Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Онда старији млађему рече: „Ти што си јуче постао просјаком хоћеш да се са мном барабариш кога су отац и дед просјаци били! Јеси л' чуо?
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Они замакоше за воћњак и нестаде их у помрчини. Сава и Никола поћуташе још мало, док се све утаја. — Дед сад! — шану Сава и гурну лактом Николу — вериге за крај, па вуци и трчи око куће — али брзо!...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Да му одскочим!... И приђе мети, махну дватрипут рукама и прескочи белегу. — А!... Пепо!... — заграја момчадија. — Дед јако!... Пера надскочи Лазару. Лазар скочи и доскочи му. Пера скочи опет на белегу. Отпоче надметање.
— викну младеж склањајући се. Лазар приђе мети. Све стало, не дише. Лазар скочи на белегу. — То вреди!... Дед’ сад, Станко!... Станко беше ведар као пролетњи данак. Он се насмеши па рече: — Могу још стопу!... Лак сам као тица!..
Сви смо ми једна својта, сви смо Селаковићи!... Коме је од вас дјед теменом у ову земљу ударио?... Дед̓, реците!... Никоме!... Стари ваши, као и ја, побјегоше, да им бар цријева не крче ако зулум морају подносити!...
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Но, па како, како? Ви ми се и не фалите како сте провели ово неколико дана без мене? Како у селу?... Како у кући? Дед’, бога ти, пешкир, Персо, — рече умивајући се. — Како сте живили и проводили се? — Како!?... Наопако!
— Па, Петре синко, је л’ то поштено од тебе; дед’ кажи сада ти сам? Јесам ли ја погодио кола и капару дао — ил’ неко други? А? — Пита га поп Ћира стојећи крај кола?
И ко га је измислио! Ознтрогере му швапске!... »Ђи! Шарга, Пирош! ’Ајде, момци! Дед’, кицоши моји! ’Ајд’ још мало у блато!« чује се глас Пере Тоцилова и пуцањ бича, и кола оставише чарду.
— Извол’ те, чесњејши, дед’, Спиро! Путници поседаше. Нуде домаћина. Он се извињава. — А, фала, фала! Ја, боме, сам не испуштам ову лулу из
ни Жужу, него је само саветовала: »Са лепим се, говорила би тих дана, увек више може учинити него са виком и праском! Дед’ Жужа, дете моје, отрчи, ако те не мрзи, па донеси мало кромпира из подрума!
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Жао ми је! — И мени је жао! — Та ваљда ћете се и ви мало промислити. Оставите, дакле, то за овај ма' на страну. Дед'те чашу бермета! — Хвала, не прија ми; а и онако морам одлазити. Опростите што сам вам досађивао. — Боже сачувај!
Фрајла се морала на то насмејати. Чика-Гавра седео је већ на том дивану, па знао је како ваља сести. — Дед свирај, девојко! Сад фрајла седне код клавира и почне свирати. Свира неку фантазију од Талберга.
А кад нестане, а онда — дед’ развенчај се! Зато се слабо и удаје таква фрајла, јер нема за њу младожење. Богат и велики господин неће њу, а она
Пре тога сваки дан већ у четири сата сам отварао дућан, а сад ваљда већ има и осам! — Тако ће што и бити. Дед’ устај! Љуба устаје. — Већ ми се досадио тај битанглук. Гледајмо да што пре свршимо, ако има што бити.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Дакле, ето, тако каже једна метла. Али који су то дедови што ме муче. Који су тачно? Ето, је ли тај дед мој отац? Гледам ја њега сад, као да стоји ту предамном, смешка се и прича. како је њему рат био брат.
“ Лепо, ето, то је мој дед. Дакле тај дед овако ми пише: чувај се, јер ако се сам не чуваш, нико те чувати неће, па ако се вратиш опростићу ти, а
“ Лепо, ето, то је мој дед. Дакле тај дед овако ми пише: чувај се, јер ако се сам не чуваш, нико те чувати неће, па ако се вратиш опростићу ти, а не вратиш ли
Где је моја сенка? — Бесмислица! Глупост — умиривао га Владислав. — Није, није! Тражи! Где је моја сенка? Дед! Где је моја сенка? Брзо, брзо! брзо!
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
Јеси ти моју слугу? ПЕТАР: Како не би подигао уку, кад сад оћеш да ме под старост начиниш што није ни мој дед ни прадед био? ЈАЊА: Нећи да ми разуми, угурсуз! Примиш ти од мене плаћа? ПЕТАР: Кад сам примио крајцаре?
