Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Потом дозове тога Турчина које се зваше Дел-Амет. Питам га ја: „Ако си од цареве стране, хајде са мном да бијемо јаничаре.
Ја му опет кажем: „Ако си од јаничара, не иди са мном, јер ће Срби убити и мене и тебе”. Онда мајор рече: „Ја узимам Дел-Амета на моју чест; он је прави од цареве стране и од јаничара је побегао”.
Мајор љутит каже, да то не може бити и оде обрштеру, а ја и мој нови побратим Дел-Амет останемо под једном стре̓ом.
фебруара. Путем, ја се договоРим са Дел-Аметом како ћемо код народа говорити, и ја га утврдим, да што год ја народу узговорим, да он посведочава и да каже:
Зато он је сада преко Немачке послао свога бимбашу, овога Дел-Амета, са царским ферманом да он може подићи Србе и све зулумћаре и субаше у град сатерати, па кад се доста војске
Тако сам ја непрестано говорио тој скупљеној војсци, а мој Дел-Амет све је климао главом и потврђивао: „Јест вала, чојече, тако је!
” — Та моја политика, да не рекнем лаж, са Дел-Аметом узрок је што ћете у млогим историјама наћи: да је султан послао ферман Кара-Ђорђу да бије јаничаре; али није
” — „Отишли кућама”. — Опет му ја кажем за главу да ћути. Потом одем у кућу, кажем Јерићу, поп Леон тију и Дел-Амету: „Сеците ви овде, и у овим селима купите војске што више можете; шаљите у села: који није пошао нека вришко иде.
Затим рекнем Дел-Амету да турски казује, а ја ћу његове речи српским словима писати Хаџи-Сали-бегу у Сребрницу, да измамимо од њега
Те ти тако Дел-Амет казуј турски а ја пиши све оно што сам знао: да је Мустапашић послао да диже рају и да Турке у градове сатерају,
Затим предам мога побратима Дел-Амета поп-Леонтију, Исаилу Лазићу и Јерићу на аманет, док се ја одозго не врамим. Пак онда узјашем на коња и осванем у
„Зато ти, кнеже Пејо, ако мислиш царев кнез бити, а ти иди царском човеку Дел-Амету, који је ферман донео, и кроз који ферман не може нас ни пушка ни топ нити какво друго оружје убити.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Опширније и потпуније писао је он о српској народној песми у књизи Деі цанті дел пополо ѕербо е далмата (Трст, 1847).
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
ипак, била напросто то, да је, сасвим независно од својих гријеха, на пучини нагло оболио од заплета цријева — мал дел мисерере, како се код нас говорило — и умро, па су га лијепо зашили у кожнату врећу, као што је ред и обичај, — и
(И тај мал дел мисерере је једна од ријечи које су онда у мојој нутрини одјекивале, а и данас одјекују, големим митским одјеком.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Услишила Делија ти љубвежељни глас, Лира са мном већ је умолчила, Љубица јер и не слуша нас. Тибул, Дел’ју, Виргил а Кесара, Прв’ за љубву, втори за корист Похваљив’о, и за мазду цара, Ког је венцу нови дод’о блист.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Ко би их све набројао и описао! То не мислим ни почињати. Али на једно скрећем пажњу. Велики дом, Палацо дел Муничипио, црква Санта Ђустина красна капела дел Санто, онај мали накит, лођа дел Консиљо, па и сама зграда
Али на једно скрећем пажњу. Велики дом, Палацо дел Муничипио, црква Санта Ђустина красна капела дел Санто, онај мали накит, лођа дел Консиљо, па и сама зграда Универзитета, све су то дела талијанске Ренесансе, украшена
Велики дом, Палацо дел Муничипио, црква Санта Ђустина красна капела дел Санто, онај мали накит, лођа дел Консиљо, па и сама зграда Универзитета, све су то дела талијанске Ренесансе, украшена кичицом и длетом Ђота, Мантење,
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ Треће бјеше цури муштерија а некакви Кудуз-Дел-Алија, и он Мари књигу оправио, овако је њојзи говорио: „О Маријо, секо Ђурковића, и ја сам ти, цуро, муштерија; хоћеш
Мари књигу оправио, овако је њојзи говорио: „О Маријо, секо Ђурковића, и ја сам ти, цуро, муштерија; хоћеш поћи за ме, Дел-Алију, па ћеш бити у двору госпођа?
“ Кад Марија и ту књигу прими, њу ми гледа, намах другу пише, овако је њему говорила: „О Турчине, Кудуз-Дел-Алијо, Влахиња сам, прилика ти нисам, већ ти тражи за себе Туркињу; ја сам цура давно испрошена, испрошена у кршне
И одатле поћера дората, поћера га доле низ планину, те нагази на трећу бусију, на бусију Кудуз-дел-Алије. Бре, да видиш Кудуз-дел-Алије!
Бре, да видиш Кудуз-дел-Алије! Кад опази коња и јунака, он му пође оштро говорити: „Чујеш ли ме, млада сератлијо! Отклен идеш, од кога ли
свате Смиљанића, ал’ не воде Мару Ђурковића: мајка Мару не да Смиљанићу, већ ће мајка Мару поклонити а некакву Кудуз-дел-Алији“.
Наке (крваве) су направљене, свакако, према презимену Накић. 63 Марија Ђурковић, Шарац Махмут-ага и Кудуз-Дел-Алија су историјски неодређене личности. Жена Илије Смиљанића била је покрштена Туркиња.