Ослободићу се и ове флаше и тебе! ГИНА: Мене можда и оћеш — и дај Боже! — али те флаше не можеш никад, ни довека! БЛАГОЈЕ: Не могу? Гледај како не могу! (Баци флашу далеко у реку.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Није за живот твој поглед охол, него за сласт и сан и бол. Не дај да наше душе падну и наставе љубав нашу јадну, наш горак несрећан загрљај, нек буде свему у теби и мени гроб и крај.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Али, не дај боже да већ, по несрећи, и дотле дође! — рече министар, па обори главу скрушено и узе се крстити, шапћући својим

— рече иронично и удари у смеј, а затим се прекрсти и слеже раменима, а рукама узе отресати као да вели: „Не дај, боже, ником такве бруке!

Ух, како се осећа задах устајале воде која се не миче! Дави, гуши. Ветра дај да крене непомичну трулу масу! Нигде ветрића... ДАНГА Снио сам страшан сан.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Добро вече!... Жива била, жива била, браним се ја, ал' не помаже. — Ама дај, Бога ти, немој да се.... протестују оне и чине што су наумиле. — Море, шта ме љубите, кад сам још млад....

— О, белаја, Бога ми ја бих волела седети у соби на клупи, само да ми није рада. Дај, дијете, високу столицу и јастук. — Дај ми троножац, молим те; ја најволим уз огњиште на њему седети.

Дај, дијете, високу столицу и јастук. — Дај ми троножац, молим те; ја најволим уз огњиште на њему седети. — Е добро, добро, али без јастука не дам.

живо се сети, како га рука мајчина помиловала, топло се Богу молећи: »Боже, поживи мога Моју (тако му је тепала), дај да одрасте и стекне доброг друга«... И ето, одрастао је, а друга није стекао. Да ли је узалуд прошао мајчин благослов?

« — помисли он. — »Ето овако, ниже... ниже.. па — буп!... Умео бих се добро претварати, а то би ми сигурно помогло... Дај да пробам«... — Хенрик, синко, Хенрик ИИ... но? — поче старац.

— Не, не, Ви боље читате, — брани се ћата. — Дијете, дај учитељу још један полић, па нека нам чита, — вели газда Митар, који се више од свију заинтересовао читањем.

пуцала би брука на све стране. — Море лако ћемо за параграф, господине, — вели чича Стојан, — него дај да нађемо лолу, па ћемо ми да му судимо...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

(Сам себи.) Сви они сутра враћају, него... (Размишља.) Може ми он сад и затребати. (Пише на другој страни кесе.) „Дај му!” (Даје кесу шегрту.) На, носи ово калфа-Јоци. ШЕГРТ: А увраћао у дућан и газда Јовица, питао за тебе, газда.

'Ајде, реци ми? Ако треба да се растури какав лажан глас по вароши, дај овамо Срету; ако треба да се поквари какав политички збор, дај овамо Срету; ако треба да се фалсификују изборни

Ако треба да се растури какав лажан глас по вароши, дај овамо Срету; ако треба да се поквари какав политички збор, дај овамо Срету; ако треба да се фалсификују изборни спискови, дај овамо Срету; ако треба жалба на изборе, дај опет Срету.

Срету; ако треба да се поквари какав политички збор, дај овамо Срету; ако треба да се фалсификују изборни спискови, дај овамо Срету; ако треба жалба на изборе, дај опет Срету.

збор, дај овамо Срету; ако треба да се фалсификују изборни спискови, дај овамо Срету; ако треба жалба на изборе, дај опет Срету.

СРЕТА: Ама, де, остави, тако је кад ти ја кажем! Е, па лепо, кад је тако, отићи ћу њему па ћу му рећи: дедер, дај кантар да измеримо то твоје народно поверење, па да га се ти, брате, пред твојим бирачима одречеш у корист

па онда... ЈЕВРЕМ: И већ пију на мој рачун! СПИРА: Па дабоме!... Нека је са срећом, Јевреме! ЈЕВРЕМ: Дај боже, Спиро, брате! (Потресен грли га.

СВИ: 'Ајде, 'ајде. Нека је са срећом, дај боже! ПАВКА: Младене, отрчи одмах кум-Стеви и кажи му... ЈЕВРЕМ: Чекај!...

Да их видим, те школоване, кад дође тако велика ватра као што су избори. Сви они измакну па дај Секулића напред! А ја, боме, изађем пред народ па „мирно”!... „Народе, разброј с'!” (Смеје се задовољно.

XВИИИ ЈЕВРЕМ, МЛАДЕН ЈЕВРЕМ (гунђа): Кô да нисмо ни разговарали! Дај ми фамилију, па онда: као да нисмо ни разговарали! (Он сад тек види да држи још под пазухом црвене плакате.

Па пошто сам имао два гласа, госпођица ме окупила па каже: један дај за оца, а један за зета... ЈЕВРЕМ: Ама, ког зета; чијег зета? Није он ничији зет, море!

Зар ни сад нећеш да се сетиш дућана? ЈЕВРЕМ: Дућан?... И то је истина... (После извесне борбе.) Дај ми кључ, Павка! НАРОД: Живео! Живео! ИВКОВИЋ (појављује се на прозору, и народ кличе, а музика много бурније свира.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Ово више не може да се живи, господине. Држава те фатила за плаћање; па те не пуста како павук мушицу. Све дај, дај, а ти само плаћај, а кмет ти отима пазар и алишвериши муштерије, путници и пашажери!

Ово више не може да се живи, господине. Држава те фатила за плаћање; па те не пуста како павук мушицу. Све дај, дај, а ти само плаћај, а кмет ти отима пазар и алишвериши муштерије, путници и пашажери!

Крсти се чича Милисав, па се чуди човек шта га је снашло. Не може чисто да позна своје сељаке; ни они ни дај боже! У сваком трећем-четвртом броју новина тек читају неки допис или против капетана или против председника.

Ни они сељаци и суседи, ни дај боже! Мрзе се као да нису, боже ме прости, једна вера. Један другоме ни бога не називају.

— А добро га трпио свет! — рече зачуђени Крсман. Е, па зло се трпи докле може; свет вели: не дај, боже, горе! — па трпи кукавац сињи.

А људи ка’ и људи, трпели док се могло, то његово тиријанство; све ка’ веле: не дај, боже, горе! Е, па и њима једанпут догоре до ноката, па веле — ту Мића завали фес — веле: једанпут се живи, једанпут

— џапа се и отима ћир Ђорђе, који је обично мењао наречје чим се наљути мало више. — Ама, молим те, дај; ти двеста, а ресто ћемо из канцеларијских трошкова докусурити. Ето, ти двеста... — С паре шала нема!

што је тој за ћир-Ђорђева кућа!! Ћорава посла! — Ама, па ти си човек богат — вели Срета. — Е, добро, ето, дај ти сто педест динара, а ресто ћемо покупити.

Ви се забијете у кованлук, јал’ у свилене бубе, као да смо све већ посвршавали! Политичке слободе дај и изволуј ти народу, а слободан народ ће оно ваше и сам наћи кад му затреба.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Шоу-бизнис, Авала- филм, Сава- Центар, Радио-Зеница, Дај ми падеже, и реци шта је ту придев, шта именица! — Грми Тодор, који воли угледнике да калпи: Није географска имена,

Пријатељу, много причаш! Дај-де, За појас задени шупље гајде, И не замишљај да си зубља Савременога човекољубља!

” „Десница, пак, не зна за идеале Ни Серјоже, ни Јоже — не дај Боже! Али зато, као од шале, Подсече левици нокте до коже, Воли ред и рад (као шеф сале) Ал себи да подреже нокте

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Мирише Ко цвет сасушен, успомена једна, У књизи што се већ не чита више. О дај ми, драга, да на крило твоје Положим главу уморну, да сада Слушам.

ПЕСМА Упиј се у мене загрљајем једним, Ко грозница тајна струји мојом крви, Крепко стегни моје тело, нек се смрви, И дај ми пољупце за којима жедним. Као Хермес стари и с њим Афродита.

Упиј се у мени загрљајем једним, Ко грозница тајна струји мојом крви, Крепко стегни моје тело, нек се смрви, И дај ми пољупце за којима жедним...

— Дај ми уста твоја, дај могућност тајну Да, жив, заборавим да сам жив, да свуда Видим само срећу и доброту крајну, Да спокој

— Дај ми уста твоја, дај могућност тајну Да, жив, заборавим да сам жив, да свуда Видим само срећу и доброту крајну, Да спокојан будем и тих као

тајну Да, жив, заборавим да сам жив, да свуда Видим само срећу и доброту крајну, Да спокојан будем и тих као Буда! Дај ми уста твоја, дај могућност тајну!

Дај ми уста твоја, дај могућност тајну! Јер осећам стално распадање бића, И док покрај мене мре природа млада, Нечујно, у самом почетку

ЖЕЉА Кад и мени дође час да мрети треба, Боже, дај да умрем у јесење ноћи, Насмејан и ведар, у младачкој моћи, Под раскошним сјајем септембарског неба.

Нека, жудно среће, човечанство прене У чекању страсном. Буди права мати, Дижи, стварај, руши, ко да нема мене, И дај срећу коју ја не могох дати'', — Ја бих тужна срца и погнута чела Рек̓о болну тајну што ме давно коље: ''Ја знам

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Па чак и онда када би је лице можда издало, ипак је Софка била уверена да је не може никоја надмашити. И, не дај Боже, да до тога дође. Софка је осећала да би онда била у стању све да баци.

| Али она га позва. — Дај руку! Он јој пружи слободно руку са испруженим и раширеним прстима, и то леву, јер му она беше ближе њој.

— Па колико можеш, Тоне. А за више даће Господ! — Дај Боже, дај Боже, снашке! И свакоме нека дâ што жели. А како је бата Мита? Чујете ли што за њ?

— Па колико можеш, Тоне. А за више даће Господ! — Дај Боже, дај Боже, снашке! И свакоме нека дâ што жели. А како је бата Мита? Чујете ли што за њ? — Јутрос ми долазио трговац.

Када одох код ње, она ме једва дочека: „Седи, Магдо! Од кад се нисмо виделе!“ И онда дај ракију, дај ово, дај оно, и одмах ово парче ми нуди. Чак је била одавна спремила, одавна увила у пешкир. „На, Магдо!

Када одох код ње, она ме једва дочека: „Седи, Магдо! Од кад се нисмо виделе!“ И онда дај ракију, дај ово, дај оно, и одмах ово парче ми нуди. Чак је била одавна спремила, одавна увила у пешкир. „На, Магдо!

Када одох код ње, она ме једва дочека: „Седи, Магдо! Од кад се нисмо виделе!“ И онда дај ракију, дај ово, дај оно, и одмах ово парче ми нуди. Чак је била одавна спремила, одавна увила у пешкир. „На, Магдо! Ово је за Софку.

Изиђе у кујну. Када је на светлости од огњишта и свеће угледаше, тетка јој само промуца: — Куда, Софкице? — Дај ми шал! Идем до куће, нешто сам заборавила.

То овде... Тако... Дај још... Све донеси!... Пошто наместише собу и пошто је Марко још једном прегледа, чизмама утапка, нарочито крајеве, |

И то не толико себе, колико Ахмета побратима, јер за Јусуфчића зна се да мора бити мртав; али, дај Боже, да се на томе заустави, а да ови његови и самога Ахмета са кућом не униште.

— Дај, да окуси штогод. — Ко? — погледа га у чуду ашчика. — Софка! Зар дете да не једе ништа, да ми је гладно. | — После ћ

Отвори, и узми. И све... Ти ћеш од њега кључ имати. Ти шта хоћеш, коме хоћеш, како хоћеш, чувај, дај, расипај... Све је твоје. — Знам, знам, тато. — Али једно само, Софке, Софке.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

То је све договором било и очекивало се. Уђоше, приставише пециво, па посједаше око огња. „Дај, чоче, да сквасимо пусто грло!“ рече сердар својима. Милица му принесе бардачић и купу. „А, гле!

Но ти се молим, Господару, дај ми карту на кнеза, нека ме чојак причека до јесени; продаћу нешто ситне стоке, а и измучићу што, па ћу га подмирити.

„Ујаче, ево ти младога домаћина; до сад га нијеси гледао!“ рече Стана, донијевши малога Милуна. „А јабуко моја! дај ми га амо!“ рече старац, па узе дијете у наручије. „Е очева лијепа глава — да га Бог поживи!“ „Сердарева тазбина!

“ рече Петар. „То је лако испричати!“ одговори Пејо. „Но прије да сквасимо зло грло, још по једном. Дај, Стане, соколе послужи!