Црњански, Милош - Сеобе 2
Трандафил је волео друштво и говорио је да је његов дед пошао, го, као пиштољ, из Солуна, да је био застао у Београду, и терао до Будима.
Наметао му је, и своју жену и ћерку, а та жена је била врло лепа, а та ћерка је била узрела рано. Дед јој је – викао је Божич – богати воскар Деспот, Деспотович, члан танача, у Будиму, па ће дати мираз, какав наше
000 гроша! Које овај небрат и плати, с тим, да удовицу више не вређа, а да деци део очевине поштено одвоји. Тако ти дед Гаврило и брат му Мијаило остану сироте! Гут! Јаwохл? Абтрен!
Ујна, кад уђоше, рећи ће његовој мајци: Добро јутро! Деде, Петро, дај нам мало медене ракије! Дед пољуби Гошу у руку! А и његова мати повика: Дела, благо мени, пољуби Гошу у руку!
“ – Причао му је, каже, Текелија, син капетана Ранка, а унук чувеног Јоана, како му је отац причао да му се дед клао са Мађарима, годинама. Зарицао се да ће мађарског принца, Ракоцаја, ако га ухвати, одерати жива.
Виткович и Костјурин су били вољни да помогну Трифуну, али су морали да воде рачуна о отмености Вулина. Његов дед, Вулин Потиски, добио је био медаљон од Петра Великог, кад је 10.000 Срба, цару росијском, нудио.
А шта он? Неки дед и отац његов у њему живи, из Сервије, коју су са Аустријанцима напустили, па се буни. Не трпи лаж вијенску, свет
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Кад се мало подгрејаше, дође домаћину воља да се мало попева. — Дед, Ленка, попевај! Знаш оне моје. Ленка је већ знала шта отац жели, намести мало уста, па започне.
Чамча то примети. — Дед, Софро, истави те новце; кад се, знаш, они’ пет акова прода, све ће то бити накнађено. Господар Софра мрко погледа на
Није то шала: бити шљахтец па не знати са Пољацима говорити ни латински, ни пољски, ни француски. — Дед, Чамчо, и ти Кречару, сад ми да се куцнемо за срећног пута, па ти, Чамчо, отпој ми оно „Изведи из темнице душу моју”.
За пет година морам се обогатити. — А како то? Дед реци и мени, па да станемо у компанију. — Ту не треба компаније; само треба умети.
— Подај даље писмо. Чамча пружи „фишкалу”. „Фишкал” чита. — Ту нема опасности, купао се у мору. — Дед, Јово, и ти читај! И Кречар чита. — Ту нема опасности. — Но ви сте чудни људи! У мору се купати!
— Плаче, јеца. Кречару се на жалост да, па и он плаче. — Дед, Софро, да се куцнемо; може бити да је којем последњи пут на Чамчином крсном имену. — Морамо се једаред раставити.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
док је био још мусаво дете, на чување свиња и крава, лети, тамо у Бачкој, на самој мађарској граници, где је његов дед добио земљу као солунац — потпуно голу пустару да се сналази како зна и уме, тамо где су В-ићи месили земљу и набијали
Матавуљ, Симо - УСКОК
Огањ! Огањ сви! Сви истрчаше за њим у двориште, те стаде грмљавина пушака. Њеко викну: — Ха, соколе Крцуне, дед запој, као што ти умијеш!
— Јер ова изнутра не вјерујем да ти шкоди! Нема бољег лијека од опаке ватре и њеколико чаша оваког доброг црмничког! Дед, стрикане, још по једну! Благословите, владико свети! Испивши, ђакон одмахну главом и стаде ожимати устима.
— Сјутра они горски вукови попиће га свега! Сјутра у ово доба капи га већ бити неће — зато, стрикане, дед још по једну! Деде, боље је него да опет капетана лијечиш и вараш!
Сједајући крај огњишта, Крцун јој пружи мјешчић. — Дед наздрави, банице! — Е, па да сте ми здрави и с добријем дошли! Догодине у ово доба напијала вашим сватовима!... Аха!
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
ПРОВОДАЏИЈА (напије се, па опет тихо девојки): Проводаџији леп дар, то јест. (Младожењи, ког девојка послужује.) Дед, младожења, овакве девојке нема у нас, то јест.
