Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ах, поштовани сустрадалниче мужа мога, то би била страшна неправда! И онда ћу ја са двоје моје сирочади подићи глас свој и викати: „Насиље! Неправда!...“ Као што видите, господине, њега нема!... Ах!...
Ја сам ћутао. А шта сам могао и одговорити? Зар да ми жао буде што ћу са двоје сиротих комад хлеба поделити?... О, никад, никад!
Упомоћ! Људи, помагајте! Ено се руши већ! Људи, вода! Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком
Решила сам се да идем служити. Одох једној мајсторици. Добра жена, имала је двоје-троје дечице. Ја јој се понудих да им будем дадиља. Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала.
Ујутру се искупило у кућу и око куће људи и жена, по већој части из родбине Живкове; они су, све двоје и двоје, шапутали, климали су главом и уопште су показивали да су таквом женидбом незадовољни, али му нико не хте што
Ујутру се искупило у кућу и око куће људи и жена, по већој части из родбине Живкове; они су, све двоје и двоје, шапутали, климали су главом и уопште су показивали да су таквом женидбом незадовољни, али му нико не хте што
Иди, џанум, ишти од оца Самуила; кажи му да ти из оне петачке на натег извади... Разумеш, џанум?...“ Баба оде, а њих двоје остадоше сами.
За њиме су обе старовоље мало подуже гледале, а кад је дете отишло, управише своје испитљиве погледе на нас двоје; а за њих би и била штета да прође један дан, а да власти што ново не „доставе“.
излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике. У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.
Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао... Гледао сам љубав!...
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
119 Брат и сестра Човек имао је синчића весма лепа и кћер поружну. Ово двоје, као деца, играјући се једном око огледала, почну се огледати ту.
Зашто је природно и јестеству человјеческому непријатно и отвратително кад види ко двоје међу другима да всегда шапћу и хихичу? На то свак мрзи, баш ако ће знати да се њега нимало не каса.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
смо и̓ у ред да са великим молчанијем иду на целивање, најпре стари људи, а после жене, потом девојке, и све по двоје пред иконом у један ред по двапут се прекрсте, на десну страну олтара, пак леву целивају.
3. Ко украде јагње, прасе, коња или вола, тај да плати двоје и да се каштигује штаповима. 4. Ко утече из војске без допуштења, да трчи шибу. 5.
дана следства моји̓ претпријатија у дејствију познати, али ја знам добро докле име Србин и Турчин царствује, то двоје не може се сложити. Но ви будите овде јошт, ја ћу вама дати знати што воспоследује.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— А имате капетана? — Имамо — ја! — одговори Радан већ излазећи из стрпљења. — А има ли деце? — Има двоје-троје... — Па то сте њему купили главу шећера? — Јес̓ — њему.
Почесто се обзирала и ослушкивала. У кући се диже читава врева. Живан праска и виче, рекао би, све поби. Двоје деце побеже напоље плачући. Радојка окупи овце мало брже, само да одмакне, да не чује тај русвај.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Иди, иди одмах, Младене. Кажи попи да сам га молио да ми дође. Младен одјури као ветар. Њих двоје остадоше сами. Круни се сузе слеваху, па се састајаху под грлом... — Што си то урадио?
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
што пада по хладним мраморним плочама на гробљу, а понекад узбуђено, радосно, страсно, као киша што бије у прозоре двоје заљубљених. Жуте руже умиру очајно у соби, у коју се неће више вратити једна жена у црном, која је била увек тужна.
Подједнако свирепи и силни ломили су се у том очајном загрљају у коме треба да умре један од њих двоје. То је било због човекове жене, која је стајала на стени поред њих са једним крвавим цветом у устима, и гледала
Бродолом је избацио на то острво само њих двоје заљубљених. Они су били прво човечанство и први краљевски пар тог новог света.
који је био друг њезиног детињства, када је са широких тераца пуштала птице да по њиховом лету види ко ће од њих двоје бити срећнији.
Тада се зацерека као блудница, и заплака тихо, као краљица. ЈЕВРЕЈСКА ПЕСМА Њене су очи као двоје деце, обучени у плаво, која се држе за руку, и певају псалам цара Давида.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Као неким мађионичким штапом, преда мном се створише опет њих двоје. Ја чух како она нечујно плаче и како он криви главу, гледа у прозор и санћим броји прсте на помоћниковој руци.
А гле како се она хартија савила у фишек и из ње се просипа знато! Блешти се, шушти и заноси његов сјај, а њих се двоје све више грле и љубе! Али, о чуда! Мени није нимало криво ни жао, напротив: мило ми је!
Али ја у три корака већ у соби. Само што пришаптах мојој сестри: „Лези!”, па навукох јорган на главу. Управо њих двоје ступају преко прага, а на цркви грунуше звона на јутрење.
Онда привучем своју столицу до ње и почнем даље превртати Ерцкманн-Цхатриан-а. Наиђем на двоје загрљених. — Допада л' вам се ово? Она напући уста. Опет наиђемо на слику истога смисла. — А ово?
Од то доба било је стотину таких ситнурија. Ја ти их не причам — нашто? Рèсумè14 је да смо нас двоје пријатељи. О, шта ми она којешта није причала!
Ну нашто да ти причам то? Ти и сам можеш замислити шта раде двоје „заљубљених”. Час се завадимо после се опет помиримо, па опет цмакај се, итд. Ну теби је већ постало отужно.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Али то је још била велика тајна. За њу је мало њих знало; њих двоје младих, једна стара тетка, и Онај што све радње људске зна.
За те, дакле, симпатије између двоје младих није задуго нико више знао до њих двоје и још бог на небу и баба Макра на земљи, с том само разликом што је бог
За те, дакле, симпатије између двоје младих није задуго нико више знао до њих двоје и још бог на небу и баба Макра на земљи, с том само разликом што је бог све и видео и чуо, а баба Макра по мало
А, и’те молим вас... само један јед!« вели и одлази даље. — А сутрадан, тако око фруштука, метне у цегер двоје маказе, велике и мале, напрстак и још неке своје алатке и иде на обећано место.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Чак му је и јело готовила. И тако они двоје почели су да живе мирно, лепо. Нарочито Таја, храњен и добро негован од Вејке. Било му је добро.
богатих очева, тако и њен муж, севдишући и пијући умро рано те она усред целе, велике, чувене куће остала сама са двоје деце.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Чика-Гавра изиђе. Гледић је већ у авлији, прегледа економију. Сада се по авлији њих двоје шетају и разговарају, а све о Љуби и Марти. Гледићка и Марта већ су сасвим обучене.
Африка
Док двоје деце нападају на њене груди, закорачени и размахнути као мали ратници, треће чека свој ред плачући на сав глас.
Црњански, Милош - Сеобе 2
„Море, имао сам цара Давида, за проводаџију!“ говорио је њен муж и уживао у женином гласу. Насамо, то двоје је лудовало, иако су били већ пет година у браку.
Смејао се преко целог дана и његова кућа била је увек пуна његовог гласног смеха. Господин Георгије имао је двоје деце, и жену, лепу, као да је ђаволица. Госпожа се звала Фемка, и била је Футошкиња.
Као кад ветар, међутим, заокупи женски свет и диже им сукње на дану, сви су као луди, кроз смех, гурали то двоје, једно на друго. Они су се нашли као у загрљају, пијани, а тетурали, тамо‑амо.
Она га је, међутим, заволела, брзо, па се чак и преселила код њега и одлагала повратак у Вијену, сваког месеца. То двоје живело је, сретно, без и једне свађе, две године, у љубави која није била љубав, али нешто слично.
мала, барокна, палата, у Леополдштату, са великом баштом, платана, а имала је свечану, велику, капију, кроз коју је двоје кола могло, напоредо, проћи.
Творевину својих руку. А Павле је причао да је код њих одседео само мало. Жалио је, каже, то двоје старих људи, иако му нису били ни род, ни помозбог.
тако не говори, Варвара јој, са једним, чудним, осмехом, рече да су је, за Петра, проводаџије удале, а да су се, њих двоје, врло кратко време, волели. Она се удала за тог лепог, младог, официра, кад није ни знала шта удадба значи.
Како је била лепа и добра и скромна. И како су се њих двоје, ни око чега, свадили. Једног дана, у Темишвару, била је уобразила да је исмева код јетрви, због неких, широких,
Рекла је да би, њих двоје, били леп пар. То вече, госпожа Кумрија, у колима, док су се возили, кроз летње вече и прашине, остаде замишљена и
Родила је, каже, оно двоје, поред матере, а сад ће имати да гледа, у порођајним мукама, у неки прозор у снегу, или неку непознату стреху.
Павле је, највише, гледао, да то двоје приближи, као да је он крив хладноћи тог брака. Мирио их је, увесељавао, хвалио, као да су пример сретног брака, и као
Шта је лепо, а шта је срамно. Шта радост, а шта жалост. То двоје се није мешало, ни брљало. Ни мушко, ни женско, у животу, није се неочекивано мењало, знало се ко је ко и какав је ко.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Ако је празан, у њему баш ништа нема. Иако је ишчезао, нема ногу нити му требају. Ко ово двоје пронађе, добиће од чича-Трише пуну боцу брашна, а од крчмара Винка врећу ракије.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
Он не даје једноме све, а другоме ништа. Не може он вама дати логику и паре, је л' те; то двоје не иде заједно. Он је мени дао ово, а вама оно и рекао: ево вам, па се ви сад размењујте.
ПАВЛЕ: Ја мислим да је жртва и већа, јер то двоје младих извесно везује љубав, а ви би и то разорили. СПАСОЈЕ: Па да, и то!
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Можда је то била Љиљана Кангрга, она што је сада у Београду нешто као сликар, или Љиљана Јовановић, већ удата и мајка двоје деце? Или нека десета, нека сто десета Љиљана?
- Благоизволео је да устане. Отац није рекао ништа. Упитао сам га где је Весна, али ни једно од њих двоје није отворило уста.
- Мушкарац? Ту није било ироније. Ја за њу нисам био мушкарац. Био сам њено дете и бићу то док једно од нас двоје буде живо, и то је дивно.