У то и људи сви у гомили, дођоше из преграде. Мали је Милун ишао пред њима носећи луч. „Дај, Спасоје и ти Лука, растакните, па да се сјече!“ рече сердар.

И он тобоже хоће да се крсти а не умије, па мрси прстићима по грудима. Пошто се „одужише Богу“, посједаше. „Дај, Стаке!... Попу најпрвоме!“ мигну сердар. Дјевојка му поднесе чашу ракије.

“ „Мило свима, богме!“ прихватише остали. „Дај, жено,... камо то? Даруј ми попа!“ Јока предаде већ приручени дар, назунке једне. „А сад збогом!“ рече поп.

Писмо ће моје, с његовим заједно, стићи у Котор на твога пријатеља Адолфа Б* кога се и ја сјећам. Дај Боже да ово писмо нађе мога брата у животу и у здрављу и да он послуша стрика и своју несретну сестру.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

); из Библије (Неверни Тома, Јудин пољубац, од Понтија до Пилата); из молитава (не дај боже, боже помози, боже ме сачувај, сачувај нас боже и анђели божји итд.

Прву, средњу и последњу (чашу). — Одговори се кад ко пита: колико си чаша попио? Свежи, ликом, па не дај ником. — Одговори се у шали ономе који каже да га што боли? Сит весео, гладан плакао.

— Врана врани очију не вади. — Вук на вука ни у гори неће. — Зла шиваља дуг конац удева. — Дај злу што можеш, за не дат’ му што и не можеш. — Злу добра не учини, да те злијем не плати.

— Ко добро чини, боље дочека. — Чини добро, па и у воду баци. — Не губи се добро, кад је добру дато. — Сто пут дај, а једанпут не дај, ниси никад дао. — Брат ми није ког ми мати роди, него који ми добра чини.

— Чини добро, па и у воду баци. — Не губи се добро, кад је добру дато. — Сто пут дај, а једанпут не дај, ниси никад дао. — Брат ми није ког ми мати роди, него који ми добра чини. — Себи помоћ крати, тко је другом нијече.

— Паметан мисли што говори, а луд говори оно што мисли. — Паметан полако иде а брзо дође. — Не дај умље за безумље. — Мука учи памети. — Шупљу главу ветар носи. О НАУЦИ — Наука је једна мука, а одука двије.

— Нема зиме док не падне иње; ни пролећа док сунце не сине; ни радости док не делиш с киме. — Дај ти мени плачидруга, а певидруга је лако наћи. — Ако ми је брат, ма ми није друг. — Вјеран је друг најбољи брат.

— За образ даћу свашто, а образа ни за што. — Образ нема сто рала. — Све дај, а човјештва не дај. — Више ваља прст образа, него свијета благо. — Благо добром чину и светлом образу.

— За образ даћу свашто, а образа ни за што. — Образ нема сто рала. — Све дај, а човјештва не дај. — Више ваља прст образа, него свијета благо. — Благо добром чину и светлом образу.

— Ко бежи од прве среће, последња га рђа бије. — Бољи је драм среће, него сто ока памети. — Дај мени срећу, а знање кому ти драго. — Дај ми срећу, пак ме баци у врећу. — Средња је срећа најбоља.

— Бољи је драм среће, него сто ока памети. — Дај мени срећу, а знање кому ти драго. — Дај ми срећу, пак ме баци у врећу. — Средња је срећа најбоља. — Срећу моли да те испрати, а нек’ те не причека.

се како се лисица била уфатила у гвожђа, па на сваку руку обидовала да би се ослободила, те најпосле рекла: „Дај да мало заспем не би ли ме у спавању прошло!“ а у то приспије ловац и убије је. Моја кућа моја слобода.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Ето Турчина, да те посијече; већ дај мени твоју капу, а на теби моју, па бјежи уз брдо туда око воденице.“ Воденичар, видећи Турчина ђе трчи на коњу,

5. Бијело је, сир није; репато је, миш није; со лиже, во није. б. Бјела бјелу ћера преко б'јела поља: дај ми, бјело! б'јела љеба испод б'јела скута. 7. Божје саздање, љуцко створење, змија оседлана. 8.

” На то му чобан одговори: „Ако ћеш ми што дати, дај ми немушти језик, ако ли ми то не даш, а ти с Богом остај! мени друго не треба ништа.” Па пође да иде.

молим те! умрех од жеђи; дај ми чашу воде.” Царев син узме чашу воде па успе у буре, али како је он успе, одмах пукне један обруч на бурету.

За тим опет изађе глас из бурета: „За Бога, брате! умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде.” Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч.

По трећи пут изиђе глас из бурета: „За Бога, брате! умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде.” Царев син успе још једну чашу воде, пукне обруч и трећи; онда се буре распадне, а змај излети

све колац до коца, и на свакоме коцу по људска глава, само на једноме није била, и овај је колац све једнако викао „Дај баба главу.” Баба му ово све покаже, па му рече: „Видиш, ови су сви били у мене у најму, па нису могли кобиле сачувати.

” Онда баба изиђе на поље а царев јој син рече: „Е баба, ја сам тебе служио поштено, сад ми дај што смо погодили.” Баба му одговори: „Синко, што је погођено оно ваља да буде. Ето од дванаест коња бирај којега хоћеш.

Ето од дванаест коња бирај којега хоћеш.” А он рече баби: „Та шта ћу бирати, дај ми онога из буџака, губавог, за мене нису лепи.

” Али он | једнако остане на своме говорећи: „Дај ти мени кога ја хоћу, тако је погођено.” Баба не имајући куд камо, да му губавога коња, а он се онда с њом опрости па

врло јој је био мио, јер је дању био прстен а ноћу леп момак, пак јој говорио: „Кад дође време да ме узму од тебе, не дај ме никоме у руке, него удри мноме о земљу.

” Домаћин на то одговори: „Брате, ако имаш таку зверку, дај је овамо, ја ћу ти напунити галију самога сребра и злата, само ако је истина што кажеш.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

2, 4) не остави мене погинути! Јер знам да је милост твоја велика на мени и сада молим те, Владико, дај ми овај пут окончати! И ово рекавши, посла по богодароване му синове.

Да, већ слушао сам како си благословио наследство своје, али и сада свој последњи благослов дај им!“ А он, подигавши руке, поче са сузама говорити: „Тројице Света, Боже наш, славим те, и благосиљам те, и молим те

Отежаног дремањем варљивим подигни ме својим заступништвом, мати Божија, не дај ме да усним у греховној смрти, предстатеља те и наставника својему животу сви имамо!

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Новине опет о летећим тањирима! ЦМИЉА: Мислиш да има људи на другим планетама? СТАВРА: Дај Боже да има! ЦМИЉА: Што дај Боже? СТАВРА: За нас би добро било ако има! ЦМИЉА: Не знам због чега добро!

ЦМИЉА: Мислиш да има људи на другим планетама? СТАВРА: Дај Боже да има! ЦМИЉА: Што дај Боже? СТАВРА: За нас би добро било ако има! ЦМИЉА: Не знам због чега добро!

ЦМИЉА: Мени се богме не би смучило, ја би то друкчије! ИКОНИЈА: Свако мисли да ће друкчије! Дај те шкембиће! И не мораш увек палац думочиш! Рекла сам ти икс пута!

Знам један такав случај, бекрија, женскарош, а после женидбе светац! Ни дај си Боже онај човек! ИКОНИЈА: Само би му још то фалило!

АНЂЕЛКО: Имаш ли неку батеринску лампу? ИКОНИЈА: Немам, имам свећу. АНЂЕЛКО: Дај шта било! Остави врата, вако, отворена, да пада светлост! Па, ако не може, мајку му, подупри столицом!

Ајде, не бој се, ја сам! Фала Богу док боли, а кад престане... Па подувати га, мајку му, ниси богаљ! Дај да га склонимо с ове кишетине. ЦМИЉА: Где ћеш с њим ноћас? ИКОНИЈА: Где ћу, него у кујну!

Гледају око себе са великом опрезношћу.) ТАНАСКО: Отишли су, госкапетане! МАНОЈЛО: Дај ми вамо ту батерију и секцију! Заузми положај иза оне бандере!

Сумарени? Кажете баш тако: сумарени? Је ли то нешто на јапанском? Све смо побркали, дај да се прво средимо! Мозак боље ради с пуним стомаком! Алал ти вера, војничино, тако и треба: кашику на готовс!

Једној убици? ИКОНИЈА: Само још и ви окрените на свађу! И који је теби андрак данас? Дај да се мало заложимо, како налаже обичај! Црна моја Госпава, црна Госпава! Ајде, послужте се!

Морам да стигнем, биће прозивање! ИКОНИЈА: Мени причаш! Ти и састанак огранка! Стави тај лонац у ту шерпу! Дај ми то вамо! Помози ми ову веш-корпу да понесем! Састанак огранка! Накрени вамо тај кишобран!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

И када знаш, бар ти ћути. И иди тамо, доле, ако сад ови, фамилија и родбина наша, долазе, задржавај, не дај да се овамо пењу, лармају. САУГА (одлази лево). МАРИЈА (гледа око себе да ли је све у реду.

ВЕЛА (спушта леген на столицу коју јој намешта све крва). ЈОВЧА (излази. Пружа руке ка легену да се умива): Дај! ВЕЛА (полива га). МАРИЈА (Софији, показујући на собу): Иди и отвори прозоре.

Ја теби лепо говорих: Гледај, гледај док бата Јовча није дошао, стежи га, не дај му да се толико проневаљали; али ти: Не могу, шта могу ја? Он је већ велики, већ домаћин, свој господар...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

о, свемогући боже, дајући, царе свету, по|дај им и дух Петра Великога! „Познајте дрво од плода његова, — говори свето јеванђелије — ,,неплодно дрво сече се и на

И мени овако дај, боже, провести живот! По протеченију ове три године нађе се у мојој кеси око сто венетски[х] цекина.

гди ја моје цекине држим, говорећи да није „ѕенза рисхио”, то јест безбедно, „да и[х] са собом којекуда носиш, но дај да ти и[х] сачувам. Ја, већ на то приуготовљен, кажем му у кога су.

Кипријан Критски, Максим Ларисиотски - никада нисам на ове људе погледао да не помислим: „Овакове, вечни боже, дај христјанству епископе!” Но, мучно ће од њи[х] који тамо доћи, јер к тому они заната не знаду, а неће да га уче.

” „И ја ћу с тобом“, отвештам ја, „навластито да би чрез тебе к већем совершенству јелинскога језика постигао.” „Дај руку!” „На!” А кад ово нашим Хормовицем обзнанимо, срдечно се возрадују.

А бедни и удручени христјани од калуђера! Но шта ће им ови казати кад нигде ништа друго под небом не знаду него - дај милостињу, дај све, што год имаш, а ти умири од глади, и мрзи и проклињи све људе на свету који твоје вере и закона

Но шта ће им ови казати кад нигде ништа друго под небом не знаду него - дај милостињу, дај све, што год имаш, а ти умири од глади, и мрзи и проклињи све људе на свету који твоје вере и закона нису!

књиге сваки дан састављају, пишу и на свет издају, жалост нападаше на мене кад би[х] год помислио како код нас вичу - „Дај носи књиге из Русије.” А какве књиге?

давати, као да сам свему Бечу дужан, и све погледам, кад на десно, кад на лево, да ме ко за врат не шчепа и не викне: дај плати што си дужан! Пак да ме дланови не сврбу? Чудим се што ми кожа с миром на леђи стоји!

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Камо вам остала дица? — Сраме се, па се сакрила иза таре — вели домаћица. — Ајде вечерајте, живи били! Стипане, дај да се и ми заложимо. И ти ћеш са мном вечерати, Јеролиме!

— Таа-а-ко! А оћеш ли дати браћи да сквасе грла?... Јесте ли вечерали, људи? — Јесмо, јесмо! — Таа-а-ко! Па дај да пију! — Вала! вала! Кушмељ узе бардак испред дјеце, па крену пут бачве, али га Ркалина устави.

Тако је трајало све јутро. Најпослинак Јере тијаше да дâ, али му Бакоња рече: „Не дај, ћако, јере сам се ја прикрâ кад су се разговарали, па сам чуја ди говоре да је вино по другим селима скупље од

“ — Бакоња извади из торбице њеко писмо завијено новинама. — Дај амо! — викну кнез. — Одма дај амо ту књигу! — Ма шта може бити то? — рече Кењо с малом душом. — Шта може бити?