МАТИ: Тако је, богами, и ми нисмо имали млого кад смо се узели, пак ево сад, фала богу! ОТАЦ: Та изволте, пијте. Дед море, пуницо, шта си се ти улењила. МАТИ (точи): Заповедајте.
ЖЕНА: Све ми тим једнако прети. МАТИ: Зар немаш шака да му покажеш како се туче (подбочи се), дед почни, да те видим! МУЖ: Што човек више стоји, све је горе. (Пође.) МАТИ: Стани, куд бежиш, кад си јунак?
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
од најузбудљивијих ликова тог дечјег сна о срећи, споразумева с коњем о величини и врсти самара који треба да изради: Дед се послушно диже и доводи окретна коњичка.
фразу, онда је из тог живог ткива нико више не ишчупа; из добре Ћопићеве реченице ни једна се речца не може избацити. Дед само немоћно, с грдним чудом и неразумијевањем, подиже руке и закратко остаје нијем: нит је човјек шта украо, нит се
Чупкала је муф и викала: - Уф ! Какав је то ред да ту седи дед и још не знам кој а не синчић мој! А синчић је млео као жрвањ бео: - Мама, ја бих сео. Мама, ја бих сео.
А синчић је млео као жрвањ бео: - Мама, ја бих сео. Мама, ја бих сео. Устао је дед да не квари ред. Синчић реко: - Оф! И сео ко гроф.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Поповић почео је писати. У његовој породици било је извесне књижевне традиције, дед му по матери, живописац Никола Нешковић, писао је стихове.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
А у крви ми је то било! Моји су стари из Арнаутлука, а дед ми је петнаест година војевао с књаз-Милоша у Милошевој буни...
Е, не дам, прико, ја, па то ти је. Ја сам ти од арнаутске сорте... мој дед је петнаест... — Ама, остави се, Јово...
Али напослетку, кад Јова рече да је то све само шала, учини му по вољи и пољуби га гледајући у прику. — Е, дед’ ми сад отпевај једну, ал’ онако штогод. Да ви’ш, прико, како пева! Ти ваљда ниси то ни знао! Уме она жестоко да пева!
— Дед, Кајо, дај ми оданде ону мјеницу из оног Пољопривредног календара. — Можда ће сад ко, зачуђен, запитати: откуд сад Јов
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Прости, ћако, од онога, Знадеш, узе ја старога, А ти, деде ову једну!“ — Вођа испи чашу ледну. „Дед' нек иде и та друга, За јуначка жића дуга, Па ето ти још и треће Рад јуначке добре среће.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
У то изиће и поп пред цркву и свијема назове добро јутро и по обичају благослови, а они сви на њ скоче вичући: — Дед' попе!
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Лако се може догодити несрећа каква, па да страдам због неваљалице. МАКСИМ: Дед бога ти, куме, за тај лек. КУМ: Шта ти се чини, какав је то лек? МАКСИМ: Да ти право кажем, ја не знам.
ВЕЛИМИР: Шта је теби брада на путу? СТАНИЈА: Што да није на путу? Имаде ли твој отац браду? Имаде ли твој дед браду? Који носи браду? Некрштен човек, Чивути и Турци; и куку мајци, сад дочека, да моје дете видим!
(Доћепа је). АДВОКАТ: Вето, није слободно. ФЕМА (такође дочепа Аницу, но тако да адвокат остане у среди); Дед сад, обајгоро! (Повуче је), АДВОКАТ: Вето, пер аморем патріѕ, ја сам овде!
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Богме лепо ради. СУЛТАНА: Сад и руке да каљам. СРЕТА: Нека, други пут ћу ти купити рукавице. Дед мало ракије. СУЛТАНА: Ја не пијем ракије! СРЕТА: Откад? СУЛТАНА: Откад ме је мати на несрећу родила.
(Лати шанове, пак се на њега баци.) СРЕТА: Шта, на мене руку? Чекај, курјачко семе. (Шчепа је, па је веже.) Дед, сад? СУЛТАНА (цичи, отимајући се): Што не могу угурсуза да уморим? СРЕТА: Угурсуза?
Море, зар ти немаш правог имена, него оћеш да будеш Султана? Ајд, ајд! Знаш шта је, Пело, дед да ми мало певаш. СУЛТАНА: Јошт ми то треба на ову несрећу! СРЕТА (устане): Шта велиш? СУЛТАНА: Ја не знам да певам.