Фудбалер је испадао или исувише паметан или коњ, и то на местима где није одговарало ни једно ни друго. Оно двоје љубавника волело се са толико „ох” и „ах” да ми је то већ ишло на нерве, а Весна музичарка, била је све друго само не
- Како било ко уопште може да зна тако нешто. - А брак, Рашида? Зар се ту двоје не заклињу на вечиту верност? - То је онако! - Како онако, Рашида? - Из навике и због деце.
Тако су се, коначно, удавили и фудбалер и музичарка која није хтела да умре, и оно двоје са „ах” и „ох”, и многи који нису хтели да уђу у оквир „Сакатих птица”, или, ако су и улазили, улазили су на сасвим
Грета је мирно лежала поред мене и гледала ме својим светлуцавим очицама као да разуме о чему сам говорио. Оно двоје још је расправљало о писмима. Чуо сам Станику како се смеје, па оца како објашњава нешто.
- продужио је да говори, а оне две и даље су климале главама саосећајући. - Вас двоје - рекао је отац - зар не мислите да је боље да спремите задатке за сутра?
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Госпођа Матилда изиђе напоље, да се ручак што боље зготови. Донде ће њих двоје сами остати. Разговарају се, договарају се где и како ће се на балу састати, али с бојом још не излазе.
Није му више до мамуза. Шамика као из кутије, могао би на грофовски бал доћи. Сад неће више чекати, поседају на двоје саонице, па управо „Белом коњу” на бал. Уђу у салу. Нико још не игра. Полачек млађи заповеди да свирају.
Шамика се не приправља; може ићи онако као што је сад обучен. Пред вече Шамика ишчекује, кад ето на двоје саонице Полачекови у авлију. Слуга понесе пртљаг, а Шамика их прати у парадну собу. Пресвуку се.
Банда и публика већ знају шта ће бити и праве места. Сад Чамча са госпођом Саром на среду, па почну њих двоје играти „минет”. То је „минет”! Какво је то љубазно извијање, како Чамча Сари у игри ласка.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Са двоје кола пуних хаљина, она је дошла у кућу скоро неопажена, од целог оног Земуна што се у плавим антеријама, црним шубарама
Да су се њих двоје, ето, разишли, растали, без икакве моћи и воље и без гласа. Она је била тамо, он овде. Као што су копите одбацивале
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
„Кад то двоје узме у руку, нека се окрене спрам мјесеца и рече три пута: ’о мјесече! тако ти твоје младине, ти путујеш по цијеломе
Жене су некада рађале по десеторо и више деце, али је од тога до периода полне зрелости остајало у животу свега двоје-троје.
млада Гојковица каже: „Ја сам тебе рада послушати, но ми лудо чедо неокупато“, а у другој: „Остало је двоје дјеце лудо“), причама, али се среће и у свакодневном говору.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Ухвати ме паника када се само сетим колико смо времена до тада пропустили нас двоје. Одри и ја. Сећам се свега, баш као да се догодило јуче: управо сам био раскинуо са старом Авом (Гарднер) у филму
Али њихова деца! Људи, нећете ми веровати — њихова деца се заједно играју! Њих двоје се клацкају на клацкалици, спуштају низ тобоган, мењају се за сличице на којима су животиње и стари типови аутомобила..
Једанпут, док је био још врло млад, и док је имао обичај да се клати на столици и смеје без разлога, видео је двоје странаца како седе једно покрај другог и ћуте. Заједно, а свако од њих тако далеко! Гледао их је као неко чудо.
сиротињских капута, који су своје власнике напречац враћали у периферијске улице из којих су покушали побећи, њих двоје се нађоше на улици засути снежним конфетама.
Корњача се извлачи из оклопа своје резервисаности и гледа ме као последњу будалу. И гле, нас двоје почињемо да престижемо остале аутомобиле, грчке зечеве, смрт, све — а затим, дуж пута, венце онима што су најдаље
— Ове наше из брда много су укусније! Стварно, шта је са Тап-Тапиком? —Удала се... Има двоје деце. —Још је онако лепа? —Не. Угојила се. —Штета за Тап-Тапику! —Увек је волела да једе... —Ти, не?
Матавуљ, Симо - УСКОК
?“ да није зазорно, свак би још додао гласно оно што мишљаше: „Е згоднијег пара не можеш ни замислити!“ Њих двоје то осјећаху и своје задовољство исказиваху говором складнијех лијепијех покрета.
Стево је имао још два старија сина, који погибоше, један неожењен, а другога се удовица преудаде, оставивши свекру двоје дјеце, од десет и дванаест година.
Ђакон одговори: — Имаш коњушара и говедара, дакле, доста ти је још двоје дјеце да окрећу пецива, и то да окрећу на поређе, да их је што више у цркви! Тако, шјор капетане!
Збори, дакле, слободно, само не срамоти... Прије свега, реци ми, јеси ли опазила да ово двоје гину једно за другим? Она одмахну главом. Он настави: — Ни ја нијесам, али сви други јесу.
Пуна кућа живота! Сав ће тај подмладак расти, ако бог дâ, на наше очи, како се нас двоје будемо спуштали покоју, те ћемо се задовољни са свијетом растати. А јадна Јоке могла би се удати готово у исти мах!
— рече најзад Крстиња и дубоко уздахну. — Сад и ја видим да је тако! И ово наше сиромаштине, ко ће уздржати! Зар нас двоје, ками да нам је!
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
О правом смислу зечје улоге у дечјој књижевности Радовић је оставио једно проницљиво упозорење. Ноћас касно двоје родитеља читали песму о зецу и одгонетали — шта је писац тиме хтео да каже.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
ДАНИЦА МАРКОВИЋ Двоје од нових песника српских Даница Марковић и Велимир Рајић имају извесно заједничко обележје: песимизам и велику
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Тако се гледају њих двоје, печеница и опечени Паја. Шта ли је, боже, мислио и премишљао г. Паја гледајући у ту божићну печеницу?
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ То рекоше, издануше, На земљицу те нануше Кô два бора усред горе Кад секире њи оборе. Зорица је забелила, Двоје драги на носила, А сунашца види зрака Де и ладна прима рака, Девојка је на носила Тако лепа јоште била!
“ Још онда, брате, када оно млади Ми бисмо се, двоје детешцади, Час били се каконо петлови, Час љубили кано голубови, Још онда беше, било макар како, Све што реко за
“ Тако бака, Па рашити руке, Да довати деце двоје — Јао њине муке! Поскочише, повриснуше: „Јао, мајко, јао!“ Скочи мајка од огњишт(а), Деце јој је жао.
На страни ту је јоште двоје било, Па с' дивно једно уз друго узвило, А дивни беу кô дан прамалетни, У оку радост, та били су сретни.
На једном коњу ту један јааше, Ма на том другом њи двоје бијаше. Још женско беше једно од то двоје, Већ ако очи свараше ме моје.
На једном коњу ту један јааше, Ма на том другом њи двоје бијаше. Још женско беше једно од то двоје, Већ ако очи свараше ме моје. Но засад ово примите овако, Друга ће песма казати је л' тако.
6. Напољу се милост поче Крај дућана на улица, У цркви се туна роче Жељан момак и деклица, Докле једно од њи двоје Враг не прими међу своје. 7.
Хеј Кошуте, де би таде, Да Србиње гленеш младе? 22. Само оно дивно двоје Да угледа — ништа више, Што на пусте топе твоје С тољагама ударише, Би се болан сав следео, Какву с' гују газит
Куд ће, да ће, свеједно је.“ Урош беше од то двоје, Што је било тело поста, За њим сама душа оста, Па се негде светом вије, Ал' Уроша тамо није.
дошâ са пола крвава, Пуно, брате, насекао глава, Пуно чета разбио Турчину, Задрмао дину царевину, И де год је двоје-троје било, За његову с' мишку говорило.
Ала, брате, дивни двоје људи! Свак их гледа, свако им се чуди, А од уста до уста жубори: „Е Бог једно баш за друго створи!
Мрак је јоште, једва зора зори, Стоји јека по шумнатој гори, Јеку чине коњаника двоје, Милета је то и Радивоје. Радивоју срце пожелело Да угледа Цвету, чедо бело, Па се журе кроз лисну горицу, Да
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Њој срце стаде. Помисли да се ваљда он љути на браћу јој, Иту и остале, што већ не иду, и оставе њих двоје саме. При тој помисли он јој дође још више љут, крут, те се она у страху поче јаче привијати око браће, Ите, који су
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Нада мном се звезде роје, намигују зраком бледом, згледају се чудним гледом, једна другу пита редом: »Од куд овде ово двоје?
тих жеља клети' придела је нојца вео бледи, бледи вео сади-месечине, хоће нојца комарник да гради, да се под њим љубе двоје млади'. Комарник је разастр'о чини, већ одавна чека ноћи нема, већ над шавом уморна задрема али тебе нема!
То разумемо само нас двоје, то је и рају приновак драг, то тек у заносу пророци слуте, Ѕанта Мариа делла Ѕалуте. А кад ми дође да прсне глава о
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Наложе ватру велику, вечерају и спреме се да легну спавати. Онда најмлађи брат рече: — Спавајте вас двоје, ноћас ћу ја стражу чувати.
на змајев чардак па легне у хлад, а дворани кад виде шта учини, стану му говорити да бежи: — Бежи, јуначе, куд те двоје очи воде, док није дошао змај, јер ћеш зло проћи ако те затече.
Тако су се њих двоје грлили и љубили до после поноћи. Па онда девојка устане и захвали му на јабукама, а он је стане молити да му остави
Ту буде велика радост, и после неколико дана венчају се њих двоје, и он остане живети онде код ње. После некога времена пође царица у шетњу, а царев син остане у двору; царица му на
Кад то змај чује, одмах седне на коња, па потерај. А њих двоје кад опазе за собом змаја где их тера, препадну се, те стану нагонити коња да брже трчи, али им коњ одговори: — Не бој
— Брзо отрча те донесе оно јела што је спремила за себе и свог сина, метну га на сто, па и њих двоје засједоше за она господска јела.
Телал се поврати вичући: — Хиљаду и један дукат ово двоје дјеце! А ханума чујући опет само један дукат већка повиче: — Хиљаду и пет стотина дуката.