“ — Бакоња извади из торбице њеко писмо завијено новинама. — Дај амо! — викну кнез. — Одма дај амо ту књигу! — Ма шта може бити то? — рече Кењо с малом душом. — Шта може бити?

— Дај, дите! — викну опет кнез. — Ја ћу одма Кења свезати и одвести у град, кад већ има лепорат. Шта да губу штедимо...

— викну опет кнез. — Ја ћу одма Кења свезати и одвести у град, кад већ има лепорат. Шта да губу штедимо... Дај, Барице, коноп. — О Исусе слатки! Дивице причиста! Јозефе праведни! — кличе Барица уставши.

? — узвикну Барица, па колико је била весела наточи чашицу ракије и понуди Кењу. А кнез се упути к њему, викнувши: — Дај крунаше одма! — Шта? Да вратим?... Кнез га шчепа и нареди Барици да извади талијере.

Први приступи ђакон Чимавица, те цјелива гвардијана у руку, рекавши: — На здравље вам младо лито. Дај боже да и’ много доживите!

— Е, па у име тога да сте ми здрави! — настави Тртак. — За здравље ови вридни дијака и њиове липе младости. Бог им дај да доживе оно за чим иђу! Слуге поустајаше и скидоше капе.

Допадоше сви. Врата разврнута. Уљегоше сви заједно. Крава нема. — Ајме мени, нема их! — рече говедар. Дундак поче: „Дај ми каву с мликом!...“ — Нема млика, шјор!... „А зашто нема млика?...“ — Зато што су приковођани повели краве, шјор!...

— Натраг, пасји скоте! Нико да се одавде макâ није, него да ме свак слуша... Ножић ми дај когод и воде донесите! Та не видите ли да је човик при смрти! Брзо, двојица донесите штрамац (душек) из његове камаре.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

ЈЕ БУДИЛА МИР 2 РУКЕ БОЛА 3 ОТВОРИ СВУ ТИШИНУ 4 ОПРОСТИ КАМЕНУ ШТО ЋУТИ 5 О ВРАТИ СЕ 6 БУКЕТ 7 О ДАЈ МИ 8 ПЕСМА И СМРТ 9 ЈЕДНО СИГУРНО ВЕЧЕ 10 ТУГОВАНКА НАД ВЕЛИКИМ СИВИМ ПРЕДЕЛОМ 11 УСНУЛИ КАВЕЗ 12 НИТИ 13 КАМЕНА

Зар није црно ко флор? И песма: да л плави вир? Или кап пала на зид? Само је будила мир. РУКЕ БОЛА Дај речи густе ко смола И речи као крв неопходне За наше празне руке бола Подигнуте у светло подне.

РУКЕ БОЛА Дај речи густе ко смола И речи као крв неопходне За наше празне руке бола Подигнуте у светло подне. Дај ону страшну реч што тоне Још непробуђена у мрак меса Од које груди мукло звоне Као негледана кап небеса.

Дај ону страшну реч што тоне Још непробуђена у мрак меса Од које груди мукло звоне Као негледана кап небеса. Дај речи које имају тело И у телу срце црвено, Све оне које ће горко чело Наћи у свету разбијено.

Дај речи које имају тело И у телу срце црвено, Све оне које ће горко чело Наћи у свету разбијено. Дај речи горде ко мач топола За наше празне руке бола.

Под очима трава мирно веје. Жута се лала у њој злати И клати и тако теку сати. О ДАЈ МИ О дај ми успаванку од слапа У будни сан што обара И свет непознати отвара Као раширена мапа.

Под очима трава мирно веје. Жута се лала у њој злати И клати и тако теку сати. О ДАЈ МИ О дај ми успаванку од слапа У будни сан што обара И свет непознати отвара Као раширена мапа.

Ако за реч већ нема спаса О дај ми бар успаванку без гласа. ПЕСМА И СМРТ Ова песма нема оштрих зуба, Све је у њој голо ћутање и мир И спори долазак

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Аћим се стресе. Ја више не постојим. Ја сам ишчупан, хтеде да викне. По њему звечи сув, изломљен лавеж. — Ђорђе, дај овоме пет стотина дуката, и да га моје очи више не виде у кући. Губите се, нећу исти ваздух да удишемо.

Ђорђе је не чу и настави: — ...Осилила си се, па хоћеш и с јединим братом да ме посвађаш. — Добро, Ђорђе, дај му све, немам право. Ти си мушко. — Све да му дам?... Па све ћу му и дати! Морам све да му дам.

Појешће свиња, не дај! Изгореће... — бунца, придиже се са сламарице на поду и баца да их заштити, увек на супротну страну од корита са

— Вепар гори, не дај децу, не дај левог, он је први, мој отац ће да дође, ух! Свиња проклета! — Анђа се придиже, виче, бацака по слепљеној,

— Вепар гори, не дај децу, не дај левог, он је први, мој отац ће да дође, ух! Свиња проклета! — Анђа се придиже, виче, бацака по слепљеној, поцепаној

Види га, Ђорђе, какав је рутавко. Тај ће бити већи газда од тебе. За трице ће да те кули. — Јури вепра, не дај, терај га из куће, Толе... Због тебе, несрећница, пати. Уклео си је. Осушио се, јаловак си. Не рађам ја теби слуге.

До под мишке набио бих те у земљу. Чекај док сване, сутра ћу ја тебе! Анђу мало попусти грозница. — Дај ми да их подојим... Тола јој прво пружи „десног“. — Што си мањи од брата? — рече.

Стреса ме... — Наложићу, усијаће се оџак. У Прерову има доста плотова. Све ћу их ноћас почупати. — Узми овога, дај ми „левог“. — Колики је! Одакле се извуче, бога ти? Хајде, вуци, шта чекаш. Још неки месец па ћуја тебе ракијом.

— Од подне му није Добро. Зови сутра попа да му очита молитву. — Не треба њему молитва. Спава му се. Дај ми га. Тола спусти дете у корито, помисли да им је зима, скиде гуњ са себе и покри их.

Рат су неком објавили... Ђорђе се намршти од гадне и мутне помисли. — Још донеси! Дај свима овим окламишима нек пију! — Викну и показа руком на луде у кафани. — Нек пију док могу!

Војске су ништа. деца су ништа. Странке су ништа. Жене су ништа... Очеви су ништа. Ви сте ништа! Ико, дај им ракије док не поцркају! Видиш ли да чуче око мене као кучићи? — Ђорђе испи чашу До дна. Грч му нагрди лице.

стечајем извуче се испод стола, подиже шубару и, држећи је прстима, нежно му је стави на главу, шапћући му у уво: — Дај ми банку! Ђорђе га не чу од пијане дреке која зали кафану.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Не даш се? — свађао се с неким кога она није могла да види. — Па, и не дај! Да видимо ко је јачи! — притајивши се, она чу како се дечак с пањићем свађа, улагује му се, куне га, хвали.

« помисли и сав претрну кад жабац Троглавац проговори људским гласом, али тако громовито да се цело небо тресло: — Дај воде! Дечак се од страха окамени. Свуда око њих титрала је врела небеска плавет. Где ту да нађеш извор? Да нађеш реку?

Дечак се од страха окамени. Свуда око њих титрала је врела небеска плавет. Где ту да нађеш извор? Да нађеш реку? — Дај воде! — исколачи Троглавац очи велике као бундеве. — Или ћу те овога часа прогутати!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

— Па дај, Јоване, дај одмах! Све треба, а школе понајпре! Али када је Добрача, нешто касније, сасвим охрабрен што су његовој

— Па дај, Јоване, дај одмах! Све треба, а школе понајпре! Али када је Добрача, нешто касније, сасвим охрабрен што су његовој жељи подједнако

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

дижите школе, Деца вас моле! „Скини ми, бабо, с чела облаке; Не дај ме, бабо, у просијаке! Не штеди, бабо, рад добра мога, Смилуј се, бабо, тако ти Бога!

Ј. Дучић ЛXXВ ЖЕЉА Кад и мени дође час да мрети треба, Боже, дај да умрем у јесење ноћи, Насмејан и ведар у младачкој моћи, Под раскошним сјајем септембарског неба! Смрт је тако лака.

О победна сило, чиста јаловости! О жалости општа, - жртво, сестро, друго, О крином венчана кнегињо, опрости! И дај да у крило то положим уско Ово лудо срце што престаје бити, Што га вихор страсти вековима пљуск'о, Ал' што оста часно,

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Краљ се подиже са свог седишта и викну: „Украдена четвртина злата? - Хуља, лоповчина! - Тако да ми подвали! - Дај га, Еразистрате сместа ухапсити и предати џелату у руке!

Кад се тај гнев у њему помало стиша, рече он свом ризничару: „Дај ми прстен, а круну врати у ризницу!“ Кад Еразистратос оде, обрати се Хијерон Архимеду: „Како мислиш, рођаче, о овој

„Добар оклоп, доброме јунаку! Имаћеш га, бољег но што га је Орландо носио!“ - Дон Алфонзо ће понизно да ме замоли: „Дај ми, Мардохају, пара!“ - Дај ми, доне, добар залог, а је ћу ти избројати златнике на длан!

Имаћеш га, бољег но што га је Орландо носио!“ - Дон Алфонзо ће понизно да ме замоли: „Дај ми, Мардохају, пара!“ - Дај ми, доне, добар залог, а је ћу ти избројати златнике на длан!

Коперник проучи пажљиво каталог књига, па рече: „Дај ми, молим те, Велику Синтаксу Клаудија Птолемаја“. Ђироламо оде до једне од полица и донесе му оданде један особито

Његов сусед потапша га по рамену. „А што си се тако скљокао, драги Ото?“ „Дај Боже да буде тако као што наш храбри командант говори!“ Фалкенбергу не умаче овај разговор.

Он ме погледа добродушно, очинским погледом. „Али - не дај Боже да на себи искусите - живот је тешка борба. Тако стоји написано у књизи судбине!

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

А чим наступи замор на маршу, онда запишти командант батаљона: — Ресимић, дај такт! Он почине да се спрема: удешава товар, намешта добош, попушта каише да лакше дише и отпетљава маљице.

А шегрти, испред дућана, задевају га: — Еј, Секула, попише ти бозу. — Секула, дај две чаше за маријаш. Он полако отвара очи, гледа око себе, трепће и изговара једну једину реч, гадну и непознату ван

“ Сећаш ли се?... Пита се човек, него шта! Нема ту само: дај живот. Хоћу да ми кажеш зашто да ти га дам, јест, зашто да ти га дам, чиме си ме то задужила, ти бездушна отаџбино?

Него, кажем ти, таку жену ти мен' дај к'о моја што је. Једаред, бога ти... слушај ово да ти причам. Одем у Београд за еспап, неку меку робу да узмем, знаш.

Загрли ме, иди, иди брзо, убери, брзо бери оне љиљане пуне руке, моје љиљане ... све, донеси ми, љуби ме, дај ми, закити се, украси ме, окити себе, молим те ... све моје љиљане, диши, удиши јако, живи, радуј се, живи!

„Чим“, вели, „овом ситом и бесном Београду понестане пара, а он дај неко славље, измисли тек ма шта било, то они јадни и блесави депутирци, отуд из народа, поне си и потроши сву ону, с

— И ја сам, браћо — рече сељак. — Чујмо; чујмо! — заори се са свих страна, и сви се окретоше од Ивана Илића. — Дај Боже! — прекрсти се онај сељак. Па га подигоше на једну тезгу. — Хоћете ли да чујете? — рече он опет.

И да је само тога дана, он, не дај Боже, попустио на Буковој Глави, неспречен, непријатељ би се башкарио у Нишу, а ми данас не би били победиоци.

Дакле, један глас из публике (и то некаквога Јоце Вијакера) добаци Лепиру овако: — Држ’ се, вели, Лепире, не дај се!

Па чека она докле он прилази благајни и тражи: — Дај нам, — вели — Васићу, рођаче, два прва места. И вади кесу иза свиленог силавае, одмотава, одбројава, и плаћа нешто

— Е није, здравља ми, и пара, е није очију ми, е није, вељу, тако ми... — Де, де, добро, — попушта он — не куни се, дај ми три гроша, џаба ти пара!

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Ох, што је Масно--о-о! — повика Митко, лупајући ножем о пањ. — Дај пречњаке овамо! — викну неко испред каване. — Молим, ја сам се пре абоновао — одговори апотекар.

— Па видиш, ваљад’, да пристајем... морам! — Дакле, сигурно? — Сигурно! — Е, дај руку! Ђурица пружи своју хладну као лед руку, коју Вујо дохвати и стеже својим коштуњавим прстима.