СРЕТА: Опет си почела? Кад твој отац поведе медведа, онда му свирај талијански, а мени певај српски. Дед, немој ваздан да се дајеш молити; други пут не могу да те сносим. СУЛТАНА: Ах! (Пева.
Ја знам да сам милостиву госпођу до каруца отпратио, и Глиша тера коње. ТРИФИЋ (на страни): (Дед сад, моја ћудљива Султано!
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
АЛЕКСА: Јесте ли ви из Пожаревца? МАРКО: Јесам; откуд ви то знате? АЛЕКСА: Молим. Ваш се дед звао, ако се не варам, Милутин. МАРКО: Митар.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Тако, тако ти њему! — добацује капетан Веља, командир Војинов. — Онда се окрете Луки. — А, дед му сада одговори. — А што позадина, били смо на истој линији... — Главно је, ниси био на нишану.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Сви троје се насмејаше и ућуташе. — Па где си, болан, досад, дед’ причај: где си био, шта си радио? обрте се Веља Гојку. — Море... шта ја!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Калцан се није удавио. Испливао је. Мој дед, поп Мита, прешао је из Итебеја у Иланчу и оженио се ћерком свештеника у Иланчи, Ненада Путника.
Тај Ненад, мој прадед, био је толико тежак, да су сељаци притезали левче кад би се пео у кола. Поп Мита, мој дед, по оцу, на старим фотографијама личи на неког сеоског Толстоја. Био је риђ, плах, строг.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
— Е, ето — рече ђаво — јесам ли ја казао?... Опет ја крив!... А ко је терао да игра?... 3ар је то за њу?... Него, дед, да ја њу извучем напоље, па ће људи једаред и мени казати хвала... И ђаво се одупре, па изгура краву на обалу.
(разгледа је)... од некаквог пакета ваљда, у који су били умотани поклони за Материце... А ово је мој поклон... Дед да увијем у њу ноге па ми неће зепсти... (Седа доле, изува се, увија ногу у хартију.) Тако...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
!.... Неколико њих стадоше се смејати. — Даћу му надницу, ако ми каже који је ово... — Па ја сам, 'нако, дед' шта ћеш ми, вели Јовица. — 'Оћеш да срчеш туђе, а твоје да не мирише!... — Шта, шта је то?
Професор историје некако се ђаволасто смеши и погледа га испод обрва. »Кажите нам Ви, — вели он, — Ви, Јовановићу... дед' шта најгоре знате?« — »Чек' да га преварим«, вели Пера у себи, па додаје гласно. — »Тс... читао сам све,...
могу...« — »Хм! можете, а?« вели професор и опет га онако ђаволасто погледа: »па дед баш да видимо у којој су Вас мери интересовали зелени и плави«, вели професор и смеши се задовољно.
Прича о пропасти римске царевине. Чича се одушевио, па сваки час ставља своје напомене. — Тако, ћерице!... Дед' на прилику, погоди нам још само годину, кад се Ромул отказао престола. Девојка одговори, па оде на место.
— Аха, изишло! — рече он. — Шта? Изишло! Дед', прочитајте нам, прочитајте, — вичемо ми. — Па јављају из Београда само да је изишло. — Ама, прочитајте све.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Виде ли како је село пренуло из дремежа и постало будан чувар својих права. Дед’ сад шта ће Милисав! А ти кажеш: не може! Може, само треба бити мушко.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Што је пихтијаста, то још дед, Ал зашто је хладна као лед? Где су добровољни даваоци крви Да му притекну у помоћ, први?
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Човек се учи док је жив. — Ствар која уди, учи. — Учећу човјеку карара нејма. - Што дед мисли, то и унуче. — Од добријех добро се учи. — Добар наук злата вреди. — Живећи се учи, а учећи се мре.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад их изведу к девојци да погађају, рече Турчин свињарчету: „Дед синовче ти први говори, а ја знам шта ћу говорити.“ Онда свињарче зачне говорити: „Девојко, јели ти на челу звезда?
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
видим и познајем таково лепо плана расположеније, којега не само ја сам с детињском мојом памећу, него и отац мој и дед да су ми с[а] својим советом помогли, не би[х] могао тако измислити, расположити и благополучније у дејствије
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Што реко, не пореко, јер у Јована Кутлаче нијесу двије ријечи, ђецо! Дед, путници, не премишљајте много, јали ћу ја пуштити друштву на вољу.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Златоусти постаје само онај ко нађе Сребрну ружу. Причао му је о томе дед који је то чуо од свога прадеда. Постоји таква ружа, а онај ко је нађе, открива реч од које процвета камен, нестану
— Желео бих да видим светионик! — рече. — Можда је дед још жив! — Можда — промрмља отац и поче да опрема највећи и најраскошнији брод.