А она му каже да се нетко увукао у њезину кућу, пак сад не смије унутра. Онда зец рече: — Хајдемо нас двоје да видимо тко би то био. И тако пођу. Кад дођу пред јаму, повиче зец: — Тко је у тетиној јами?
— Добро у твоје здравље, мој лијепи ага! — одговори му. — А јеси ли, болан, већ што донио него то двоје згурено пилади?
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Ви знате... ЈЕВРЕМ: Не бој се ништа, ја сам твој сојузник. Нас двоје јачи смо од њега. СОФИЈА: То би било созаклетије, а ви знате, који прави тајне договоре противу општега мира...
Ама је ли Неша слеп, види ли он све? ЉУБА: Та кажем ти, то је обичај. Оди да видиш, како се тамо двоје по Калимегдану шетају. СТАНИЈА (устане, па гледи): Куку! За моје време идјаше муж напред, а жена за њим полако.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
знао правац ни маршруту, Ни шта ти на том путу писано је, Када по дан би стао у минуту, Кад морао сам да волим за двоје, Увежбао сам врховну вештину: Стрпљење. Неки у тој вежби гину.
Усркни овај слог: Рим. Да ли се сећаш кише онога лета, Помешане са смехом и младим гласовима Двоје заљубљеника, промочених до коже, Поносних на свој посед који се зове Рим?
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
“ — и више се никада није појавила на њему. Уместо тога, држала је говоре да сам испала шашава на маторог и да смо нас двоје депресивни манијаци који непрестано буље у воду.
И да ћу долазити горе у Голфијану у белом двоседу, грмећи на све стране. Помислих да некако није у реду што само нас двоје шипчимо пешке натраг кући, док се сви остали из Голфијане лепо возе у својим аутима.
Упаркираћу се лепо негде са стране, у полумраку, и посматрати ко све седи унутра. И када за једним столом видим двоје заћорених како пију своје чајеве, исфураћу полако кроз стражњи излаз, кроз кујну, мислим, јер ћу бити нешто као
Луњајући тако кроз гајбе, најпре налетим на двоје који су се ватали, и направим се као да ме страшно занимају тапети; на часну реч, мени је било више непријатно него
Она ти за торту торта од гипса! Све каширано, све лажњак, само њих двоје су прави, те ти она: дај шта даш, па ти се ту изваташе на мртво име и презиме, нису ни чекали нову годину која је у
погледима којима је слаба личност изложена“, и још каже да у вароши живе само две особе које то не чине, а то смо нас двоје! Ево, да се кладимо у шта год хоћете да ће експеримент успети!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ С тезге крекеће жабац: „Продаћу теби роду, трске, ветар и сунце! Мени — муве и воду!“ „Јарића двоје имам,“ — грлат крокодил зја — „дебели, тешки, масни! Оба купујем ја!
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Једна девојка која ради филе на ђерђеву врло је лепа. Цела породица је у вратима куће код које се секу двоје степеница. Мора да је чудно живети над тако косим перспективама.
Несрећа је била што зими нема никога у замку. — Жена вам изврсно весела. — Врло је јака. Она је и мати двоје деце. Старија има пет година; рећи ћете ми да ли је лепа. Коса јој је савим светла. — Волите много децу?
Два корака од њега, такође пред вратима други кује котао сужен на средини. Двоје деце му је сваки час међ ногама, он их само стрпљиво отура ногом, као да су појас који се развио, а који нема кад да
— Не, она није била ружна, али ја је нисам ни гледао, а кад сам је најзад погледао, имали смо већ двоје деце и била је стара. — Али сада волите своју жену? — Како могу да је волим, кад ми је цео живот упропашћен!
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
НА СТЕНИ Зевсова пламена стрела на стену удари доле, И стена на двоје пуче... Брујећи у току своме, Водопад растресе гриву и обе раздвоји поле, И бурни његов лет Са горском студеном
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Жао ми је мајке. Она остаје сада сама. — Не жали је. Она је сада ипак срећна. Колико су пута њих двоје говорили, како би радо умрли да си само ти жив и здрав. Ти си се вратио. Њен је сан сада остварен.
Назирем, мушко и женско... У, бога ти, где ће ме видети, и онда је пропала ствар... Оно двоје објашњавају се: „То апсолутно нема смисла, да ти гледаш њу. — А онај се правда нешто. „Шта? — вели она.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Настаде прави лом. Клетве, претње, па богме по мало и псовке, онако кроз зубе, све се то просу пред ово двоје јадника, који дођоше да заложе сву своју снагу за добро и напредак орловичке омладине.
« Гојко га дочека на вратима своје учионице, намрштен, а из очију му се читало питање : »Шта је ?« — Остадоше њих двоје сами. Овај креса оком, креса, док се Богосав сети па оде. И ја се склоних, братићу, од зла.
»Видим ја, нема ту мирног рада! помисли она. Мораће једно од нас двоје путовати.« Најзад гости се кретоше. Уредише децу, па опет окренуше низ потес.
Гојко иђаше по школи замишљен, а ђаци му нешто писаху. Кад угледа њих двоје, он се трже и задрхта: осети да му не долазе ни са каквим добром.
Лежећи уз њене топле груди, она се сети срећнога детињства, кад беху само њих двоје деце, она и брат, па лежаху овако исто уз мајку, под старим, искрзаним и дроњавим губером.
некакав страшан бол стеже јој срце, она хтеде вриснути, али се прибра и опет провири... Њих двоје седе на столицама једно уз друго, загрљени, приљубљени, опијени страшћу.
рече писар мало тишим гласом. Оне летошње оправке и набавке, то ти је сав издатак. Ови двоје нису примили квартирине ни паре. Кмет обори главу нерасположено, као кривац кад се ухвати на делу.
— Лудаци! ... прави лудаци! и ти и она... Не зна се које је луђе од вас двоје. И ти јуче цвокоћеш у затвору од зиме, а данас јој пружаш руку!... — Шта ћу ?! ... Да терам даље, мени је горе...
имамо млада сира, лука, јаја, шта ћеш више. Нек остане која крајцара за брата. Гојко је сам изјавио жељу, да њих двоје издржавају њена брата, док је у школи.
јест, све ћу поправити... Сутра, ето сутра ћу тражити премештај за нас двоје... Али да знаш само шта сам измислио... Слушај ! Ја већ то кријем од свију, ни Вељи нећу казати, само теби...
Беше у том погледу читав бездан прекора, тужнога, очајнога, горкога прекора. Изређао је тај поглед све, што њих двоје заједнички преживеше, и ниједна сенка захвалности да засија у нему, ни туге за растанком...
А-а-а!... Као да је нарочито гледао како би је што јаче увредио!... А њих двоје седе, загрљени, једно уз друго, и гледају се мутним, пијаним очима... Љубици смрче пред очима...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
187. Савила се бела лоза нинова, Око тога бела града Будима; То не беше бела лоза нинова, Већ то беше двоје мили и драги, Који су се из малена волели, И из једне ситне књиге учили, Дође време да се млади растају! 188.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ВАСИЛИЈЕ: Ја сам Стефан у једној представи, али сам у приватном животу Василије! Молим вас! Па то двоје свако паметан разликује!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Аустрију, рат, политичке борбе, револуцију, не видим више као борбе народа, нација, него као борбу где се двоје боре: добро и зло. Обешењаклук побеђује, а сиротиња проси.
Прекопута од те хладне слике руменео се Реноар, са својим безбројним голим женама. Тај паралел, њих двоје, аполинско и бахичко ако хоћете, још увек дели Париз у два дела.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Где би шеф и остали чиновници кланцали по буџацима. Овако је лакше за нас, и прегледније. Завади се двоје и, ако хоће да се туку, дођу ту. Оне што су правили шкандале доле на улици, на ненадлежном месту, морамо казнити.
Једна је, опет, поднела молбу да Народно представништво донесе меродавну одлуку да је у браку са својим мужем родила двоје деце, која одмах постају законити наследници њеног богатог мужа.
разуме се, како је она имала јаких и добрих пријатеља, усвоји њену наивну и племениту молбу, и огласи је мајком двоје деце. — А где су деца? — упитам. — Која деца? — Па деца о којој говорите?
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
А младежи се не дрема. Они би, да могу, продужили ноћ у двоје, у троје и са зебњом гледају, како нестаје испод њих кукуруза... Већ се лакше ради, а више шали и задиркује.
рече кмет и оде. — Е морам му дати једно прасенце, — поче Живојин, кад се одмаче кмет; — опрасила ми крмача само двоје, а он ми одавно тражи једно... Само да не каже ономе...
Зато се Коса и њена тета спојише душама и постадоше као једна душа, као двоје милосника, које је чиста небесна љубав саставила. А ради чега је тета волела своје »мало маче ?«...
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Знам, ал' видиш, ако ћемо онако фамилијарно, право би било ја и твој отац да идемо сад као посланици у Београд, а вас двоје, млађи сте, имате времена. ДАНИЦА: То све зависи од тога ко има поверење народно. ПАВКА: А он га бајаги има?
СРЕТА: Та онај, де! ЈЕВРЕМ (узбуђено): Ама, шта меша он шпиритус у политику? Откуд то двоје иду заједно: шпиритус и политика? СРЕТА: Е, ал' да видиш како сам ја њему одгудио. ЈЕВРЕМ: Је л' допис?
