Употреба речи дете у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Маџари! Сад је тек настала права забуна. Кола се ломише, а под точковима кола ломише се кости. Мати је тражила своје дете, а јадно дете изгубљену мајку... а сви смо тражили заклона од неправде и од насиља маџарског...

Кола се ломише, а под точковима кола ломише се кости. Мати је тражила своје дете, а јадно дете изгубљену мајку... а сви смо тражили заклона од неправде и од насиља маџарског...

Па ко зна, можда је њему милије било оно дете под земљом, неголи ми на земљи?... За њиме је плакао, а нас љубио... Тајна је то!... Астроном гледа у звезде.

— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге

Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.

„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив! Не!... Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!

Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу.

“ И она врати остатак од колача натраг... „Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. „Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава...

На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје саучешће: „Сиромах чича Марко! Сирото дете!... Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ Тако је сиротиња говорила. Али богаташи?...

Мој побратим шану ми на уво да је време да се да знак, и он квекну, исто као новорођено дете. У крају шљивара нешто се забеле. „То је она“, рече ми Живко, а глас му је дрктао. „Она је, она, побратиме!

нико није могао шта да изнесе противу ње — штавише, људи су се чудили како је могла онако неваљала мати овако честито дете однеговати — али ја сам, поред свега тога, држао да је она потајна грешница... Мати је њена покушавала да отрује мужа..

Ти дођи, џанум, кћери у госте, па, наравно, и у свету цркву; док се дете не навикне сваке недеље и празника долазити у свету цркву... Разумеш ли ме, џанум?...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

и трске 138 110 Путници и топола 139 111 Човек убог и жена 141 112 Жена и кокош 143 113 Корњача и орао 145 114 Дете и срећа 147 115 Петао и гпаги камен 149 116 Старац и злато 150 117 Папагал и мачка 152 118 Папагал и друге

пода 195 139 Орлић и сова 197 140 Бик и јелен 199 141 Магарац и Езоп 200 142 Бакарна статуа 202 143 Херкулес 204 144 Дете и змија 207 145 Бик, теле и пастир 210 146 Лисица и вран 212 147 Лисица и тигар 214 148 Овца и Јупитер 215 149 Козе

Простак и дете од свашта се препадају, и малодушан човек у всегдашњем живи страху као зец. Јеја кад гди завиче, плаше се баке, јер то

Дође увече на крај села пред једну кућу и чује дете гди плаче и бабу гди га страши, говорећи да ако не умукне и не пође спавати да ће га намах дати курјаку.

Ови стане чекати с| великом жељом неће ли баба то учинити. Док се дете утиши, престане плакати и запита бабу хоће ли га дати курјаку?

Његово дете нехотице згази на змију, а она га уједе. Врисне дете. Шчепа отац сикиру да утуче змију, но она брзо увуче се у рупу, само што јој човек одреже реп.

Врисне дете. Шчепа отац сикиру да утуче змију, но она брзо увуче се у рупу, само што јој човек одреже реп. Умре дете и закопају га пред кућом.

Један персијски цар, идући у лов, дође по случају у колибу некога пастира, види ту дете благообразно и остроумно, заиште га од оца.

Ово дете, именем Алија, постане с временом први царски везир. Ови имађаше у двору свому једну собу у коју никога не пушташе, но

Његово прекрасно и благородно срце, које не би радо увредити ни мравка у трави, може ли озлобити слаба, сироту, дете или жену? Никако! Овакови ни на што не може мрзити, разве на јавно општевредовито зло, а то мора ако је управ добар.

| 114 Дете и срећа Дете легне спавати баш код устија таког бунара у који ласно могаше превалити се и удавити.

| 114 Дете и срећа Дете легне спавати баш код устија таког бунара у који ласно могаше превалити се и удавити.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

прозоре, врата, увуците конац у иглу, укључите мотор, умочите четку у боју, наложите ватру, посолите месо, узмите дете у крило!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

млада учимо децу како се ваља крстити, Богу се молити, и оца и мајку у руку љубити и почитовати, и проче, и које год дете престане на исповест, поред његовог имена у тефтеру забележимо крстић.

Него ти, кнеже, послушај мене: доведи кнегињу и оно мало дете (покојни Сима бијаше мален), пак да ја тебе и све што је твоје у Немачку претурим, те живи јоште коју годину у миру.

Требало би да се дете онде роди и одрасте, па тек у старост о Москви штогод да казује, а не као ја, у планини почти одрастао, па као човек

и ми ћемо онога, који би га издао у чем, изнаћи и уфатити, пак не само њега но и његову целу фамилију јоште и од тетке дете на ватри спржити.

Мој старији брат Петар на конак четири жива доведе, те и̓ једно дете исече. Казивао ми је скоро Гаја Дабић чије је оно дете било.

Казивао ми је скоро Гаја Дабић чије је оно дете било. Главе нису секли, јер су сви разним хаљинама, пушкама и другим пљачкама натоварени били.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

показују делове света и годишња времена; слика неког детета с наочарима а доле пише: Клеинер Гроѕѕпара и друга — опет дете, женско, с наочарима а доле пише: Клеіне Гроѕѕмама... Еле, искићено баш како ваља, као оно кад је што по плану.

— Остало у потоку!... — осече се она на њ, па пође даље. Газда Рака махну главом, учини: »Хм, хм! ђаво дете!« па окрете наниже, преко Илијине њиве, доле сеоској механи.

— Кад ево ти учитеља, па удри! Стоји писка јадне деце! — Гад! — рећи ће Спасоје. — Као да није био никад дете, никад се није играо! — Ово дана, како оно заповеди кмет — рећи ће Бура — куд се год макнеш, све људи граде роге...

— Не знам ја шта ти је то — рече Сима — само не дао теби бог да ти моје дете овако истучеш, потражио бих ја ту твоју власт да питам сме ли то бити!

Сад ће већ на брод под воденицом. Таман да нагази кад стаде плакати неко дете у страни више пута. »Откуд сад дете овде?« помисли Радан, а обузе га сумња. Дете плаче једнако.

Сад ће већ на брод под воденицом. Таман да нагази кад стаде плакати неко дете у страни више пута. »Откуд сад дете овде?« помисли Радан, а обузе га сумња. Дете плаче једнако.

»Откуд сад дете овде?« помисли Радан, а обузе га сумња. Дете плаче једнако. Погледа опет, а оно се спушта к њему: малено детенце, као ћупић...

Оно одмах, јечећи, скочи на кола. Радан седи на предњем јастуку и натера волове на воду. Кад беше насред воде, док дете поче да се церека; не смеје се као остала деца, него некако сасвим извраћено: »Наша глава! ха, ха! Наша глава!

Читав сахат борио се тако с том нечастивом силом. Док се чуше срећом и петли... Одскочи му дете с леђа, па наже уза страну. Обазре се и рече: »Моли се богу, Радане, што петао запева, а ти би заиста упамтио мене.

— Ту, баш ту исту главу — познајем је добро!... Ја сам је и набавио капетану. Ево, где је окрњи црно дете на броду више Петрова вира!... Виш, па девет пута, мој куме, и — ево докле сам доспео!...

— упита Мато узјазбен. — Нуто оно доле — ви'ш?... Ви'ш како седи!... Та ено га, ено — црни се!... — Ама шта је? — Дете — оно, куме! Зар не видиш?... Та станиде!...

« Већ се прилично одјутри. Газда Милун попио кафу доле у кући и попушио лулу, па тек зовну неко од чељади: »Идиде, дете, пробуди Сретена, лек дође амо!« и стаде задовољно усукивати бркове и искашљивати се.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Простодушан, благ, тих, мирне савести као дете, он је лако бројао дане живота и ведро чекао час кад ће оставити своју кућу, пуну као кошницу, свој пород очуван и

Ха-ха-ха-ха! — смејао се старац. — Па и ти, брате, много га дираш! — рече Петра прекорно. — Ето дете и не довечера!... — Море, бабо, ћути!... Нека га! Зар си ми ти свакад повечерала!...

Хајдуци Јован и Јовица дигоше се на ноге. Јован узе чобану и рече Станку: — Хајде! Послушно као дете, диже се Станко на ноге и пође за њима. Ишли су кроза шуму ћутећи... Најзад дођоше где су хтели.

— Па онда? — запита Латковић. — Ништа. — Како ништа? — Да је било веће дете, била би и већа приповетка! — рече он кратко. — Причај нам, болан! — окупише га опет.

Већ се зајесенило. Ситна јесења киша сипила је... А у његове снахе Маре разболе се дете. То му је било најмлађе унуче, кућни разговор. Лебдели су над постељом детињом. А оно у ватри, бунца и не разбира се.

А оно у ватри, бунца и не разбира се. Три дана и три ноћи нису ни Алекса ни Петра одмакли од постеље. Четвртог јутра дете богу душу. Једва дишуће, као мишић. — Да зовнемо попу да му чита молитву — рече Петра. — Да зовнемо, да зовнемо!...

Није много прошло, а попа дође. Прекорачи праг и назва Бога. — Коме треба молитва? — упита он. — Ево, у соби... дете... Попа уђе у собу и скиде капу, натаче епитрахиљ и поче читати молитву...

Лазар је твоја сенка. Он ће за тобом и у ватру и у воду. А Иван му је отац, а отац воли своје дете, он ће за њега све учинити... Турчин се диже и ходаше замишљено преко одаје. Наједанпут стаде и окрете се Маринку.

Цијо моја! Немој ме клети!... Ја сам твоје дете... — Нећу, очи моје! — Ја нисам крива, нано!... Бог је то оставио... Они су обојица лепо са мном.

Разломи ми се она стара мати дворећи их. Па још пас пита где ми је жена?... Пре десет дана један гола уби дете у Клењу — па ником ништа!... Влашко пашче убијено, ко ти о томе води рачуна?

— Јест, причао ми је. Вели, био сам се сав охладио, ал̓ он, брате, некако човечно, лепо, па сам плакао као мало дете... — Ха-ха-ха-ха! — смејао се Крушка — јест, плакао је. Ал̓ ја сам то разумио!...

” Не може он да гледа неваљала човека. Па, ето, колико само пази твога Лазу! Лаза је дете, а он га призива к себи па га учи и саветује да се добро и поштено влада!... Па ти још не знаш све!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Кô свилени црни ноћни галеб, тако Моја душа пада на талас, полако, И заспи у својим сузама, кô дете. А кад је пробуди сребрнаста зора, У њој вас дан шуми ноћна песма мора, Пуна једне болне неутешне сете.

И мирише море рибом; док за хумом Свод се стакли, шири, мру и задње сене... Знам, некад кô дете, у свитање зоре, Истим овим путем силажах на море, И свагда ме срео нестрпљив шум вала.

РАСТАНАК Опет сам те срео тамну, пуну сете — Браниш невидљивој сузи да потече; Кô сен безнадеждни, тако, јадно дете, Ти беше поред нас цело једно вече. Све беше одавна нестало међ нами, И љубав, и мржња.

сете; Плод мржњâ, уста ти беху отрована; И плод мојих сумња, ти си прешла, страна, Сав пут с плачем као изгубљено дете. Но цвет сна отровног не преста да сише!

Глас му тече као свилен нит, полако, Певање је дете учило од виле; Но нико не влада златним ножем тако, У облаку стреља утве златокриле.

Он је отварао пожудно све нове и нове ране, широке, свеже, лепе. Кликтао је као дете, зовући, лепршајући као први лептир, када игличастим кљуном ухвати за једно хладно и укочено срце...

Осећа се како железно млеко струји и улази у детиње тело од метала, и како дете расте и буја силно. Какво чудно одојче!

Његовим путевима ће да певају хорови поклоника. Једног дана дете је постало човек. У његовим венама узрујавала се силна железна крв.

КАЗНА Народ се састао у шуми да суди жену која је изневерила мужа, преварила и љубавника, и убила његово дете у утроби. Маховина је блистала у сунцу. Грлице су певале у грању. Мирисале су јагоде.

Она ће понети његово име кроз просторе неба као што би га његово дете носило кроз улице града. Сваке године у исте ноћи чекао је он да се пролије светлост тог непознатог поноћног сунца,

пут су знали За војску убица што ће да их срете: За гнусно јунаштво оних што су клали У постељи старца, у колевци дете. Заставу идеје у руци подлаца! Место мач што светли, увек нож што пара!

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

ђубре, и кога су после нашли здравог и читавог, али, стога што су га прерано откопали, био је тек као мало, новорођено дете; приче: о рађању са сабљом на руци, о „лековима од смрти”, о оживљавању умрлих и о сахрањивању живих, о гујама у срцу

Мама је за цело то време тихо плакала. Само је понеки пут, предишући, испуштала речи: „Сиромах Ђорђе!” „Сирото оно дете!” — Верујте, — каже Јоца — и мени је тако тешко, да вам не умем казати.

Још мање него мало, и све је пропало: — Мамо!... мени се... допада ова девојка! — Красно дете! Разиђе се дим у соби. Нека давно невиђена светлост сину, и све замириса надом и поуздањем. Ваљало је хитати.

— Иди! То је једно добро и честито дете! Знала сам јој и матер — красна жена! И Ћорђе је један по један човек! Он, ето, сад није низашто, али се још не да!

— Па ме неће мртвога клети... Откад их нисам видео! — Ходи да их видиш! — рече мати, па га као неко дете поведе за руку. Али ја у три корака већ у соби. Само што пришаптах мојој сестри: „Лези!”, па навукох јорган на главу.

И таман да заметне уже на казук, а у гомили света опази једну жену која издиже више главе дете у повоју. Капетан баци уже момцима који се чудише његову послу, занесе се и мало што не паде у воду.

— И овај мали! Ти, ти војниче! А шта ти ја којешта нисам мислио! Боже, боже! Он обриса лице рукавом, и држећи дете настави: — Знао сам, зацело сам знао да ћеш доћи. Тако сам баш у длаку рачунао. А нана?

— Ћути! — рече капетан с ужасом на лицу. Брзо предаде дете жени, па притрчи богаљу. Потхвати га руком испод мишке и поможе му да закорачи једну греду која се била испречила на

О колери му погибе толика чељадија, да је после Аноку држао као мало воде на длану. Не ваља то мазити дете и попуштати му, па да је једно у свету. Ама никако! То вече дође Арсен савим замишљен кући.

За казну он је тури у зубе и уједе је. Велинка се све слађе смејаше: Куку мене, сирото дете! Па узећеш је ти, Златане, не бој се!

Ђеда је био... био... као ћу вам казати? Знате; стар човек — готово дете! Прсне неких пута за најмању ситницу, грди, псује, праска, па богме хоће и да удари.

, шта је казала кад су је звали да сади купус, или кад је која замоли да јој причува дете. Поче напослетку тражити да се друкчије и боље одева.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

да дођете, господине, да крстите... овај Вуји Ирошу... мужескога је пола... синчић. Добио синчића, па к’о јабука, дете здраво. к’о тресак! Каже фрау-Цвечкенмајерка бабица да свога века још није вид’ла тако дете здраво па грлато...

к’о тресак! Каже фрау-Цвечкенмајерка бабица да свога века још није вид’ла тако дете здраво па грлато... тринаест и по фунти, каже, тешко, а дере се к’о мали бик...

А мој попа опет то, па само то воли, као да је, боже ме прости, швапско дете. — Хе, слатка моја, — вели поносито госпоја Перса, — није то сваком баш ни дâто!

А она, слатко дете моје, села па записала у њу све сосове, цушпајзе и мелшпајзе како се правиду. Све излењирала и исписала, слатко дете

Све излењирала и исписала, слатко дете моје. Пише к’о канцелариста какав; исти њен отац! Ко је узме, слатка, тај ће бар знати да има једну добру

— Но, но! Та доста већ једаред, чегртаљке једне, — вели поп Спира. — Па лаку ноћ! — А баш кад спомену, дете, сневање, — вели госпоја Сида, — што сам вам ја ноћас сневала, још ни сад не могу да дођем к себи од чуда откуд ја то

Чим се умио и очеткао, запита путник бирташа Швабу где је поп-Спирина кућа. Шваба га обавести и зовне једно дете са улице да одведе господина и да му покаже.

Попадији није никад потребно било да изађе на сокак и да криви шију и лево и десно да види хоће л’ откуд које дете угледати да је послуша. Треба само да изађе из кујне па да викне: »О Нецо, Перо (или) Радо!

Она вам не мари баш да чита и да пише, али да скува — у томе се не боји ни једне своје вршњаке надалеко. Јуцо, дете моје, иди у кујну, још мало па треба вечерати; знаш да тата воле раније да вечера.

То су тек они, они прави. — Та шта си заокупио ту пред дететом?! Јуцо, дете моје, не слушај ти тату... Нему дође тако понекад па му срце и душа да секира човека.

— Гледај ти, молим те, ди ће медвед најбољу крушку да изеде!... А, је ли, Ержа, дете моје, а какав је у лицу, је л’ сув или онако пунији?

нека часна трпеза, шта ли, са силним крстовима и чирацима са свећама, то је давнашњи рад фрајла-Јуле кад је још као дете у лêр ишла, па је на поп-Спирин имендан обрадовала тáту, и поднела му заједно са спремљеним словом које је заборавила,

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Не зна се ко је ђувегија. Љуба је млађи, а чика Гавра младолик. Дође госпођа Перса са синчићем. Слабо, чађаво дете од године и по. — Ево мог сина. — Драго ми је! Колико му је година? Нешто је слаб. — Сад му је друга година.

Колико му је година? Нешто је слаб. — Сад му је друга година. Слабачак је, ал’ ће га тата на лето у илиџе водити. Дете има свој грунт, а тата му је тутор, па нека троши. — Верујте, није вредно трошити! Доктори само своје терају.

— Вама ће из чувења познато бити да моја кћи није без мираза; има она за себе екстра, а и дете екстра. — Чули смо. Но најпре сам рад знати да ли би госпођа радо за мене пошла, — запита Љуба.

— Ја нисам противна, ако отац није. Само ми је брига за дете. — Ја ћу дете као своје сопствено држати, особито кад се има откуд. — Немојте одма’ с дететом почињати.

— Ја нисам противна, ако отац није. Само ми је брига за дете. — Ја ћу дете као своје сопствено држати, особито кад се има откуд. — Немојте одма’ с дететом почињати.

— А шта има дете? — запита Гавра. — Дете има ову кућу и дваест мотика винограда; ал’ сам вам већ казао да на детиње не рачунате, јер

— А шта има дете? — запита Гавра. — Дете има ову кућу и дваест мотика винограда; ал’ сам вам већ казао да на детиње не рачунате, јер ја са дететом располажем,

Слушкињин мали синчић од пет година игра се у соби и час по провлачи се испод стола. — Видиш, Паулина, дете се провлачи испод астала — добићемо госте. — Мени опет десно око игра; плакаћу.

