Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Али нешто друго тедо, Куд се врагу у град дедо? 86. Из града се он исели, Досели се у подграђе, Као што сте већ видели, Јер у лето ту је слађе: Мирније је,
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Пропитује се за сина. —Здравља ти, војниче, је л тамо, у халки, мој Дедо? —Ама, шта ти је то халка, другарице? — чуди се Марко.
Прискочи јој игракну: — Охо, богами тебе твој Дедо доватио гелером по мишици. Еј, ви тамо, дајте брзо један завој. Ошамућена старица зачуђено је гледала у свој
Ето, тако ти је то, другарице муслиманко, мајко моја мила, нек ти је жив твој Дедо, па какав био да био, ђаво с њим глогиње млатио!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— и стари претећи диже штап, док му је ветар лелујао седе власи. — Стараћемо се, дедо! — одговори Петар нишанџија. — Ни коске да им нисте оставили!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
трепћући, гледати, не могући да је се сети, тако да Магда тупкајући испред њега сама поче да му се казује: — Ја сам, дедо. Ја, Магда, Магда.
— Хвала, дедо! Срећан ти дан и празник, дедо! И пошто га пољуби у руку, а другом руком држећи га испод пазуха, продужи да га она
— Хвала, дедо! Срећан ти дан и празник, дедо! И пошто га пољуби у руку, а другом руком држећи га испод пазуха, продужи да га она води.
Боље је доле, ту у кујни да останем, јер ја не могу. — Можеш, можеш, дедо. И њима двема придржаван, поче се пети. Прву би ногу лакше дигао на степеницу, али је са другом тешко ишло, док би је
— Здрав је, ,здрав, дедо! — довикивала би му Тодора око ушију. — Ето пре три дана послао Арнаутина. Све поздравио, нама послао нешто новаца, да
поче овамо да допире силан жагор, не разговор, смех, здравице, него као неко ратничко халакање, надвикивање: — А, дедо! Наздрави, дедо! Здрав си ми! — Жив си ми! — Аха!
Наздрави, дедо! Здрав си ми! — Жив си ми! — Аха! А са тим халакањем, усклицима настаје све већи шум, кретање, звецкање мамуза,
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
ЈОВЧА Ако је. Сигурно први пут долази. ВЛАДИКА (попео се, иде Јовчи). ЈОВЧА (устаје): Ох, дедо, зар ти? Што ти да се трудиш? Зар место ја теби први да дођем, а то ти... ВЛАДИКА Остави, Јовчо.
И како ти се не досади већ то и толико путовање? ЈОВЧА Па знаш, дедо, ти бар знаш: навикао сам се. А и тамо, свуда, као да сам у својој кући; свугде имам пријатеља, родбине.
А и ову бих... ВЛАДИКА А немој, Јовчо, доста си их. Доста! ЈОВЧА А и ову бих, и ову! Јер, дедо, ти већ то не можеш да знаш, свештено си лице: али, све оне, жене, ништа нису.
Гледам: израсла је, развила се и под небом мучно да је такве има. ЈОВЧА (тронут): То ми је, дедо, све. То, моја Васка, то је све што имам, што сам имао, и што ћу имати. то је све моје, и ништа више.
отац, нема што с Васком; жури се да ту сумњу отклони; сасвим се приближује уз владику, гледа му у очи право, силно): Дедо! Знаш: човек, цео век жедан, тражи нешто. Не нађе то. Па... дигне руке, прегори. Али, жедан, бар хлад да нађе!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— Одавлен четрдесет конака далеко има један стар и слијеп дедо, — рече му младић — који сједи на дортјолу и све плаче.
Ко год испред њега прође, удари му два шамара, а дедо му даде два гроша. Отићи и упитај деду за то, па ћу ти и ја казати за што ме питаш.
Садразан отпутује четрдесет конака и нађе деду слијепог на дортјолу. Дедо му рекне: — Удри ми два шамара! — Нијесам дошао — одговори садразан — да те бијем, него да те питам што сједиш овђе,
— Удри ми и ти два шамара, — рече дедо — па ћу ти одговорити. На то му садразан звизне два шамара, а дедо му даде два гроша и рекне: — Одавлен четрдесет
— Удри ми и ти два шамара, — рече дедо — па ћу ти одговорити. На то му садразан звизне два шамара, а дедо му даде два гроша и рекне: — Одавлен четрдесет конака далеко има један мујезин и ту пере чамашире, а за један дан
га што толико излази и силази уз мунару, на које му мујезин одговори: — Има одавлен четрдесет конака, сједи један дедо и крпи постуле. Њему дође дан па два сахата плаче а четири се смије; отиђи упитај га за то, па ћу ти и ја казати.
Онда га упита садразан што два сахата плаче а четири се смије, на које му дедо одговори: — Одавлен четрдесет конака далеко има један човјек у пустињи.
Садразан оде и дође у пустињу, у којој нађе једног човјека као што му је дедо казао. Упита га садразан шта ту ради, а он му одговори: — Не питај!