СПИРИНИЦА: Та пусти ме, човече, да кажем; не запушавај ми живој уста! ЈЕВРЕМ: О, господе боже, докле ћете вас двоје? Па зар ти још ниси гласао? СПИРА: Нисам! Реко, имам времена! ЈЕВРЕМ: Па да видиш, и нема.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
А кад није то двоје у кафани, ни сељацима се није седело; нема Крсмана да га дирају, ни Гизеле да паре очи, па се тако вечерас један по
Искашљаше се мало обоје, па чекају да Цигани почну, а стоје тако као, ако се сећате, у слици двоје заљубљених на лецедерским меденим колачима. — У нашу веру нема тако нешто!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
А уоколо, докле ти око погледа, Треба да пасу, да се излежавају и да мучу говеда. И пошто се то двоје на једном месту спојило, Морате, обавезно, доцртати појило — То може бити ђерам, или бара повећа: Ђерам са кофом, а
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Ћути, и пусти да сад жиле моје Забрекћу новим, заносним животом, Да заборавим да смо ту нас двоје Пред величанством природе; а потом, Кад прође све, и малаксало тело Поново падне у обичну чаму, И живот нов и
Ћути мрка шума борова у тами, И природа цела ћути. Ноћ се хвата. Нечујно пролећу задоцнела јата. А ми, као двоје сирочади, сами, У свежој тишини природе и ноћи Осећамо јасно, са тугом и стравом, Да у нашој души нема више моћи, Да
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Што јастребу оће наочали? Но ломите мунар и џамију, па бадњаке српске налагајте и шарајте ускрсова јаја, часне двоје постах да постите; за остало како вам је драго!
Главе братске познат нећеш, нама празно! ере су их нагрдили, невјерници! Куд ће твоја млада љуба, куку њојзи! двоје ђеце твоје лудо, сирочади? Што ће јадни ђед ти Бајко, мој Батрићу, који те је одњивио? тешко њему!
СЕРДАР ЈАНКО Је ли му се кућа ископала? ВУК ТОМАНОВИЋ Не, сердаре; али што за фајду? Остало је двоје ђеце мушко, једно другом воде дат не може; и згодна су кâ двије јабуке. Него ко ће ђецу дочекати?
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
кад се пробуди, не виде њу око себе или по кујни овлаш обучену, онако како се још ноћас, испраћајући га, обукла на двоје на троје. Сада, одозго, из соба, још није била ни сишла овамо.
Особито као да су гледали у онај црвен, свилен, свадбен, за двоје широк јорган. Софки се учини као да је гола, јер тако поче, не знајући ни сама зашто, саму себе да загледа, као да се
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
И опет сила згрнуло се света У болнички нам мирисави врт; Посматра где се двоје драгих шета Срећно, и хвале онај живот крт Што остависмо. далеко од њих Сад смо, а они жале мир наш тих.
дуго сваку ноћ дубоку; И били срећни због љубави своје, Поносни трајно због свога рођења; Нити је икад мислило нас двоје Да штогод љубав руши или мења.
очаја самоће и беде Живота у друштву, живота без боје, Зар, драга моја, једино не вреде Часови кад смо бивали нас двоје Сами, под небом ил’ међ четир зида, Предани увек вољно једно другом, Предани без греха, без сумње и стида, Срећни
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
перјади — и другијем стварима што сељаци лацманима продају; а до јунакâ бјеше доста и невјестица и дјевојака, све по двоје, по троје, шћућурило се под једном струком. Једино озбиљно бјеху „пушке!
дома наши, дома!“ али још јаче но пријед тако да се сви насмијаше. На те његове ријечи, отисну се из гомиле двоје момчади, једна дјевојка и невјеста једна, те изиђоше кроз капију; остали шљедоваше њихову примјеру; од њиховијех
„Е, ајмо дјецо!“ рече Оташ и пође. Сви сиђоше низа страну и уставише се више пута. „Радоје и ти Крцуне, са то двоје момчади запаните тамо; чувајте их, вјере ви! не грабите се лудо око глава да не платите својим главама; ајте!
Најзад одњиви два мушкића: Венцела ИИ и Јана и једну дјевојчицу по имену Елвиру. Ово двоје потоњијех бјеше батаљено и презрено, дочим сву љубав родитељску и сву његу посветише нашљеднику.
Старице се јако снебише угледавши Павла гдје за руке држи двоје дјеце, које дотле нијесу видјеле, али се брзо прибраше и дигоше.
Дуго би било потанко повиједати те чудне састанке, на које двоје напуштене дјеце крадом иђаху, да чисто краду душевну храну. Таково што ријетко се можда у свијету догађало.
“ „Ја сам му лијепо одговорио!“ умјеша се стари. „Ако је обичај стари и правица је стара, па гдје се њих двоје за грло шчепају, ја бих уз правицу стао!
„Лако ћемо за то!“ рече Маркиша и оде. И она тројица, опростивши се с видарем отидоше. До ноћи осташе њих двоје сами крај рањеника. Видар је испијао лулу за лулом, сједећи пред кућом. Стана је готовила вечеру.
“ рече младић и умиљато погледа старца. У толико и ђакон дође, носећи крст, јеванђеље и двоје свијеће. За ђаконом изађе из манастира перјаник један и тај отрча, као звијерац, пут Бајица.
“ Ђакон устави своје говорничке слике, јер угледа двоје чељади, човјека и жену што им се већ примакоше. Жена је ишла ситним а брзим кораком од деснога краја, као од Ријечке
Бјеше се, несретник, задужио, Господару, па сад рукодавалац узе ми све, узе ми двоје говеда, а то ми је све. Но ти се молим, Господару, дај ми карту на кнеза, нека ме чојак причека до јесени; продаћу
“ Он се трже из својијех мисли, па као да надокнади што их је дотле баталио, стаде да замеће шалу. Оно двоје-троје момчади и одазва му се нешто, а остали сретоше му шалу са зијехањем.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Ретке су пословице овакве дужине: „Једна коза окози двоје јарића, па од једнога кожа доспе на бубањ, а од другога на јеванђеље“; или „Међеду су уши извукли док су га на мед
— Мртви живима очи отварају. О СУДБИНИ — Ко се за вјешала родио, неће утонути. — Једна коза окози двоје јарића, па од једнога кожа доспије на бубањ а од другога на јеванђелије. — Нема смрти без суђена дана.
8 Питали рајино дијете оца: — Зашто, бâбо, даде аги оно јагње? — Хе, мој синко, боље је дати једно с миром него двоје силом. 9 Питао ага чипчијско дијете: — Знаш ли зашто те бијем? — Зато што си наш ага. — А ко ти је казао?
бјежати, но дјевојка га призове и стане му приповиједати ову ствар, молећи га да је избави и спасе, да ће се њих двоје узети, те ће све оно благо што је у граду бити њихово.
Жалило га до двоје чељади: Млада мајка и мртва љубовца. Чудне лажи, да је бог убије! 6 Поранио Хусеин владика Пређе зоре на петнаест
(Весло) 93 — Један прут све поље огради? (Кајиш на нози) 94 — Једно грло, а седам гласова? (Свирала) 95 — Једно на двоје иде? (Гаће) 96 — Коњ без главе, пут без траве? (Лађа) 97 — Корице има — нож није; листове има — дрво није?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Тако су се њих двоје грлили и љубили до после поноћи. Па онда девојка устане, и захвали му на јабукама, а он је стане молити да му остави
Ту буде велика радост, и после неколико дана венчају се њих двоје, и он остане живети онде код ње. После некога времена пође царица у шетњу, а царев син остане у двору; царица му на
” Кад то змај чује, одмах седне на коња па потерај. А њих двоје кад опазе за собом змаја где их тера, препадну се, те стану нагонити коња да брже трчи, али им коњ одговори: „Не бојте
изиђе на змајев чардак па легне у хлад, а дворани кад виде шта учини, стану му говорити да бежи: „Бежи, јуначе, куд те двоје очи воде, док није дошао змај, јер ћеш зло проћи ако те затече.
Али она таче штапом у воду, вода се раздвоји на двоје: те она за њима. Пошто виђеше да ће их опет стићи, извади царев син они орах пак завика: „А ти казуј шта ћемо!
ма само ово да знаш: кад станеш провати једну по једну од овијех хаљина, не ћу нико код нас да буде, него нас двоје; па ако ти ваљаше, ласно ћемо се погодити, ако ли не ваљаше, ондар их никому не ћу казивати него ћу их дохранити
Ова жена све је волела своме детету, а на оно двоје пасторчади мрзила и свакојако их мучила. Најпосле рече мужу: „Чујеш, човече; ја ове троје деце више не могу гледати,
Најпосле рече мужу: „Чујеш, човече; ја ове троје деце више не могу гледати, него их води из куће, или не ћемо ни нас двоје заједно хлеба јести.” Човек | је стане блажити: „Та немој жено, за Бога! куда знам с њима?
У то време човек и жена били су за вечером, па пошто вечерају, рекне жена: „Да је овде сад оној | наше двоје деце, дали бисмо им ово мало корица, те би и они могли вечерати.” А деца онда кроз пенџер: „Ево нас мајко!
” А она јој одговори: „Драге воље, мајко.” И тако жена легне девојци главом на крило, па је онда запита од куда су њих двоје. Девојче јој плачући приповеди све шта је и како је, па јој најпосле рече: ,,Мајко! како ти мирише глава!
Наложе ватру велику, вечерају и спреме се да легну спавати. Онда најмлађи брат рече: „Спавајте вас двоје, ноћас ћу ја стражу чувати“, те тако | оно двојица легну и заспе, а најмлађи најбоље гледаше око себе и често на
лепо на вратима лупати да му отворе, а кад види да нико не отвора, он бубне песницом у врата, а врата се одмах на двоје распадну, тако отвори редом сва врата и дође пред цара. Кад дође пред цара, запита га: „Шта си ме звао?
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
место за тиховање, Светог и преподобног оца нашег Саве, за дом двојици или тројици, по речи Господњој: „Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам међу њима.“ (Мт.
А по окончању, као што је указано, све службе у синаксару, ово двоје мењамо: не литургисати у све дане када је пост, због краткоће дана, и не треба двапут на дан да једете, јер ће вам се
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Једна је Јованка, кћи чиче Лазе. Ова се уда за некога који роди с њом (не памтим добро) једно или двоје деце, пак је онда остави, оде некуд и степе се и за неколико година нејма му ни гласа ни трага.
Као да су ми рођени брат и сестра и као да се надусиљују ко ће ме од њи[х] двоје љубезније, милостивије и слађе гледати, гласом душе и срца свога чрез љупки[х] очију својих поглед казујући ми како су
вашим достојнејшим пријатељем препоручавали, који су ми морали вами за хатар добри бити; зашто, ко не би оном кога ви двоје фалите, који сте иста на земљи доброта, добар био?