Ми немамо деце. Немојте мислити да ви узимате какво сироче које никог нема. Она је наше дете, ми се само за наш род трудимо, па опет ћемо се, чим се може, помагати. — То је већ што друго.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Како чекајте? Како нисмо пропали? Како то говорите као дете? Зар нам није било доста? Зар није сувише било? Зар нисмо уморни, балдисали. зар нисмо сатрвени?

свим мокру џепну мараму и сваки час брисала или своје образе или детиње челанце, па је редовно понављала: „Ово ће ми дете, Бога ми, умрети на путу.“ А у купеу ужасна запара.

— Јао, јао, шта би, као да на једном у земљу пропаде, као да одлети; тако је нестаде. Кажем вам: још дете. Истина, лепо је развијена, пуна, а лепа, лепа као уписана, само да је видите... шести разред гимназије.

девојка је преко Јуришића посматрала кроз прозор, огреѕѕе ца очима сове у дубоким црним јамама непрестано гледала у дете, коме је брадица дрхтала, и чија је мајка, прљавом и мокром џепном марамицом, брисала своје образе и она запењена

“ И кад мало дође к себи, он љутито одговори: — Ни трунке частољубља у вама, госпођо. — Варате се, него ја волим дете у јунаку. — А ја безумно волим своју вереницу. — Не знам да ли безумно, и не знам да ли она вас воли. — Ја то знам.

„Снаго моја, вели, као да си ми рођено дете“, а свуд ме оговара и кирију ми повишава до немогућности и жали се свуда како гаса много трошим, а никад ми собу

Африка

Ено у дну дворишта жена гола, само са „пањом“ око бедара да би њим држала дете на плећима. Једним дрвеним маљем туца просо у високом дрвеном авану. Прва гола црнкиња.

Прва гола црнкиња. Кад види да их гледам, она застаје, и нагло, машући расклиматано, удара равномерно руком своје дете по леђима, а онда безбрижно наставља да ради. Треба дете сачувати од погледа који му може донети зла.

Треба дете сачувати од погледа који му може донети зла. На улици разговарају црне жене између себе. Како је Дакар вавилонска

Домаћин је познати писац колонијалних поема и романа. Мали, ћелав, напућен као дете, потписан широким каишем преко платнених чакшира; његова ланена кошуља раздрљена је на грудима; на босим ногама су

деце не мора бројати да би знала да једно, није ту, јер у њеној свести није број деце који се смањи, но једно извесно дете, баш то и то, које је одсутно. При скупљању ствари за полазак ја сам увек бројао пакете, завежљаје, канте, лампе итд.

То је дете за мене, то је син за мене, ја њега чувам од хладноће и гуштера, а ви се једите између себе; дивљаци, гадни црнци!

Никоме неће пасти на памет да дете није правога мужа, чак ни томе младићу. По схватању примитивца, преноћавање са женом је исто тако један детаљ у

ритула да жена буде оплођена: не освртати се кад се корача, не јести нарочите ствари, не изговорити нарочите речи итд. Дете је директан продужетак онога који је све те ритуале извршио; мужа који је потражио младића, не младића који је

Један афрички пас крај њених ногу, треби се од инсеката; једно дете на њеним непомичним, укрућеним коленима, зацењује се од плача.

Дјуго Самбола? Дјуга Димбо Самбола? Њугулу Була Сакилибо? (мати Садие Самболе) Садио? мезимче — последње дете. Нисам одавде. На Кама, кћи Дјелиа Киуле. Забављам се. На Кама, ти која имаш среће стигла си.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈУЦА: Тако нико не говори ко има девојку на удају. ЈАЊА: Што удају? Катица је дете. ЈУЦА: Од осамнаест година. ЈАЊА: Пак? Кад сум се ја с њену мати женио, имао сум тријанда пенди.

ЈУЦА: Ви мени јако шмајхлујете. ЈАЊА: Што се ти мешаш у наше разговор? Ти си дете, ти треба да слутиш што други паметни говори. Ајде у кујна гледај твој ручак!

(Да ти дјавол носи!). (Помркне на Јуцу.) Отишла ј код своја другарица, знаите, да шије. МИШИЋ: И то је добро дете! Само треба да јој добру прилику нађете. ЈАЊА: Е, господин нотариус, сад је погано свет; само новци!

Јања, бре, чуиш? Десет хиљада форинта стребро! Ма тин тимин му!¹⁰ Да узмим! За Катица? Е, Катицу је дете. Да узмим за Јуцу. А оно момак? Врашко посла! Зар ја немам грчко глава да го преварим?

Ваша је госпоја чесна и поштена жена, но ви имате јоште и једну кђер. ЈАЊА: Катица је дете. МИШИЋ: Прекрасно дете, тако да би се сваки праведно у њу заљубити могао.

Ваша је госпоја чесна и поштена жена, но ви имате јоште и једну кђер. ЈАЊА: Катица је дете. МИШИЋ: Прекрасно дете, тако да би се сваки праведно у њу заљубити могао.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Његова жена, Ана, имала је сад своје друго дете и бојала се да јој Ђурђе, у сну, онако дебео, дете не пригуши. Терала га је из кревета, а он би се онда, јадан, свио

Његова жена, Ана, имала је сад своје друго дете и бојала се да јој Ђурђе, у сну, онако дебео, дете не пригуши. Терала га је из кревета, а он би се онда, јадан, свио око њених ногу. Нудио се, ноћу, да дете љуљушка.

Терала га је из кревета, а он би се онда, јадан, свио око њених ногу. Нудио се, ноћу, да дете љуљушка. А умео је да се буди. Вели, сутра ћу да се пробудим кад запевају кокоти. Па се пробуди.

А сад се, ето, јавља, у његовој мисли. Она је била мртва већ више од годину дана, умрла на порођају, као и њено дете, што је требала, у седмом месецу, да роди.

Да не дираш у моју јетрвицу. Ја ћу да ти судим. Шта кукате? Није дете на твојој сиси. Шта си се расплакао над нашом нејачи?

Ђурђе виде да је Павле скрушен, помисли да је, ваљда, мучен у затвору, можда и окилавио, па га узе, као што се дете узима, око колена.

Она га је мазила и тепала му, као да је дете, као што му је тепао и Ђурђе: „Павле мој, јадни Павле! Сердце ме боли видети те таквога! Ух! Боли ли те, рано?

га међутим тужно погледа и рече му неким гласом којим није говорио дотле, оштрим, грубим, леденим: „Ама није ријеч, дете, о талирима. Него о срамоти коју овде трпимо.

Седела би, сатима, подупрвши леђа, са дететом спуштеним на своје цеванице и љуљала дете, ногама. Певушила му је, док га не успава.

А Трифун је слутио да није сигурно да ће се опет састати. Кад му се последње дете родило, био је осетио да га госпожа Кумрија гледа неким погледом у ком има мржње.

Откад се беше ћерком капамаџије Гроздина оженио, боље рећи откад му се прво дете родило, Трифуна је почео да прати, као и његовог брата Петра, неки удес, нека зла коб, иако су се, и он, и његова

А Трифун је ћутао. Кћи капамаџије Гроздина сети се онда свађа својих родитеља, којима је, као дете присуствовала, али су те свађе, у кући њених родитеља, пролазиле, брзо, као летња непогода.

Теодосије - ЖИТИЈА

И овоје био почетак неисказаних Божјих судова, да као после животом, тако најппе y рођењу буде чудесно дете, јер то није ни било само дело људске природе, него и заповест свесилнога Бога, који побеђује закон природе како xоће.

А када је дете ојачало, дадоше га да се учи светим књигама. Родитељи, пак, његови, оцећајyћи натприродну, безмерну љубав према њему,

Бејаше и дете благообразно и весело душом, и напредоваше у уче њу, и изазиваше дивљење својим разумом у детињем узрасту, тако да су

и напредоваше у уче њу, и изазиваше дивљење својим разумом у детињем узрасту, тако да су сви говорили: — Ово ће дете бити неко ново знамење!

Шта се то с тобом на наше очи дешава, коју потајну мисао у срцу своме носиш и не говориш нам о томе?“ А он као дете безлобно не одговараше и насмешив се ништа не рече, него још више на учење приону, и чешће у цркви постећи него код

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Оно што је испуњавало живот сваког члана племена, основна мисао у животу, било је јунаштво. Чим изиђе из колевке дете почиње „трчати за славом и споменом“, каже Марко Миљанов, славни војвода кучки.

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

БАБА РОГА Има једна пећина строга у којој живи Баба Рога. А ја сам, ваљда разумете, једно веома храбро дете. Па сам решио заправо стога да јој покажем њенога бога! Али упркос мојој галами Баба Рога се крије у тами.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

АНТА: Хоћу: збогом, госпођице Агнија! АГНИЈА: Збогом! АНТА (оде). В СПАСОЈЕ, АГНИЈА СПАСОЈЕ: Ама, шта ради то дете? Вукице! АГНИЈА: Немој је звати, хтела бих да проговорим с тобом.

Вукице, Вукице! ВИ ВУКИЦА, ПРЕЂАШЊИ СПАСОЈЕ (кад Вукица наиђе): Где си, дете, забога? ВУКИЦА: Добар дан желим, тетка! АГНИЈА: Добар дан! Слатко моје! (Њуби је.) Ово је за тебе. (Даје јој букет.

И то траје читавих пола сата. Мени доста и тих пола сата. СПАСОЈЕ: Па доста! АГНИЈА (Вукици): Слатко дете моје, како бих волела да ми покажеш твоје рубље и преобуке које си спремила. ВУКИЦА: Па показала сам вам већ.

ВУКИЦА: Сад не можете рећи да вам нисам све показала? АГНИЈА: Ах, да, све, све, све! Бога ми, дете, ти ћеш бити ретка младица, тако лепо опремљена. И то све сама; ниси хтела ни мене да зовеш да ти помогнем.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Који мој отац, наставниче? - рекао сам полуокренувши се, и то је било оно што га је оборило. - Господе Боже, дете, који твој отац?

- гледао ме је право у очи, а онда почео да говори како је он видео деце и деце, и сам је био дете, богаму, али још није видео чудо као ја. - Ниси ни могао, тата! - пришла је Јасмина и ухватила га под руку.

своју шашаву њушку с пегама и огромне, нечим као зачуђене очи, мислећи не пита ли се мама понекад јесам ли ја њено дете. Драгана и Јасмина шапућу нешто међу собом а очи су им као кружићи наливени плавим. - Је ли потребно да га пољубимо?

Као и онда када ми је било три године, закорачих уназад при првом откуцају, а мама се насмеши. - Ти, лудо дете! Обећах јој да нећу више завитлати ниједну књигу, али је израз неверице споро ишчезавао с њеног лица.

ћелија мама то зна и отуда њено лагано одмахивање главом, израз страха у кутовима усана и оно „Ти лудо, лудо дете!” Ту нико никоме није у стању да помогне!

Бароница је тада била још дете. Данас је луда жена којој ништа није потребно сем сунца. Злато без нарочите гриже савести можемо да јој покупимо!

Била је то кућа у каквој сам желео да живим с мамом кад сам био дете, тамо у шуми крај које ће протрчавати јелени у сутон. Сада сам био готово одрастао, али нисам желео ништа.

смо неко време јели кокошју супу, а мама је говорила како је то супа какву сам волео да једем још као сасвим мало дете. - Кад си био оволики!

- Набавићемо мачке. Оне су навикле да буду затворене. Онај јеж је читаву ноћ шмркао око зида. Изгледало је као да дете плаче.

- Нећу. Нећу. Нећу! - понављала је. - Шта нећеш, за име Бога? Ти, будало! Зар не видиш да си још само дете? Шта би човек могао да уради с једним дететом? - прислонио сам њену главу себи на раме и неко је време миловао по коси.

Рашида се увређено одмаче у страну. - Зар сам баш толико дете? - рече окренувши ми леђа. У том питању било је толико усамљености да за тренутак осетих како губим дах.

Градић се чинио као заспало дете, али то је било погрешно поређење. Караново ни у сну није спавало до краја. Као мачка која полусклопљених, сужених

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Па обучена не на високо, него средње, а све добро стоји. Док је дете била, и после, виђао сам је, ал’ у мом послу и беди нисам узрока имао пазити каква је.

А Шамика, „мали фишкал”, лепо куждраво дете, образ блеткаст, али црте сасвим регуларне, рекао би да наличи на Пелагију.

Шамика је право материно дете. Кћери, као год и мати, лепше се носе него што би човек рекао по спољашној форми дућана господара Софре.

га, љуби га, а отац извади пољске хаљине, па дâ му пробати; добро стоје, само су мало алватне, али тако хоће отац, јер дете расте, али већ мати побринуће се да се удесе. Кћери и Шамика оду да се похвале с даром.

Шамика узео хаљине у руке, па трчи у дућан, у механу, на сокак, па сваком показује хаљине. Срећно дете! Сад је са Софром само госпођа Сока. Глади га по челу. — Ал’ сте ослабили.

Јеси л’ се кадког купао у мору? — Колико пута, па ми није ништ’ фалило. — Но, ја сам несрећан отад, још и то дете да ми пропадне у мору. — Је си л’ ти само њему послао новаца, немај бриге. Онда немај бриге, до две недеље је ту.

Младе Швабице, које имају малу децу, донесу их у рукама, па кад коју позову да игра, она уклопи дете у руке првој до ње која не игра, па онда окреће се.

Софра му талир подарује. Сад женске маске: једна, као бабица, носи уфачловано дете; друга, опет, као пастирка обучена, и тако све једно за другим иде.

То је преобучено мушко. Бабица, опет, доноси дете фрајла-Лујзи и честита јој. Лопов, опет, прети са наџаком Шамики. Најзад дође картара па показује карте Шимики и Лујзи.

Држали су је за најлепшу. Када је Шамика којекуд женидбе ради блудео, била је још дете. Кад дорасла, пала је у очи једном младом лаћману, варошком сину, и хтела за њега поћи. Отац не да.

То је: — од десет година дете; од дваест година момак; од триест година јунак, најјачи; од четрдесет човек, најпаметнији; од педесет просед; од

Дође до малог дућанца, животари, и које год дете дође у дућан, поучава га на добро. И тај човек је хтео оца обесити! XXВИ И Шамика већ „има шесет шкопаца”.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Један му приђе са малим дететом у шубари, тражећи ватру у кући, да склони дете, већ помодрело. Пси, окупљени на ивици брега, око жена и стараца, скачући, прскајући по барама и блату, лајаху за

Тада, подвикнувши слугама и стискајући дете на груди, опипа оружје, гуњеве и чизме на дну кола, нове новцате амове, сребром оковане, и дукате и нож и сат, округао

да се вози лагано, и као неки остарео медвед, сав накинђурен, поче у колима пред дететом да скаче и мумла и игра. Дете поче да га милује рукама, хватајући га за сребрне кићанке на клобуку, смејући се, кроз плач.

са кишовитим облацима што су се све више испаравали, јер је иза њих било, негде, безмерно далеко, али огромно, Сунце. Дете које није добијало на свако питање одговора, понављало их је, измучено, по сто пута, трзајући га за уши, за накит, за

Задржа зато кола код једног реда високих јабланова. Изљубивши заспало дете, остави га у колима, и слуге га опет попеше на коња.

Чинило му се да је људски живот леп и да би са њом, и њеним дететом, пролазио весело, па ишли ма куд. Љубећи њено дете, у сећању његовом заиграше му на глави стотину и стотину малих Влашчића, Немчића, Мађарчића, чијим је оцевима дерао

Целу ноћ он је чуо њино шапутање и гукање, док се болесно дете сваки час будило и плакало. И мада сад беше још лепша, снаха га више није опијала својим ходом, превијањем и грудима,

Његов брат Вук, кога је неизмерно волео док беше дете, јер је био јачи од њега и јер је знао да говори цигански, био му је мио и после, као аманет очев и као луда, пуста

била сироче, кад су је удали за Исаковича, и да је мислила да ће јој он годину дана бити као отац, док се не роди прво дете, па ће јој тек онда постати муж. Осим тога, да је она и овако скоро увек била сама и да је много проплакала.

Изгледало је, као да му се никад на овом свету неће дати. Хтела је, просто, да је узме силом. Јер госпожа Дафина, дете читаве једне лађе пуне трговаца и среброљубаца, знала је врло добро о чему се ради. Њој се није журило.

У неизмерној досади те године, док је дојила дете, она први пут осети да је он гледа као и неку ствар у кући, као постељу, пећ, њен сандук са хаљинама, својим жутим,

Онако мамуран, киван, као малопре на ове, устаде да види те друге, са оне стране реке, и опсова им, у себи, дете француско.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

И ИЗРАЗИ 135 ПОСЛОВИЦЕ, ИЗРЕКЕ И УЗРЕЧИЦЕ 138 ЗАГОНЕТКЕ 153 КЛЕТВЕ И ЗАКЛЕТВЕ 157 БЛАГОСЛОВ И И ЗДРАВИЦЕ 161 ИИИ ДЕО ДЕТЕ И СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА У СРПСКОЈ ПАТРИЈАРХАЛНОЈ ПОРОДИЦИ 163 СРПСКА ПАТРИЈАРХАЛНА КУЛТУРА: 164 ПАТРИЈАРХАЛНА ПОРОДИЦА:

У поречју Дрима и Радике, жена која нема деце требало би да поједе жуманце од орловог јајета. Жена која жели дете, верују на Косову, треба да поједе „беле бубреге“, па ће затруднети.

Жена која жели дете, верују на Косову, треба да поједе „беле бубреге“, па ће затруднети. Да би добила дете, нероткиња треба да „своју кошуљу обеси стрмоглавце о какво питомо родно дрво, те преноћи, па сутрадан што у тој

³⁵ Нероткиње на Косову носе о врату самотворну бритву „не би ли зачедиле и родиле дете“. Веома се много користе делови добијени од неких животиња или саме животиње, као на пример: гујин свлак, јежеве

Нема те ствари коју она не би учинила, нема тог поступка који не би окушала само да роди макар једно дете и да са себе скине проклетство.

МАГИЈА ЗА ДОБИЈАЊЕ МУШКОГ ДЕТЕТА У нашем народу много се више цени и прижељкује мушко него женско дете. Мушко дете је, каже се, „кућни стожер“, оно наставља породичну лозу и стара се да се не угаси „крсна свећа“.

