Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Милутин Миланковић КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА Садржај УВОД 1 ПИТАГОРА 9 ДЕМОКРИТОС 27 АРИСТОТЕЛЕС 45 АРИСТАРХОС СА САМОСА 64 АРХИМЕДЕС 86 У ТОЛЕДУ 106 НИКОЛА КОПЕРНИК 128 ОТО ГЕРИКЕ 144 ИСАК ЊУТН 170 У
природњака онога доба, а можда и целе Антике, а експертиза Хипократова сврши се тиме што саопшти адберићанима да је Демокритос једини житељ њихове вароши који је душевно потпуно читав.
Али када се све то у току времена прикупило, средило, проучило и објавило, увидело се да је Демокритос био један од највећих мислилаца свих времена и отац материјализма.
Он се трже из сна и појури за њима, поскакујући на левој нози. ДЕМОКРИТОС Било је то, ако се не варам, године 397 пре нове ере, претпоследњег дана месеца априла.
Да ли је Демокритос чуо речи номофилаксове, споредна је ствар, овај гест му је све казао, а то му беше толико смешно, да се, кикоћући у
И Демокритос се сит насмејао; он се појави на вратима и запита учтиво: „Шта желите изненадни гости?“ Сад номофилакс зину да говори.
присутног и теби предведеног грађанина Абдере Демокрита и да о томе поднесеш своје стручно мишљење Великом Сенату“. Демокритос је саслушао само почетак ове беседе, јер чим номофилакс изговори име ученог лекара, он узвикну радосно својим
„Којем срећном случају или провиђењу имам да захвалим за твоју посету?“, упита Демокритос Хипократа. „Ти знаш, драги мој, да ја већ по свом лекарском позиву много путујем. Недавно сам био подуже у Атени.
вароши угледати диван споменик, подигнут оном истом Демокриту којем је сада требало да испиташ исправност памети“. Демокритос поче да се смеје и говори кроз смех: „Да ће тако бити, смео бих се опкладити, кад не би онаква опклада претпостављала
Онда ће они, један за другим, да се испрсе и рекну: „Демокритос! Па он беше прави, правцати абдерићанин!“ „Добро сам га познавао!“ „Био сам му први комшија“.
Сенат ће, одмах после тога, једногласно одлучити да ми се на најлепшем месту вароши подигне достојан споменик“. Демокритос се смејаше слатко. „Да мој брајко, споменик од туча или пентеликонског мермера“.
„Јест, јест, такав један споменик! Не због тога што сам Демокритос, већ што сам абдерићанин, прави правцати абдерићанин“. Он се смејаше тако слатко да му сузе ударише на очи.