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Од кретног иметка имао је: жену Осињачу, три сина, двије кћери, двије краве, двадесеторо вуњачи, двоје магаради и свињу за посјек.
Између крова од тријема и крова од цијеле зграде, на много мјеста, дим је оставио жуте млазове. Двоје камене стубе, састављене од незграпно отесанијех каменова, извођаху на тријем.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Ми идемо у гомилама, по двоје (ал сâм и сâма!) И само се тек по неко од нас сети Како су, колико јуче, горели сунцокрети Из башта у предграђу, са
У тамну плочу зурим нице. И стојим испод липе твоје, Самцит, уместо да смо двоје. ЗАР САД БАШ Зар сад баш када поноћ превали И кад је мозак тром и уморан И када дуго нисмо певали Јер нам је дух
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
“ Истину је рекла. „А што је мој отац умро у воденици, убијен врећом жита? Јесте ли вас двоје на спруду почели трговину?
Ухо јој примиче уз лице и не чује је. Још једном погледа да ли су у соби само њих двоје, па јој завуче руку у недра да ослушне срце. Недра су влажна и топла. Њим суну дрхтавица, слатка и језива. Никад таква.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
видели; црвенио се кров куће у коју никада нису ушли; трчало стазом дете које никада нису успели да имају; смејало се двоје младих као што се они никада нису смејали, а преко свега вејао је нежни златасти прах.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Некада, давно, пре в'јекова много, На плећима су хитрих дромедара Ту двоје драгих стигли из даљине, Са срцем пуним љубави и жара.
Ћути, и пусти да сад жиле моје 3абрекћу новим заносним животом, Да заборавим да смо ту нас двоје, Пред величанством природе!
М. Ђурчин ЦXXXИВ НА БАЛУ По глатку и клизаву поду Гомила чудно се врти; Све дођу двоје и оду, И мушко женску прти; У женске, голе груди; Поглед јој мутан, и блуди... А озго неко гуди Шта раде ови људи?
Ту, чекајући на долазак кола, У сухој трави ћутасмо нас двоје: Он - жилав, снажан; ја - слаб и пун бола. Сваки у мисли утонуо своје. Ни откуд гласка.
И опет сила згрнуло се света У болнички нам мирисави врт; Посматра где се двоје драгих шета Срећно; и хвале онај живот крт Што остависмо. Далеко од њих Сад смо, а они желе мир наш тих.
Попа, Васко - КОРА
још нико није закорачио Руке твоје сањају у мојима Сан свих озвезданих руку на свету 22 Наш дан је зелена јабука На двоје пресечена Гледам те Ти ме не видиш Између нас је слепо сунце На степеницама Загрљај наш растргнут Зовеш ме Ја те не
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Никад се није дознало где и када је умро. Неће бити излишно да мом приказу Аристарха додам још двоје: одакле сам црпао материјал за своју причу о њему и шта је била даља судбина његовог хелиоцентричног система.
Обоје поцрвенеше. „Но“, рече апотекар, „загрлите се као некад, као брат и сестра!“ Њих двоје стајаху ту, узбуђени и не знадоше шта да чине.
Ту ми претстави његове сараднике, господина Сегена и свог служитеља и помоћника Маселоа. Нас двоје заузесмо своја места на двема једноставним столицама.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
варош и накупује неколико скромних поклона: за жену од 28 година, човека 37, троје деце до десет година, једно женско, двоје мушко, свега једно предратно. Не знам зашто сам ово последње напоменуо.
Нешто се у мени сломило... Али говорићемо сутра... А то што ти рекох, побратиме, чућеш. Има само двоје: не живети или побећи у свет. А ја још имам снаге.
Како изгледа, за оно друго двоје деце није много Ни марио. Имање је остало прилично. Чим сам прочитао писмо појурио сам у другу собу и рекао девојци:
— Он је контузован, госпоја. — На Мачковом... к... к... к... — Кога имаш? — Троје деце, госпоја, а... а... а двоје мушко и а... а... двоје женско.
— На Мачковом... к... к... к... — Кога имаш? — Троје деце, госпоја, а... а... а двоје мушко и а... а... двоје женско.
Ја осетих само тако као да смо сами, једино нас двоје тамо негде сасвим у њему, на њему, по њему, охлађени као лед, смрзли, сасвим залеђени, ја осетих јасно да стојим пред
се не сећам, сећам се врло добро Колете од Розена, њене плаве косе бачене у мртвачки ковчег мужа, стола постављеног за двоје, дописивања с оне стране гроба...
Заклопљених очију ја сам се трудио да сачувам само двоје: слику којом сам био очаран, и срећу за коју сам се плашио да не побегне, и од које сам био опијен до обамрлости.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
До те мјере да би му се с малим но оштрим физичким болом оросили дланови. Понекад је помишљао на жену и на своје двоје дјеце, са жаљењем што их осјећа тако изблиједјело, кроз копрену проријетке сиве даљине, одијељене хладним стаклом
Тако, забиљежен је дирљив случај двоје љубавника. Он се докопао једне ампулице. Подијелили су је, искапили је тачно попола. Резултат: умрли су обоје.
Повраћање, вртоглавицу, уртикарију, па и теже алергичне сметње. А каткад и саму смрт. Случај двоје љубавника само је дао маха циницима и егоистима. Смијали су се: „Ето вам га, ваша доброта'!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Пошто је двориште Ђорђево, ограђено високом тарабом, имало само двоје вратнице, то су одређени за стражаре само она два младића, а сви други требало је да уђу заједно у двориште.
— Вала, побро, па и нисам. А ти си ми се грдно намрчио! — Како нећу, јади га убили! Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но голубови — осмехну се Пантовац и погледа га лукаво. Ђурица застаде и погледа га право у очи.
А у цркви стојимо овако нас двоје, и видим пред собом мајку и сестру како ме весело гледе и смеше се од радости, а око нас суседи, пријатељи, кумови, па
— Около! Заобилази! — вичу кметови, и гомиле се двоје : једни трче уз брдо да обиђу провалију, па да опет слазе пред бегунце, а други се враћају натраг да сиђу к реци, па
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Је ли ико цпећнији но њих двоје кад се састадоше, ама кад прође прва радост, запитаће он жену гдје је онај његов прстен.
За њим бијаше пристала мачка и куче, те по бабиној наредби и њих двоје за њим бацише у јаму. Ако коме бог помаже, не може му нико наудити, те тако би и њему.
Како падне на кревет, створи се девојка да је није било лепше у свему царству. Тако су се њих двоје грлили и љубили до после поноћи.
Ту буде велика радост, и после неколико дана венчају се њих двоје, и он остане живети онде код ње. После некога времена пође царица у шетњу, а царев син остане у двору; царица му на
— Јео не јео, пио не пио, терао не терао, нећеш га стићи. Кад то змај чује, одмах седне на коња, па потерај. А њих двоје, кад опазе за собом змаја где их тера, препадну се, те стану нагонити коња да брже трчи, али им коњ одговори: — Не
Наложе ватру велику, вечерају и спреме се да легну спавати. Онда најмлађи брат рече: — Спавајте вас двоје, ноћас ћy ја стражу чувати, — те тако она двојица легну и заспе, а најмлађи најбоље гледаше око себе и често на језеро
То рекавши узе чаше с вином, те испије обадвије, и намах се створи у слан камен. Послије три године добију њих двоје сина.
Овог момка ома сутра ожени с једном паметном дивојком, је л̓ не видиш с каком ти је мудри син ожењен? Двоје паметни, кад се не слажу, дају једно лудо, а једно паметно и једно лудо три фртаља паметног, кад лудо слуша паметно.
од кантара, те ја бјежи, а она за мном, док прођох четрдесет конака, те сад овђе крпим постуле, па кад ми пане на ум двоје дјеце, два сахата плачем, а кад ми пане на ум она, четири се сахата смијем.
А ова му каже да се нетко увукао у њезину кућу, па сад не смије унутра. Онда зец рече: — Хајдемо нас двоје да видимо тко би то био. — И тако пођу. Кад дођу пред јаму, повиче зец: — Тко је у тетиној јами?
— Валај, ја не знам, већ ако није зато да је крсту више муке, или не би ли га хат усмртио. — Од то двоје јест нешто тудијер; а може бити и обоје, иншалах.
— Добро у твоје здравље, мој лијепи ага! — од говори му. — А јеси ли, болан, већ што донио него то двоје згурено пилади?
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
која се неумитно креће На моју љубав, на све жеље моје, На моје небо, моју башту крина — У тим часима нађу се нас двоје, И тад плачемо ја и виолина.
На том месту нас двоје би били Свет за себе, нераздвојан, вечан: Све док светлост не би оставили, Сваки дан би био за нас свечан.
обличје пространо к'о тама, Као јутро са зрацима својим — Падало је испред твога стаса, Испред мене, покривало двоје, И ширило видик нашег спаса, Да се двоје тек у њему споје.
са зрацима својим — Падало је испред твога стаса, Испред мене, покривало двоје, И ширило видик нашег спаса, Да се двоје тек у њему споје.
У кући под небом пуној сунца, биља, У кући нејасној и чудној к'о сан Срело се нас двоје и живот без циља. Ал' ми ћемо ући у тај, стари стан Са љубављу новом која боле скрива Као сутон сунце, као звезду дан.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Приметио сам да је овај наш разговор привукао пажњу особа око нас, а нарочито двоје старијих путника, једну госпођу и господина. - Што се плашиш за своје торбе? - рекао је овај високи чиновник.
Ћипико, Иво - Приповетке
Где—где уза зид, око трга, прислонило се двоје—троје тежачких младића. Смеју се, заћуте, па одједном углас запевају. На прозорима читаонице нису капци затворени.
на истом оном месту одакле Загорци пут друге вароши кренуше, уз затворена врата неке куће, прикупило се једно уз друго двоје чељади: мушко и женско. Они су из друштва изостали, не хтевши с њим даље ићи, били су морем и бесаницом уморени.
— огласи се неко изнутра што је разговор слушао, те се надвири да види ко је. —Пусти! — одговори први. Њих двоје замукоше, па чекају. —Зашто зараније нисте нашли спало? — упита опет први. —Ето, нисмо! А погинућемо!