МАГИЈА ЗА ДОБИЈАЊЕ МУШКОГ ДЕТЕТА У нашем народу много се више цени и прижељкује мушко него женско дете. Мушко дете је, каже се, „кућни стожер“, оно наставља породичну лозу и стара се да се не угаси „крсна свећа“.

У свадбеним обичајима који изводе младенци да би добили синове, важну улогу игра мало мушко дете (комшија или рођак младожење). Код нас је од тих обичаја најпознатији узимање накончета на свадби.

⁴⁵ Ово мушко дете старо је годину-две дана, а младој га обично додаје свекрва или јетрва. Млада га затим подиже три пута од земље,

(Сличан овоме јесте и обичај забележен у Црној Гори да млада испред младожењине куће прими мало мушко дете од свекрве, пренесе га по простртој поњави преко кућног прага, а онда га дарује чарапама /или опанцима/ и новцем.

Постоје, међутим, и сасвим различити магијски обреди, са истим циљем, у којима главну улогу игра мушко дете или његов супститут.

У Босни, па пример, када своде младенце у ложницу, свекрва узме мушко дете те га на постељи младенаца три пута поваља, зато да би млада рађала синове.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

Ако огањ плаха киша омете, значи, небо га гледа без љутње, јер је некада спасао дете из набујале воде мутне. О ОЛТАРУ У олтар да не улазе жене Ни трудне, ни нероткиње, ни удове, ни неудате.

себарки уздахе потајне кад се о краљевићима причају гатке, за њих што и у доба рата, кад им под срцем убијају дете, трудноћу благословеном зову.

ЗА НЕРОТКИЊЕ Благоразумевање тражим за жене које нису дале богу божије ни цару царево, које нису занихале у колевци дете, за неблагословене, за жене које пред собом носе транспаренте снова и маште, у чијем крвотоку само песме шуме, за

ЗА ЧОБАНКУ КОЈА СЕ ПО ОЦУ НЕ ЗОВЕ За дете коме се отац не зна, чије име мајка не изговара, ни пред лицем сина, ни свештеника, ни лицем цара, за отрока који за

За прећутаног велможе сина коме се смилује убога кудељница из потлеуша. За дете ничије што без недра мајке живот поче, коме не остави отац штита, за нахоче коме нема нико да двори, нико да

у арише месечину са воде разагнале, док се сове нису од дана скриле, а на сунце изашле камењарке, док земља ко дете окупано дише, док не навуку оклопе фазани, док се креје не стану да облаче, докле јелен рогове не размрси из грања

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Када му то најзад пође за руком, оно треба да викне »Шуга!« а онда дотакнуто дете лови другу децу. Шуга (сцабиес) иначе је заразна кожна болест, која се највише преноси додиром.

помало залеђеног осмеха који непрестано лебди изнад туђих глава — он, кога смо вукли са собом док је био још мусаво дете, на чување свиња и крава, лети, тамо у Бачкој, на самој мађарској граници, где је његов дед добио земљу као солунац —

« и још ће казати: »Научићеш ти мени шта је кукуруз или не био ја — ја!« а жена ће казати са стражњег седишта: »Остави дете на миру, откуд да дете зна шта је кукуруз?« и још ће казати: »Преморен си, изгубио си сасвим живце!

« а жена ће казати са стражњег седишта: »Остави дете на миру, откуд да дете зна шта је кукуруз?« и још ће казати: »Преморен си, изгубио си сасвим живце!

Спала је дугогодишња шминка — сада се гледају очи у очи, у отвореној борби за све, за сваки комад намештаја, за свако дете, за сваки квадратни метар стана. — Она хоће да ме уништи! — жали се средовечни мушкарац својој девојци.

— Нећу капу, нећу капу! — вришти дете. — Ићи ћемо татиним аутом. Тата има ауто, знаш? —Такси, срце... — исправља је нежно мајка. —Шта је то такси?

Маки је поносан што је она једино дете из сале које изблиза може видети свет из снова. Али, када се врате у гледалиште да виде други чин, сузе се сливају низ

Ставити снег у масу и овлаш измешати. Од ове масе, шта? Пржити на маслу дебеле палачинке (не млатарај том тавом, дете, не играш пинг-понг!), и то и са једне и са друге стране... Чим се једна палачинка испржи... —Још си лепа, знаш?

сећаш ли се оног проклетог трицикла који јој нисмо могли купити — шапуће сама себи — како је то било паметно, повучено дете, увек негде у ћошку, увек загледано у слике из Забавника, а сада, међу свим тим непознатим лудима и овом стоком од

– Гаде! — рече жена. – Хвала! — рече он и настави: — Ко је рекао: »Боље је задавити дете у колевци него неговати незадовољене страсти!« И шта добијамо на завршетку тог скупог, дуготрајног процеса васпитања'?

Ружа им је, кажу, писала да су они добри људи, да је он добар човек, и жена да му је добра и дете, и да је њој, Ружи, добро код њих. Нека.

Али док звижде Ибарском магистралом враћајући се разбуђени после сна дугог четири дана, човек, жена и дете примећују како им се Ружа смањује и повлачи у себе и у свој угао кола, све мања и све сивља; како јој се на беоњачу

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ОТАЦ: Е, фала Богу, у нас су новци увек готови! МАТИ: Ви сте наше дете, коме ћемо ако нећемо вама. Само нек је среће!

МАТИ: То је ништа. ОТАЦ: Ајд, остави се тога разговора. МАТИ: Да, остави се тога! Треба да усрећимо дете. ОТАЦ: дакле, шта би ти хтела, да покваримо прстен? МАТИ: Дакако.

ОТАЦ: Ајде, ћути ми ти. МАТИ: Јао, бог с тобом, човече, какав си ми ти отац, да не мариш за своје дете? ОТАЦ: Него ти мариш. МАТИ: Али кад је човек проси? ОТАЦ: Је л’ био овде?

Гледај им ти посла; Најпре да ме протерају из куће: „Е, па остаде нам дете, па срамота од света, па ово, па оно,“ а сад, кад се како тако свршило, стале ту да ми зановетају.

МУЖ: Шта ћете ви, мамо, овде? МАТИ: Шта ћу? Оће да ми убије дете, па јошт има образа питати, гледајдер му ти посла. МУЖ: Ви немате овде ништа заповедати.

МУЖ: Ви немате овде ништа заповедати. МАТИ: Да шта, да ми изеш дете? Срам те било! МУЖ: Ви да идете напоље из моје куће. ЖЕНА (трчи му ближе): Шта, мама напоље? МАТИ: Срам да те буде!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

и записи о дечјој књижевности Садржај ЈЕДАН ВЕК ДЕЧЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1 Уводно питање 2 Модерни феномен 4 Почеци 6 Дете и дечја књижевност 8 Прибежиште 13 Васпитна тенденција 16 Мерила 19 НАИВНА ПЕСМА 22 МЕСТО И УЛОГА ЗЕЦА 35 ЈЕДАН ВИД

И УЛОГА ЗЕЦА 35 ЈЕДАН ВИД УПОТРЕБЕ ДЕЧЈЕ 48 КЊИЖЕВНОСТИ 48 ЗМАЈ 53 ПОБУНА ПЕТЛИЋА 61 ЋОПИЋЕВЕ ПРИЧЕ ИЗ ДЕТИЊСТВА 70 ДЕТЕ У ЛУКИЋЕВОЈ ПОЕЗИЈИ 91 ДОКОЛИЦЕ ДУШАНА РАДОВИЋА 97 ОПРОШТАЈ ОД ДУШАНА РАДОВИЋА 112 ХИЉАДУ ЉУБАВИ ЈЕДНЕ

свих вундеркинда није остала ни страница која би се могла мерити са једном једином Флоберовом, а Рембо, ипак, није био дете.

ступило је на позорницу друштвеног живота, и принудило одрасле да поразмисле о његовим правима и потребама. Дете у одраслима препознало је децу око себе; и једна и друга одвећ дуго су била запостављена.

Историја човечанства је историја ратова што их воде одрасли. У Илијади се дете појављује да би крикнуло пред страшним изгледом свога оца, ратника Хектора. Тзв.

Снажан покрет ка ослобађању човекове личности, који се разбуктао у XВИИИ веку, није могао заобићи дечје питање. Дете се, по Русоу, рађа чисто, без рђавих нагона.

У својој књизи записа и подсећања о дечјој књижевности Шкловски (1893—л984) истиче: „У време кад сам ја био дете, дечјом се књигом трговало, али дечје књижевности није било.

Надахнута племенитим и мање племенитим побудама, замисао је — природно — потекла од одраслих. Дете и дечја књижевност Ваља, дакле, поћи од чињенице да дечја књижевност постоји, и да обухвата веома разнолика дела,

тога, говори се о специфичним потребама дечје читалачке публике, о дечјем свету, о високим моралним вредностима којима дете ваља задојити, па се чини да дечја књижевност једино зато и постоји.

Дечја књига, затим, може бити извор лаке забаве, или, просто, пријатно штиво којим се дете навикава на читање. Све то спада у предвидљиве послове.

Озбиљан и изворан дечји писац, будући да истински поштује дете и његову слободу, а не гаји илузије о његовој анђеоској чистоти и самоупућености на Лепо, одбиће да се прилагођава

потпуно одбацује одговорност пред дететом као читаоцем, дечји писац је, природом свога дара, упућен на њ; он пише и за дете.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

на свет издајем; јер напред знам, да ће то свима онима неправо бити, који народ не иначе него као мати своје дете гледају, и све би желили да се за нама добро говори.

НАНЧИКА (на њега): Еређ поколба! ЕДЕН (побегне). НАНЧИКА: Треба да га чуваш од Зеленићке, јер ће упалити варош што дете не зна српски. МИЛЧИКА: Тако нам замеравају што држимо Ержи у служби. НАНЧИКА: И њу морамо отпустити.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Мати умре наскоро, око 1752, а деца се растуре по породици. Мали Димитрије допадне једном тетку. Дете је учило основну школу у месној српској школи, и како се одликовало љубављу за књигу, тетак науми да га спреми за попа.

у духу хладне и нелиричне поезије XВИИИ века, певајући безлично »красну Хлоју«, Мелису, Кларису, Купидо »Венерино дете младо«, »љубве стреле« и »сердца бољу«.

Рођен је у Неменикућама, у садашњем београдском округу, 1780. године. Као дете, за време аустро-турског рата 1788, пребегао је са породицом преко Саве, и тамо стално остао до смрти.

Убеђен романтичар, сељачко дете, дајући много значаја народним умотворинама, он је тражио међу Србима и једног »бољег Качића«, неког ко ће му

Рођен 24. јуна 1825. у Голињеву, код Лијевна, у Босни, као дете је пребегао у Далмацију. Школу је почео у Имотском, код фрањеваца; потом се учио код једног православног калуђера.

МИЛОРАД П. ШАПЧАНИН ЖИВОТ. — Рођен је у Шапцу, 7. јула 1841,92 али као дете са родитељима је прешао у Срем, у Ириг. Свршивши ту основну школу, учио је гимназију у Новом Саду и у Карловцима.

Сељачко дете, сачувавши сељачку душу, пун љубави за село и за сељака, он узима у заштиту сељаке од законите хајдучије и бездушне

писац, и није давао само пролазна дела са тезом која живе колико злоупотребе једнога доба и страсти једнога поколења. Дете са села, он је сачувао сељачку душу и никада није марио за варош, за »гадну чаршију«, како је он говорио.

Он је село познао, као дете сеоскога попе, као сеоски учитељ, као »народни човек« који је сву наду полагао на сељака.

године, у Пожаревцу, изишле су две књиге његових Приповедака, а 1902. »приповетка из српскога живота« Чича Мита. Дете са села, он је из почетка, под утицајем Јанка Веселиновића, гледао живот са идиличне стране; доцније, нервозан,

Од хумористичких ствари најважнији су му Листићи (Београд, 1890), »роман једног одојчета« Општинско дете (Београд, 1902; издање латиницом, Загреб, 1912). 1912.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

»Није фајде! вели Јован. Док се дете не заплаче, мајка га се не сећа!« И он поради и сам, и преко својих пријатеља. Дигне ужасан дундар и вику, и то му,

чаше и лети и зими, и што вуку навише децу за уши или зулуфе, све дотле докле се жртва не исправи на палцима, те јадно дете стоји као оно чардак ни на небу ни на земљи. А није тражио ни реграцију од ђака.

Они стоје пред њим, а он их гледа и само маше главом, гледајући нос у Мицкова сина. Једва је могао да позна дете, тако се променило у лицу, дошао му нос већи него у учитељева претходника (који је тако страшно љуштио ракију да је

А, ’ајд’ погоди: ко је то? Дете устало. Ћути па га само гледа. — Но, шта је, ко је то? Реци само слободно! Знам ја, ти си иначе добар ђак, па ћеш

Једно дете је дуго миловао по глави док се мало умирило, а једно је, бога ми, морао Пуја и водом поливати да би себи дошло.

Кад ту гомилу деце поделимо на две неједнаке гомиле, па у једну гомилу метнемо свих осам, а у другу само једно дете — Марјана, или »мајкиног принца«, како би га газда Радисав обично звао кад би га био — онда можемо слободно рећи да му

наших очева који обично увек држе страну својој деци, а нарочито своме сину, и који обично тврдо верују да им је дете врло бистро и врло осетљиво, али да професори терају пизму. Није таки био газда Радисав.

И прво што јој паде на памет, као свакој мајци, то је да се није дете отишло купати! Теши се да није, јер је отишао без крајцаре, али ипак слути беду која јој чека љубимца.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

ТИ ПЕВАЊА СЈАЈНА ВИСО) 231 СРПСКО МОМЧЕ 233 (ПРЕТПЕВ ИЗ ЈЕДНОГ МАЛОГ ЕПОСА) 235 (УБИЦА У НЕЗНАЊУ) 236 МОЈЕ СУНЦЕ 240 (ДЕТЕ И ГУСЛАР) 241 ПЕРИВОЈ 243 КАД МЛИДИЈА УМРЕТИ 245 ПЕСМА УМРЛОМ БРАТУ СТЕВАНУ 247 (ПЕВАМ ДАЊУ, ПЕВАМ НОЋУ) 258 (НУТО

(1844, на Ускрс) ЖЕЉА Кад сам лудо дете био Жеља ми је била: Кад би Боже уделио Мени једна крила, Кад би Бога дао око Мене тако јасно Да по свету

„Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила! О како је леп!“ Рече дете, па упусти, Утече му тица лепа, А мачка се за њом спусти Па је за врат јадну шчепа.

“ Ето лежи несретница, Баш ни трага од живота: „Моја тица, моја тица! О сирота, о сирота!“ Дете тужно закопава Тицу своју под земљицу, Па са њоме затрпава И сву своју бољетицу.

Године су нагариле Мрком дете наусницом, И слабачко осилиле Снажним плећем И мишицом, Ал' је дивно нарастао Кô да ниче у борику, И девојче

Карловци, место моје драго, Кô детенце дошао сам амо, Игра беше једино ми благо, Слатко зва ја мед и смокву само. Дете мало — голушаво тиче, Дође тиче па се ту навиче, Овде, овде, де криоце мало Први пут је сретно огледало, Из

пљуну, Згради блато, па у њега дуну, Блато живну, ето ти човека, А Бог њега овако дочека: „Чу ли, чоче, чу ли, дете моје, Што год видиш, све је ово твоје, Ватај, руши, чупај, једи, пеци, Боди, гуши, натичи и сеци, Туци, гули,

Ал' на срећу дође једна жена, Са њом беше и ћерчица њена, Грешно дете, тек од осам лета, Спопала је она рђа клета, Врућишчина, тешка бољезана, И то Од два или од три дана.

Како дође, процвилела мати: „Помоз', оче, молитву очати!“ Отац гледну јадно боно дете, Погледа га од главе до пете: „Ришћанице, болест је голема, За њу нема на земљи мелема, Ал' не бој се, све ће

3/7. 1844. (ДЕТЕ И ГУСЛАР) Ђокина мајка по кући шушка, Оће она да је све у реду, А Ђока по земљи се ваљушка, Не зна за овога света

“ Тако старац у(з) гусле уздише, Гусле баца, јер не може више. А Ђоки се то на срце дало Те је дете говорити стало: „Чу ли, чу ли, мила моја мајка!

Ко да тако преповедат зна?“ Тако рече детешце слабачко. Дете слабо момком ојачало, Момка жарке певе послушало: „О, лепа пева!“ рече пун весела; „О, певај даље!“ твоја беше жеља.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Што не погледаш мало и последице? ХАСАНАГА: Последице су друга прича, и друга брига. ЈУСУФ: А дете? Па још је на сиси... ХАСАНАГА: Била и на то мислити. ЈУСУФ: Ко и ти сад? Богами, аго, ово је велики грех!

(Затамњење) ИИ СЛИКА ХАСАНАГИНА КУЋА ХАСАНАГИНИЦА: Шта сад да радим? Зашто да оставим своје дете? Зато што је тако рекао Хасанага? А због чега је тако рекао?

Седећи овде, ја сам њему образ чувала, онако како је он тражио да се чува! Зар због тога да ми дете одузима? Боже мој, како се све то окренуло! Којим точком? Ко да се будим на месту на коме нисам заспала!

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: То ће момци да изнесу. Више нема шта да се чека? Је ли готово? Идемо? ХАСАНАГИНИЦА: А дете? А да се с дететом опростим? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ајде, опрости се, ал се опрости брзо!

Нема мога брака са Хасанагом, не постоји? Избрисан? Ни оних седам година не постоје, ни моје дете не постоји? Ја, будала, патим и плачем, а ти уредио да не постоји! И Хасанага, кажеш, потписао?

Покажи ми тај илми-хабер, Алаха ти! Може ли он на рану да се привије? Могу ли тај илми-хабер да подојим? Мени дете од сисе отржу, знаш ли то, мој брате, мој Пинторовићу? Хасанага ми ноћас узео дете, а ти би данас да ме удајеш!

Мени дете од сисе отржу, знаш ли то, мој брате, мој Пинторовићу? Хасанага ми ноћас узео дете, а ти би данас да ме удајеш! Кад пре? Те мудрости вам нема ни у лудилу!

Кад све то може, што не би могло и сунце у џезву? Видиш ли, ефендијо, ни моје лудило није највеће. Изгубила дете, па изгубила памет! А зашто су они памет изгубили? Шта сам ја њима? Ђуле, којим један у другог пуцају?

Видиш ли, свима им се дими из уста. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ти, стара, ћути. А ти пољуби дете, па да крећемо! МАЈКА ХАСАНАГИНА: Хајде, кћери. Данас нам нема другог разговора До залудног...