Сретен пође уз њу. — Ја, знаш, обилазио пшеницу, па видим тебе да идеш оздо са судовима... па вељу, дај да причекам... Знаш, онога... пшеница ми много добра : биће сто крстина.

Видећи да је Вујо расположен, он лупну о сто. Прљаво слушче са масном запрегачом појави се на вратима. — Дај нам Дарвина!

Шта раде тамо, траже ли ме? — Не брини за то, него дај да спремамо то оружје. — Све сам прегледао, почистио, наредио сваку као сат.

— Не брини за то, него дај да спремамо то оружје. — Све сам прегледао, почистио, наредио сваку као сат. — Дај — дер овамо — рече Вујо, и узе једну по једну пушку, те их прегледа и, нашашви све у реду остави их. — Тако, соколе!

Па сад отвори очи. Учи се од њега, јер је вешт, пусник; али му не дај да коље и сече. Што год нађете новца, да узмеш све ти, па да донесеш право мени.

Ја ћу се после са њима накусурати по нашој погодби, али им ти не дај ни паре. — Јеси ли и Радовану казао то за новце? — Јесам.

— Зар нећеш чекати, тајо, да се испече погача? — Море, дај што било. Имамо посла. Жене се пожурише, а Милош оде у подрум, те донесе оцу пљоску с ракијом.

Ђурица погледа Сремца, а овај одмах отрча у кућу, и наскоро затим деца се умирише. — Брже паре дај, немамо кад да разговарамо с тобом! — викну Радован и опет подиже нож.

Вују не би право, али одговори обичним гласом: — Је ли доста два дуката? Баби не треба више. — Дај ми, засад, десет. — Хм... да ли ће бити... Ја ти нисам ни казао куд сам шта раздавао.

— Што ће ти сад паре? — Без њих се ништа не може, то знам. А ја их морам сад бацати на све стране. — Па добро, дај да гледамо коју прилику још ове недеље.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Колико ћеш новаца? А старац му рече: — Ја новаца нећу, да ме ко за њих убије, него дај ми ону стару кабаницу иза врата. А враг му рече: — Бољи би ти били новци.

А свети Петар рече: — Добро, па што тражиш за њих? — Начини ми — рече старац кулу до небеса, и дај ми у њој свега доста, и да живим девет стотина година, па ћy ти онда дати.

Али се старац наљути па рече: — Богме нећу још, него ми продуљи још триста година, или ми дај моје овце. Кад то чује свети Петар, отиде па каже господу, а бог рече: — Па нека му још и то буде.

На то му чобан одговори: — Ако ћеш ми што дати, дај ми немушти језик; ако ли ми то не даш, а ти збогом остај! Мени друго не треба ништа. — Па пође да иде.

снаге, рећи ће један дан матери: — Вала, мати, срамота је да ми просимо када сам ја, хвала богу, поодрастао; него дај да ми продамо оно мало башчице па да купимо коња, могао бих ја већ дрва годити па се обоје хранити, а да другоме не

Ако ћеш ми дати што, дај ми прстен с руке, а ако ми прстен нећеш дати, ја ти нећу ништа друго. Цар му је давао шта хоће друго, само не прстен,

Када су тога јабанџију пред дара извели, цар без сувала, без џевапа осуди јабанџију на смрт. Баџа ће на то цару: — Дај, царе, мени два џелата, па ћy га погубити.

Него, царе, дај ми два поуздана и јака друга, који ће ме носити, јера ја као сакат не бих могао отићи. Цар му одмах даде, и они га

једно велико буре са гвозденим обручима одврањено, па из њега изиђе глас: — Забога, брате, молим те, умрех од жеђи; дај ми чашу воде. Царев син узме чашу воде па успе у буре, али како је он успе, одмах пукне један обруч на бурету.

Затим опет изиђе глас из бурета: — Забога, брате, умрех од, жеђи; дај ми још једну чашу воде. Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч.

По трећи пут изиђе глас из бурета: — Забога, брате, умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде. Царев син успе још једину чашу воде, пукне обруч и трећи; онда се буре расападне, а змај

све колац до коца, и на свакоме коцу по људска глава, само на једноме није била, и овај је колац све једнако викао: — Дај, баба, главу.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

А и ми сви смо ситна риба! Грке ми дај, дај ми Хомера, Пиндара, Демостена, Платона, Пракситела, Фидију, Софокла и стотине других који су говорили језиком

А и ми сви смо ситна риба! Грке ми дај, дај ми Хомера, Пиндара, Демостена, Платона, Пракситела, Фидију, Софокла и стотине других који су говорили језиком богова и

Њих ми дај, а на част ти твој Морзе, Макормик, Хоув, Ериксон и остала војска материјалиста која је учествовала на изложби у Филаде

Ћипико, Иво - Приповетке

—Двије цедуље за ме и за овога, — и покаже на сина. —Куда ћеш? —У О... —Дај новац! — и пружи руку. —Колико? —Двије круне и двадесет! Дај, брзо! Жена се скањива.

—Куда ћеш? —У О... —Дај новац! — и пружи руку. —Колико? —Двије круне и двадесет! Дај, брзо! Жена се скањива. Најпослије смисли се, развеже мараму и пружи му круну. — Ча? 'Ајде к врагу!

— Ето све! прегори се Цвета и истресе новаи у његову руку. Агент брзо преброја. —Још двадесет хелера. Дај! Ала! —Немам више! —Онда што занрветаш, бештијо! — и утисне јој силом новац у руку. Други нахрупише да потпуно плате.

— И, уозбиљивши се, смишљено надода: Да би' ја и хтија, неће мали пук!... — Али, човјече, дај се разлогу! Нико вам не креће у свеца... — Онда ча је било и потриба метнит другога на његово пристоље?

Ко вам је узрочан што не знате да у О ч е н а ш у говори: „Дај нам га и данас!“? А ви хоћете да уштедите од залогаја и истргосте се од рада, као да знате што вас сутра чека!

— Чујеш ли звоно, Морача? Пријети, опомиње...Дај ми руку! — Што ће ти моја рука? — одврати навлаш презриво жена од њега. — Иди гдје си досада био! — Морача!

Растанимо се барем у миру! Чујеш ли звоно? —Иди кажем ти! —Кад хоћеш, идем... Али ми руку твоју дај!... Дај ми твоју руку.... Идем! — рече у сузама парон Зорзи кад се жена срдито одмаче од њега.

Растанимо се барем у миру! Чујеш ли звоно? —Иди кажем ти! —Кад хоћеш, идем... Али ми руку твоју дај!... Дај ми твоју руку.... Идем! — рече у сузама парон Зорзи кад се жена срдито одмаче од њега. Полако силази низа стуба.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Она не даје ни прсте ни руку док јој отац мало љутито не рекне: „Ајде, ајде, дај руку. Ја сам те дао њима, и ти одсад њима припадаш“.

Ја сам те дао њима, и ти одсад њима припадаш“. Тада девојке певају ову тужну, помало и језовиту песму: Не дај ме, мале, не дај ме! Паде ми магла на главу. – Не бој се, ћерко, не бој се! Не ти је магла на главу.

Тада девојке певају ову тужну, помало и језовиту песму: Не дај ме, мале, не дај ме! Паде ми магла на главу. – Не бој се, ћерко, не бој се! Не ти је магла на главу. Не дај ме, мајко, не дај ме!

Паде ми магла на главу. – Не бој се, ћерко, не бој се! Не ти је магла на главу. Не дај ме, мајко, не дај ме! Паде ми соко на руку. – Не бој се, ћерко, не бој се! Не ти је соко на руку.

Паде ми магла на главу. – Не бој се, ћерко, не бој се! Не ти је магла на главу. Не дај ме, мајко, не дај ме! Паде ми соко на руку. – Не бој се, ћерко, не бој се! Не ти је соко на руку. Но ти је прстен на руку.

Паде ми соко на руку. – Не бој се, ћерко, не бој се! Не ти је соко на руку. Но ти је прстен на руку. Не дај ме, стара, не дај ме! Паде ми змија на ноге. – Не бој се, душо, не бој се!

– Не бој се, ћерко, не бој се! Не ти је соко на руку. Но ти је прстен на руку. Не дај ме, стара, не дај ме! Паде ми змија на ноге. – Не бој се, душо, не бој се! Не ти је змија на ногам, Но ти су жуте папуче.

Којој од ових књига сте у овом тренутку најближе? Или су ваше намере битно другачије? Дај боже да бар једну од тих трију могућих књига напишем. Свака од њих, међутим, захтева дуг и систематски рад.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

САВКА: Ех, то... на то немој ни да рачунаш, где бих ја то дирала! Једва сам скупила да ми се нађе не дај, боже!... ЖИВКА: Боже, тетка-Савка, ти па као да ти ми то нећемо вратити.

Како да се смирим, смирио се он дабогда никакав! (Плане.) Васо, дај ми пушку; чујеш ли, пушку ми дај да убијем скота. Пушку ми дај... или немој... ВАСА: Па дабоме да нећу!

Како да се смирим, смирио се он дабогда никакав! (Плане.) Васо, дај ми пушку; чујеш ли, пушку ми дај да убијем скота. Пушку ми дај... или немој... ВАСА: Па дабоме да нећу! ЖИВКА: Иди, иди ми купи мишомор.

(Плане.) Васо, дај ми пушку; чујеш ли, пушку ми дај да убијем скота. Пушку ми дај... или немој... ВАСА: Па дабоме да нећу! ЖИВКА: Иди, иди ми купи мишомор. Чујеш ли шта ти кажем, иди ми купи мишомор!

Јер, видиш, овако, без тога, могу они њему рећи: „Брате Симо, ти си цео кабинет обрукао, па да спасеш углед кабинету, дај ти, брате Симо, оставку!” ЧЕДА (још усхићенији): Ала би то дивно било! ВАСА: Које? ЧЕДА: Па то!

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

А нама он ништа неће да каже. Ни 'болан сам', ни 'ох', ни 'овде ме боли', ни 'ово ми се једе, пало ми на ум, дај ми, мајко. . . ' Ништа, ништа, синко! Само тако ћути”.

Нека као пример послужи следећа заповедна реченица: „Дај сестри своју свеску”. Прво, јаче се може нагласити свака од четирију речи (што обележавамо курзивом), и то је

(што обележавамо курзивом), и то је повезано с делимичном изменом смисла (на шта упозоравамо речима у загради): (1) „Дај сестри своју свеску” (а не оловку); (2) „Дај сестри своју (а не братовљеву) свеску”; „Дај сестри (а не брату) своју

с делимичном изменом смисла (на шта упозоравамо речима у загради): (1) „Дај сестри своју свеску” (а не оловку); (2) „Дај сестри своју (а не братовљеву) свеску”; „Дај сестри (а не брату) своју свеску”; (4) „Дај (а не да је задржиш) сестри

речима у загради): (1) „Дај сестри своју свеску” (а не оловку); (2) „Дај сестри своју (а не братовљеву) свеску”; „Дај сестри (а не брату) своју свеску”; (4) „Дај (а не да је задржиш) сестри своју свеску”.

свеску” (а не оловку); (2) „Дај сестри своју (а не братовљеву) свеску”; „Дај сестри (а не брату) своју свеску”; (4) „Дај (а не да је задржиш) сестри своју свеску”. Различно наглашавање заправо је премештање експираторног притиска.

Паузу обележавамо зарезом: (1) „Дај сестри своју, свеску”; (2) „Дај сестри, своју свеску”; (З) „Дај, сестри своју свеску”.

Паузу обележавамо зарезом: (1) „Дај сестри своју, свеску”; (2) „Дај сестри, своју свеску”; (З) „Дај, сестри своју свеску”.

Паузу обележавамо зарезом: (1) „Дај сестри своју, свеску”; (2) „Дај сестри, своју свеску”; (З) „Дај, сестри своју свеску”. Треће, може се мењати ред речи, што такође корелира са променом смисла.

Треће, може се мењати ред речи, што такође корелира са променом смисла. Ево, само неких могућности: (1) „Сестри дај своју свеску”; (2) „Своју свеску дај сестри”; (З) „Дај своју свеску сестри”; (4) „Свеску своју сестри дај”.

Ево, само неких могућности: (1) „Сестри дај своју свеску”; (2) „Своју свеску дај сестри”; (З) „Дај своју свеску сестри”; (4) „Свеску своју сестри дај”.

Ево, само неких могућности: (1) „Сестри дај своју свеску”; (2) „Своју свеску дај сестри”; (З) „Дај своју свеску сестри”; (4) „Свеску своју сестри дај”.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Лековац је он. А од Лековаца неки су већ муфтије и мудеризи, па и они што се крсте — дај, Боже, да постану владике, а он ће да хајдукује!... Сточарство је у Гори уништено и настала дотле незнана печалба.