Или им је ђаво дебело подвалио? Ко зна! Као што зиме предају поља пролећу, отац ј е сину, а дед унуку предавао вештину претварања дрвета у чипку, али се село од силног рада не заима.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Тако су готово у исти час исказивани и сумња и вера. Таман је понешто и научио кад му дед и отац погину, у Кочиној крајини, у борби са Турцима.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
9 ИВ ДЕД И УНУК 11 В СИРОЧЕ 13 ВИ РИБАРЧЕТА САН 16 ВИИ ЂАЧКИ РАСТАНАК 18 ВИИИ ВРАГОЛИЈЕ 27 ИX УКОР 31 Х КРОЗ ПОНОЋ 32 XИ
Онамо!... Покој добићу души Кад Србин више не буде роб. Никола И Петровић Његош ИВ ДЕД И УНУК Уз'о деда свог унука, Метн'о га на крило, Па уз гусле певао му Што је негда било.
оком и погледом На гробове оне светле, - Повеснице дугим редом, Мора чути како ј' живо, Кроз векове, кроз маглину, Дед унуку, отац сину, Борац борцу довикив'о: „Где ја стадох - ти ћеш поћи!“ „Што не могох - ти ћеш моћи!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Добар вече, господине. — Бог ти помог'о. Које добро, снаја? — Никако добро, господине. Зло. — Е? Дед' да чујем. — Ама, да простиш, не могу пред свима. Жалбу једну имам. — Ајд' улази унутра.
— Шта? Ко то? Шта каже тај? — распитује командант с коња. — 'Нако, гос' мајоре, џакамо о Секули. — Па шта џакате? Дед' шта џакате? — Каже овај Рудничанин познавао га, вели, био је добар човек. — Ко је тај што каже? Аха!
— Знам, знам, брате, али ти сувише претерујеш. Једеш се као месец за сваку ситницу. — Ене сад, ја претерујем? Е, дед’ покажи ми како претерујем?
Тако је оборен и онај други разлог патриотизма који се оснивао на праву. — Дед’, па шта после? — После се човек стао питати као и онај немачки официр, и од отаџбине, која је од њега тражила
Па ме нуди: „дед“, вели, „пробај ово од дуњу, ово од шипурци, ово од смокву“. Неко фино, знаш, слатко, модерно, све сама својеручно
— Мајчина ти, иди горе и лажи макар шта! — Е па дед’, Петроније Свилару, то си требао још давно учинити. Тако га је некако благо, меко и људски (четвртог дана) ословио
Има, вели, агената што се хвале да су јефтиније купили робу него што су је у ствари купили. Замислите сад ту болест, дед’, објасните то ако можете!“ Али ми смо већ наишли пред саму варош, и наш се разговор завршава.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Полицајац, онако од прилике, погледа у једну страну крова и рече: — Дед', Ђурице, дохвати нам! Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на Ђуричину лицу сину радостан израз, који
Знаш, брате, није ни мени лако гледати, да ми пропада толики мал. — Дед’ кмете, осеци потру, али без шале — рече Ђурица и усправи пушку.
Ћипико, Иво - Приповетке
пучина која је блистала у сунцу, мајка у чије се скуте крио док је ветар завијао и тресао старим капцима и стари дед који се бичевао у ноћи, молећи се. Када је почео да иде у основну школу, већ у другој години осетио је неправду.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
ниже њега Дурут и најодабранији Колашинци. С леве опет агина званица и пријатељ, чувена злица Селман Чибуковић, дед којега је пребегао испред Карађорђа такође из негдашњега Карановца.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
А што на моду вичете, сами се издајете да вам је плитак мозак, јер кад би се и ви сад онако обукли као што се ваш дед носио, шта мислите, да л’ би вам се и врапци смејали?
Јао! Ето ми мајсторице! ПОЗОРИЈЕ 11. ФЕМА ступи, ЈОВАН ФЕМА: Жан, сан тундер божур ту. ЈОВАН: (Дед сад, Јоване!) ФЕМА: Не парле француз! ЈОВАН: (Право сам ја мајстор Митру казао да је полудила.