Да те је кучка родила, па не би без мајчинога млека остало... Толико немоћна, да се немоћи своје стидим... у дете не смем да погледам од стида... Зар да те живог мајка оплакује...

Па сам кажеш да прође много воде за седам година... Ја сада имам дете... У Имотски... Шта ја да радим у Имотском? Кога ја имам у Имотском? Како то човек вама да објасни?

ХАСАНАГИНИЦА: Кад будемо крај куће, хоћу да станемо, да свратим, да још једном дете видим и пољубим! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Како ти то, молим те, замишљаш? Јес ти полудела?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

А кад ми што год добро скувамо, онда мати пошаље, по мени, вама. — На, однеси им. Нека окуси Стана, јер ме је дете целог дана слушало. И тако ми бесмо сви скупа, заједно.

Да, били смо деца. Али не! Само си ти била дете а не и ја. Ја сам био већ зрео. Но ти беше право дете. Никад нећу заборавити она наша миловања којима си се ти

Да, били смо деца. Али не! Само си ти била дете а не и ја. Ја сам био већ зрео. Но ти беше право дете. Никад нећу заборавити она наша миловања којима си се ти подавала безазлено. Али и томе дође крај.

После, како јој је пре неки дан тај и тај трговац казао: — А, ’аџике, твој унук?!... — Па, шта могу ја? Дете на то пошло. Друго неће ништа... Мучимо се — одговорила она. — А не, не! Добро је пошло оно. Не пометај га...

Боље мртву у „ковчег“ да ме испружиш, у црн повој да ме повијеш, него ли то...“ А ја њу само, ’аџике, њу једну, то дете, ’аџике, имам, па?! ... — И опет је загуши плач. Ја сам само дрхтао и стрепио. — А јавља ли се који? — упита је мати.

— Одмахну она руком. — Што беше, ни црном Циганину Господ да не дâ! Умре, пресвисну од туге кад виде оно дете како се бије, мучи и туче од оног њеног бесника. А лепо поче испочетка. Он миран, ради.

А она, црница, да је само видиш, синко, па душа да ти заплаче, иде по надницу, ради дуван, те себе, дете и кућу држи... Ето на! Из чаршије, са улице, допреше гласови песме, зурле и бубњеви.

— Где је? — упита ме. Па кад те виде уз зид, оборене главе, скупљену, згрчену над дететом у крилу, брзо узе дете од тебе. — Што си ту села? ’Оди, приђи... Што се бојиш? — И узе те за руку дижући те.

— Нека, тето, нека — браниш се ти — и онако ти много досађујем! — Хајде, хајде! ... — И остави у страну дете, тебе посади за вечеру. Ти си погнуте главе ишла, села, узела залогај, али тако невешто као да први пут једеш.

— А? — промуца он. — Идем ’аџике! — рече нагло и хтеде да узме дете. Саже се али се повађаше. Мати му истрже дете и позва те, да га ти узмеш.

— А? — промуца он. — Идем ’аџике! — рече нагло и хтеде да узме дете. Саже се али се повађаше. Мати му истрже дете и позва те, да га ти узмеш. Ти уђе, брзо узе дете не гледајући ни у кога, и још брже изиђе.

Саже се али се повађаше. Мати му истрже дете и позва те, да га ти узмеш. Ти уђе, брзо узе дете не гледајући ни у кога, и још брже изиђе. За тобом изиђе и он ћутећи и поводећи се. Изиђох и ја за вама.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

— ноћас те снива': Не беше Париз, ни светско гледе, жена то беше голема, гола, у крилу чедо скорашњег бола, женино дете; Женино само? Рађали су га сви пуци света, само на челу белегу носи очинском делу женина друга.

мека, дозволи оче, оче допусти, хришћанска милост да је у двор пусти: була је, каже, побегла од паше, ал' крв је наша, дете је наше; и ономад једну одбисмо жртву: сутра је у снегу нађосмо мртву!

Лепо лице све је блеђе вајаоца Минадира, а посете све су ређе Валадиле од Мисира. „Што ми вене дете моје?” стари краљу ћерку пита, — поносита Валадила само ћути, само снива.

Ал' што пурпур црвенији, што сјајнија свила бива, све је блеђе лепо дете све тамнија Валадила. „Доста, доста, драги бабо! Моје срце не избира, срце моје само воли неимара Минадира.

„Неимаре Минадире! Ја и нако немам сина, тебе воли моје дете, — краљевић си од Мисира!” Уздахнô је Минадире, занео се, као да снива, мртвог слуге прихватише вајаоца Минадира.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Царица она што је имала воду, остане трудна од царева сина, и кад буде на том доба, она роди мушко дете. Кад детету буде година дана, оно почне говорити матери својој: — Мати, где је наш отац?

Те онда седне и препочне лице свога сина на свилену мараму, па онда рече царевоме сину: — Ево, како је ово дете, онаки је и онај човек. Он отиде с оном марамом оцу и каже му све по реду.

Отац га одмах спреми и пошље царици. Како га царица угледа, одмах га позна, па још и дете га позна и стане га вика: — Ево оца! Ево оца!

“ А кобила одговара: „Е, ласно је теби: ти носиш једнога господара, а ја троје: носим газдарицу и у њој дете, па у себи ждребе.

Онда му рече онај човек у зеленим хаљинама: — Ја сам мајстор, ходи к мени па учи занат кад ти тако срце иште. Дете једва дочека и пође с њим.

воде, наједанпут мајстор скочи у воду и стане пливати говорећи детету: — Хајде за мном скочи у воду, и учи пливати. Дете се стане одговарати да не сме, јер га је страх да се не утопи; а мајстор му одговори: — Не бој се ништа, него скачи.

се стане одговарати да не сме, јер га је страх да се не утопи; а мајстор му одговори: — Не бој се ништа, него скачи. Дете скочи у воду и стане пливати с мајстором упоредо.

Дете скочи у воду и стане пливати с мајстором упоредо. Кад су били насред воде, узме мајстор дете за врат па с њим у воду на дно. То је био ђаво.

Кад су били насред воде, узме мајстор дете за врат па с њим у воду на дно. То је био ђаво. Он одведе дете у своје дворе и преда га једној старој баби да га учи, па се опет врати на овај свет.

После некога времена дође ђаво и запита дете: — Шта си научио? А оно му одговори: — Нисам још ништа. И тако прођу три године дана, и кад би год мајстор запитао

А оно му одговори: — Нисам још ништа. И тако прођу три године дана, и кад би год мајстор запитао дете шта је научило, оно му свагда одговорило да није ништа. Најпосле га запита ђаво још једном: — Јеси ли штогод научио?

Најпосле га запита ђаво још једном: — Јеси ли штогод научио? А дете му одговори: — Нисам ништа, него сам заборавио и оно што сам пре знао.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: То је добро. МАКСИМ: Није него да разглави вилице као ти. СОФИЈА (Маги): Шта ти ради дете? МАГА: Богами, јошт једнако страда; пишти, пишти по целу ноћ.

Мој се често љути, али шта ћу, кад не могу, ето, да се разбудим. СОФИЈА: А дете плаче? МАГА: Љуља га, ето, Никола. СОФИЈА (Максиму): А да л би ти заљуљао дете?

СОФИЈА: А дете плаче? МАГА: Љуља га, ето, Никола. СОФИЈА (Максиму): А да л би ти заљуљао дете? МАКСИМ: Није него да те метнем у кавез, па да ти само лепа јела доносим!

МАГА: Е боже, брацо, па зашто не би којипут и дете пољуљали? Ми сироте по вас дан кланцамо, час овамо, час онамо, ето, спадо с ногу. 7.

7. ЛЕПОСАВА, ПРЕЂАШЊИ ЛЕПОСАВА: Стрина, плаче вам дете. МАГА: Ето сад ћу. (Лепосава одлази.) МАГА: Што сам дошла? Бога ти, секо, како се кува, ето, воће у пари?

МАГА: О, тешко си га мени, шта ћу сад да радим? 8. ЛЕПОСАВА, ПРЕЂАШЊИ ЛЕПОСАВА: Стрина, ајдете, заценило се дете од плача. МАГА: Ето ме одма. (Лепосава одлази.) МАГА: Па не може се помоћи? СОФИЈА: Не може.

Да ми је ко, да ми помогне, него она једна, ето, девојка, не зна ни она сирота шта ће. Ју, да идем, плаче ми дете! (Устане.) Па велиш, ето, да бацим? СОФИЈА: А да шта знаш. МАГА: Ох, ох, како сам погрешила!

Не знам што сам и почињала, кад ми је, ето, толики посао на глави. МАКСИМ: Маго, заборавила си за дете. МАГА: Ју, право кажете! Идем да видим, шта сирото ради. Збогом! Ох, тешко си га мени! (Одлази.

Кад сам ја јошт на бал ишао? За мене је бал! СОФИЈА: Па ти немој; ићи ћу ја са Лепосавом. МАКСИМ: И дете да ми квариш! СОФИЈА: Да су балови шкодљиви, не би и људи држали. МАКСИМ: Доста, ја нећу ићи.

МАКСИМ: Па шта је радила та ваша Грезилда? КУМ: Најпре је жртвовала рођено дете за љубов свога мужа; затим се на захтевање његово раставила од њега и страдала као нико њен; најпосле се сама

Оћеш ли, Сокице? СОФИЈА: Зар би ти посумњати могао? Кажи, шта да учиним? МАКСИМ: Да жртвујеш наше дете. СОФИЈА: Како да жртвујем? МАКСИМ: Да га даш убити. СОФИЈА: А зашто? МАКСИМ: Ја сам ти крив, јако крив.

СОФИЈА: А зашто? МАКСИМ: Ја сам ти крив, јако крив. Мени прети робија, а може бити и смрт. Но, ако дете наше дамо да га убију, онда ће све престати. СОФИЈА: Ко је тај луд, који дете иште да убије. Ајд збогом!

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Ти си муж! Други би љусно од једа кад би видио да му је жена незадовољна, а он се јошт радује. ТРИФИЋ: Ти си право дете. СУЛТАНА: Дете? (Плаче.) Право кажеш да сам као дете, зашто би иначе морала кућу упалити од толики секатура! Ах, Боже!

ТРИФИЋ: Ти си право дете. СУЛТАНА: Дете? (Плаче.) Право кажеш да сам као дете, зашто би иначе морала кућу упалити од толики секатура! Ах, Боже!

ТРИФИЋ: Ти си право дете. СУЛТАНА: Дете? (Плаче.) Право кажеш да сам као дете, зашто би иначе морала кућу упалити од толики секатура! Ах, Боже!

СУЛТАНА: Зашто нисам нека зла жена да пустим нокте и сваком, који ме год дирне, очи ископам. ТРИФИЋ: Ти си право дете! СУЛТАНА: Ти си... ти си... последњи човек на свету. СРЕТА: Хе, хе! Што јој нисам ја муж!

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Боже, кад пре израсте ово дете! Како пролети време! Колко до јуче играла се испод стола, ма сећаш ли се? Боже, кад пре израсте!

Језик прегризо! Што? Данас деца брзо сазревају... Моја је, богами, још право дете... Видећеш ти једног дана своје дете... Боље би ти било да скуваш кафу! Отишла...

Језик прегризо! Што? Данас деца брзо сазревају... Моја је, богами, још право дете... Видећеш ти једног дана своје дете... Боље би ти било да скуваш кафу! Отишла...

“ и остављала ти мало теста да сама месиш колаче, да не говоримо о томе како си била најлепше дете у граду и у француском забавишту, где све васпитачице котрљају слово р и афектирају на мртво име, и да си положила из

слово р и афектирају на мртво име, и да си положила из цуга све тестове, па мама после казала: „Није што је моје дете, али учитељица ми каже да је то заиста чудо и да још ништа није слично срела у свој ој каријери! Богами!

какав сам ја, мува се прилично по вароши, а та мала је непрестано била напољу: често сам се питао спава ли уопште то дете код своје куће?

Чак ни шаховски краљ! — И онда? —Ти си најобичније сиво дете смога. Кћи споредних дворишних зграда. Муштерија бедних самопослуга на ћошку. Погледај се само добро: ето ко си ти!

Једном од њих ћерка пијандура другом син локатор, трећи укокао рођену жену и још не сања да ће му чак и рођено дете збрисати у Америку и тамо га на мртво име изоговарати у својој књизи.

у хијерархији локатора заузимао много локаторскији положај него Суленце: због тога је и могао да каже Сулету: „Иди, дете, среди то — мене мрзи!

— Знаш да ме то избезумљује! Ја сам ћерка! То је твој проблем што си желео мушко, а добио полуженско дете. —Дакле, шта сам оно хтео да кажем? —О условима ... —Ах, да!

Ти ниси наше дете! Мислим, моје и Симонино (де Бувоар). Истина, ми смо учинили све што смо могли за тебе, али сада је време да ти

Богами, ово је најзад било озбиљно. Знам, за њега сам била дете из боље куће, уз то млађа најмање двадесет година. Нисам ни ја од јуче! Познајем те системе.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Пршти фитиљ: Свилеува. Са црквице крстић сева. Плане небо: Коцељева. КОВАЧИЦА, ОПОВО Плаче дете попово. Чешљан памук, олово: Ковачица, Опово. Бије крило орлово о гранање борово: Ковачица, Опово.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МАРКО: Доста!... Гледај ти ње, јошт би изрекла да ја стар не разумем, него она, јучерашње дете! Синко, ја сам ти дао совета; ако се по њему не узвладаш, сам ћеш бити крив.

ЈЕЛИЦА: Чиста љубов може и у пустињи и с колибом задовољна бити. МАРКО: Ти си дете, не умеш о том да судиш. Но ја ћу вам, господин барон, друго што казати.

Све што буде у нашем могућству, нећемо му одрећи, као пријатељи његове куће. МАРКО: А, Батић остаје моје дете. БАТИЋ (Алекси): И тако смо готови? АЛЕКСА: Совершено. БАТИЋ: То ми је мило.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Прозбори Жућа погледа сетна: „Ох, алај сипа мећава цветна!“ А Тоша рече, сретан ко дете: „Како ли бели лептири лете!“ Нато ће деда: „Све је то варка, ово је зима, опасна старка!

На меку косу дечака снена спушта се топла рука. Смешка се дете, живот је бајка. Чува га, пази вољена мајка. Дечак је снове сањао страшне, буди се, тражи спас.

КОСМИЧКИ САН Мој синовац, дечак мио, ноћас чудан санак снио: у космосу да је био. Прошетало вредно дете, обиграло све планете. „Испричај нам ђидијо, шта си тамо видио?

Зар није сила!“ Шестога дана долази зима, с леденог Пола путник се прима, стигао дечак и од Ескима. „Шаљемо дете весела ока с далеког рта Медвеђег Бока. Поздраве прими племена Фока.

Пред њим сам, браћо, запањен стао: „Где си ми, дете, куку и јао?!“ „Код чика-Миће крушке сам брао.“ „Шта ћемо сада, мезимче моје, видиш ли ове другове своје Кажи ми

“ Заћута друштво дирнуто причом, мисли се роје, немирне ласте: дете-голубић и дечак нежан како у борби јунак израсте. Битка за правду, за народ свој, искова таквих невиђен број.

БАКИНО ПИСМО Унуко моја, дете сунчаног лика, деда је срећан због твојих красних слика, руком их глади, милује читав дан, дедин је живот постао

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Жена му је одскора затруднела па не сме да је остави. То је прво дете што чекају. — Зидате нешто? — Ја сам по занату зидар. — Имате посла? — Колико да се живи.

Реци му да је дете од њега и да мора да се ожени тобом и да ти да много новаца. Видећеш колико ће новаца дати само да се не би оженио!

Доктор је рекао да треба мало да једе, све док се не придигне, а он је већ узео меса. Постао је као дете. — Диван младић. Треба му рећи да ми је жао што је пропатио. — И још како!

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

О тој лепој малој тици причају се чудне бајке: То је душа мале кћери над гробницом миле мајке. Венуло је мало дете, што му земља мајку крије, Нестало га једног дана и никада дошло није... Куд се дело? Шта је с њиме?

Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете, И угледа, чудећи се, безазлено босо дете. Високо му бледо чело, помршене густе власи, Али чело узвишено божанствена мудрост краси.

Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, — Векови су прохујали и многи ће јоште проћи — Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.

чудесне оне ноћи, — Векови су прохујали и многи ће јоште проћи — Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

мачем пресецају архиве преко паса да нико више никог не позна ни дете ни оца ни ону мајку мудру избачене су из употребе личне карте каква вест јерес је овде у праву догађа се свето

доста је словенске крви доста си се одевала у разне коже Монгола и Рима и северних лађа сад ће се моје дете попети на небо да суди сопствене ватре ћеш добити натраг у крљушти лица кад подигнеш своја крила испод којих су

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

(Одлази са осталима.) ПОЈАВА ВИИИ ДАНИЦА, ТЕТКА ТЕТКА (долази кроз средња врата): Где си дете, забога, што се задржа толико? ДАНИЦА: Па ето, нисам још ни послужила госте. ТЕТКА: А где су ти гости?

Малопре је један од наследника говорио са мном о нашем стану, па мени пала на памет она кућица. ТЕТКА: Остави, дете, ту бригу; имамо доста других на врату. Него, узми тај служавник па 'ајде.

ВИДА: Па је л' ми сад ову девојку треба да сматрамо као своју рођаку? СИМКА: Ију, зар ванбрачно дете па род?! ПРОКА: Она је срамота за нашу фамилију. ГИНА: Требало би сви да је презиремо.

САРКА: Како да није крива, кад је ванбрачна? Она, да је нека честита, била би законито дете. ГИНА: Сасвим! АГАТОН: Ми као породица позвани смо да бар пред светом узмемо у заштиту свој углед у своју част, и ја

АГАТОН: А шта? ТАНАСИЈЕ: Кажи ти мени, Агатоне, има ли доказа да је то његово ванбрачно дете? АГАТОН: Знаш како је, Танасије, код тих ствари доказ је дете. Ванбрачно дете је само по себи корпус деликти.

АГАТОН: Знаш како је, Танасије, код тих ствари доказ је дете. Ванбрачно дете је само по себи корпус деликти. ТАНАСИЈЕ: Корпус деликти? АГАТОН: Јесте!

АГАТОН: Знаш како је, Танасије, код тих ствари доказ је дете. Ванбрачно дете је само по себи корпус деликти. ТАНАСИЈЕ: Корпус деликти? АГАТОН: Јесте!

Он вади мараму и брише сузе): Драго, драго дете моје! СИМКА: Слатка моја, рођена моја! АГАТОН: Боже мој!...(Плаче.) Како су велике божије наредбе!