Док њено дете искрај огња изненадно и избезумљено не врисну — Турчин!.. Не дај, дадо!.. Турчин!.. На детињу вриску Богдана се плаховито прену и спази надно куће, недалеко од врата, својега мужа.

Али гост... Ради овога прага и ђетета!... Причекај... Затвори врата... Разговорићемо... Дај ми да погледам своје дијете! — Куку мени, што нас овако ојади!

— Што да не, ако је Бог дао, Богдана!... То ми закон не забрањује... Е, Вино и крметину само не спомињи... Дај донеси да попијемо по коју!...

Тур-чин, жено, до вијека и амина, ако ти очи помажу!... Закамени, па само дај ракије!.. Богдана се уздржа, јер виде да га ракија још није потпуно освојила.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Та што бунцаш! Буди свесан! Гле, крвав си, модар, блед. „Ујео ме голуб бесан, Па му пуштам крв на мед.“ Дај ми руку да опипам Жилу како бије. — „Хе! Немам руке: њоме сипам Белу клетву поврх ње.

“ »Орао« 1891. У СВАТОВИ ЈЕДНЕ СРПКИЊЕ која полажаше за туђинца Дај ти, Боже, добру срећу! — Али свати твоји ћуте. И на твоме бледом челу Облаци се неки муте.

— Али свати твоји ћуте. И на твоме бледом челу Облаци се неки муте. Дај ти, Боже, добру срећу — Ал’ мени се тешко дише. Рузмарине слуга дели, А рузмарин не мирише.

Дај ти, Боже, добру срећу — Ал’ мени се тешко дише. Рузмарине слуга дели, А рузмарин не мирише. Дај ти, Боже, добру срећу! — Али коло не хвата се. Суморне су твоје дрýге, Не чујемо слатке гласе.

Дај ти, Боже, добру срећу! — Али коло не хвата се. Суморне су твоје дрýге, Не чујемо слатке гласе. Дај ти, Боже, добру срећу! — Благослов ти отац даје, А мали те братац гледи Као да те не познаје.

Дај ти, Боже, добру срећу! — Благослов ти отац даје, А мали те братац гледи Као да те не познаје. Дај ти, Боже, добру срећу И закриље од свих зала — Ал’ да ј’ жива твоја мајка, Грозно би се заплакала.

Сад га носе... а ја клечим пред том сликом драгом. Дуни, ветре, сада дуни целом својом снагом! Не дај светлост да се спусти у мрачно местанце, Разби ковчег, као што је он разбио ланце, Ковчег разби, пепео проспи па у

»Невен« 1882. БОГАТАШ И УБОГИ ЛАЗАР (Уз слику) „Глад ме мори, дај ми јести, Ако ти је душа драга!“ А богаташ пир пирује — Презире га, не слуша га.

“ А богаташ пир пирује — Презире га, не слуша га. „Глад ме мори, дај ми чега; Невоља ми преголема!“ А богаташ свега има — Ал’ милости само нема.

„Глад ме мори, дај ми чега; Невоља ми преголема!“ А богаташ свега има — Ал’ милости само нема. „Дај ми само мрве оне Што са стола падну твога!“ А богатиш има тога, Ал’ је срца каменога. Нећу даље...

Кад већ мора бити боја, Бар таквог нам не дај, Боже, Каквог боја међу браћом Тек им душман желит’ може. Кад се мора много згазит’ На мегдану братског трења,

Па како је лепо пио, Лепо плати, Пошô ј’, ал’ је преумио, Па се врати. „Дај, крчмару, бокал вина О поноћи! Да не морам, вели, сутра Опет доћи.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА: Крави сена, ух! ух! (метне мараму на нос) ала смрдиш! Анчице, Анчице, дај мало ватре да се окади соба. Иди украј, не могу да трпим смрад од тебе.

Анчице, Анчице! (АНЧА донесе ватру, и почне кадити.) ФЕМА: Ах, Анчице, како ми је зло, подузима ме мука. Дај мало сирћета под нос. (Анча јој донесе.) ФЕМА: Тако, сад ми је већ лакше.

ФЕМА: Ух, ух! Иди, док нисам све повратила. Анчице, дај сирћета! ЈОВАН: Немојте, сад ћу ја сам донети. (Пође.) ФЕМА: Гурбијан, безобразник, ти си за свињара а не за

(Грли је). ЕВИЦА: Ја не знам ништа, гди су ти новци, и откуда су ВАСИЛИЈЕ: Гди су ми, откуда су ми? Дај само решконту, пак ћеш видети. До по сата пуне три кесе дуката донећу ти. ЕВИЦА: Ал’ ћеду бити жути! Благо Нама!

До по сата пуне три кесе дуката донећу ти. ЕВИЦА: Ал’ ћеду бити жути! Благо Нама! ВАСИЛИЈЕ: Сад дај решконту, не могу више да чекам. ЕВИЦА: Какву решконту? ВАСИЛИЈЕ: Забога, решконту, ја сам је код тебе оставио.

ЕВИЦА: Ниси ти мени никакву решконту дао. ВАСИЛИЈЕ: Како ти нисам дао кад је остала у твојој руци? дај овамо, немој ме толико мучити. ЕВИЦА: Ти сниваш, ја не знам ни за какову решконту. ВАСИЛИЈЕ: Ха! Ето женске верности!

ВАСИЛИЈЕ: Ха! Ето женске верности! Евице, то је лепо? Тако ли ти мене милујеш? Дај решконту, забога немој ме убити! ЕВИЦА: Ја не знам шта си ти полудио. ВАСИЛИЈЕ: Полудио. (Плаче.

То је лепо да убијеш сиромâ момка... Евице, ја знам да се ти шалиш, само оћеш да ме намучиш; дај решконту, да примим новце, па онда узми колико оћеш. ЕВИЦА: Убио ме бог ако знам о каквој решконти!

МИТАР: Бре говори људски, зашто ако те окупим, нећеш се знати ни ти, ни твој језик. Решконту дај овамо! РУЖИЧИЋ: Да претворитсја в камен моје тјело, ашче знам за какову решконту.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Ох, гипка слико варке, варко жива, кад камен вида њено лице бива. Дај ми снаге да непорочно љубим дане започео тужно. Ту се скрива бол без одјека и реч без одзива.

Дај ми снаге да непорочно љубим дане започео тужно. Ту се скрива бол без одјека и реч без одзива. О, дај ми снаге над силама грубим. Врати ми сличност да усним, док страва Тишти ми чело и ниче на столу.

Преселили смо цвеће под реп змији, А ипак нам је душа наде пуна. Дај лобању празну за преживеле лажи; Неизбежни додир сна и праха тражи Имена посна троструких одраза.

УТВА Дај несаницу гране с које слете Звучно у дане последње и тужне Златокрила које не могу да се сете Црне шуме иза главобоље

Па певају: дај нам будућност ко сећање, Свет више иза нас неголи у нама. Да би чезнули и певали дај мање Него што нам треба.

Па певају: дај нам будућност ко сећање, Свет више иза нас неголи у нама. Да би чезнули и певали дај мање Него што нам треба. Падај кишо тамна! Ружу нутрине нуде безазлено Промуклом додиру дана да га свлада.

исто Бива: љубав коју још песник не рече Јарки цвете којим вртови се лече Из пробитог нерва растеш болно и чисто. Дај ми да видим свршетак твог лета Мир твога кретања што ми немир снио И непокретност моја кад сам мртав био Сам у свом

Краков, Станислав - КРИЛА

Хтеде подићи руку, која беше оловном куглицом пробијена. Он то није чак ни осећао. — Дај... руку... — прошапута кркљајући.

Видео је само крваву пену на уснама тога лица крај себе које беше црно као неког давно погребеног. Склопио је очи. — Дај тога са ногом. — Лакше, официр је. — Шта мари, има их данас много овде.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

„Колац ми дај!...“ Повиче он... За кога колац тај?... И чиј’ ћу онде чути уздисај? „Тиче л’ се роба то? И роб да зна? Ха, ха, ха!

Ако је можно, још друге ноћи; Сваки час може Хаџија доћи... СПАСЕНИЈА: Брата ми пази, Не дај крвнику да га обрани, Ако до лома дође с тирани... (Сви одлазе.) ТРЕЋА СЦЕНА На дунавској обали.

(Клекне пред њиме.) РАДАК: Не бенави се, бено матора, Већ чамац дај! ЈАЊА: Ал’ је утопљен!... Сасвим зароњен! Од њег’ ни ђаво нема помоћи! РАДАК: Кô да вас не знам ја!

Шала је... СТАНА (долази к себи, виче трогавајући): Сина! Сина!... Ох, сина мога дај! ТРЕЋИ ТУРЧИН (уплашено): Ћут’, бабо!... Сад ће ти доћи син!... Ено га, иде! Ћут’, чуће везир!...

(Гласно.) Махнита је!... Одлаз’те сви, Да јој намеру боље искушам. (Турци одлазе.) СТАНА: Сина ми дај! О, силан пашо, моћи врапчије, Што тврдим кљуном краде усеве, Бирајућ зрна класју богатом — Али у стању није

Ох, сина, пашо, сина, сина дај! СУЛЕЈМАН: Добро!... Доведи кћери!... На смрт је мени, веруј, не водиш, Живот је чека, као хурију!...

Па где је сад?... СТАНА: Ох, сина, пашо!... Сина, сина дај! Груди су моје сува обала, Доле је на дну стеге храпаво, Пламен га жеже дана жестоког...

СУЛЕЈМАН: Дакле, моћан сам, Кад сам од воде пеп’о створио?... СТАНА: Сина ми дај, А вероваћу да си створитељ! СУЛЕЈМАН: Доведи кћер!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

изгледа као да сваки и несвесно слути важност данашњега догађаја. Дај Боже да се ова тишина замени довече песмом и весељем у славу добивене битке.

Дај Боже да се ова тишина замени довече песмом и весељем у славу добивене битке. — Дај Боже, али мисли ли ваше високоблагородство да ову тишину може довече заменити борба на овоме самом мостобрану?

По вас дан дуги из топова туче, ноћу бомбардира, Не дај царе (помагај), пропаде ти сиротиња! По Шуматовцу озго дим се поклопио, За по сата хиљаду топова пукне!

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ХХИИ Видиш, сад сам дошô к теби, Да ми сине рујна зора, Ал’ залуду, душа ј’ моја Отрована од сумора. Не дај мени своје руке, Куд ћеш у мрак срцем голим, Окрени се, стегни срце, Заборав’ ме, ја те молим.

Виш, ја нисам никад плакô, Ја сам гутô сузе своје, — Горке сузе, бујна река, Потопиће нас обоје. Не дај мени своје руке, — Малена си, невина си... Мени дођу страшни часи, Дан ми смркне, свет с’ угаси.

ХХИХ Дај ми руку, да је видим... Ова рука, ова мила, Кол’ко је већ красна цвећа У мој живот посадила. Дај ми руку, да ј’

ХХИХ Дај ми руку, да је видим... Ова рука, ова мила, Кол’ко је већ красна цвећа У мој живот посадила. Дај ми руку, да ј’ осетим... Јер кад умор чело смути, Под овом је руком души Најмилије одахнути.

Дај ми руку, да ј’ осетим... Јер кад умор чело смути, Под овом је руком души Најмилије одахнути. Дај ми руку, да је стиснем... Јер кад стегне смртна мука, Кад затишти љута рана, Мелем биће ова рука.

А ја седох, да у песми Створим лепши дан, — Младу жену уз колевку, Заварљиви сан. Дај да читам ону песму Што је писах тад, Па да с’ слатко насмејемо На тадањи јад.

? Аој, Боже свемогући, Молим силу твоју јаку, Дај и мени — мојој души, Површину барем таку. Л Молио сам Бога крепко, Што га мољах Бог ми даде, Те ми с’ чини душа

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

„Ах!“ — изусти каплар и испусти пушку. Тога Бугарина дотукоше кундацима. Разлежу се повици: „Удри га!“... „Не дај да бежи! „ „Јаој!“... „Предавам се, братко!“ У њиховим рововима остали су мртви и тешко рањеНи. „Санитет!

— вели капетан „Фикус“ скидајући капу. Марамом је брисао зној и дувао преко горње усне, да би се расхладио. — Газда, дај флашу коњака! Пера „Ђеврек“ причао је тада о неком ловцу, који је пошао у лов на лавове. —...