И оно двоје придошлица ознојише се. — Еј ти, хоћеш ракије? — упита Загорку старешина. Жена се придигне. Момче се прене, протаре
Понешто се опоравио, но не може ни на какав посао. А радиша је... Све потрошисмо, највише за љекара и љекарије... Двоје нејачади остало с њиме..... Дођох да штогод заслужим... И Божић се примиче, хвала богу! Сви замукоше.
Жупан прикупљао је тежаке да с њима пође у поље. Цвета приђе к њему: —Узми и нас двоје! —Не треба! Има нас доста. —Нисмо, валај, на одмет. Деде, прими нас! —Што тражите? —Што и други. —Добро!
залази у живом црвенилу неба, пуном уоколо фантастичних приказа, тамо далеко, иза прекоморских брдина, одакле је и њих двоје дошло. —И сутра је лијепо време, док сунце крваво залази, — примети неки старац. Сви погледаше на запад.
Још тројицу тежака из једне куће, двоје мушких и једно женско, удомио је господар с њима. Цвета се зачас огледа по кућици и изиђе да купи у вароши кукурузног
” — и већ је у глави срицала колико ће новаца донети болесном човеку. Њих двоје добива шездесет новчића даномице; ако и потроше до половицу, опет ће се штогод прикупити, што ће за Божић добро
Затим показа Цвети пут изван вароши и каза оштро: — Одмах да ми се макнеш испред очију!...Иначе ћеш у затвор! Њих двоје пожурише, и чисто им беше лакше кад су изишли из вароши.
Што ћемо напољу? Ступе у кућу. Око распламсале ватре окупила се домаћа чељад; између њих и њено двоје нејачади. Довечераваху. Деца и не опазише мајку, док се не јави комшиница Јурка: —Цвијето, сестро! Кад стиже?
И гледа их пред собом живе: њих двоје, једног до другога; и док их гледа, заборавља на невољу и бесвјесно у души му се усељује весеље: док је њих, што ће да
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
У сну који је момак уснио, и казује га Цвети, њих двоје се промећу у голубе и, у љубавноме заносу, падају доле у ливаде, у често опеване косовске доње ливаде: Мало заспа,
Овде треба двоје посебно нагласити. И Тињанов је, као и сви формалисти, своју теорију засновао на искуству авангардне књижевности с
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Јер је код Станковића било врло јако и превагу је умело да однесе двоје: једно је кретање времена уназад, преломљеног кроз сећање, све до ране младости и детињства, што је узајамно повезано
Реченица Милоша Црњанског има висок степен овакве монотоније; виши но прозна реченица било којег другог нашег писца. Двоје ваља посебно истаћи. Прво, монотоно сегментовање у исти је мах и облик ритмичког уређивања говорног низа.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Бејаше као лавица одлучила да му се, баци са тим јединим оружјем у руци докле једно од њих двоје не падне мртво. Но он, чисто и не схватајући каква му опасност прети, изнемогло коракну на прекладу, спусти тешке
Уосталом, и побратимске. Украј њега ка обору беху наперили своје запете пушке два војна пабирка, иначе двоје одрпане колашинске олако хроме зверади, које је тај недостатак чинио да лакше, још брже мушки и без размишљања ончас
доцкан, једне старе колашинске крилатице да је проста глупост натурати жени н Арнаутину своје пријатељство, јер њих двоје само освој ени могу то да схвате. Опет се он исправи и бодро коракну напред, назвавши добро вече на српском.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Светлости је дато Да и кроз мрак сине Песничка топлота Без топлоте гине. 1889. МОЈОЈ ДЕЦИ (Од Бернеа) Двоје малих, сећате ме На времена журан лет: Црно ј’, плаво ј’ ваше теме, Моје застрô снежан смет.
Деда с мајком поглéдаху На нас двоје, на румене, Поглéдасмо и ми горе На седину глава им. Њине мисли враћале се У прошлости румен златну, Наше мисли
Нико није довиривô Како дрхћу груди двоје; Нико није прислушкивô: „Ја те љубим, злато моје!“ Ником није на ум пало Да у цвеће пелен сади, Нит’ се нашло
“ Ником није на ум пало Да у цвеће пелен сади, Нит’ се нашло злобних душа Да раставе двоје млади’. Ниче лице није свело, Ниче око суза лило, — Јер се није ништ’ почело, Пак се није ни свршило.
С Богом!“ — С Богом! — Ето то сан спио. Чудан санак, јест’ тако ми Бога! ПОКВАРЕНА РОМАНЦА Састали се двоје Иза нова пласта; Млади Лака то је И још млађа Наста. Ја гледах са пласта.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Ето шта чини мода. ЈОВАН: Мајсторице, сад имамо ми двоје процес. Кажите ви мени тко ће ми платити што сам био код вас пединтер, јер како видим, мајстор Митар неће ме више
Краков, Станислав - КРИЛА
Оне су им дизале сукњице и сулудо се смејале на промењеним улогама. За њима, у једном куту, било је још двоје. Плава Зизи имала је врх подшишаних коса официрску капу. Гледала је његова широка рамена и смејала се.
Петровић, Растко - АФРИКА
Док двоје деце нападају на њене груди, закорачени и размахнути као мали ратници, треће чека свој ред плачући на сав глас.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Ага-Ћериме! Ти си бар пашин хлебац кусао, Па ћеш му знати мудру навику: Где двоје раде, трећи мирује! Устрану мало! ЋЕРИМ (уклања се): Змија!... И ту се нашао!... ГЛАВАШ: И то је чуо?...
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
други окреће јужним правцем и иде тако до варошице Алексиначке Бање; ту прође кроз бањски кланац, па се опет подели на двоје, један крак окреће југоисточно на Алексинац и Делиград, а други југозападно иде на Параћин, где се свезује са главним
Хаша це књажевачка војска по паду Књажевца била разделила на двоје: један део, под пуковником Хрватовићем, заузео је књажевачку клисуру до скробничке механе, а други, под пуковником Л.
Према томе биће вам појмљиво како се може сложити то двоје, да човек мрзи ратове и опет да је револуционар. Сваки чини грдну неправду револуционарима ко их замишља као крволоке,
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
тмини, Старих доба у мутном облаку, Давних лета пепељастом зраку — У давнини, тако ми се чини, Живели смо и нас двоје, Срце моје, срце твоје Једно друго волело је.
векове дуге, У пепелу чувô жеравицу туге, Жеравицу бола, ово срце мало, Док се није самом Богу додијало, Па нас двоје диже, састави нас ближе, Да огрије хладни свет Пламом нашег жара, Да покаже каква је Љубав била стара.
Ох, како би била празна, Једно друго да не чује! Двоје груди, два су срца, — Једно друго допуњује. ХХХІІ Снивô сам те, а ти пуна цвећа, Међу цвећем лековита биља, —
И како ћеш се молит’ Кад неба не видиш! А зар се неба двери За једног отворе, — Тек онда широм стоје, Кад двоје говоре. Две душе загрле. се, А срце бију два, У Тој се срећи рађа Тек права молитва.
„Ево колач,“ старешина рече, „Колач треба сећи, ко ће с ким да сече?“ А весело друштво не мисли се дуго: „Нек њих двоје секу, нико неће друго!
Пришô би јој, али не смем И не могу, — Та и ја се поиздаље Молим Богу. ЛXВІ Са истока поче плавит’, А нас двоје на прозору, Прохтело се нама тако Дочекати рујну зору.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Вас двоје живећете сто година. Ама, господине потпуковниче, тога човека ни глава да заболи! Потпуковник Петар се насмеја.
Дошао је најзад и мој пријатељ, те седосмо у кола. Када смо изишли из главне улице, њих двоје држали су се за руке, као да су стари познаници.
— Чекам свога пријатеља. — Немамо потребе за њим... Нас двоје довољни смо једно другом. — Опростите, госпођице, ви сте свакако у заблуди.
Онда се обрати мени: — Где је Полет? — Ту су... шетају — говорио сам равнодушно, да бих њену пажњу одстранио од њих двоје. — Треба да их нађемо. — Зашто? — онда сам стао према њој. — Ви се плашите мене? — Не...
Бићемо увек са њима. — Она је застала, Хтела је нешто рећи, али ја сам је дохватио под руку. — Хајдемо! — Али да оно двоје не бисмо затекли у незгодном положају, викао сам гласно: — Полет!... Томо!
Томо! На једној прикривеној клупи седели су њих двоје. Чули су мој глас. Претварали су се као да равнодушно седе, али су им лица била узбуђена.
Арлета на то ништа не рече. Они се поздравише са нама и одоше. Нас двоје пошли смо у парк преко пута Изера. Дошли смо у онај мали кутак, где су оне, кажу, често долазиле.
Али зачудо, Арлета им се сада није нудила у друштво. Рекао сам Томи и Полети да ћемо нас двоје отићи трамвајем у Саснаж, на чај. Сиви застор од облака, наоколо снежна белина, и Арлета. Ништа друго нисам видео...
Ништа друго нисам видео... Ви ми ни на памет нисте падали. У ономе заносу изгледало ми је да се нас двоје нећемо више никада растати, и да је пред нама насмејана вечност.
Мислио сам о томе и враћао се, кад угледах да из једне радње излазе њих двоје и иду мени у сусрет. Застао сам одмах пред једном трговином и посматрао излог. Али ништа видео нисам.
Око тога почеше и остали да се смеју и нагађају ко је од нас двоје „філле“ а ко „цонфитуре“, и ко ће кога да поједе. Пошто су се спремили да иду у биоскоп, пошао сам и ја са њима.
Бесконачност! Вечност! Седели смо у једном углу ресторана у Саснажу, нас двоје. Напоменуо сам јој како се ближи час нашега растанка. Ухватила ме је за руку. — Ја то не могу да замислим.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Камо срећа да сам, кад сам га подигао реч ону изрећи, на двоје прегризао! Ах, проклети језик, вредан јест да страда који год не уме са с њиме да влада!
радост оног брака Кога простор још раставља једне ноћи мрака, Све те мисли, све надежде, предвкушене сласти, Што ће двоје уживати сутра с пуном власти. Или нам пој задовољство по дугом растанку, Како негда с љубом бјеше Сибињанин Јанку.