АГАТОН: Боже мој!...(Плаче.) Како су велике божије наредбе! СИМКА: Гушим се, не умем да говорим, слатко моје дете! АГАТОН: Кажем ја Симки: Ама, ова ми је девојчица нешто прирасла за срце. СИМКА: И мени.

АГАТОН: Осећао сам ја још од првога дана кад сам те видео! Сећаш се, Симка, кад сам ти казао: Осећам да ми је ово дете нешто блиско? СИМКА: А знаш шта ја њему кажем, велим му: Као да ми је од срца отпала.

Почели они мени: те ово, те оно, али ја њима: Јесте ли чули, немојте ви мислити да је ово дете без заштите док сам ту ја! Наређујем вам лепим да се одмах иселите! ДАНИЦА: И иселиће се?

ломи се, а читам му из очију; хоће да ми каже: „Агатоне, ја пречег од тебе немам, остављам теби у аманет ово дете!” Није ми казао, али је јасно као дан да је то хтео да ми каже.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Отац је гризао усну и са муком се савлађивао. Онда се обрати мајци. — Доста, буди паметна. Шта буниш дете... Тако мора бити — па јој одмаче руке од мога врата и леденим гласом обрати се мени: — Сине, отаџбина те зове...

Већ смо се наразговарали. Причао ми је Милојко, предњи возар, како је жењен, има једно дете. Летина је добро понела... Секира га стално дешњак који помало заостаје, те мора чешће бичем да га опомиње...

Сутра, можда баш у ово доба, лежаће исколачених очију и крвавих уста. А он сада мисли вероватно на своју жену и дете. Сунце се мучно пробија кроз облаке, као да жмири. У даљини се замрачује од тамних облака који се лагано прикрадају.

Чујем где један говори како се метак заглавио у цеви. — Стражари, осматрајте! — наређује неко. — Ја, дете му, разби ми циглу! Запитах Танасија какву то циглу помињу.

Само, тамо је њен брат од три године. — То си га ти увео! — разрогачи очи Александар. — Нисам, богами... дете је било тамо. Александар дохвати капу, накашља се, па достојанствен и важан, закуца на врата.

— Хајде, мали, изиђи напоље! — Немој! — вели Јела и ухвати дете за руку. — Е, кад нећеш да се свучеш, идем... — Па добро — рече стидљиво Јела и раскопча блузу.

Онда душмански погледа на дете, према којем је ипак морао имати извесног обзира. Најзад удахну дубоко па, онако нарогушен, зађе иза леђа девојке,

А кад јој предадох, а она мени: „Јевтино си сад прошао, а Други пут немој да се шалиш да ми дираш дете.“ Батерија опет застаде, те се разиђосмо код својих водова. Застанак је био мало дужи. Ноћ хладна и пуна росе.

Смеју му се другови, те застадоше и они да завире. — А, дете му, види како је „ишпалирано“. И тако непрестано, док не замакоше. А за пешадијом наиђе артиљерија.

— Тја... дечко! — проговори командир, као да је хтео рећи: шта је ово дете скривило... Остависмо га на пустој пољани и журно пођосмо. Чујемо, неко јечи. Мало даље, тамна непомична прилика...

И очи се опет затварају. Упињем се да мислим нешто, сећам се оних страшних прича што сам слушао док сам био дете... Али моји су осећаји утрнули и само би ме престравила нека тешка хаубица, која би треснула ту, уз мене...

иза једне стене лежао је на леђима један наш пешак, готово дете, са великом раном на челу. Био је још жив и непрестано је махао ногом.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Је ли ово Орловица? — Јесте, господине. — Да ли је школа далеко одавде? Дете се обрте к селу, пружи руку на једну од ближих зграда и рече: — Ено је, ви’ш она... с високим оџаком.

Председник прво уписа свога сина и једног синовца, један одборник уписа своје дете и затим чича Стојан стаде да позива једног по једног родитеља унутра.

Шта је то, кмете Ћиро, и ви људи! Прошлог љета пустисте ми ово дете да ме надгледа овако старог и да ме што послуша, а сад га опет тражите. Не грешите се, људи !

— Дете нек остане, а ти чича иди кући, рече кмет и махну руком на Стојана. Гојко непрестано преврће уписницу, разгледа потпис

Она поцрвене и збуни се, а жене почеше запевати: стадоше богорадити да им испише дете, јер су инокосне, па им нема ко помагати у раду. Неке се заклињу да им је то дете једина мушка глава и свечар у кући...

Неке се заклињу да им је то дете једина мушка глава и свечар у кући... »Шта је то..... шта хоће ове жене ?... Да ли ја то добро чујем!

она пролалазећи поред стола, за којим се врши упис и слушајући преклињања једног млађег човека и молбе да му се дете не узима у школу, јер то му је најстарији, па је таман стигао за послугу.

Полако!... Сваки је почетак тежак. — Али, молим вас, ко може да се не љути кад види овако мало дете, а препредено и ширет к’о и чича Стојан.

— Мора, братићу!... настави Стојан са кућњег прага. — Замахни на псето, оно ће се крити да га не удариш, а некмо ли дете. Тако је, братићу мој! — Оно види да ја нећу да га ударим, па што се крије !

— А детињство ? стаде га запиткивати заинтересована Љубица. — Ваљда сте бар као дете проживели, у родитељској кући, са децом?...

Кажу, да немају. Ако хоћеш да одемо заједно до суднице, да видимо. — Како не, како не!... Зато сам и дошао. Дете пише: исцепало се, обосило, а зима — ето је!... Нема шта ни да једе, а ја не могу више да дајем...

Изгледаше као дете, кад добије тако ретку и неочекивану играчку, о којој дотле није могло ни сањати. Сва се предала радости, коју не

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ 3. Осу се небо звездама, И равно поље овцама. Овцама нема чобана, До једно дете Радоје, И оно лудо заспало. Буди га Јања сестрица: “Устани горе, Радоје, Овце ти за луг зађоше!

снега под планином беле, Један лањски а други полањски, Под њим Ката сама боса шета, За њом мајка кондурице носи: “Дете, Като, зебу ли ти ноге?“ “Стара мајко, не зебу ми ноге, Но ми зебе срце за јунаком!“ 212.

Мајка ми је драга, Сису ми је дала, Другу рекла дати, Кад пођемо спати. 245. Нани, нани, Митре, лудо дете, Нани, Митре, нани да пораснеш, Да пораснеш и сабљу да носиш, Да пораснеш цару да царујеш, И на сабљу царство да

од службе у војсци Гиздав - накићен, украшен; раскошан, китњаст; отмен; охол, поносит гонџе - (ружин) пупољак; дете, девојче граја - галама, измешани гласови и узвици граорина (грахорина, грахорица) - врста биљке из породице

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Ко да имаш воденицу на Дњепру! БЛАГОЈЕ: Сит сам ја твога звоцања, и то одавно! И нисам ја дете, да ми се увек попује! ГИНА: Кад се налијеш том ракиштином, ниси ни човек!

ДРОБАЦ: Не дирај ми ту жилу, кад ти говорим! СИМКА: Секула није ништа скривио! ГИНА: Зар ћеш о невино дете крвавити руке? БЛАГОЈЕ: Ништа он не зна! Ништа, ниочему! ДРОБАЦ: Ни један од њих ништа не зна. У почетку.

ТОМАНИЈА: Понекад и оно што је најсветије, мајчина љубав, може да буде страшно изопачено! ГИНА: Кад је дете у питању, не да ћу да лажем, него ћу и да убијам ако треба! ДАРА: Покажи где си му видела трагове!

А ти, Гино, ти ћеш нас чекати овде! ГИНА: Командуј ти неком другом, а не мени! Моје је дете у питању! ТОМАНИЈА: Постоји нешто што је изнад тога! ГИНА: За мене не постоји!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

У њему је очај, у њему што презриво одриче љубав свему, свему. ГОСПОЂИ X. Не помаже ни муж, ни дете, ни гласовир. За вас је у греху мир. Бити несретан мало више или мање све је једно.

Глава ти је бледа и чиста, нико не зна како тужно беше, кад си ми дошла, бледа а страсна, вита као дете, и пречиста. У мраку само кад ми идеш, а очи ти се болно смеше, чини ми се иде ми красна проста сирота мати божја.

Не остаде ми ни мила рода, што, бела, руменом ногом, хода. Ни дете моје, дакле, не силази са неког, пречистог и предивног, нежног, света, далеког у коме се невидљиво у видљиво

Била је то чудна, и несрећна, жена. Имала је незаконито дете, од једног женског лекара, а доцније се отровала. Имао сам, у том пансиону, чудне комшије, и у соби са десна, и у соби

Премештали смо је, са десна, на лево, на леђа, о врат, па смо је најзад као дете на крилу носили, и гледали забезекнуто, као да смо га ми родили.

Стајали смо опет у некој шумици. У једном вагону су певали. Негде је плакало једно дете. Али сви ти звуци допирали су до мене као из неке неизмерне даљине. Пређе ме јутарња језа.

Не, не од мене. Доста ће бити ако, једне зиме, из врта једног завејаног, истрчи неко озебло, туђе, дете и загрли ме. ПЛЕС О, пустили смо свуда душе и, ето, враћа се само страст невесела.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Исус — дете шири Своје ручице, за јатом их пружа И мисли да су то рајски лептири — А привиђење дубље к небу оде... И докле мати на

Кад изненада, вијор... Када му коло до ње стиже Заигра се, заврти, Дохвати дете и диже Па га у свом вртлогу Понесе горе Богу...

После се вијор спусти Ко меко, бело крило И опет дете метне На место где је било. Притрчаше му ко без душе Питањима га обасуше— Ал мала даваше знаке Ручицама обема Да је

свеједно је. А тамо ћу бити ближе мами... Госпођа у црнини: (Уздахне.) Вараш се, дете!... Мати је далеко... Осетила сам данас то... Изгледа да је тако сад у зиму...

И тако матере налазе изгубљену децу, а деца родитеље... Ајде са мном... волим те као своје рођено дете. Сироче: Идем! Госпођа у црнини. (Милује је.) Мило дете моје!... Сироче: Мати моја! (Одлазе.

Ајде са мном... волим те као своје рођено дете. Сироче: Идем! Госпођа у црнини. (Милује је.) Мило дете моје!... Сироче: Мати моја! (Одлазе.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Њен се корен у народу употребљава и као лек...” Старац диже главу. Кад дете изговори целу лекцију, запита га: — Научи твоје? — Научих. — Да си жив и здрав, синко!

великом предузећу ово мора рачунати у ситнице: једну жену ошину трн по левом оку, те је привила влажну крпу; једно дете ударила врљика преко ножице, па рамље и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу, превили су му

Наићи ће чак на обичан какав камен у дворишту, па и ту предвиди опасност. — Хууу!... Спотакне се дете, па удари главом у овај камен, па сву главу разбије!

Неће да пазе, но ће тако негде да истреште очи у јарузи.” Узме дете дрво у руке, а она би, грешница, на то прогунђала: „Падне с дрветом, па, како је дрво шиљато, истера очи.

Хууу!... Вода је гора од ватре. Повуче дубина, па удави зачас.” Сећам се како сам толико пута, још као дете, стајао пред кућом, док ће, тек, стрина хукнути и почети своје злогуко гунђање с рукама под појасом: „Хууу!...

Одмах, још с букваром, почеше поуке како се треба владати: „Добро дете иде из школе право кући, мирно, ногу пред ногу, гледа преда се, а не звера лево и десно.

Све лепи наслови и лепа поучна садржина: „Било једно несташно дете, па се попело на дрво и с дрвета се омакне, падне и сломи ногу, и тако целог века остаде богаљ.

” „Било једно неваљало дете, није слушало савете, већ је трчало улицом, па се јако озноји, дохвати га хладан ветар, те назебе и падне у постељу од

Његова сирота мати је многе ноћи бдила над њим и плакала. После дугог боловања дете умре и уцвели своје добре родитеље. Тако не раде добра деца.

После дугог боловања дете умре и уцвели своје добре родитеље. Тако не раде добра деца.” „Једно, опет, несташно дете шетало по улици, па га ухвати нека зверка и свега га рашчерупа.

— Шта смо сад читали? — пита. — Ми смо сад читали како је било неко неваљало дете, па шетало само по улици, а искрсне нека зверка и дете рашчерупа. — Чему нас учи та прича?

— пита. — Ми смо сад читали како је било неко неваљало дете, па шетало само по улици, а искрсне нека зверка и дете рашчерупа. — Чему нас учи та прича? — Та нас прича учи како не треба шетати. — Тако је.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Трже га из тог заноса врисак детињи. Одмах до њега становао је неки судија с породицом. И, ето, дете се пробудило и надало врисак. Чуо се плашљив глас мајчин, који је утишавао малог плачљивка, али без успеха.

Најзад се зачу крупан људски глас: то се сâм судија пробудио и псује. Ко зна кога: жену или дете?... »Ето, дошао човек да се одмори после мучнога посла, да отпочине, па му преседа.

се да су обојица већ чинили покушаје код Мирчића и да су им проводаџије одбијене једним истим речима: »Не дам ја моје дете, да аргатује без нужде. Нек стекне, синак, па нек тражи онда...

— Перо, — зовну га нежан и благ глас његове мајке. Он се трже и пробуди се. — Што не легнеш, моје дете, него се тако мучиш. Већ је пола ноћи, болан брајко, а сутра треба да пораниш. И он леже.

Или си ваљад’ бабу дужан надницу? — Дете, све је у руци самога Господа Бога, и као што веле свете књиге, нико се ни чим не може заклети да је његово...

— Каква кирија! Нећу да знам за то. Њива је моја и ја ћу је жети, а ти можеш чинити што хоћеш. — Ама чу ли, Спасо, дете моје, ја сам кирију поштено платио, а њиву сам ја узорао и посејао. — Не знам ја за то...

Чича Пера се усправи. Махну левом руком преко чела, затим је завуче у недра и извади једну хартију — Ево ти, дете, решење општинског суда. Жито је моје, јер сам га ја посејао, а твоме оцу унапред кирију платио... — Какву кирију!...

тета потрча с ножем, замахну... Бора врисну и — пробуди се... Дете подиже главу и разгледа око себе.... »А-а... па ово није истина! ... А где је мама ?... што сам ја сâм у соби...

ја, ја... разумеш !... И њу ћу да доведем, кад ми се прохте, да знаш!... — Можеш... само онда ја и ово дете нећемо живети с тобом. — Ко?... Дете је моје, закон је на мојој страни, а ти можеш куд год хоћеш, куд хоћеш!...

— Можеш... само онда ја и ово дете нећемо живети с тобом. — Ко?... Дете је моје, закон је на мојој страни, а ти можеш куд год хоћеш, куд хоћеш!... — И хоћу, да знаш да хоћу...!

Стадоше се отимати обоје ко ће му лепшу реч казати, ко ће га милостивије обласкати, очекујући да дете са своје стране једноме од њих већу љубав изјави... Умирише дете.

Умирише дете. Мајка га опет намести на јастук, покри га брижљиво па се опет наднесе над њим и стаде га својим топлим дахом успављива

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ПАВКА: Боже, Јевреме, па говорим ти о твоме детету! ЈЕВРЕМ: Откуд је госпа Марина моје дете? (Извадио новине и разгледа.) ПАВКА: Ама, не она, човече, него...

ЈЕВРЕМ: А, то? (Врати плакате под мишке.) МАРИНА: Ми кад смо просили ваше дете, ви нисте казали да хоћете да будете народни посланик, а то се противи искрености! ЈЕВРЕМ: Којој искрености?

Дућан нам пропаде, прошевину растури... ЈЕВРЕМ: А посланички мандат добих! ПАВКА: А дете? ЈЕВРЕМ: Које дете? Је л' оно што подговара гласаче? ПАВКА: Плакаће, груваће се, чупаће косе...

Дућан нам пропаде, прошевину растури... ЈЕВРЕМ: А посланички мандат добих! ПАВКА: А дете? ЈЕВРЕМ: Које дете? Је л' оно што подговара гласаче? ПАВКА: Плакаће, груваће се, чупаће косе...

(Испраћа га и Јовица одлази.) XИИ СПИРА, СПИРИНИЦА, ПРЕЂАШЊИ СПИРИНИЦА (улази, за њом Спира и Даница): Где си, дете, забога? Тражимо те по целој кући... СПИРА: Имамо важан разговор с тобом.

ПАВКА (Спириници): Чујеш ли је, молим те? СПИРИНИЦА: А што! Ако ћеш по чем, дете има право. ПАВКА (пренеражено): Ију! Помери се, сестро!

ПАВКА (пренеражено): Ију! Помери се, сестро! СПИРИНИЦА: Није него, зато што Јеврем хоће да буде посланик — да дете пропусти своју срећу.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— А, ето, господин-учитељу, добро кад те срето’, а тедо’ да пошљем дете; него још боље кад те сам нађо’. Ја дођо’ да те зовнем да се наканиш к нама на вечеру, у моју кућу.

— Е, онда збогом, ја одох. Одох да се мало измотавам пред децом. Збогом! — вели Срета и одлази. — Ташула дете, ела једно слатко, иска ми душа слатко од ружу; и једна кафа тури за мен’ у џезва!

Јал’ пиши ту одмах: да нећеш да си нам више цар, јел’ ће ти сада глава с рамена! Нема меда, дете! Него дела ти нама малецно, онако, мало, знаш, написмено, знаш, људи смо — вели Мића и намигну — па може да се

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Али њена највећа дужност — с тим се слаже свако дете Јесте да дуго живи. Мајка је најлепши осмех живота, и не треба се љутити Ако понекад нешто и згреши.

— Ако је тата добар тата, Треба га и са малом платом волети. Понеко дете мисли да му је тата најгори: Пргав и љутит; туче, али не туче прутем.

Понеко дете мисли да му је тата најгори: Пргав и љутит; туче, али не туче прутем. Дете које тату не може да заволи Треба да узме торбу и пође својим путем. ДЕДА Деда треба увек да се кочопери.

Пазите, зато, на рукавице — Не растављајте најбоље другарице. ОЛОВКА Давно је било. Био сам дете Године хиљаду деветсто четрес пете. Те године — ох, среће моје!

„Трамваји”, које ћу срочити четири-пет година касније, могу се узети као апотеоза што ју је једно усхићено сељачко дете сачинило у славу великог града, у којем је нашло уточиште.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Али то је као и са оном старом и јако укорењеном предрасудом, коју сам и ја, као и толики други, делио као дете: да, у колико се више силази у дубину мора, вода због притиска постаје све гушћа и да предмети потонули у воду пливају

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Владај над мојом душом, моћно дете, Са расцветаним ружама у коси, И власт нек твоју ништа не омете, Ни бол, ни плач, ни реч што милост проси.