— дува „Фикус“. — Тешка с-служба. — Онда се обрати Сергију: — Дорогој брат Серјожа Николајевич... дај поцеловаћ ћебја... Ти мој брат... всја, ти и моја „Ружа“.

Кад нестане, нек престане“. Баш ме брига. Сто година нећу живети. — Иначе, како живиш? — Као цар. Не дај боже горе. Команданти ме не обилазе... Јер знаш... овде је вуна, вуна. На седамдесет метара су Бугари, па нека изволе.

У сандуку, при врху, налази се списак мојих ствари. Остај здраво. — Здраво се вратили! — пожели му посилни. — Дај Боже! — и командир одлучно пође. Једна за другом, ракетле су блештале. Треперава светлост засењивала је очи.

— Стоке једне! — викао је да сви чују. — Улежали се овде као вепрови. Али пропиштаће им мајчино млеко!... Сеиз!... Дај коње! Кад су се одмакли мало, он се обрати Кости: — Деде, молим те, причај ми још нешто о тој својој женској.

Наскоро се вратио Радослав са две флаше црног вина и стави их на сто. — Позајмио сам овде. Дај оне винске чаше. — Не треба, не треба! Ми ћемо из чаша за воду — вели Бора. — Какве винске чаше! — чуди се Коста.

— Страшно!... Из дана у дан топимо се као снег у пролеће. Вратио се Војин. — Ти ниси ништа причао?... Посилни, дај ону флашу са коњаком. Где смо стали? — Причао ми Лука о сиротом Протићу.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

О, правдо божја и истино света! Дај стаблом да нарасти таква клица, Да све то лепше пева српска вила! Већ стари Латини су међутим знали да није довољно

Видиш, мој цвет љубезни, како времја сада: Завист, гордост царствујет, кротка љубов страда; Чувај се, не дај се лако преварити, Храни се, немој ти другом поверити. Пита л' тебе тко за мње: „Знаш ли оно тко је?

весељу, Не показуј нимало к мене добру вољу, Нит' сести како ћеш до мене ти гледај; Иштем ли играти, руку твоју не дај.

Да с' живила в' времја то кад су жертвовали, пред олтарем твојим сто жертви би су дали. Дај ми љубов твоју дар, серце будет ми олтар, жертва буду сам.

Востани, Сербије! Востани, царице! И дај чадом твојим видет твоје лице! Обрати серца их и очеса на се, И дај њима чути слатке твоје гласе. Востани, Сербије!

Востани, Сербије! Востани, царице! И дај чадом твојим видет твоје лице! Обрати серца их и очеса на се, И дај њима чути слатке твоје гласе. Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди и Сербље возбуди!

Ма кад ми јошт невјесте назначила ниси, Иако ми живот мој на кончићу виси, То ми дај последње в жизин благоденство, Највеће на свету, первоје блаженство, Да ја скоро кући дођем, у моју отчизну (Ах, овде

Нека заспи с пјесном мојом, доста за крат први, Овако ћу задјети јој мрежа мојих врви; Те дај данас, те дај сутра, — серце ми се нада, Неће проћи ни пет дана да се мном облада; Да питома тако буде, да ју свирјел

Нека заспи с пјесном мојом, доста за крат први, Овако ћу задјети јој мрежа мојих врви; Те дај данас, те дај сутра, — серце ми се нада, Неће проћи ни пет дана да се мном облада; Да питома тако буде, да ју свирјел мами, И кол'ко

„Ја бих рекла, он је добар, — не дај му одавле!“ Друга на то у свом серцу: „Заљубљен си, Павле! Ја сам чек'о до најпосле то слово одавно: Што сам такав,

Вјеруј вјери: Боли ме Што те туђом виђох ја; Већ ми ходи лијек дај, С мном ли у гроб лијегај. 1817. Сима Милутиновић Сарајлија РАЗВРАТ Шта је слава и јунаштво, Шта је

Тим јој ти, мене, Народа Геније, Навек учини: мудрост нам долази С Олимпа. Дај казуј под перо Правила полезна; пут ко срећи Отвори. Чујте! „Народ ће с’ родит из Вас серпски.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ВЛАДИКА: Бог даје благослов И опроштење греха свакојег... (Сви га редом љубе у руке.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Дај и ја, оче, да је пољубим, Благосиљала ј’ мене грешнога...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

О Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над

О Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом

оштре и језиве кô свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве кô што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце

Све се изродило и некако асли преокренуло. — Богме је тако, Симеуне! — уздахну неко у мраку. — Мићане, Мићане! Дај свијећу — прокапа котô! Котао прокапа, Симеун отпоче: — Па баш 'оћете да вам приповједим?

— Дај ми кажи, Мићане! — трже се мајстор Глишо као из дубоког премишљања, примаче се ватри, истресе лулу о длан, па је опет н

— Дај ми кажи, Мићане, мореш ли икако знати што Симеуна не закалуђерише? Ето, рећемо, служиш већ пуни' тридесет година калуђе

Наши цареви, штоно веле, бише и преминуше. Него сам начукнô да ми, Србови, имамо једног краља и једног књаза. Дај ми кажи, тако ти царског крува, а видим паметан си и учеван си: би ли се икако, икако могô од тог нашег краља и књаза

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Ај, у недра твоја мрачна и бескрајна Сав бол свога ништа најслађе је скрити. О, Господе, дај ми оне људе вере Којом Давид негда вероваше у Те! Господ ћути.

О, сунце, о, ноћи, вама испивени Удови се грче, без крви и сока. Као урма што се вечито зелени, Дај ми моћ да сишем језера дубока Испод врела песка. Моја душа плаче И пламене сузе теку ми из ока.

О, сотоном ме, о Боже, назови И дај ми моћи да снагом све већом У грехе тонем и да стремим паклу. (Без датума) XЛИИ КОМЕДИЈА ЉУБАВИ Уморан сам, драга,

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

тек видиш — у слободи. Ето, тако, иде му тај посао од руке. Е то је, видиш, домаћин човек, таквог зета дај, а не Боку. АНЂА: Шта ћу, шта могу, кад га она не трпи, каже: личи јој на петла. ЈЕРОТИЈЕ: Роткве њој стругане!

) ВИЋА (понавља): „које носи собом револуционарне и антидинастичке списе и писма”... ЈЕРОТИЈЕ (узима депешу): Дај и ја да прочитам. (Чита.) „које носи собом револуционарне и антидинастичке списе и писма”... (Враћа му депешу.

ЈЕРОТИЈЕ: Аха, господине Вићо, ово није плава риба и свастикин бут? Ово је важна и озбиљна ствар. А? Дај овамо ту депешу! (Ставља је на длан и узноси као да би хтео да јој одмери тежину.

А ја велим: ја сам Јоса пандур! А он вели: ево ти ово писмо! А ја велим: дај овамо то писмо. А он вели: да даш у руке госпођици, а ја велим... МАРИЦА (шчепа му писмо): Добро, добро, добро!

ВИЋА: Па знате како је... био жандар у Београду, пред министарским вратима. ЈЕРОТИЈЕ: Дај овамо да видим! (Узима карту и чита.) „Алекса Жуњић, срески шпијун”. (Говори.) Па је л' он луд?

АНЂА (једновремено са Марицом на вратима): Шта је? ЈЕРОТИЈЕ: Дај ми качкету и пиштољ! АНЂА: Шта ће ти пиштољ, човече? ЈЕРОТИЈЕ: Дај ми кад ти кажем! МАРИЦА: Ама, што нам не кажете..

ЈЕРОТИЈЕ: Дај ми качкету и пиштољ! АНЂА: Шта ће ти пиштољ, човече? ЈЕРОТИЈЕ: Дај ми кад ти кажем! МАРИЦА: Ама, што нам не кажете...? ЈЕРОТИЈЕ (раздере се): Дајте качкету и пиштољ, строго вам кажем.

ЖИКА: Дошао за правду. Као да сам ја пекар па печем правду. Ти мислиш тако то, дођеш само на тезгу па: дај правду, а ја отворим фиоку па: извол'те, молим лепо! МИЛАДИН: Па ја велим... закон.

ЖИКА: Бре, па ти као да си ишао да исцедиш крпу у Атлантски океан. Већ сам и заборавио за тебе. Дај овамо! (Узима крпу и обавија је себи око главе.

Него је казао да почнеш ти ислеђење и без њега. ВИЋА: Вала и не треба ми, и волим сам да руководим целу ствар. Дај ми, бога ти, господине Милисаве оне списе нађене код оптуженог.

ВИЋА: 'Ајд', дај ми те твоје грађане! ЖИКА (звони). ЈОСА (на вратима). ЖИКА: Нек уђе газда Миладин и кажи апсанџији да ми доведе

КАПЕТАН (скочи као опарен): Депеша? Дај овамо! (Шчепа му. Јоса се повлачи. Нервозно отвара и чита потпис.) Министар!... Ух, пресекоше ми се ноге!

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Ал’ гњилу моју, ево, расточила пут. Из три што зададох ране, прозрем, већ лопиш у мир. дај да за капљом тебе жеђа ме без утола на веки, за бол, за грех, за блуд.

О, Боже, дај им бар видети то, не она, не она, стопут проклет ја! МАРИНА ПЕСМА Јадна моја Мајко, камени, камени недужна!...

Ом. Зовем те и заклињем: Изиђи из црног бездана Шеола, Врати се у храм са деветоро врата. Појав’ се, појави. Дај твоју крв, Омириши крв, омириши живот. Отргнућу те од земље. Појав’ се. Појави. Ватра ме гори, о ватра изнутра.

Срце ми плам, срце ми плам. Запеваћу за Господа. О дане, де прени, славо моја, Леуте дај твој златни звук И певај Вечнога Што небу гре увис. В Вечни Бог је моје видело бескрајно. У срцу нашто страх?

ВИ Милост, о милост, Боже мој, И сажаљење твоје ми дај. Бриши у мени преступа траг, Спери ме до у корен мога сагрешења, Очисти ме од греха мог. Милост, о Боже мој!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

сином, огледала се она предосећања матера према својим првенцима, она слутња, бојазан, што су они ти који ће, не дај боже када им мужеви, домаћини, умру, бити домаћини, хранити их, чувати, бригу о њима водити.

И то Младена највише зграну, то што је видео да чак њима, ни баби, ни матери, сада, када би — не дај боже! — она остала код оца, па са Младеном почела да живи, не би то било криво.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

или петка откину грану од бршљана на који је пао последњи зрак сунца, савију је у венац и кажу: »Сунашце на заходу... дај да у сну видим свога суђеника«.

и ГЗМ, 4, 162). Уопште, с помоћу р. врача се да менструација буде уредна (»ружо румена, дај ти мени твоје црвенило, ево ти моје белило«, ЗНЖОЈС, 7, 187). Да би порођај био лакши, пије жена цвет од столисте р.

у словачкој народној песми обраћају девојке (пошто су се рано под њом очешљале да би им коса расла): »Вŕба, вŕба, дај мі мужа...« (Андреј Оелицхерчíк, Словенѕкý фолклóр, Братíѕлава, 1959, 62). Глог.

Ћипико, Иво - Пауци

Један од двојице пружи перо Војкану да „постави криж” потписаше. — Дај му робу, — заповједи господар ономе дућанском момку, а њих напој ракијом!

Људи не питају за цијену, тако су навикли; само дај, кад је потреба, па као да си даровао! Платиће на јесен, пошто газда зацијени. — 'Вала ти, господару! — вели Војкан.

—Није те брига знати, питао си. —Преварио си се! —Ништа зато, болан. И јави се Васи: —Немој заборавити Илије, дај му колико хоће! —А што ћеш ти, Војкане? —Што и други људи, господару. —Ено ти Васе.

Де! Илија смисли се, па, као да се прегорио, изрече нагло: —Тринаест стотина талијера даћу... —Мало је... Дај шеснаест стотина ..... —Чудо је! Попусти! —Не могу ... Васо, поћи ћеш .... —Ево четрнаест стотина.. .

Дај шеснаест стотина ..... —Чудо је! Попусти! —Не могу ... Васо, поћи ћеш .... —Ево четрнаест стотина.. . —Дај петнаест стотина талијера...Ухвати ме у бесједе, јер, нећеш ли — нема већ говора...

— Пођи, Цвијето!в вели Илија. Цвијета се приљуби мајци и, обгрливши је, вели: Не дај ме, рођена... изгубићеш ме!... — и зајеца.

— Ево, дај Марку новац, и фала ти! Узми! Па, узевши из Машиних руку ђердан, даде га Божици: —На, твој је! Буд' што моје пропада,

— Гледај! Нико куса и не прибире мраве, а пуна их јизбина... — Дај ти њему само да се наждере! — ругаше се једно момче из друштва. —Ча је, Цирило, а?