ЈОВАН: Але пре пана боха, не виђиће же ме бије. МИТАР: Но, моја лепа сестро, дед сад! ФЕМА: Ја сам њему сат поклонила. МИТАР: Поклонила, а зашто да му поклониш? ФЕМА: Ја сам тела поћи за њега.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
су Турци најжешће налетали и скакали шанцу, као чопор тигрова, ја чух где један од мојих комшија рече своме другу: »дед ти онога барјактара, а ја ћу овога« (барјактари су искакали напред; пушке грунуше, а мој комшија узвикну: »Ох, како га
— Лепо, лепо, Иване, само дед' брже нареди то што ти рекох. — Ја! Имаш ваљда много да пишеш, а после ваља ти се и одморити; ко зна шта нас сутра
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
искуства скупо купих За мир срца мог чувственог; Срећа лија гонила ме А противност свалила ме Очајањем угњетеног. Дед и отац склоп’ли своме Оцу, морадох ја моме Оцу мртвом очи склопит; Жизин ситом ко ће мени Склопит очи, погођени Ко ли
1830. Јевтимије Јовановић ВЛАДИСЛАВ СТОЈАДИНОВИЋ ЧИКОШ КУПАЦ И ПИЉАРИЦЕ — Дед, шта, пиљарице, имаш у корпи, покажи ми, — воће? — Воће, да, — гордим рече ми прва погледом, — да, воће.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
” Стари људи у паланци говорили су да је у Ристи дед његов, пушкар. Мајстор Кости је то било из разних разлога непријатно, он је то увек одбијао.
Мој прота и твој жупник, свеједно. Учени људи, добри људи, вредни људи, али тек провири лисичји реп... Него, дед, реци шта је то што они желе, можда ћу се и ја с њима сложити. — Да учим технику, и то у Белгији. — Побогу брате!
— Немој се узрујавати, и не уздиши, показала си да умеш бити јака. Дед, да ти ја лепо обришем очи, твоје лепе очи... Исцури човеку на сузе сва снага, и остане као крпа.
Е, добро је, за данас доста бола, прође... Дед сада да видим још једаред Лукино писмо: „Мој научни рад одлучио је моју судбину.
А у мојој фамилији, свеједно што су мој дед и отац пропали као трговци, било је и „свакојако друго фино бранш”, а од моје матере братов син био је капетан од
Зна се, Милане, сад већ давно да је она непокрштена Јеврејка. Павле ми је причао да је дед њен, негде у Виртембергу, био прешао на протестантизам, али се потомци опет вратили у Мојсеју...
Тврдоглава, јака, мудра, у себе затворена, жилава, среброљубива, она ти на длаку показује да дед није озбиљно примио хришћанство, и да она није озбиљно узела свога мужа Србина.
Али и један континуитет трагедија, јер импровизатори нису јединствене личности. — Кад си већ тако задро у проблем, дед да теби прочитам ову цедуљицу коју носим собом већ поодавно, јер сам обећао да ћу је прочитати господин Јоксиму: — Код
и стида... и, и, и лепоте, да и лепоте је било док је Јосиф свирао, и Марко, дед његов, јахао, и сваког обилазио и народу помоћ делио!... Свршено! Умро си и ти, Авраме, с њима!
Кад Јосиф и кроз сав мрак свој напипа да удари сестру, она би ударила песницом о тврди орахов сто за којим је ручавао дед Марко, чуо би се тресак, на што се несрећни Јосиф прекидао као да га је електрична струја такла...
правимо брзоплете закључке а често не знамо којим се путем иде до тог закључка, а често и нема пута до тога закључка. Дед да се вратим на нешто ведрије: видите ли ви да ће та Сока постати лепотица првог реда?
Живели су дед и унук, сада, до крајности једноставно. Стари је ишао на пазар, унук успремао оно мало куће, и кувао.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
А шта ти знаш? Кад си и ти нешто знала? Никад! Ништа! Од које си фамилије? »Мотикарке«! Ко ти беше дед, отац? Зар си ти била за овакву хаџијску, домаћинску кућу? КАТА (болно, прекорно): Ох, човече...
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Нико не памти да је икад мањи и тањи био; и сам дед Манчин причао је да се још дететом играо под њим, и то под толиким истим! — Авлија је сва била у цвећу.
Он је сталан и врло вешт викач од ово две године — тако вешт, као да му је још дед био викач. Нацко је био галантерист, још му у шупи стоји фирма „Галантеријска радња код Без конкуренције“, али због