Јер знај да мене кобне мисли море, И да се, као слабо дете, бојим. Ти чиста душо, буди Геновева Над заспалим Паризом која бди, Докле под њеним благословом снева Љубавник чедан

ДОЛАП Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо, Стоји као спомен из прастарих дана. Његову сам шкрипу као дете чуо. Стара груба справа давно ми је знана. Један мали вранац окреће га тромо, Малаксао давно од тешкога труда.

Нигде ни шума да заструји тајно, Нигде ни ветра да гранаме мане. Тишина. Само, тужно и очајно, Јеца ко дете циганско ћемане.

Но то је било само кратко време, Не постадосмо туђи једно другом, И гледасмо се у ћутању дугом Тупо, ко сито дете шећерлеме.

А сад полако тече ово време, Постасмо тако туђи једно другом, И гледамо се у ћутању дугом Тупо, ко сито дете шећерлеме.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

био остарео, када се већ нико није ни надао да ће имати деце а још мање сина, наследника — он је дакле био последње дете, „истришче“ — када је овај одрастао, никако са њиме није могао да се слаже.

Које доба беше јутрос када он дође? А? — Ама које доба — ишчуђавала би се она упорно. — Дете рано дође, леже, и ено га још спава. Он већ не би могао да издржи.

Сама Софка увек се са језом и страхом сећала тога што је, или још као и дете, од своје бабе, матере и осталих тетака и стрина могла да начује, кад су оне биле насамо и мислиле да их нико неће

И ко зна зашто је, већ као велика, заостала девојка, ту доведена. Са њоме имао само једно дете, сина, који се први почео да носи а-ла-франга.

скупе хаљине даје, да би је том скупоценошћу уверила како заиста то он, отац, шаље, бојећи се да га она, као свако дете, не би сасвим заборавила, или га чак омрзла што никако к њима не долази, што њу и „маму њену“ оставља увек тако саме.

Али опет сваког се часа зауставља: или да склони које мало дете са средине улице, да га не би који коњ или товар прегазио, или да коме одговори на поздрав.

дошла, доцкан или рано; како жалила и нарицала; кога највише од покојних спомињала: да ли мужа, оца, да ли сина, своје дете јединче, и колико, до ког времена плакала; како је била обучена.

Али у том одоздо дете, које га је било довело, поче да виче: како је време да га води натраг. А по томе одмах су Софка и Тодора знале да

Јер су знали како је, кад му се укаже прилика, и онако стар, облапоран, као неко дете. Не толико што је подражаван од Тодоре и Софке, него више услед ракије, а и што се није пео него силазио, кретао се

Софка и Тодора испратише га до капије, и одгледаше како поштапајући се, пресамићен, иде сâм, не дајући да га дете води, већ замахујући оном другом руком чак иза леђа. У том и остали тетини, стричеви, комшије почеше да долазе.

Знала је да они то и тако са њоме не могу да чине. Није она као свака: није дете, шипарица, да ништа не зна и не сме да зна, па тако, у трен, како они хоће, са њом да чине...

А то што је даје за младожењу који је још дете, то није баш толико страшно колико је страшно ово његово: што он ето мора са тим Марком, сељаком, да се пријатељи, да

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Збогом.“ Прошла си тихо с господином оним. Једно је дете данас дошло к мени. Оно је било жељно пољубаца, Љубави, ружа, радости и среће.

Само, ја данас у заблуди истој Долазим овде, с похотом, без части Да будем дете у природи чистој. Осећам да је ово гробље пусто Спомена мојих, да верно над њима Још само старих бреза лишће густо

Када чедан осмех, моје дивно дете, На твоме умилном лицу затрепери, Као сјај у ноћи далеке планете, Мој се дух озари у нади и вери.

Ко то куца? Човек, жена, дете? Мржња, нежност, превара ил’ срам? Свеједно је да л’ ме разумете — Ма ко био, желим да сам сâм.

ХРАСТ Зори Сто година је стари храст већ сâм Сред једнолике и сиве равнице... Давно, док сам дете био, ја га знам. На његове снажне и лиснате гране Пролећа сваког слетале су тице, Да опет оду у јесење дане.

Вера Пнео је клицу свог живота плодног У жару својих раних идеала, С вером у други живот изван зáла, Кад је, к’о дете, из свог места родног Кренуо путем непознатим, да се Нађе својим светим обманама близу, Да обуче црну калуђерску

Он је био дете свог Великог века. ИИИ Истина И онда кад му време косе дирну, А живот лице борама избразда, Он је своју

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Успаванке заслужују посебну пажњу због своје поетске каквоће. То су песме које се певају кад се дете успављује, а обично почињу са „буји, паји“, са „алула-анина“, као и са „нинај“.

део дечјег живота и припреме за онај реални, познији — у ствари су психофизичка едукативна гимнастика, помоћу које дете отпочиње да постаје свесно биће.

Због своје каквоће: да их је тешко без пажње и напора изговорити, оне су погодно средство да се и нормално дете кроз забаву учи правилном и смишљеном изговору, ломећи језик и казујући ствари по логичном реду; осим тога нарочито

(За улар); Кад се коси сено? (Сено се не коси него трава); Куда иде дете кад наврши четврту годину? (У пету). Као највреднији део говорних игара, загонетке немају за циљ да решавају

На то коло човек не треба да нагази. СУЂАЈЕ У неким се крајевима верује да прве ноћу, кад се дете роди, долазе усуде, или суђаје, да одсуде што ће детету бити.

Њих може чути само намерник који случајно у кући заноћи, кад се дете роди. Усуда или суђаја има седам, у бело су обучене, улазе кроз димњак и седе на огњишту.

4. ДЕЧЈА СТРАШИЛА БАУК Баук, како га дете замишља, неодређена је облика и изгледа. То је нека страшна неман, мрачна као помрчина, бездана као простор, — која

Устук, ницино, мања да си од макова зрна! 3 у ницине родило се дете. Звах кума да га крсти; кум дође, дете се нађе. Начини се дете мање од макоВог зрна. Устук мир, Устук Велимир.

Устук, ницино, мања да си од макова зрна! 3 у ницине родило се дете. Звах кума да га крсти; кум дође, дете се нађе. Начини се дете мање од макоВог зрна. Устук мир, Устук Велимир. Сту (назад) ницина, тера те мрцина.

3 у ницине родило се дете. Звах кума да га крсти; кум дође, дете се нађе. Начини се дете мање од макоВог зрна. Устук мир, Устук Велимир. Сту (назад) ницина, тера те мрцина.

2 (Шашољећи дете руком по глави): Ова гаша род родила Све трњине и глогиње, Деца брала, па покрала. 3 (Узимајући детету прсте десне

2 Ташун, ташун, танана И свилена марама, У марами шећера, Да ми дете вечера. 3 Тапши, тапши танана И свилена марама — Расте гача погача. 3.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

” А кобила одговара: „Е, ласно је теби: ти носиш једнога господара, а ја троје: носим газдарицу, и у њој дете, па у себи ждребе.

” Онда му рече онај човек у зеленим хаљинама: „Ја сам мајстор, ходи к мени па учи занат кад ти тако срце иште.” Дете једва дочека и пође с њим.

” Дете се стане одговарати да не сме, јер га је страх да се не уто | пи; а мајстор му одговори: „Не бој се ништа, него скачи.

” Дете скочи у воду и стане пливати с мајстором упоредп. Кад су били насред воде, узме мајстор дете за врат па с њим у воду на

” Дете скочи у воду и стане пливати с мајстором упоредп. Кад су били насред воде, узме мајстор дете за врат па с њим у воду на дно. То је био ђаво.

Кад су били насред воде, узме мајстор дете за врат па с њим у воду на дно. То је био ђаво. Он одведе дете у своје дворе и преда га једној старој баби да га учи, па се опет врати на овај свет.

” После некога времена дође ђаво и запита дете: „Шта си научио?” А оно одговори: „Нисам још ништа.” И тако прођу три године дана, и кад би год мајстор запитао дете

” А оно одговори: „Нисам још ништа.” И тако прођу три године дана, и кад би год мајстор запитао дете шта је научило, оно би му свагда одговорило да није ништа. Најпосле га запита ђаво још једном: „Јеси ли штогод научио?

Најпосле га запита ђаво још једном: „Јеси ли штогод научио?” А дете му одговори: „Нисам ништа, него сам заборавио и оно што сам пре знао.

” Дете које је већ добро ђаволски занат изучило било, одмах скочи на воду и стане пливати ка крају и испливавши изиђе на брег

” Кад дођу близу вашара дете се претвори у коња што га нигде нема. Старац поведе коња по вашару, а сав се вашар слеже око њега, па се сви стадоше

она се осети трудна, и кад буде на том доба, роди змију, па је стане неговати, хранити, дојити, као свака мати своје дете.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Перем суђе, и развлачим тесто, а он гледа фудалско првенство! А када се сврши утакмица, нацифрам се, дете у колица! Па се шњима цело вече шећем, уз водоскок, пред Извршним већем!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Ето моја, рођена, већ велика деца, синови и ћерке, више се друже, више воле њега него ма кога. Не смем своје дете да изгрдим, избијем, јер знам да ће оно одмах код ње да бежи, и једва тамо код ње да остане, јер зна да ће она, тетка,

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

својим даду, да и [х] не размажују, да и[х] не кваре, да и[х] од злих ћуди од колевке и од мајчине сисе одучавају. Дете размажено ласно бива ћудовито, из шта се рађа самовољство, тврдоглавство, упорност, непокорност, сујетно високоумије и

Што дете чује, то учи и прима, како год и своји[х] родитеља језик; што види да се пред њим сваки дан чини, томе мора навикнути;

Парчанин, видећи ме приљежно ходити у школу, хотећи облекчати стрину Босиљку, а при том не имајући ниједно мушко дете, добра одвећ и милостива срца будући, узео ме к себи с намеренијем да ме воспита наместо сина.

Из овога нек свак позна каква је ствар да дете чује и чита оно што није за њега. Ја би[х] му одговорио да евангелије учи; ко хоће да угоди богу и да се посвети, ваља

девојку испросити, пак кад те видим у мојој кући ожењена, онда нећу жалити више што ми бог није ниједно мушко дете у животу оставио. Онда ћу срећан бити!” Но, моја глава, пуна светиње, другојаче би мислила. Кога оженити? Мене?

Од онога незаборављенога дна и до данас, како гди видим дете при сиси, споменем се моје милостиве и предраге матере, која ме је на исти начин при матерњим прсима држала и својим

Од оног блаженог дна, велим, не могу видити мало дете при сиси, да у исто време не размислим неисказано благодејаније, милост и промисал преблагога бога.

и родитељем, ласно ће и радосно примити на њиву срца свога семена најкраснији[х] и најблагороднији[х] добродетељи. Дете благодарно бива | послушљиво и покорно; из послушанија и покорности рађа се трудољубије и исполњеније сваке своје

Ваља дете научити да је благодарно и слуги и слушкињи који га послужују, јер оно само собом тога јоште није кадро заслужити; да

Е, време златно, за вавек изгубљено! Из Сциле утечем, пак упаднем у Харивду, из пролога у житија! Сирото дете, бедна младост, до смрти непрежаљена! Но, онда ја сам мислио: ко је срећнији од мене? Житија читати, таке књиге велике!

Време је да к мени дођем. Мој игуман, кад устане, нађе ме над књигом. Било му је зачудо да једно дете мојега возраста не иде којекуд трчати и скакати, имајући допуштење. Рекне ми да му мало читам.

како уђе у ограду манастирску, стане насред авлије, пак почне псовати и ружити калуђере, вичући да ако јој нама[х] дете њено не даду, да ће тај час сажећи манастир, цркву и калуђере, говорећи да ако су калуђери ради децу имати, нек се

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Сачекаће дан. Хтеде страх да повери Толи, чу његово звиждукање, па гласно рече: — Рађаш газдама слуге! — Родиће се дете које ће да плаче, па после да се смеје и игра са мном.

вратнице му отворила, испрегла стоку и нахранила, њега топлом вечером понудила, обућу му изула, и ноге опрала, као дете сместила у чист кревет, и после га заспалог привијала под мишку.

Је л' ти газдарица рекла да ме не сачекаш? Мијат се извињава, припаљујући свећу. Ђорђе га не слуша. Као дете обешено за ноге, на зиду висе гусле од врта. Има тако мршаве деце, прође Ђорђу. Глава им је увек чудно велика.

Аћим склони главу са прозора. Да лије Вукашина више волео што је последње дете? Или што личи на њега? Не зна. Све сам уложио у њега. И синове који се не родише. И наду у унуке.

(Није ми се обрадовао. Не жели ни да се пољубимо. Не зна. Откуд би знао? Још кад је био дете...) Нисам хтео да вас мучим на Бадњи дан, много је посла. Добро ме Возио. (Само с оцем сада да се не сретнем. Касније.

А добар говорник, пас. Каква би он сила био у Скупштини. Моја је То крв... Европа ми упропасти дете... Несрећник. Аћим засузи. — Имаш ли још нешто да кажеш? — оштро упита. Тражиће имање. Свађа је само изговор.

Своје ћу очи подметнути под његове песнице. Нека их бије, злотвор. Несанко, гурни ми главу у недра. Кад дете плаче, свеједно му је чије је наручје и чија су недра. Помери браду да ти не гребе лице. Завуци ми руку у недра.

А да си бар тада могао жељу да ми одмалиш. Узимала сам те у наручје и пела на себе, као што се дете пење на коња. А ти ме, јаду, штипаш, уједаш као мало куче, само ме наљутиш и оставиш.

— Дај ми да их подојим... Тола јој прво пружи „десног“. — Што си мањи од брата? — рече. Дете, повијено у очеву изношену пртену кошуљу, поче ситно да плаче.

Дете, повијено у очеву изношену пртену кошуљу, поче ситно да плаче. Анђа га принесе тамној, набреклој дојци, а дете узе врцаво да цокће мајчину брадавицу. — Вуци, сине, вуци, нек ти уши пуцају. Нећеш огладнети, не бој се.

Зови сутра попа да му очита молитву. — Не треба њему молитва. Спава му се. Дај ми га. Тола спусти дете у корито, помисли да им је зима, скиде гуњ са себе и покри их.

Родио се у тору, кажу. да није било магараца и оваца да га загреју, ако не лажу, дете би скапало, иако је божји син. А што његови близнаци да не остану? Смешка се. Сад спавајте док сунце не изађе.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

А како и би? Из лица прекривеног блатом и крастама гледале су у људе крупне, златасте очи, али дете је узалуд пружало руке да га неко узме. При погледу на ситно, измршавело створење присутни су и нехотице узмицали.

Упорно и нежно засипала је лековитим травама дететове красте, хранила га и одевала како је најбоље умела, али дете није расло, ни говорило, ни ходало.

Тако протеку три године. Већ се и сама старица забрину да ће дете остати богаљ, кад на прагу четврте године девојчица стаде на ноге, прохода и поче да расте.

И нехотице, старица се забрину. »Можда су сељанке биле у праву?« помисли. »Можда дете није од овога света?« сети се прича о уклетој звезди, вилинском роду, ђавољем семену, и задрхта.

језера каква младић и девојка заједно никада нису видели; црвенио се кров куће у коју никада нису ушли; трчало стазом дете које никада нису успели да имају; смејало се двоје младих као што се они никада нису смејали, а преко свега вејао је

Изгледало је: вечно ће тако бити! А можда би и било, да једнога дана, Златоусти не наиђе на дете које је изгарало у грозници. Шта све није чинио да му помогне, па ништа! Дете се, наочиглед свих, топило, нестајало.

Шта све није чинио да му помогне, па ништа! Дете се, наочиглед свих, топило, нестајало. Шта сада? — Немоћне су ту моје траве, моје речи — јаукну у себи Златуусти.

А сад, спавај! Мораш бити здрав кад дође... — Па дошао си! — дете се срећно осмехну и утону у сан, а Златоусти нестаде. Више га нико није срео, нико чуо.

Зато се нико и не радује кад ораси, сазревши, почну да искачу из својих зелених кошуљица. Да макар једно дете протрчи двориштем, насмеје се, покупи или разбаца орахе, свеједно!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

У младости, умео је да носи главу у торби. Можда и због тога што је имао утисак да га смрт неће. Док је био дете, слутио је да између њега и неба, између њега и шуме постоји тајни договор на тајном језику. Тако је било и касније.

“ Очигледно да Стојана Чупића, Змаја од Ноћаја, нико није надговорио, али се већ од његове младости говорило да је он дете среће. Као да га је одасвуд чекао добитак: и са земље, и из трговине, и из војевања, и од жена, и од речи.

Та ју је мисао поразила: а шта ако дете које ће се родити буде морало да испашта њену кривицу? Шта да учини само да се то не догоди?

Није се кајала што је убила Петрију; кајала се што је заборавила на дете у себи. Стигла је пред Милоша, скинула две мале пушке које је носила за појасом а које су, како је записао, према

са Вучићем, тек што је, са ГосподарЈевремом, стала уз Уставобранитеље, показало се: разболео се њен први син, дете над којим је стрепела и пре његовог рођења, наследник.

Није вредело: знала је да лека нема. Остваривао се њен највећи страх: њено је дете имало да испашта њену кривицу а лепа Петрија, после двадесет годила, долази по свој дуг.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

деди око заблистало, Па сузу пролива, и унуку своме рече да гусле целива. Дете гусле целивало; П' онда пита живо: „Је ли, деда, зашто сам ја Те гусле целив'о?“ „Ти не схваташ, Српче мало!

К’о детенце дошао сам амо; Игра беше једино ми благо; Слатко звах ја мед и смокву само. Дете мало – голушаво тиче - Дође тиче, па се ту навиче; Овде, овде где криоце мало Први пут је сретно огледало; Из

„Ил' можда желиш од свиле рухо? Нека ти буде свилено све! Говори сине! говори брже! Да купим оне токе злаћене.“ Дете се чешка руком по глави, Као да не зна шта би од свег - „Ах, бабо, - бабо, - купи ми, - бабо... Печења купи јарећег!

Дођи, и у башти буди ружа прва, И на моме срцу мириши до зоре! А. Шантић ЛВИИ ЦИГАНЧЕ Безбрижно и мило дете! подигни витице своје! Како си чупава страшно!

Но то је било само кратко време; Па постадосмо туђи једно другом; И гледасмо се у ћутању дугом, Тупо, к'о сито дете шећерлеме.