Ниси на вриме посадио, дај му из другога винограда онолико колико би било могло бит' на ледини. Почео се отац дужит'...

Чељад, бијући се у прси, понизно се пригибала к земљи и вапијала у један глас: „Боже, земљи твојој дажда дај!” Тај вапај многима остаде усађен у памети, и када изиђоше из цркве на сунчеву жегу, нехотице им навираше на уста... .

„Боже, земљи твојој дажда дај!” — то бијаше опћенита молитва што се је селом мишљу разносила и јоште уљевала наде у уцвиљене и ојађене душе.

Село у невољи, неродица, притисли каматници, а брзо ће се и цркават' од жеђи, и — не дај боже — скапавати од глади,а ви што сте на управи трошите туђ новац, к'о да га је на прегрште...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Господе, дај му снаге да отрпи. Улиј му је у данима његовог искушења, не дозволи да тај млади дечак потоне под налетом сопствене

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

До врага с њоме! Занос тај Студеним зраком сјаје О, Хебо моја, вина дај! Заборав оно даје. Кроз овај мили пољски свет Лахора бледо крило, Ширећи неми, благи лет, Лелуја цвеће мило.

“ „О Господи, сило јака! Откуд мени памет така? Дај ми, царе, рока ти, За недеље само три!“ „Три недеље? Даћу, ето, Ал' нека је као свето: Не будеш ли спреман,

И кмет осети ово, и пошто по крчми гледну, Он, збуњен, отхукну само: „Дај, вели, донеси једну.“ И пође ракију пити.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Ово моје мишљење саопштавам само Вама. Не дај Боже да за њега дознају научници који верују да им дух има крила. Песницима част и поштовање; њихов дух сме узјашити

Тихо седи, дубоко замишљен. Изненадно, као из сна пробуђен, он се обрну свом пратиоцу: „Дај ми, молим те, хороскоп који си ноћас саставио.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

А мачка се за њим спусти Па је за врат јадну шчепа. „Јао, мама, удави је, Однесе ми тицу,јао! Не дај, мамо, да поије, Не дај, мамо… Јао … јао!“ Ето лежи несретница, Баш ни трага од живота: „Моја тица, моја тица!

„Јао, мама, удави је, Однесе ми тицу,јао! Не дај, мамо, да поије, Не дај, мамо… Јао … јао!“ Ето лежи несретница, Баш ни трага од живота: „Моја тица, моја тица! О сирота, о сирота!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Сал ни ти још једно котличе дај. СТАНА (одсечно): Нема, и сада сте већ пијани. СЕЉАК Па и лудог Парапуту напојисте и наранисте, а нас, чивчије,

Знаш ти њих, они кад год дођу и донесу берићет, онда да им је само што више да једу и пију, и једнако траже: »дај котличе, дај котличе«. ТАШАНА (равнодушно): Нека их. Је ли долазио ко? СТАНА Нико, снашке. ТАШАНА Ни отац?

ти њих, они кад год дођу и донесу берићет, онда да им је само што више да једу и пију, и једнако траже: »дај котличе, дај котличе«. ТАШАНА (равнодушно): Нека их. Је ли долазио ко? СТАНА Нико, снашке. ТАШАНА Ни отац? СТАНА А, он?

А сада и ја идем. (Спази послужење): А, ја! Дај, Стано! СТАНА (му приноси). ХАЏИ РИСТА (стојећи испија кафу и узима чашицу ракије и спрам светлости, на зраку,

Па, ако, не дај Боже, умреш пре, да онда због те твоје задужбине никоме не може падати у очи: зашто сам једнако на твоме гробу, и

МИРОН Не, то... ТАШАНА Зашто, дедо? Кад год хоћеш, у свако доба, само дођи и кажи: »Ташана, тешко ми је, дај ми твоју руку да метнем на своје чело«. И узми је, дедо, држи је колико хоћеш.

И знам, кад је умирао, да сам га замолио: »Побратиме, кардо, дај и остави мени Ташану«, да би ми те он дао, као што бих ја, када бих умирао и имао такву жену, само је њему оставио.

(Отвори): Изволевај, душице слатка. От тебете побољи сефтеџија нема. САРОШ (мрачно): Дај два момка. КАФЕЏИЈА (виче): Костаћи, Ристаћи! КОСТА и РИСТА (споља, иза келнераја): А?

Трза се, враћа нож.) КАФЕЏИЈА Саг ће, саг ће, мољем. Сакаш ли тазе раћија? САРОШ Дај! КАФЕЏИЈА Аха, еве гу. Ја! Чиста, суза, ак препеченица, ама ладна, болан да гу пијеш!

РЕШИД БЕГ Ох, много је убав живот! Много је сладак! (Чочецима баца новац.) Де, бре, де! (Кафеџији): Дај нам ракије! Нек је све весело, пијмо. Весело, весело!

ТАШАНА (разрогачено, пренеражено): Побегао, оставио ме! (Пружа руку оцу): Дај отров! МЛАДЕН (изван себе од срамоте и беснила): А, дакле, ти си га и волела... није он тебе на силу, изненада?

И ја не дам, ја те чувам! ПАРАПУТА (смирује се, клеца, хоће да падне). ТАШАНА (придржава га да не падне, Јовану): Дај воде! ЈОВАН (одлази у трем и доноси тестијицу воде и сипа Ташани у шаку).

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Не могу ја, Нано без доста белога хлеба и без добрих коња!” Па се смеје као луд. — Дај Боже да салаш држите сви заједно, ако ја сутра умрем.

И онда почне да се смеје ружним смехом безумља и пакости. „Дај Боже, да и ова Јулица не полуди крај њега”, говорили су људи. „Већ је и целој вароши додијао!

Исцури човеку на сузе сва снага, и остане као крпа. Јеси приметила: жене се исплачу, а после слатко заспе... Не дај се! И не дам те ни ја... Бриге моје су све веће, сестрице, потребна си ми, имаш да подупреш где ја не стижем.

ако Бог да. — Госпа Нола се ухвати за главу и јекну. — Крсно име се у овом свету не зна! Господе, не дај ми с памети сићи...

— Дакле опет новац! И докле само то! — Па одједном плану с презиром и са срџбом. — Дакле и ти сад нож под грло: дај и одма'!...

Прекрсти се пред иконом и помоли Богу овако: — Господе, дај мир души Тодоровој и Бошковој... Господе, смилуј се деци мојој, никога сасвим рођенога немају, а то је страшно,

Сад знаш све што имаш да знаш о другу нашем, кога треба много да волимо... А ја се, богами, узбудих добро... Дај овамо ту твоју математику, и зелено мастило, да се охладим. Неки дан касније, у паланци велика сензација.

Па се пратња још станчала, а Милану глас попео у грло с пуно грчева. Не дај, Боже мој боре, (хор: мој боре) Не дај, Боже, до зоре, (хор: до зоре) Не дај, Боже, брже умријети...

Па се пратња још станчала, а Милану глас попео у грло с пуно грчева. Не дај, Боже мој боре, (хор: мој боре) Не дај, Боже, до зоре, (хор: до зоре) Не дај, Боже, брже умријети...

Не дај, Боже мој боре, (хор: мој боре) Не дај, Боже, до зоре, (хор: до зоре) Не дај, Боже, брже умријети... (хор: умријети) Клавир и виолине попевају, брач кида ритам, мушке груди уздишу.

За три месеца дана сам у Италији више сазрео него у Бечу за године, и него откад уопште за књигу и школу знам! Рим, дај ми Рим, Господе Боже! па макар отсад писао на италијанском језику само... Ето видиш како је човек личан!...

Господин Тома је стекао климање главом, а изгубио сигуран прав ход. — Свеједно, дај штап. — После је господин Тома исто то казао и кад је некога дана морао да узме два штапа.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Само срчан и слободан буди и не дај се да те којекакве жене плаше.« Ово изрекавши, представи му како тисућама људи на њега иду да га заробе; со тим скине

— Често се враћам постељи, викајући: притискивали смо те двоје, кревете, дај двоје! — Куд се знам окренути? Могу ли оцу од жалости?

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Стога ја и не бележим та крештања као прве речи. Прва реч коју сам, свестан њенога значења, рекао била је: „дај“ и од тога доба, па кроз цео живот, ту реч кад год изговорим, изговарам је свестан њеног значења.

Када смо се идућег четвртка састали, прво што сам је запитао било је: — Јеси ли научила оно? — Јесам! — Дај да те слишам! Дивно је знала, од речи до речи, напамет.

Та су ми се три предмета тако прикачила, тако прилепила да, када би нешто, не дај боже, у нас било племства, ја бих слободно могао из њих комбиновати свој племићки грб.

– Ја сам само хтео... – хтеде да се правда Паја Адамов. – Па хтео си, али ето, запео си као Сремчева Габријела. Дај неком другом реч, председниче! – брецну се Бора. – Ево ја бих рекô ако ћете чути!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Командир застаде. — Чије мамузе звецкају? — Поднаредника Светомира — рече неко. — Дај ми твоју пушку!... Марш, животињо једна! — издра се командир кроз стиснуте зубе.

— Откачи задњак! — На рукама гурај! — Враћај назад! — чуле су се шапатом разне команде. Вода је шљапорила. — Дај конопац! — Може ли да се прокопају рампе, па да прегазимо? — пита командир. — Сметају стубови.

— наређивао је гласно Лука да га сви чују. — Господине поручниче, рамље ми коњ — пожали се један коморџија. — Дај овамо једног командантовог коња...

Оних двадесет затегоше конопац и топ оста висећи заједно са оним војником. „Држи“, „Не дај“, „Спасавај“, „У помоћ“, „Јаој, браћо“ — завикаше и они који су били везани конопцем и онај што је висио.

помагај... — У помоћ... — Не дај... — Људи, помозите! Потрчасмо на ту страну, саплићући се о ноге оних који су лежали.

— Овај баш ревносно изиграва нашу савест! — љутну се Топлица. — Посилни! — викну Живадин. — Дај вино. Топлица га као теши, и помало подбада: — Е, није вајде, имаш укуса... Живадин попи наискап чашу.

Али ордонанси рекоше да посилни поручника Луке, Исајло, неће да узима, већ баца хинин. — Дај га овамо! — нареди Лука. — Што ти бацаш хинин? — Господин поручник, не могу да прогутам. — Како не можеш?!

Гомила спласну. Први воз крете. Али камење се осипа и коњи, немајући ослонца, падају. — Дај пољске коњушнице! Везуј! Вуци! — чули су се гласови. Међу нас се сјури чета пешадије. — Хајд сад! Напред! Напред!

Ту су они одржавали као неки ратни савет. Када су нас угледали, обрадоваше се. — Такву ми, брате, дај артиљерију, коју могу да сместим у ров.

— Шта ћеш... Служи ме карта... А ти, молим фино, сигурно имаш голог кеца, и то ону крстачу... — Дај ми три. — Јесте ли видели?... Једну ауф!... Ха!... Ха! — Опа, ђоко! Сад ћеш видети твога бога... О... о... о!...

— Ево, имам карту — упаде потпоручник Светислав, и завуче руку испод јастука. — Дај овамо — рече капетан Радојчић, узе карту и разапе је на Светислављевим грудима. — Ево га!

Је ли тако? Она двојица ћутала су и посматрала га замишљено. — Дај карту!... Ово је Црна река... Она скреће. А у углу који прави налази се Кајмакчалан. Разуме се, повучен мало уназад.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Просјак проси: дај ми пару, Тако ти очњег вида и љубљене ти дечице! Веруј драги, ужасно је - манометар - срце моје Затрептало; и плакало,

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Али, Златокоса не узмаче. Тврдим и оштрим гласом, нагнута к младићу, заповеди: — Рекао си да ћеш ми жељу испунити. Дај свиралу!

— Па, добро! — насмеја се презриво. — Моја трећа жеља је срце твога пса! Извади и дај ми га! Није оно вредније од свирале и мача. Шта се трзаш?

Куну и моле да им врати мараме, али се Варалица само смеје: у његовој је руци моћ — сто корака је претрчао! — Дај ми мараму, људска душо. Даћу ти товар сребра! — моли прва вештица, али Варалица одмахује главом.

— Дај ми мараму, људска душо. Даћу ти товар сребра! — моли прва вештица, али Варалица одмахује главом. — Дај ми мараму, људска душо! Даћу ти товар злата! — моли и она друга, али Варалица одмахује руком. »Какво злато!« мисли се.