Бошњо се нађе на чуду, па стаде деду молити и преклињати, али се дедо не даде ни осолити. Шта ће ти јадни Бошњо него на даву пред кадију.
Шта ће ти јадни Бошњо него на даву пред кадију. Кадија позва деду, па кад Бошњо пред дедом понови даву, а дедо заинћари, упитаће кадија Бошњу има ли свједока. Бошњо одговори да није нико видио.
Тада кадија упита деду би ли се заклео. — Бих, ефендија, ако хоћеш, и десет пута. и дедо се лијепо закуне да му Бошњо није ништа дао, те Бошњо оде махајући шака.
Када видиш на дућану да сам ја раздријешила ову бошчу, онда дођи па реци деди: „Дошао сам, дедо, да ми дадеш оне паре што сам их код тебе оставио.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Притиснуће је душманин, па ми је тешко да умрем, а нико мој да не дочека мајку Србију, те где ми се родија дедо и татко, где смо сви плакали и молили Бога — ту да је дочекамо. Ах, авај!...
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Од радости, стида, једва би промуцао: — Па... дедо... чини ми се, имаћемо. — Е, пошљи ми по момку. Младен, сав срећан, слао би.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
(Пауза). Па како ти, Ташана? ТАШАНА Добро, дедо... Улази Стана носећи послужење од кафе и две мале чашице ракије. ХАЏИ РИСТА (Стани): А, Стано, љут сам на тебе!
ХАЏИ РИСТА (Стани): А, Стано, љут сам на тебе! СТАНА (изненађено): Зашто, дедо? ХАЏИ РИСТА Тако, љут сам. Пролазим па видим: те овде кукуруз истоварен, те онде просуто, онде бачено, остављено...
Та је. ХАЏИ РИСТА (испија на душак и полази): Е, сад збогом. ТАШАНА (заустављајући га): Седи, седи, дедо. ХАЏИ РИСТА Да идем. Сутра, после службе, опет ћу навратити да видим децу. Тебе, а и те чивчије.
Истина, звала си ме више пута; али ја никако нисам имао времена. И сада, ево, једва што дођох. ТАШАНА Ако, дедо. Хвала! МИРОН Казуј, немам времена, морам одмах да идем. ТАШАНА Седи, дедо, молим ти се!
ТАШАНА Ако, дедо. Хвала! МИРОН Казуј, немам времена, морам одмах да идем. ТАШАНА Седи, дедо, молим ти се! КАТА (упада, подносећи пресавијен јастук, да на њега Мирон седне): Седи, седи, дедо.
ТАШАНА Седи, дедо, молим ти се! КАТА (упада, подносећи пресавијен јастук, да на њега Мирон седне): Седи, седи, дедо. (Показује на Ташану.) Знаш, од неког времена једнако ми се тужи. Знаш, Станко, синко... (Трза се.
Ја одох да скувам кафу, а ти све деди кажи. (Одлази.) МИРОН (Ташани): Да ниси болесна? ТАШАНА Не, дедо. Али седи, седи, молим ти се! Ох! Не знам ни ја. (Хвата се за чело.) МИРОН (прилази јој уплашено): Шта је, Ташана?
Па кад ти је толико тешко било, што ниси казала, и онда бих ја одмах дошао, одмах, још први пут? ТАШАНА Ох, и ја, дедо, не знам! Само знам да... МИРОН Шта, кћери? ТАШАНА Не знам, дедо! МИРОН Ама да ипак, ниси болесна? ТАШАНА Не!
ТАШАНА Ох, и ја, дедо, не знам! Само знам да... МИРОН Шта, кћери? ТАШАНА Не знам, дедо! МИРОН Ама да ипак, ниси болесна? ТАШАНА Не! МИРОН Па? ТАШАНА (решено): Страх, дедо!
ТАШАНА Не знам, дедо! МИРОН Ама да ипак, ниси болесна? ТАШАНА Не! МИРОН Па? ТАШАНА (решено): Страх, дедо! МИРОН (уплашено): Од кога? (Досећајући се): Ама да те ко не плаши?
(Већ бесан): Који је то што сме тебе, децу и кућу ову ноћу да узнемирује? А, који? ТАШАНА (прекида га): Дедо! МИРОН (јаросно): Који је?
Тај ваљда има две главе а не једну. Кажи, који је тај? ТАШАНА О, дедо. МИРОН Ко? ТАШАНА Па он! МИРОН (бесно): Ама ко »он«? Шта је, где је, тај »он«? Какав је, одакле је?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
му одсијече главу; Пантелија оста на ногама, глава паде у траву пред тело, мртва глава са земље говори: „Ти си, дедо, пушка те убила! Јер ме тако из преваре тучеш?“ Сви се Турци онда зачудише та што рече мртва српска глава.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
неко има само мало веће бркове, већ га зову и саме удаваче „чича“, а ако још пусти и браду, њега сви зову „попе“ или „дедо“, па ма колико се он на то љутио.