Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Њен дах, ме кô ветар из пустиња пржи.'' Заћута, јер пред њим црн се вео смаче. Виде Порок како рог двогуби држи. И кад грешном усном Врх свог рога таче, На једноме крају звук се Среће изли, Крик Греха на другом тутњаше