А сад полако тече ово време; Постасмо тако туђи једно другом; И гледамо се у ћутању дугом Тупо, к'о сито дете шећерлеме. М.

срца што бунца, Што жели, што моли; а ти ћеш се пети, Пети непрекидно до кобног врхунца, Голом стопом, бледа, смрзла дете, Пружајући руке и вапијућ': Сунца!

Црн, гломазан, труо, Стоји као спомен из прастарих дана. Његову сам шкрипу као дете чуо; Стара груба справа давно ми је знана.

шта сам, И рећи што сам и од себе крио: Ја стрепим од тог дивљачнога пука, И с осећајем вечним, исте врсте Што дете има кад укочи прсте, Па пружа руке плашећ' се баука, Ја жудим само да ме не додирне.

Не копкај, чекај! Немирно дете У пупи цветне лиске размеће: Па ено цветак у врту куња Лептир га неће, - Пчела га неће! М.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Питагора га помилова по црној коси. „Драго моје дете! То не беше тако лако и једноставно као што ти сад замишљаш. Да бих могао ући у Саис, тадашњу престоницу фараонову,

полету није имао стрпљења да причека док га године не обогате потребним искуствима, већ се, као непромишљено дете, пожурио да убере плодове сазнања пре но што су они сазрели.

Он загрли своје лепо дете и рече тужним гласом: „Имаш срца, слатко дете моје? - Краљева ћерка не располаже слободно са њим!

Он загрли своје лепо дете и рече тужним гласом: „Имаш срца, слатко дете моје? - Краљева ћерка не располаже слободно са њим!

Филаделфос је миловаше по њеној злаћаној коси, и размишљаше шта да уради. „Добро дете моје!“, рече јој он. „Иди сада, а ја ћу узети Аристарха у заштиту“. Она га загрли с искреном детињом љубави.

„Да ли га је при том носила у бокалчету?“, запита њено најмање дете. „То не. Та он беше онда већ окретан мушкарчић који је путем више трчкарао но корачао.

И он не би дошао одатле овамо да га није куга потерала“. „Куга!“, узвикну најмлађе дете. „Каква је то нека бесна жена?

„Та је ово, тала мајко?“ „То ти је, дете моје, бат за хокеј“. „Нашли смо више таквих батова у једном сандуку зимске баште“, рече млађа од оних двеју девојчица.

Зато је, да се вратим на своје упоређење, мој пут био незаконито дете“. „Али ванбрачна деца обично су врло способна за живот!“ „Зато што су производ полног одабирања“.

Но та идеја била је туђе дете, за које Кивије није имао очинског осећања. Било му је, можда сасвим несвесно мило да проналази и прикупља чињенице

„Не верујем”. Па та идеја није била ни моје дете!“ „Не сасвим! Она је била дете вашег деде“. „Па ипак! И без тих природњачких веза, бринуо бих се за њу, заволео је и

„Не верујем”. Па та идеја није била ни моје дете!“ „Не сасвим! Она је била дете вашег деде“. „Па ипак! И без тих природњачких веза, бринуо бих се за њу, заволео је и однеговао“.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Као дете, кад сам се зором раздраган будио и отварао прозор мале, вртом опкољене родитељске куће, јурнула би, памтим, она окрепљ

Па уверен да се ништа слађе у животу не може ни доживети од онога што осећа дете кад га буди сунчани зрак и славуј, колико сам се пута напрезао да замислим: како опет кроз сан слушам онај исти жумор

оног ђив-ђив несташних врабаца, чија неуморна и страсна препирка, уз прве сунчане зраке, узбуђује и позива на игру дете, а оно на очима осећа сунце и уверено у лепоту дана ипак пита: „Какво је време, мамо?

Тако ми је добро било уз тебе. А сад, као дете које гледа како се разилазе сви што су око њега били да га теше док му мајку не сахране, као и оно, и ја сам се надао

Само не станује заједно, на пример, с попадијом, и то, рецимо, формално, а иде ноћу тамо и цепа јој дрва; дању води дете за руку, и... све као иначе. Сад није као пре рата, нема говора, сад све пролази, не? Други је, рецимо, морал.

на прозору, окопилила се и цео свет зна да је апотекарово; и он се сад жени другом; а кад је полиција дошла да тражи дете што је негде бачено она лично служи полицију кафом, смеје се и занима с полицијом.

— И ја сам о... оф... официрско дете, знам шта је војска. А он је био официрско дете само утолико што је рођен у Ч.

— И ја сам о... оф... официрско дете, знам шта је војска. А он је био официрско дете само утолико што је рођен у Ч.

ме та отаџбина истински волела, је л’ према мени испунила све обавезе мајке, па да за њу паднем и жртвујем се као њено дете? — Слушај, ти само тако говориш, а ту отаџбину ти волиш више него и ја и многи други, то сви знамо. — Није истина.

Нека ме очара, па ћу је волети. Нека докаже бригу праве мајке, па ћу за њу погинути као њено дете. Нека осигура нормалан живот унуку, ако не може оцу и сину.

Јест, јадни, пргави и себични костур што се мучи јер га не разумеју наследници, а тражи да га негују као дете, јер хоће што дуже да посматра срам ружнога доба што је настало. — Добро, потпуно је тако.

А ови родитељи, после првих пуцњева, избезумљени од опасности у којој се налазимо, напуштају мртво, неукопано дете и бегају с нама заједно клисуром да сачувају сад само своје бедне животе. Сећате ли се?

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

!... — Знам — одговори му попа. — И баш ради тога и велим... нека се дете поправи... — Јок, не може! — одсече кнез. Међу момцима наста гуркање и шаптање.

— Ух, пос' јој женски, ђе ме орезили! Њему сад беше тешко да вређа ову бабу, која му је, како је он тврдо веровао, дете излечила враџбином, али га још више обузе срамота од писара. — Шта ћеш, господин-Мито, простота!...

— Марија, где је мотика? — запита кмет. — Не знам, богме, да ли је и донета из луке. Ономад је дете тамо копало — одговори баба гле дајући у страну. Писар од тог одговора поста још веселији.

— Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ'да знаш шта је дете... Перо, по Богу си брате, ти знаш...

— Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ'да знаш шта је дете... Перо, по Богу си брате, ти знаш... — Мак' се отале, бабо, Док ниси зло прошла!

Нису отварали! Па он је, болан, још у апсу... — Дете се не би могло овуда провући! — Отварај ! — викну капетан, и сва се она гомила крете за њим к вратима апсанским.

цан... цин... цан... И он, харамбаша хајдучки, сав блажен, као невино дете, слуша тај звук И осећа како му се растапа лед с окорела злобом срца...

»Нишани ме пушком, као да сам ја мало дете, да се плашим. Али јој секу оне пусте очи, као ножеви!...« О, он лепо опажа, како му се увлачи у душу неко ново,

— Опет је јунад у кукурузу — рече Ђорђе и таман заусти да викне дете, а у двориште упадоше наоружани људи. Једни држаху запете пружене пушке, а Други ножеве. — Ћут! Да се нисте макли!

Из куће истрча Ђорђев најмлађи синчић, сав крвав, а за њим трчи Сремац са голим ножем. Дете трчи право оцу, вриштећи из свега гласа.

— Тајо!.. куку, тајо! ... — врисну дете и потрча к оцу. Пантовац, који готово ништа не знађаше за себе, извади револвер и пружи га на дете.

— врисну дете и потрча к оцу. Пантовац, који готово ништа не знађаше за себе, извади револвер и пружи га на дете. Ђурица прискочи и повуче му руку у страну. — Јеси ли луд?... Остави то! — викну Ђурица гневно.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Што си остала? А кобила одговара: — Ласно је теби: ти носиш једнога господара, а ја троје: носим газдарицу, и у њој дете, па у себи ждребе.

она се осети трудна, и кад буде на том доба, роди змију, па је стане неговати, хранити, дојити, као свака мати своје дете.

То изрече, па га нестане. Она је после носила оно дете пуне три године, и напослетку јој дотужи, па науми тражити свога мужа.

Онда му рече онај човек у зеленим хаљинама: — Ја сам мајстор, ходи к мени па учи занат кад ти тако срце иште. Дете једва дочека и пође с њим.

воде, наједанпут мајстор скочи у воду и стане пливати говорећи детету: — Хајде за мном скачи у воду и учи пливати. Дете се стане одговарати да не сме, јер га је страх да се не утопи; а мајстор му одговори: — Не бој се ништа, него скачи.

се стане одговарати да не сме, јер га је страх да се не утопи; а мајстор му одговори: — Не бој се ништа, него скачи. Дете скочи у воду и стане пливати с мајстором упоредо.

Дете скочи у воду и стане пливати с мајстором упоредо. Кад су били насред воде, узме мајстор дете за врат па с њим у воду на дно. То је био ђаво.

Кад су били насред воде, узме мајстор дете за врат па с њим у воду на дно. То је био ђаво. Он одведе дете у своје дворе и преда га једној старој баби да га учи, па се опет врати на овај свет.

После неког времена дође ђаво и запита дете: — Шта си научио? А оно му одговори: — Нисам још ништа. И тако прођу три године дана, и кад би год мајстор запитао

А оно му одговори: — Нисам још ништа. И тако прођу три године дана, и кад би год мајстор запитао дете шта је научило, оно би му свагда одговоррило да није ништа.

Најпосле га запита ђаво још једном: — Јеси ли штогод научио? А дете му одговори: — Нисам ништа, него сам заборавио и оно што сам пре знао.

— Кад ти досад ниси ништа научио, нећеш никад ништа ни научити, него иди без трага куд те очи воде и ноге носе. Дете, које је већ добро ђаволски занат изучило било, одмах скочи на воду и стане пливати ка крају и испливавши изиђе на

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Док она сања и мирно се креће У тајне, с драгим, кроз срећу и цвеће, У ложу мисли — нико и не слути, Блажено дете што толико ћути. Ал' дуго срећна занела се она Уз мирис жеља!

Види се мој гроб... Мени све се чини, Да сам у дане, без сунца, и сиве, Што беху налик ружној месечини, Умро к'о дете: смрти перспективе Изгубише се ван мене, по тмини, И моје звезде што више не живе. Све ми се чини гроб мој није ово.

Гроб велик к'о пут смрти неизбежне. Знам, дете нећу никад бити више. Са старом драгом нећу опет поћи Срећним незнањем, где живот мирише На крв и љубав и вео поноћи.

ван тамнице јада Видео нисам сунце како пада, Уздах и цвеће око сна мог што је Очајем скрио њених нада боје, Одвео дете у несрећу сада.

Помрчина притиснула наше дане. 1910. ПОВРАТАК Опет вам се враћам, моје ноћи црне, К'о уморно дете крилу мајке старе, Као густој шуми израњене срне, Док далеке звезде тишину не кваре.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Колико се данас сећам, она ми је говорила: “Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију - очи за

Колико се данас сећам, она ми је говорила: “Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију - очи за

- Ах, моје дете - узвикну једна старица која ме је чула - не криви их, они су то урадили само из несташлука. А ово искуство вредеће ти

- Дете моје, ти си најсрећнији међу смртницима - рече ми Билхарц. Једног дана изазваћеш завист богова, па се онда добро чувај

Покушаћу сада да га објасним. Колумбија колеџ, дете велике цркве св. Тројице, установа која је одгајила људе као што су Хамилтон, Џеј, Ливингстон и многе друге џентлмене

” - запитао ме је зачуђено капитен бруцошке момчади. Његово понашање није ми било чудно јер он је био дете богатих родитеља.

- када сам те први пут угледала у колима твоје сестре, али онда си се насмејао на исти начин као некада када си био дете и онда сам пролила најслађе сузе у свом животу. Изгледао си ми тако учен и тако изнад нас обичних људи у Идвору.

По народном веровању у Идвору, када се деси да се дете тако касно роди, мора се, да би дуго живело, дати кроз прозор првој особи која прође поред куће, која ће однети дете у

дете тако касно роди, мора се, да би дуго живело, дати кроз прозор првој особи која прође поред куће, која ће однети дете у цркву и одмах га крстили. Тако је један сиромашан и обичан сељак постао мој кум.

- када сам те први пут угледала у колима твоје сестре, али онда си се насмејао на исти начин као некада када си био дете и онда сам пролила најслађе сузе у свом животу. Изгледао си ми тако учен и тако изнад нас обичних људи у Идвору.

По народном веровању у Идвору, када се деси да се дете тако касно роди, мора се, да би дуго живело, дати кроз прозор првој особи која прође поред куће, која ће однети дете у

дете тако касно роди, мора се, да би дуго живело, дати кроз прозор првој особи која прође поред куће, која ће однети дете у цркву и одмах га крстили. Тако је један сиромашан и обичан сељак постао мој кум.

Ћипико, Иво - Приповетке

Света је на обали све то мање. Још пролази какав самац и брзо одмиче. Неко је дете задоцнило; са скленицом у руци поскакује и жури се кући; сигурно га домаћи ишчекују, па заборавио на своје.

— и упре у њ плашљиво очима. —Умро је, — одговори мирно дете и загледа се у ватру. Њу у грудима љуто жицну, као да јој је ко заринуо нож у срце.

Диже се најпосле и у рпи напипа најмлађе дете и леже уза њ, са стране кућних врата, да њега и осталу децу одбрани од студени која се све јаче осећа. ...

Инокос је самац, на њему је остала кућа. Отац му умре док је још дете био; затим му се мајка преуда у друго село и остави га у кући нејака, сироту, на милост и немилост комшиница.

Стара Стана, насмејана, чучи на земљи, гледа своје дете и слуша како одскоком звече старе плете на црвен—капи. А деца горе, зној их облива и пада на жедну, топлу земљу;

А над њим јата галебова, гоњена ветром, дераху се: чијуу, чиијуу! Утробу тога старога каштела Иво Полић као дете није никада могао да упознаде.

Када је почео да иде у основну школу, већ у другој години осетио је неправду. Сељачка деца нису волела дете аристократске, посрнуле породице, мада је његова мајка била из њихова рода.

Ето, к'о мишљах: гради се наша, 'ришћажка црква, биће на управи наши људи... Уто заплаче домаћиново дете; домаћица пожури да га успава, па, пошто умуче, утрне лампу.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Зову га у Двор. ДАРА: Оца? А зашто га зову? ЖИВКА: Зашто? Е јеси права глупача! О боже, како се то ниједно дете није измет'ло на мене. Сви су глупи на оца! (Имитира је.) „Зашто га зову?

(Клањајући се, одлази.) XИX ЖИВКА, ДАРА ЖИВКА (враћајући се са врата): Даро, дете моје, мени је чисто дошло да плачем. (Плаче.) А ти... ти ништа?

ЖИВКА: Прегризô језик ти, дабогда!... РАКА: Доле влада!... ЖИВКА: Куш, кад не умеш да говориш као паметно дете! РАКА: А нисам ти ни казао! Ево га иде отац! ЖИВКА: Иде? Па што не говориш, марво једна, него брбљаш којешта.

ЧЕДА: Јесте. ЖИВКА: Баш добро! ДАРА: Ко ти је то опет? ЖИВКА: Секретар министарства спољних послова. Добро, дете, однеси, бога ти, ту хаљину, метни је у орман. Чекај, понеси и шешир. (Скида.

Зар није? ЧЕДА: Дозволите... ЖИВКА: Хоћеш да кажеш: кад си такав, што смо дали дете за тебе? Е па тако, видиш, закачио си се за њу, а ми тада нисмо били богзна шта, а девојка замакла у годинама а

Зар толика фамилија па нико, где би то било! Мислио сам пре да ће одскочити Јова поп-Арсин. Био је бистро дете и имао је онако нечег господског на себи. И сећам се баш, увек сам говорио: „Овај ће наш Јова далеко да дотера!

ВАСА: Теби је познато већ шта намерава Живка са Даром. Мораш и сам признати, мајка је, а има то једно женско дете, па мора мислити на то како ће да је збрине. ЧЕДА: Како да је збрине? ВАСА: Па тако, да је збрине.

ЧЕДА: Како да је збрине? ВАСА: Па тако, да је збрине. Ти видиш и сам, паметан си човек. Дара није више дете, прешла је, откада, двадесету годину па време је да се мисли на њену удају. ЧЕДА: Ама, каква удаја, побогу човече!

РАКА: И он је мени! ЖИВКА: Није истина, не уме он то, он је васпитано дете. РАКА: Опсовао ми је. Ја му лепо кажем: „Склони ми се с пута или ћу да те хакнем”, а он мени: „Олрајт!

XИИИ ДАРА, ЖИВКА ДАРА (дотрчи): Шта је, забога? ЖИВКА: Даро, дете, ево ти се заклињем, убићу га! ДАРА: Кога, забога? ЖИВКА: Онога твога! ДАРА: Али зашто?

ДАЦА: Па ја то, за Христину. Хтела бих да замолим, Живка, да наредиш да јој се призна испит и да се прими дете натраг у школу, јер овако је остало на пола пута.

ПАНТА: Право да ти кажем, Живка, мени ми за мене није. Провлачићу се како сам се и досад провлачио, али ми је за ово дете. (За њим стоји Миле, дорастао дечак.) Некако бог му није дао дар за школу – истеран је из свих школа, и то за свагда.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Као што рецимо дете - да направимо једно поређење без вредносних импликација - у слику коју црта „урачунава” динамику својих очију, свог

она „том својом жртвом толико убија себе: да, ето, полази не само за неравна себи, за недрагог, него чак и за само дете.

После тога он већ „више није дете, него велики, одрастао, свој човек”149 чиме је, очигледно, у исти мах активирана и узрасна супротност између мужа „још

из чисто породичних интереса не питајући је удао у сељачку газдинску кућу, али већ јесте тиме што ју је као једино дете продао Марку за малолетног сина знајући при томе за пчињско обичајно снохачество153, што се такође може узети као вид

Тодорин пак глас „чујемо” најјаче у синтагми „као свако дете”, а то „дете” је Софка. Али је најзанимљивија синтагма „маму њену”, коју Станковић није случајно ставио под наводнике.

Тодорин пак глас „чујемо” најјаче у синтагми „као свако дете”, а то „дете” је Софка. Али је најзанимљивија синтагма „маму њену”, коју Станковић није случајно ставио под наводнике.

тако скупе хаљине даје да би је том скупоценошћу уверила како заиста то он, отац, шаље, бојећи се да га она, као свако дете, не би сасвим заборавила, или га чак омрзла што никако к њима не долази, што њу и маму њену оставља увек тако саме”.

169 Што је по себно занимљиво за разумевање Софкиног понашања, то су разлози помоћу којих она још као дете објашњава нарочиту „љубав и нежност” које јој се указују.

