Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Опрости се и оде. Када Чекмеџијић кући дође, почне размишљати да ли да дочека пролеће, или још да покуша, ма у пост, дегод срећу.
Већ му се досадило толико путовање, па нигде ништа. — Шта ћемо сад, чика-Гавро? — Тражимо опет ’дегод. — Ал’ сам већ свуд на глас изишао. Не би л’ боље било да идемо куд даље, где ме не познају? — Па куда?
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Еда ли га валовита Бурна вода де занела? Еда ли је громовита Удрила га дегод стрела? Да ли су ми де сметови Драго моје завејали? Да ли су му де зверови Младо тело покидали?
Ишти до две пребеле цванцике, А кад десет за белце растуриш, Ваља једну у тор свој да сјуриш, А за малту што се дегод плати, Све ће тебе побратим да врати. — „Ој чудне књиге, шинула је гуја! Чудна стада, надр'ô га вуја!
За часак који, тако сваки с' нада — Па дегод глава указаће с' млада: Сад, сад ће бити — млоги проговара, Но прозор клети нигде с' не отвара.
Ал' ћу им се осветити, Ао, мили побро, Док се само поприватим Своје снаге добро. Дегод коју дивну ватим, Дању или ноћу, Испритискат, ижљубити, Изгрлит је оћу.
Де си, Микле, де си сада, Куд се деде и изгуби? Какви тебе јад савлада? Да л' те дивљи злотвор згуби, Да л' те дегод жива крије? — А све једно, тебе није! 27.
92. Та де ли је, де се крије? Карају га милостиво, Да на земљи дегод није? Па ка земљи све страшиво Оборише очи своје... Заман, заман, звезде моје! 93.
Но гле јада! Нешто сину — богме свећа! Ко то иде амо сада? Ето, ето господара, — Та је ли му дегод пара? 135. На њем хаља до земљице, А на глави шепа лака, Под њом оно згодно лице Ка у телца, брате, кака, Трбу
љута убојица, — Крвца тече куда силан шета, — Два србињска згубио момчета, Баш Уроша и баш Светозара, Слабо им је дегод наћи пара; Онај скакô скока јуначкога И прескакô дваест четир нога, А Светозар, она ватра жива, Сваком камен јунак