Само једно запитаћу — ко може, нек' дичи Што до бога на престолу виспар горко кричи: Двоје младих заљубе се, предаду си душу, Ван сојуза ину срећу не могу да внушу; Посљедују љупком своме природе подвигу, Да
1840. Јован Суботић САБЉА-МОМЧЕ, ЦВЕТ-ДЕВОЈЧЕ Љубило се двоје младих, Сабља-момче, Цвет-девојче, За годину и за другу, И за трећу до ускрса.
ветар, Отворио стаклен прозор, Угасио огањ жишка, И у среди собе мале Стоји оно Сабља-момче У мртвачком огрталу. Двоје младих загрљених У камен се претворило. Сабља-момче проговара: „Заклетве се твоје сети!
Мало даље лежи чистина ограђена шумом, Трава — кадифа мека, шума — непровидан зид. Туд се шетају двоје, са момком само девојче, Младе усне зове само на пос’о место.
Ах, да су сузе моје На камен падале, Та камен би се разпо На двоје, на троје. У збирци Банатер Лиедербуцх, Темишвар 1863, 74, налази се и ова Живковићева песма: она онде има свега пет
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
“ Кô да ј’ изгубит деце хиљаду Очитат лудом оченаш?... РАДОШ: Ти деце немаш, оче, ћут’! А ја их двоје имам за мегдан, И ја — не пристајем! КАТУНОВИЋ: Па зар их ниси за то родио Да на мегдану бојном изгину?...
(Крајишник одлази.) Човек је, веле, чедо љубави — Да ко је пород злобе, зависти? Или су ово двоје близанци, Што блудна жена, срце човечје, С јараном својим — црним ђаволом — Незакониту љубав проводећ Изневереном
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Давид: О, имала зорли, кабасто учевна жена! Доктор: Имала деца? Давид: Имала, господине доктуре, двоје женске дјеце, двије цурице кô двије златне јабучице. Доктор: Но, два шенска и два мушка деца?
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Банална љубавна фабула о двоје младих које раздваја најпре младићев пут у други крај а потом смрт драге лирски је вишеструко надограђена визуелним и
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
»Те сарани двоје деце своје: На Момиру зелен бор никао, На Гроздани винова лозица; Савила се лоза око бора«... Вук, Пјесме, ИИ, 29, 390
У народним песмама спомиње се в. л. која је сама поникнула из гроба (»Те [цар] сарани двоје деце своје. На Момиру зелен бор никао, На Гроздани винова лозица: Савила се лоза око бора, К̓о сестрина око брата
да има најпре двоје мушке деце, па треће женско (о. с., 92). Плод од д. употребљује се против: срдобоље (ЖСС, 311; 312; ГЗМ, 4, 143;
ЗНЖОЈС, 20, 47). Кад се хоће да некоме наметне главобоља, пресече се жаба на двоје, и свака половина метне на по једну к. с обе стране пута.
Прича се да је под тим храстом заклано једном двоје невине деце, па је нож којим су заклана обрисан о дрво, и од тога је доба оно зелено и лети и зими (СЕЗ, 5, 1903,
Затим наложи ватру између двоје врата. Деца треба да прођу преко ватре, секире и бакрача са водом пре сванућа и да изговоре: ̓Пројдо ватру, не изгорих
кокоши на пању одсеченог дрвета Чајкановић тумачи као »жртву замене, исто онако као што се, када у једној кући убрзо двоје једно за другим умру, са оним другим сахрањује петао или кокош, као замена за трећег људског мртваца (ибид., 13; упор.
Ћипико, Иво - Пауци
земље, гдје три ријечи, у згодан час речене, исцјељују благо и чељад од уједа љуте змије; гдје чарка може да растави двоје најмилијих, цуру од момка, жену од човјека; гдје тајанствено сложени запис боље лијечи од љекарева савјета; гдје
Тако ми рече биљежников писар. Чудо, а оно двоје старих, мислим, о томе и не сања! Газда Јова се замисли. Лице му се уозбиљи и са углова усана нестаде трага
да, са забреклим заједничким снагама, кад се двоје најаре, како је она то у гоњању са јаким момцима осјећала, кости пуцају. Али јој бијаше све утаман!
Осјећа се расијано чувство самоте и простора. И њих двоје, што у селу не јављаше се једно другоме, осјетише се у ми слима близу, као да међу њима досада није ништа друго било
И обгрљени газе цвијетну траву. А сунце је већ освојило и долове, и драге, и литице, и њих двоје загрија и знојем осу, па журе прама старим буквама с раширеним сувим гранама, што изгледају, у сунцу, као чапорци
Вадићемо паре из блага и из земље ... Садићемо више дувана ..... угојићемо двоје—троје крмади... —Нећемо бити ни крмета за кућу, —прекиде Раде. —И не треба нам... — омрсићемо се овновином!
За благом уђоше њих двоје. Раде прикупи сува рака и наложи ватру. — Чујеш, Машо, — вели Раде — не бих ја за тобом пристао као поп Вране, кад ме
А прије, како—тако, некако се била на њ навадила... Али откада оно у планини сјаранисмо се нас двоје, не марим га на очи! Не знаш ти како је то тешко ! ... Чини ми се туђ ..... прљав... Ма'ни...
„Да, лијело, да не усрну покојни отац у дуг” Жена му рађа мушку дјецу: двоје их је, два сокола. Вриједна Божица и милокрвна, мајка као душа, а Цвијета с Павлом смирила се, и за њу вели човјек: —
— Дошла бих гдје год хоћете, одговори она, али под једним условом. —Да чујем, кажи! ... —Повела бих собом оно двоје дјеце. Газда се насмија, и на први мах мишљаше да се жена шали с њиме. — Што си побудалила ..... Какова дјеца?
— И гледа узбуђена у газду. —Двоје их је, вели газда као за се. Је ли? —Двоје, знате: мушко и женско. —Узми собом оно мушко, — премишљајући одлучи се
— И гледа узбуђена у газду. —Двоје их је, вели газда као за се. Је ли? —Двоје, знате: мушко и женско. —Узми собом оно мушко, — премишљајући одлучи се газда. —А малу Милицу?
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Боже какав је то био призор! Док сам то гледао, свршио сам два пута. После су њих двоје ишчезли у шуми, држећи се за руке. Ја мислим да је Лауш тада успео да је има.
Прошао је мимо мене и отишао уз степениште, према горњем дворишту а да се није ни осврнуо на нас двоје. Чинило се како не зна ни толико да сам овде ипак некаква домаћица, да сам жена господара ове куће.
Пио је непосредно пред наш улазак. Тек ми сад постаје појмљива она несамерљива провалија између ово двоје несрећних супружника.
Верујем да га је мени оставио, прећутно, уместо опроштаја. Често мислим на њих, лепу Јању и горостасног Ћирјака, то двоје красних људи, туђина и изгнаника. Ако на земљи има правде, онда су сада заједно.
Где год је био, оженио би се на брзину, направио жени једно-двоје деце, а онда би просто нестао као да га је прогутала црна земља. Неодољиво су га вукли непознати, још невиђени крајеви.
називају излапелим маторим кљусетом и бесловесним бипцем него што ћу запливати низ матицу њихове пакости против то двоје. Јер, тамо, не видим ништа добро. Преостаје ми да се уздам у Доротејев разум.
Сви други на овоме свету били су важнији од нас двоје, да би ђаво баш на нас управио своју пажњу. Ја мислим да је он у том тренутку био забављен важнијим послом.
Ја мислим да је он у том тренутку био забављен важнијим послом. Не верујем да је губио време спарујући нас двоје у ту четвороножну и четвороручну животињу, кад су га свуда около чекале занимљивије ствари: споља је допирао звекет
Победу над разбојницима прослављамо и нас двоје иако јој баш ничим нисмо допринели. То што сам ја ове ноћи прекинуо са покајањем и испаштањем греха, никако не значи
Ветар њише капак који цвили на шаркама и, с времена на време, удара у дрвену пречагу. Неко од њих двоје устаће да би га прикачио квачицом. Она. Вредна и лакосана, скочиће из кревета.
Дадара Кога сам ја, у ствари, убио? Њих двоје или себе? У мрачној ноћи и мрачној непознатој шуми, под пљуском кише, седим на премореном коњу који стоји мирно,
Она је вриснула, цикнула, поново кикотање и смех, као да је ова земља нагло опустела и нико други осим њих двоје није остао у животу. Пљускање. Пршти јадна вода, хо, хо, хо, ха, ха, ха, хи, хи, хи.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1884. НА СТЕНИ Зевсова пламена стрела на стену удари доле, И стена на двоје пуче... Брујећи у току своме, Водопад растресе гриву и обе раздвоји поле, И бурни његов лет Са горском студеном
А по обали цветној ми сами блудимо двоје, Нежно ти стежем руку, и слушам у ноћи тој Испрекидани уздах, и бурно дисање твоје, И стидљив шапат твој... 1886.
Ова га мисао уби. А пиће чињаше своје, И гнев се будио тихо, јарост на оних двоје. Зар један пијани кравар?! Зар она кметица једна До сада супруга чесна и домаћица вредна?! Он поче очајно пити.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Лађа се скоро не миче с места. Нас двоје стојимо, наслоњени на дебело стабло предње катарке, и посматрамо јужну страну звезданога неба.
Сигурно Вам је пао у очи онај млади заљубљени пар. Њих двоје налазе се на свадбеном путу, а Месец их привлачи сигурно због тога што онде ноћ траје 354 сата.
Ми не знамо да ли је дан или светла ноћ. Кад бисмо се нас двоје, каквим чудом, састали, овакви какви смо, у овоме пејзажу, ми не бисмо препознали једно друго, наша физиономија била
Прошавши испод једног широког виадукта Семериншке железнице, ово двоје нераздвојних успоре свој ход, па корачају право и достојанствено.
Њих троје су већи од нашег Месеца, а двоје и од самог Меркура; они имају пречнике веће од пет хиљада километара. То су, заиста, прави светови.
