Јакшић, Ђура - ПРОЗА
С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро
Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр варадинске регименте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— поче Стеван да их мири. — Баш, газда-Радоване, биће много дваест врећа — по души реци! — прихвати Илија. — Шта велиш?... Много? А видите ли ви, људи, колики је мени мал потрвен?
Нуто! — Вала, Рако, баш да не видиш у твом амбару дваест врећа, па макар ти био дваест пута газда Рака! — одупре се Сима у инат.
Нуто! — Вала, Рако, баш да не видиш у твом амбару дваест врећа, па макар ти био дваест пута газда Рака! — одупре се Сима у инат. — Два назимета само што се провукла кроз плот, па хоћеш дваест врећа?...
— одупре се Сима у инат. — Два назимета само што се провукла кроз плот, па хоћеш дваест врећа?... Е нећеш, бели! — Јест, два назимета! А има ваљда недељу дана како ми мал затиру, а теби ни у уво!
Само да се ко прикрао, могао је чути у вајату загушен Ракин глас: — Немојте, браћо, молим вас! Даћу вам дваест дуката... Кумим вас, пустите ме!... Куд ћу од бруке сутра?!...
— Хм! двадсет и пет! Не се прави будала... Ти платим шеснаест. — Каки шеснаес'? Ни за дваест ти не дам. — А осамнаест? — Аја! — учини Тиосав и подиже торбу да упрти. — Стани, море, станиде!
— А осамнаест? — Аја! — учини Тиосав и подиже торбу да упрти. — Стани, море, станиде! Ти дам дваест 'оћеш? — Не могу, ћир-Трпко; није вајде! — Што не могу, не могу! — салети ћир Трпко Тиосава.
— Оно јес', дангуба, али баш не могу по то — рече Тиосав и пође. Ћир Трпко ухвати га за торбу. — Е ти дам дваест и еден! 'А'де, 'а'де! Овамо, дечиње бе, тај кантар! — Ама мало је, ћир-Трпко, богами! — Хм, мало! Што мало?
— 'Оћу, 'оћу! Ми треба за ливада, она доле у реци. А колико имате врлики? — Биће дваест кола. — Е 'оћу, 'оћу! А пошто? — По две рубље кола — рече Витомир. — Две рубље! Много, море, еј!
Ћир Трпко одшкрину мало прозор, па упита плашљиво: — Јесте све дотерали? — Јесмо све, дваест кола равно — одговори Витомир и прихвати се руком за оно крило прозора што га већ ћир Трпко одшкринуо.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
се нагло сва дворана ова: Свак осети да је туде у самоћи Гладијатор један умро ове ноћи, Млад, срушен, и рањен већ дваест векова. ЗАШТО?
ВЛАДИЧИЦА Овде лежи Деспа, владичица, жена Војводе Драгоша... живе дваест лета... Скутоноша светле Царице и њена Дрýга у врлини и дивљењу света.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Био је ујак Љубин, а жене још нема. Гавра начини план са Љубом да иду у село Ј. Тамо је млада удовица, једва јој је дваест година, а прилична, има сермије око девет хиљада форинти. Младој госпођи Перси отац је тутор.
— А шта има дете? — запита Гавра. — Дете има ову кућу и дваест мотика винограда; ал’ сам вам већ казао да на детиње не рачунате, јер ја са дететом располажем, а и матери сам куратор.
— Та, већ госпођа Перса како би се удала, добила би лако мајоренство. — Нисам рад да добије мајоренство пре дваест четврте године, јер мада је и удата, тако млада треба да је под очевим надзиранијем.
Чекмеџијић неће да чека, него хита у Ш. — Дакле, и овде није ништа! — Та ко би се тако везао? Баба може још и дваест година живети, па да оседим као њих’ов слуга и да ми деле крајцару!
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Сад ће Чамча свој план предложити. — Дакле да вам кажем. Ту треба капитала бар дваест хиљада форинти. Јесте ли за то? — Јесмо, биће и више, — рече господар Софра.
Па кад човек једаред остари, треба да путује. Какав му је то живот? Знаш шта то значи: — имам десет деце, дваест момака, тридесет јунака, четрдесет људи, педесет оваца, шесет шкопаца, седамдесет пурана, осамдесет јаја?
То је: — од десет година дете; од дваест година момак; од триест година јунак, најјачи; од четрдесет човек, најпаметнији; од педесет просед; од шесет бео као
Странац буде добро примљен. Већ се добро упознао на балу са фрајлом Паулином. Дваест осам година стар, и вицесудац. Очина кућа јака. После посете договара се гост са Шамиком. Пита га о свим околностима.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Знаш ли оно — ал' било је давно, Дваест лета сад ће бити равно, Ти си онда једва на свет стао, Но зацело веће си слушао — Крваво је сунце излазило, Крваво
Ено шеће из горице соко, Око њега оно пусто перје, Дваест друга, дваест златних пера, Сваком вјера тврђа од камена, Њима вије, њима Милун бије, На све стране турску крвцу
Ено шеће из горице соко, Око њега оно пусто перје, Дваест друга, дваест златних пера, Сваком вјера тврђа од камена, Њима вије, њима Милун бије, На све стране турску крвцу лије.
Сам Мехмед-бег пред Турке излетје, Гњеван бјеше, па кâ гуја цикну: „Јао Турци, бруко и грдило! Та дваест нас има на једнога — Јала за мном који жена није.
згубио момчета, Баш Уроша и баш Светозара, Слабо им је дегод наћи пара; Онај скакô скока јуначкога И прескакô дваест четир нога, А Светозар, она ватра жива, Сваком камен јунак одбацива.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
И тако се испоставило да је мој геније од оца, излазећи да купи цигарете и новине, таманио успут по два пљеска од дваест комада, или мажњавао један од педесет, онако с ногу! Маман више не говори ни с ким.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
— Тетко, врући! три за дваест пара! А сељанке беже, склањају се од них, уверене да ће им подвалити. Али највише се склањају и беже стрепећи да их
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Прије него шта смо принили мртво тило, били су у цркви и записали све... Фра-Тетка цини да има штете око дваест иљада талира! Она бабетина претур и она коза ркаћка ликар смијали су се гледајући онакажене свеце. — О!
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ Имô си срца, имô осећања, Уз које срећа никад не приања. И прва реч’ца беше са твог трона: „Скидајте ланце с дваест милиона!