— Главни Чистач сумњичаво заврте главом. Гомила радозналаца стисну се око дечака и њенове метле. — Дај да је видим? — рече један беспосличар. — Пих!

Али, чистила је. Чистила! Дечак пркосно подиже браду, а метлица му шапну: — Не дај се! Не дај ме! Једва да је метлица и прошапутала своје упозорење, а нечија се рука испружи и извуче метлицу из

Али, чистила је. Чистила! Дечак пркосно подиже браду, а метлица му шапну: — Не дај се! Не дај ме! Једва да је метлица и прошапутала своје упозорење, а нечија се рука испружи и извуче метлицу из дечакове руке.

Венац окупљених људи узрујано се заталаса. — Дај ми је, дај! — повика неколико гласова. — Хоћу и ја испед своје куће да почистим!

Венац окупљених људи узрујано се заталаса. — Дај ми је, дај! — повика неколико гласова. — Хоћу и ја испед своје куће да почистим!

Сви су стајали и гледали у дечака, као да очекују нешто, све док једна жена не рече: — Па, дај ми је, дечко! Очистићу болничко двориште, да би болесници могли да отворе прозор..

Станковић, Борисав - КОШТАНА

СТОЈАН Русе, меке, још не замршене! КОШТАНА (пева): Мирјано, ој Мирјано, Имаш русе косе, Мирјано! Дај да ги мрсим ја, Дај, Мирјано, дај, дај! Улази Митка, водећи за собом коња. МИТКА (Марку): Је ли тој Хаџи Тома, бре?

КОШТАНА (пева): Мирјано, ој Мирјано, Имаш русе косе, Мирјано! Дај да ги мрсим ја, Дај, Мирјано, дај, дај! Улази Митка, водећи за собом коња. МИТКА (Марку): Је ли тој Хаџи Тома, бре?!

КОШТАНА (пева): Мирјано, ој Мирјано, Имаш русе косе, Мирјано! Дај да ги мрсим ја, Дај, Мирјано, дај, дај! Улази Митка, водећи за собом коња. МИТКА (Марку): Је ли тој Хаџи Тома, бре?!

КОШТАНА (пева): Мирјано, ој Мирјано, Имаш русе косе, Мирјано! Дај да ги мрсим ја, Дај, Мирјано, дај, дај! Улази Митка, водећи за собом коња. МИТКА (Марку): Је ли тој Хаџи Тома, бре?!

) На, Дорчо! На, синко! КОШТАНА (пева на чардаку): Мирјано, ој Мирјано, Имаш чарне очи, Мирјано! Дај да ги пијем ја, Дај, Мирјано, дај, дај! СТОЈАН Дадо, умрех ти!

На, синко! КОШТАНА (пева на чардаку): Мирјано, ој Мирјано, Имаш чарне очи, Мирјано! Дај да ги пијем ја, Дај, Мирјано, дај, дај! СТОЈАН Дадо, умрех ти!

КОШТАНА (пева на чардаку): Мирјано, ој Мирјано, Имаш чарне очи, Мирјано! Дај да ги пијем ја, Дај, Мирјано, дај, дај! СТОЈАН Дадо, умрех ти!

КОШТАНА (пева на чардаку): Мирјано, ој Мирјано, Имаш чарне очи, Мирјано! Дај да ги пијем ја, Дај, Мирјано, дај, дај! СТОЈАН Дадо, умрех ти!

Ох! КОШТАНА (силази за њим; и брижно око Стојана): Болестан си? Да не свирамо и не певамо више? Хо ћеш, а? СТОЈАН Дај да те убијем! КОШТАНА Зашто? СТОЈАН Зато... зато што те волим, а не смем да те волим.

(Са свога врата одвезује низу од дуката и даје му.) Ево ја... ја ћу теби да дам. СТОЈАН (грцајући): Уста ми дај! (Привлачи је.) КОШТАНА (трза се, одриче главом): Ах, не! СТОЈАН (руком за њена прса): Груди!

(Прилази побожно и седа за софру; строго.) Хајд, дај, али брзо! МАГДА (срећна подмеће му јастук, нуди га јелом, вином): Узми, газдо. Окуси што Бог дао!

онда је то тешко... (Коштана полази): Коштана! (Прилази јој грцајући.) Коштана, кћери, сине... Дај бар... (Сагиње се и мирише јој прса.) Коштана! Лепото!... Ооох! ДРУГА СЛИКА Миткина кућа. — Башта испред куће.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Ја за њом гинем! Њој ме душа води! О, дај ми руку, ја ћу с тобом поћи У гору, у твој завичај! О, ходи, С тобом ћу бити и дане и ноћи!

Ја знам, ништа више за ме немаш тамо, Али једну жељу испуни ми само: Под гранама твојим о дај ми гроб један. 1913. БАЛАДА ''Кажи ми, дете, што си се покрио Земљом и травом? Зар ти хладно није?'' ''Не, мати.

Ти ме мрзиш, посве мрзиш Тако твоје усне зборе: Но дај да их љубим само Па ме мрзи и још горе. 13 Не куни се, само љуби, Лаж је клетва жена свије', Твоја реч је

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

торбу на лијеву руку, од зобнице једне те до друге, док је своју пуну напунио; па он оде тражит механџију: „Механџија, дај да пијем вина!“ Механџија њему одговара: „Ид' одатле, црни Бугарине!

Тад се прође срама и зазора, паке моли свога господара: „Не дај мене, добри господару, да ме младу у град узидају!

Зашт' устрели побратима мога? Дај ти биље ономе јунаку, јер се нећеш наносити главе“. Ста га вила богом братимити: „Богом брате, Краљевићу Марко, вишњим

Ста га вила богом братимити: „Богом брате, Краљевићу Марко, вишњим богом и светим Јованом, дај ме поштај у планину живу, да наберем по Мирочу биља, да загасим ране на јунаку“.

подај им три товара блага; и пусти ми старога Топлицу, и подај му три товара блага, јер је јунак млого дангубио; и дај мене три товара блага, што сам мога мучио Шарина; иза тога, џенераловице, ето тамо Милош од Поцерја, па ви с њиме како

“ Њој говори Милош од Поцерја: „Не бој ми се, џенераловице! Дај ми вранца Вуче џенерала, што га јаше једном у години, када иде у Текију цркви, опреми га како г' Вуча спрема, да

га јаше једном у години, када иде у Текију цркви, опреми га како г' Вуча спрема, да поиграм преко Њемадије; и дај мене од злата каруце, и у њима дванаест вранаца, што их преже Вуча џенерале када иде од Беча ћесару, да м' однесу

каруце, и у њима дванаест вранаца, што их преже Вуча џенерале када иде од Беча ћесару, да м' однесу старога Топлицу; дај ми рухо Вуче џенерала, што га носи о Васкрсенију, да обучем мојега Топлицу“.

Ал' беседи Мусићу Стеване: „Божја помоћ, моја секо драга! Гди си, душо, на ограшју била? Откуда ти клобук свиле беле? Дај ми, секо, клобук свиле беле, да га познам кога је војводе; а тако ми сретна пута мога, невере ти учинити нећу!

Вели њему Туре Мустаф'-ага: „Бе, не лудуј, каурине Марко! да ти можеш добит агалуке, најприје би себе извадио; већ дај амо сабљу оковану!“ Ману сабљом од Прилипа Марко, скиде главу Турчин-Мустаф'-аги.

скиде, седе код кадије, па извади дванаест дуката, те кадији меће под колено: „Ефендијо, ето ти дуката, не дај Марку правог синџилата“.

Али Марко турски разабрао, а у Марка не има дуката, већ буздован меће преко крила: „Чујеш ли ме, ефенди-кадија! Дај ти мене правог синџилата, јер видиш ли шестопер позлаћен: ако т' одем ударати њиме, неће тебе мелем требовати, мешћему

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Држи га! Држи гааа! — Аха, не дај тамо! Док је намрштени Паприка са школског прага љутито зурио за њима, гониоци се брзо изгубише у лиснату љескару

Један преплашен зец искочи испод ниска жбуна и јурну некуд удесно. Стриц се нададе за њим. — Ето га тамо! Држ, не дај!

— Шта да сад радим с овим чудом? — забрину се дјечак. — Лазаре, ти си мајстор, дај помози. Кад си знао поправити земаљску куглу, умјећеш и овај шешир за мој „глобус“.

Тек сад су ми се одсјекле ноге од онога страха од малоприје. — Дај руку, ја ћу те повести — протепа добродушна Луња. Мачак фркну као прави мачор: — Зар мене женско да води!

— То је сигурно онај проклети ухода, опет је дошао — намршти се Јованче. — Лазаре, дај-дер ту кубуру. — Богами је мене отац јутрос некако чудно гледао — забринуто рече Ђоко Потрк.

— раздра се Потрков отац. Истог трена, као одговор на ту вику одјекну из логора Јованчетов оштар глас: — Не дај се, дружино! Удрите кромпирима!

— Де ти, де, Никола, само ти буни. Могао би се кајати. — Охо-хо, плашиш мечку решетом! — гракну Ниџо. — Дај брзо пуштај те дјечаке па да се иде кући. Нијесу дјеца ни ручала. Хајде, развезујте!

— Рањен је, рањен! Дај га овамо да му погледамо рану! — забрза Јованче, уплашен и збуњен, и прихвати дјечака за рамена, али се Стриц љутито

се правила као да ништа не чује, али кад изиђоше на зараван, близу првих кућа, она као да се нешто присјети: — Збиља, дај да видим тај твој шешир. Јесу ли то баш озбиљно пукнули у њ?

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ИСТОЧНИК ВЕЧНОГА ЖИВОТА Дај нам ту воду да ни жеднимо више, ни пак да се повраћамо доходећи овамо, к бунару добоку, к пристрастију земљному; из

Ја тебе просим да дођеш на мој извор, а ти мене, како незнана, из далека уморна путника из твога студенца напој. Дај ти пити мени пиће своје, и од мене прихвати моје.

Милосрђу, отвори нам своја врата Зашто ми на овом великом и широком Праздном мору У својој туги гинемо. Дај нам твоју помоћ да нам одлагне От старања срдце наше.

Каде свашто живо држиш и храниш, то дај и нам коју год пажит. Ка нечистим, дај нам скоте нечисте, којено се по блату ваљају, — закажи нам да идемо у свињско

Каде свашто живо држиш и храниш, то дај и нам коју год пажит. Ка нечистим, дај нам скоте нечисте, којено се по блату ваљају, — закажи нам да идемо у свињско стадо.« И ето, већ они пасу.

И тадар већ он своме цару брату на јаве просто исказа што он проси од њега, те му рече: »Дај ми ону твоју полату што ти је горе на небу.

Ни пак овча кожа курјака може затајати и скрити. Како овнови с рогови у дувар. Не дај умље за безумље. Коса смртна не сматра шишу ни голишу; Једнако све коси и у јаму сноси. Подај хасуру да узмеш Алију.

Указујеш грожђе, а камо му чокот и лоза? Питаш посејану пшеницу, а камо дај и семе? Хвалиш цвеће, укажи ми од њега корен и сршљику.

Узми си с овим и уговор, те ми слово дај, внимај томе што ти твој праотац Давид вели... И што већ девојка к ангелу одговара?

А сад сам ево, ни жива ни мртва, не знам од бриге што од себе чинити. Молим те, дај ми мало мира, док се бар просвестим што да чиним, куд ли да идем.

Гледа горе, гледа доле, види небо и земљу. Види горе и воде; вели помози, дај ми руку, прихвати ме! Закон изнеможе, душа је огрдила, грех је скљуси, ја се одводим незнаним путем, а злочинство

Толико уједно са мном бојцем Богу моли се и гледај готова посла и с веровањем дај ми твоју руку знати ми поред кога устајем борењем. Имам врла три облутка камена. Што ћу шњима из праћке згодити?

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

што пљушти, части ми, не би’ — вели Милисав — ни погледао на милион, него би’ рекао: Аман, брате, шта ће ми милион? Дај ти, брате слатки, мени кишице; па кад има наш ’ранитељ, наш гецо, — имаћу и ја.

Дај ти, брате слатки, мени кишице; па кад има наш ’ранитељ, наш гецо, — имаћу и ја. дај једну кишицу, дај божји благослов оном веселом гејаку...

Дај ти, брате слатки, мени кишице; па кад има наш ’ранитељ, наш гецо, — имаћу и ја. дај једну кишицу, дај божји благослов оном веселом гејаку...

И што ће нам онда све то?!... И пошто је она чорбаџи-Замфирова, — онда дај полицију и жандаре, трчи по кућама п виноградима, враћај је кући, замажи очи свету да не види бруку, и запуши му уши