Он се постепено приближава оном стању у којем смо нас двоје затекли Земљу на нашем првом заједничком путовању. Металне паре његовог огромног тела кондензоваће се временом и
Илузија може имати сласт најлепше стварности, па и више, јер стварност има увек својих горчина, као што смо то и нас двоје морали окусити после наших најлепших часова. Зато бежим радо од света и тражим уточишта у самоћи и сновима.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Боже, Боже! А он, покојник, као брата, као брата те доводио. САРОШ Да! И био сам му брат. Јер, кад бисте вас двоје пали од умора и заспали, могао сам те пољубити, али нисам хтео.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
ПОСЛЕДЊИ ГРЦИ 181 Кроника паланачког гробља Рад овај посвећујем сени мога оца Данила Секулића Нас двоје, иако још млади обоје — свако својом младошћу — уочавали смо летописе малих наших градића, села и гробаља.
— Али, Нано, баш се доктор Мирко јуче забринуо, и казао ми нека дође и тај за срце. — То вас двоје преузесте власт нада мном. Хајд, хајд, устаћу ја ваљда. — Јулица зајеца из свег срца... — Устани, Нано! — Јулице!
Пред њима сребро, цвеће; у три угла собе запаљене су велике зелене порцеланске лампе; топло је, и потпуно мирно. Њих двоје разговарају, паметно, озбиљно, тихо. Он прича о свом школовању на страни, о првим плановима живота.
излупани прозори замузгани и пуни паучине; удовица довела млађу сестру, сеоску јуродиву богомољку, и јуродива чува двоје деце, а здрава служи. Па је здрава нашла здравог и отишла. А јуродива и општина су подигли децу до шегртлука.
Пролазници застају, а госпођице то и хоће. Прозор врло низак и лети отворен. Виде се двоје младих леђа, на њима прекрштени амови од једнаких, свеже упегланих кокетних кецељица, и четири једнаке витице,
Напред Срба и Лука у јахаћим костимима, а за њима сви млађи, и два шегрта, и двоје комшиске деце. Циче од смеја. Шваби завезана рука салашарским шареним пешкиром; на бради му велики фластер; кошуља
Мати моја је савесна, негује га, али они су једно другом туђинци. А ја живим између њих двоје. Не знам заправо шта је то породица...
У кући код Павла осећа се неки особит мах. Углавном између мајке и сина. Њих двоје као да спремају нешто што другима не саопштавају.
неку стару антерију коју ми Баба даде да ми служи као шлафрок — али шта ћеш, од једних панталона никако не буду двоје! Новац се при том најинтересантније понаша, и то ће тебе, економисту, више интересовати.
Али се и ја одмах наплатим: узмем нову књигу од њега, и од нас двоје, Павле, срећнији сам ја... Хвала ти увек на лекцији о штедњи, јер, морам ти казати, ја поред свег крпарења живим
За то двоје Влаовића се може рећи да нису становали ни у селу ни у варошици, него у шумици при забрану једном који је још био њихов
Влаовић он, Влаовић отац, и сваки час се њих двоје дохвате. Мати одмах пребледи, и моли мужа да пази шта ради и говори.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
— Често се враћам постељи, викајући: притискивали смо те двоје, кревете, дај двоје! — Куд се знам окренути? Могу ли оцу од жалости?
— Често се враћам постељи, викајући: притискивали смо те двоје, кревете, дај двоје! — Куд се знам окренути? Могу ли оцу од жалости?
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
и, на таквој једној страни, нађох одиста пуно љубавних речи и, што је још много згодније, говорили су их једно другом двоје заљубљених који су се састали на гробљу.
данас нисам променио, да би тог човека од крпа требало обући у униформу среског начелника На тај начин постигло би се двоје, прво: велика већина наших војника из народа гађала би пажљиво и много прецизније, а друго: ти би војници изнели из
У младости били пајташи па остали тако добри пријатељи све до старости. Ђука имао двоје деце, Сиду и Спиридона, а Нића само 'ћер Сосу. Па тако... – 'Ајде па сад! – упада у реч опет Бора.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Први пут од почетка рата. Њихово расположење могло би се свести на двоје: или енергична офанзива, па ма сви изгинули, или да их распусте кућама.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Нека јахање на таласима остане наша тајна! Риба ућута. Између њих двоје није било превише речи. По замасима Сребренкиних пераја Маријан је погађао камо смера.
Уморну и гладну, ах да! Куцну се дечак у чело, устаде и намести сточић за двоје. Не би га тако ни мајка наместила! Један тањир, па једна виљушка, кашика, ножић.
Само је Звезда Чобанину пружила руку и подигла га увис. Травке су очи отварале да их виде. Њих двоје пењали су се све више, ко зна у која небеса стигли, ко зна у којој се небеској башти зауставили.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
А ти у љуљајци па се њишеш ти'о, Кô на међи један мак црвен и мио. Ја крај плота стојим, гледам у вас двоје; Једнаке сте као капље на цвијету! И не могу више знати лепши ко је, Или ти ил' она?...
Ту загрле се њих двоје. Витез је грли свим жаром груди, Сад је дрвењак плам врео; Сањач се буди, блед му лик руди, И стидни посве је
''У башти чаробној сáмо Борави драго двоје; Сјај месечине блиста, Са грана славуј поје. Као кип мома стоји. А клечи витез плави.
Но, моја драга, скоро То ће се друкчије збити! На лице зима ће доћи, А лето У срцу бити. 49 Кад се растају двоје, Они се рукују тад, И стану плакат и дуго уз горки уздишу јад. Ми нисмо плакали, драга, Нит' рекли ''ах!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
У таквим приликама остајало је само двоје: или се помирити са ропством и пропасти, или се оштрити за борбу и сањати о победи. Наши преци су изабрали друго.
паде, а Ђемо допаде, свеза Марку наопако руке, па извади синџир из егбета, окова га све у гвожђе љуто: а на ноге двоје букагије, а на руке двоје белензуке, а на грло синџир-вожђе тешко; па посједе његова Шарина, а дората води у
Марку наопако руке, па извади синџир из егбета, окова га све у гвожђе љуто: а на ноге двоје букагије, а на руке двоје белензуке, а на грло синџир-вожђе тешко; па посједе његова Шарина, а дората води у поводу, привезао Марка за
насред Годомина, сретоше га дв'је госпође младе: једно љуба Бијелић-војводе, а друго је Златокосић-Павла; носе младе двоје ђеце лудо.
Крсти нама двоје ђеце лудо, па ти иди Смедереву граду, тамо су ни наши господари: Бијелићу и Златокосићу, у таваници госпође Јерине, па
Ал' говори Облак Радосаве: „Чујете л' ме, двије моје куме! Ви узмите двоје ђеце лудо, па идите двору бијеломе а ја одох Смедереву граду молити се Ђурђу и Јерини нека пусте ваше господаре из
злата, и оно се на бурму отвора, у њем носи за јутра ракију; по долами троје токе златне, златне токе по од двије оке, двоје вите, а треће салите; на ногама ковче и чакшире, — жуте му се ноге до кољена, побратиме, како у сокола; из ковчи су
— (као епитет уз планину) кршан, стеновит лонца — скуп, збор, дворана за примање луд — (значи и:) мали, нејак: двоје ђеце лудо лула од тумбака — мала чашица, повелики напрстак од месинга лулу пије — пуши љевака — лева рука љевше,
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
Оног зеленог лета Када је бела рада Одлучила да цвета Неко је неком рекао НАЈЛЕПШИ САН САМ СТЕКАО ПОДЕЛИМО ГА НА ДВОЈЕ САД ПОЛА СНА ЈЕ ТВОЈЕ СПАВАЈМО САЊАЈМО И ДОВИЂЕЊА
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— упита кнез. — Дјечаке, дјечаке, дјечаке! — узе да се присјећа чувар поља. — Не, не! Видио сам доста коња, говеда, двоје-троје магаради, понеког мачора скитницу и тебе, кнеже, кад си, пијан, пао с моста и ваљао се као... као...
Прогониоци су већ викали на сав глас: — Ехеј, зови овамо Талијане! Оно двоје умакоше у Гај. — Трчи брзо с друге стране, дочекај их! — викао је други глас.
И дијете и псето спавају. Види се и крајичак необичне простирке на којој њих двоје леже. То је нека географска карта на којој се јасно виде посљедњи огранци босанских планина, ријека Сава и Славонија.
— Онда да је дамо теби за помоћника — предложи командант. — Вас двоје могли бисте контролисати читав онај крај села према вароши: пазити ко долази, ко пролази, шта се чује и види.
— Ни птица нам неће промаћи у село, а да је нас двоје не опазимо! — свечано обећа стари пољар и младићски завитла по ваздуху својим нераздвојним штапом.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
к мору и фараон с потером сустижући их страга, — прекрсти са штапом отоку ону морску и таки разступи се море на двоје до дна: од воде отуд и отуд с леве и с десне руке окамени се вода и ка високи дуварови стајаше, а дно се пресуши.
« И они таки стадоше докле он достиже до њих и ухвати од њих двоје пак их благослови и закла их. И како то учини, таки нападе на њега страва и уздркта се сав и препаде се у својој мисли.
Преузимљући хананску земљу пређоше ка по суху Израиљи Јордан. Раста им се вода на двоје пред њима ка и првом море што им се бијаше разступило... Одоше под град Јерихон узимати га.
Начини леп цифраст ћивотић, и то двоје сложи у њега, намени за љубав мученичаску да однесе тамо са собом у ону нову илиричаску цркву, а себи чини велику
АЛЕГОРИЈА ОБЈАШЊЕНА ДВОСТРУКОШЋУ ЧОВЕЧИЈЕ ПРИРОДЕ Како је, ево, с душе и тела састаљен — то двоје се разазнаје, ама један се човек зове, не два, — тако ти је и Свето писмо у књизи двоструко.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
О, Господи боже!“ ГЛАВА ДЕСЕТА У овој приповеци ово је први и једини дијалог двоје заљубљених. Дијалог није нимало пикантан чак ни интересантан; а то је просто стога што је тамо, у том свету, срамота
Срећна и весела у свом новом животу, желела је срећу целом свету, зато је радо пристала да буде посредница између двоје несрећних.