једном „у години дана а некада и у две и три године” да као некада, још дететом, лежи у соби; но у исти мах није дете, већ одрастао, готово стар човек.

Овој за сан типичној временској контаминацији, и дете и стар човек, придружује се просторна контаминација: лежи у соби а једновремено види оно што се налази у дворишту,

у недовршеном роману Певци - са сином Стојаном и његовим другом Јованом иде путем који опасује варош, она готово као дете испољава страх од отвореног, ненастањеног, мрачног простора: „Ишли би путем широким, голим, чија је једна страна била

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

То је чинио и Суљ-капетан, те му је дете већ одрасло као каурин. И он се нечему надао. Али ево већ неколико година како су Призренски одговори тужни.

Заголица га безобзирна таштина. Први је он човек сад у Гори, у Броду, мора и његово дете у последњој свечаној поворци кроз село бити као кнез. У злату и на хату као валијин син.

У злату и на хату као валијин син. Иначе зашто се потурчио и зашто да дете сад чини правим Турчином? Зашто да његови земљаци помисле да је више сојтарија но хајдучки капетан? Али — пусто немање!

Резил ће се направеше. Ама ти му го донесе образ на место. Со јунаштина. Даде му хата за дете и многи ћемери со злато... Таке ли је? — Па, ага... — Убаво!... Врати ли ти тој стари потурски пес?

Цвилили и дрво и камен. А прве недеље, помислила на своје дете, узела га за руку и сишла у Дубоки Поток. Тамо се у старинској црквици помолила Богу и свецима и за њега и за свој

као што то сви по селу чине док не легну, Богдана је нешто радила око наћава, колико да забашури и себе и своје дете да је не запиткује кад ће му отац доћи.

Напољу настала тиха и топла летња ноћ, а село се већ смирило од журбе и жагора. Док њено дете искрај огња изненадно и избезумљено не врисну — Турчин!.. Не дај, дадо!.. Турчин!..

Преко руке је држао велике костурне бисаге, пуне разних дарова, чиме је мислио да збуни и жену и завара дете. Да му се обрадује, да га прими и да му лакше буде.

Премеривши га још једном од јеменија до смешне кићанке, Богдана писну као гуја, потрча те заклони снагом своје дете и шчепа из огњишта велики жег: — Куку, заиста Турчин!... Заиста Мустава и нико његов! — Богдана!...

Па збуњено и болећиво погледа на дете, потом на жену. Туп израз беспомоћности обли му лице као сваком кому је свеједно што ће са њим да ураде.

— још једанпут хукну несретна жена, па спусти ожег и пресечена у снази приђе те затвори врата. Преплашено дете одмах затражи да спава, те га мајка положи иза огњишта, па ни речи не говорећи испече мужу каву, једну и другу, и

Видиш ли ову лепоту Божју? Човек данима може и гладан да посматра, јер му се душа одмара... Дете, хоћу да се одморим и да на себи видим што све може човек... — Али зашто си управо напустио брда?

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

* * * Не прође дуго, много, Ал’ ево гробу гост: Четири млада ђака Донеше мален лȅс. За лȅсом кука мајка: „Та дете ј’ — зар у гроб? А ја зар још да живим Без сина једина?

Има л’ се куда? — Ако имаш крила Жено, што бледиш? — Где је дете моје? У цркву хрли! — Срушила се већем. Болници беже са постеље своје...

Па тек друштво, друштво, док им пример пружи, Ех, како ће Богу даре да одужи! Слатко дете не зна шта све обећава. Да л’ вам се привиђа слава и држава? Милина је права — То јест, ако имаш доста заборава.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Тко вас је сад разумео? РУЖИЧИЋ: Кажем за госпоју Мирич како изгледа, канда двадесет прво дете доји. САРА: Ха, ха, ха, наш младожења оће своју супругу с комплиментом ала бонер да пробира!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

дозивати птицу заувек слетелу Сигурно је рекла: нека ме тражи и види да ме нема та жена са рукама детета коју волим то дете заспало не обрисавши сузе које будим узалуд узалуд узалуд узалуд је будим јер ће се пробудити друкчија и нова узалуд

хлеб твог имена још мрвим птицо међу пределима, Стражилово земљо преко мога заспалог ума док лист по лист умире шума Дете сакривено у једном пољупцу пати сутра рођено.

Краков, Станислав - КРИЛА

Пробуђене жене вриште. Тужно блече овце по бачијама. Код двоспратне куће је пуцњава све јача. Само се једно мало дете, све голо, мирно игра на буњишту. Вичу нешто.

Греда јој је преломила кичму. Васиљ је ћутке гледао у земљу. Бркови су му тужно пали. Мало дете је вршљало на буњишту. Мија се упутио ка кметовој кући. Насред улице одједном зазвиждаше меци.

— Ипак страх је највећа пожуда... То је био свршетак свега. Пипермент је био попијен. Понео је као дете на рукама. У њеној соби је било много спарушеног цвећа. — Опет је онај одвратни Енглез долазио.

Али су их приче нарочито радовале. Помињао се избеглички логор, и црно дете рођено у њему. Причали су да га је Сарај крстио. Играле се карте и пушило.

Петровић, Растко - АФРИКА

Ено у дну дворишта жена гола, само са „пањом“ око бедара да би њим држала дете на плећима. Једним дрвеним маљем туца просо у високом дрвеном авану. Прва гола црнкиња.

Прва гола црнкиња. Кад види да их гледам, она застаје, и нагло, машући расклиматано, удара равномерно руком своје дете по леђима, а онда безбрижно наставља да ради. Треба дете сачувати од погледа који му може донети зла.

Треба дете сачувати од погледа који му може донети зла. На улици разговарају црне жене између себе. Како је Дакар вавилонска

Домаћин је познати писац колонијалних поема и романа. Мали, ћелав, напућен као дете, потписан широким каишем преко платнених чакшира; његова ланена кошуља раздрљена је на грудима; на босим ногама су

деце не мора бројати да би знала да једно, није ту, јер у њеној свести није број деце који се смањи, но једно извесно дете, баш то и то, које је одсутно. При скупљању ствари за полазак ја сам увек бројао пакете, завежљаје, канте, лампе итд.

То је дете за мене, то је син за мене, ја њега чувам од хладноће и гуштера, а ви се једите између себе; дивљаци, гадни црнци!

Никоме неће пасти на памет да дете није правога мужа, чак ни томе младићу. По схватању примитивца, преноћавање са женом је исто тако један детаљ у

ритула да жена буде оплођена: не освртати се кад се корача, не јести нарочите ствари, не изговорити нарочите речи итд. Дете је директан продужетак онога који је све те ритуале извршио; мужа који је потражио младића, не младића који је

Један афрички пас крај њених ногу, треби се од инсеката; једно дете на њеним непомичним, укрућеним коленима, зацењује се од плача.

Дјуго Самбола? Дјуга Димбо Самбола? Њугулу Була Сакилибо? (мати Садие Самболе) Садио? мезимче — последње дете. Нисам одавде. На Кама, кћи Дјелиа Киуле. Забављам се. На Кама, ти која имаш среће стигла си.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Везир нас чека, море, Сулејман! Па тешко теби, ако дочује Да си нам пута тренут једини У овој гори силом пречио! Дете ми пуштај! РАДАК: Богме си, бако, зло удесила, Ал’ таком песмом вук се не плаши. СТАНА: Ал’ ће и лава ово стишати!

Сећам се данас своје несреће. ГЛАВАШ: Онда си собом дете водила, Дивотно дете косе гараве. Сирото, слуша, блене, не знајућ’ Шта бива данас с мајком његовом, А ти га тешиш

Сећам се данас своје несреће. ГЛАВАШ: Онда си собом дете водила, Дивотно дете косе гараве. Сирото, слуша, блене, не знајућ’ Шта бива данас с мајком његовом, А ти га тешиш лепим начином: „Смири

Тебе се ради мајка удаде!...“ То беше Бошко!... А у дворови, На макој свили старог војводе Плакаше дете косе злаћане, Не знајућ, јадно, још у бешици, Да му, сиротом, мајку доводе. То беше... СТАНА: Та доста, доста!

И бог са сином Ког сам за живот срамно продао! ГЛАВАШ: Ано, дете, Ено те гледа девер старији! (Ана љуби Хаџију у руку, а он њу у теме.) Но, Бошко, Сад сеја неће више кукати!

Но, бабо, реци, душе ти, која је голема невоља што те до честитога паше доводи?... СТАНА: Невоља, дете, невоља! ТРЕЋИ ТУРЧИН (шапуће осталим Турцима): Ако ћеш смијеха, повлађуј ми само, да видиш што ћу од бабе чинити!...

свога храном питомом Султана леног трошан желудац И просијака гладне утробе Једнаком бригом вечно негују!... Дете ми враћај, вуче грабљиви! Ти си га заклô оштрим зубима! Или порицат мислиш истину?

свету разгреју, А благом миру душе њихове Давно умрли да се радују — Све бих ти дала, све без речице, За мушко дете, сина јединог!... Ох, сина, пашо, сина, сина дај! СУЛЕЈМАН: Добро!... Доведи кћери!...

Вежите је! Ту кују! Ту јараницу хајдучку...“ А кад дете запомаже, матора се вештица смеје: „Где ти је сад Главаш, да ти помогне? Ха, ха, ха!“ ВУК: А Турци?

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

бол који је испијао сузе у оку и није им дао тећи, он се обли у сузама и плакао је дуго, дуго, јецајући као мало дете. Кукавни деда Стојане мој!

Блед као крпа, са полуотвореним уснама и са неким болним ужасом на лицу. Овај накресан старац и ово престрављено дете! Обојици као да није било место овде. Мало даље цтојао је командант шанца, капетан Живан Протић.

— Сасвим као и пре, докторе. — Но Черњајев и не зна колику је услугу тиме мени учинио. Чик, дете, нападај ме сад у твоме »Старом ослобођењу« као орденлију!

— Јао, чичо, много си ме стегао за руке; боли ме. — Ко си ти, дете?! — узвикнух ја још пренеражен. — Хи, хи, Стојан ми је име. Ама немој да ме стежеш толико; боли ме. — Ко си ти?

Код прве ватре упитам војнике: видеше ли да овуда прође једно дете. — Ено га онамо код оне друге ватре где се греје.

— Па ко је оно дете? Откуда овде у логору? — Е мој, господине, ово је убита жалост! Веле да је отуд некуд од Књажевца.

Али шта ћу, кад је при данашњем стању цивилизације то неминовни историјски закон. Рађајући се, дете раздире утробу своје матере и његово рађање неминовно је увек праћено крвопролићем.

је то за њу незгодан тренутак да се бави порођајем, или из »убеђења« да ће и за породиљу и за младенца бити боље ако дете још који месец остане у утроби мајчиној.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Ти си онда дете била, Ја те нисам ни познавô, Кад сам снио цветак неки, Цветак кој’ сам обожавô. Онај цветак — твоја слика, Онај

XИ Бежећ’ некуд — дођох, стигох У тишину горе свете, Па дозивах беле виле, Што их снивах као дете. Заћуташе горске птице, Само дрва лишћем тресу, А тај шапат кâ да вели: „Не тражи их, — умрле су!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Него бежи док си читав!“ — Ево ти — заврши „Аждаја“ причу... Лежао је на суседном кревету, сав увијен завојима, као дете у пеленама. На табли изнад његове главе писало је: „Влајко Милутиновић, пешадијски потпоручник.

Кад уђосмо, четворица се придигоше. Остали су спавали. — Останите! — нареди им командир. Још као дете читао сам негде како се спроводе тешки осуђеници на нека далека острва.

— Изиђи, имаћеш ти прилике и други пут. Трајко није излазио, већ је напућио усне и љутито гледао преда се, као дете које су казнили. — Ја вас молим, господине капетане... Није ми ништа. — Сад... ја те не приморавам, али те саветујем.

Командир погледа на часовник. Извадио сам и ја свој. Била је поноћ и петнаест минута. Још као дете слушао сам да се ово време назива „глуво доба“, кад излазе мртваци. А многи ће од ових кроз који час лежати мртви.

Војници нас поздравише. Мало ниже командир проговори. — Ето тако... Био је добар друг. За собом је оставио жену и дете. Страшно је то кад се помисли да они њега ишчекују, надају се, а он лежи мртав. Сишли смо брзо до својих коња...

Нисам знао ни сам куда ћу. Али Тома ме стиже. Дохватио ме је снажно за рамена, окренуо као неко дете и прислонио уза зид. Имао је огромну снагу.

Сад идемо живље... У близини сточне пијаце стајемо да би неко склонио бивола, који млитаво прежива насред пута. Неко дете притрча са штапом у руци, који се одбијао од бивољих леђа као трска од камена.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

62 ХОЈ ДЕВОЈКО... 64 ВИДИШ, МОЈ ЦВЕТ ЉУБЕЗНИ... 66 ПЈЕСН 68 НАТРАГ, ДРАГИ, НАТРАГ, КУД ХИТАШ ТАМО... 71 ДА ВИДИШ ОВО ДЕТЕ, ДРУЖЕ!

Непознати песник ДА ВИДИШ ОВО ДЕТЕ, ДРУЖЕ! Да видиш ово дете, друже! Чини ми се, нема лепше Баш у Бечу, царском граду, а камоли в Новом Саду.

Да видиш ово дете, друже! Чини ми се, нема лепше Баш у Бечу, царском граду, а камоли в Новом Саду. Лице, нами кажу, њено смертним да

Није он, весело дете у колу невиних браћа, Дане певајући скакао и проиграо. Затворен гдигод у тавном света буџаку, Грлио брата није,

пева, декламира, Чита, пише, клавир свира А игра балете, И представља комедије Баш к’о да је Италије Ког театра дете.

То су, душо, кумови нам; До њих седи јунак крилат, То је Реља од Пазара, — Он је, душо, стари свате; Девер нам је дете Грујо, — И њега ћеш тамо наћи: Војвода је Богдан јунак, Љутица му име даше, — И он ће нас дочекати; А Маргита

Сад под руку узмем то красно дете, и кући Дођемо мајци, ал’ већ плава другарица ту! 1856. Јован Суботић В ДОРИБАХ Беч је пун

Брат га зове, виче, моли, Сећа г’ мајке, себе, мете, — Него свима слепо дете Мамитељки вили воли!... Ој! Краљица грли њега, Прси — вреле грудве снега, Звезде — очи, коса — злато, Све је

(стр. 67). Узето из Остојић—Ћоровићеве Српске грађанске лирике XВИИИ века, бр. 47, стр. 60. ДА ВИДИШ ОВО ДЕТЕ, ДРУЖЕ! (стр. 69). Узето из Остојић—Ћоровићеве Српске грађанске лирике XВИИИ века, бр. 57, стр. 73—4.

” У већ споменутоме свом чланку Н. Радонић је о Трлајићу забележио још и ово: „Знао је као дете лепо у двојнице свирати, које је обично при свирању у капу метао, да боље хује.

Поред кошнице седило је такође дете, Народни лист, а поред њега девојчица звездом на глави украшена, котарчицу цвећа и Даницу загребачку у рукама имајући.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

РАДОШ (пипкајући прегледа рану): Душман је био — зликовац! Срце је гађô — Ма није, дете, било суђено Да тако млађан живот изгубиш, — Ево ти листак од жиловлака, Перући рану водом смлаченом Њега ћеш

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈЕРОТРИЈЕ: А ниси ни погледала одакле је писмо? АНЂА (загледа): „Прокупље”. ЈЕРОТИЈЕ: Кажем ја теби, Анђо, не шаљи дете у госте тетки, али ти: нека, нека се дете проведе мало. Е, ето ти сад, она се провела, а сад можеш ти да се проводиш.

АНЂА (загледа): „Прокупље”. ЈЕРОТИЈЕ: Кажем ја теби, Анђо, не шаљи дете у госте тетки, али ти: нека, нека се дете проведе мало. Е, ето ти сад, она се провела, а сад можеш ти да се проводиш.

” АНЂА: Говорила сам јој, није да јој нисам говорила, али кад га дете не воли. ЈЕРОТИЈЕ: А по чему га опет мора волети? Ниси ни ти мене волела кад си се удала, па шта ти фали?

Господе боже, каква је ово данашња младеж! МАРИЦА: Онаква каква је увек била младеж... АНЂА: Ју, помери се, дете... никад то није било, никад! Изметнуо се свет, преврнуло се све тумбе и променило се...

Упамти и слободно кажи оцу, брука му не гине! АНЂА: Где бих му то казала, побогу, дете! Не бих ја то њему смела... МАРИЦА: Ако нећеш ти, ја ћу му казати. АНЂА: Немој, боље немој.

Грли те твој Ђока.” АНЂА (улази слева, па кад сагледа поломљене судове по земљи, она застане на вратима): Маро, дете, ти си мора бити разговарала с оцем о твојој удаји? МАРИЦА: Ко то каже? АНЂА: Па ето поломљени тањири и стакло...

МАРИЦА: Мајка, слатка мајчице, 'оди да те пољубим. (Љуби је.) АНЂА (изненађена): Да ме пољубиш? Шта је теби, дете? МАРИЦА: Једну реч да ти кажем само, па ћеш све разумети. АНЂА: Једну реч? МАРИЦА: Ђока! АНЋА: Па шта?

ЖИКА: Па три месеца, него! А шта би ти хтео, да свршиш ваљда ствар за три дана. Дете једно од киле меса па га чекаш девет месеци, а ти би хтео да ти твога грмаља из Трбушнице дам за три дана.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Нека ти буде свилено све! Говори, сине, говори брже, Да купим оне токе злаћене?“ Дете се чешка руком по глави, Као да не зна шта би од свег: „Ах, бабо, бабо, купи ми, бабо, Печења купи јарећег...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Замукни муком скота; — достојан споља лик и ум, унутра звер и беспомоћно дете. 2 Мркло кад језгро живота, замрачи њим и празни умља вид.

3 Чујем вас: на мужанско грло зацвили дете, рикне из питомине звер. И синак био мајци, или кћер, замукни, залуд глас, кад никог и ништа не зовете.

4 Јадна јаснота, умље, јадна реч, мрачни пут грете. Достојан споља лик и ум, унутра звер, и беспомоћно дете. ПУТ 1 Јер газило се туда, јер газило, и небога, ево, стопа утабава; — нема трага.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Да се они, видећи само њега, Младена, дете, не би устручавали, не долазили да тргују, бојећи се да се Младен, као свако дете, кадгод не превари, потроши, изгуби

се они, видећи само њега, Младена, дете, не би устручавали, не долазили да тргују, бојећи се да се Младен, као свако дете, кадгод не превари, потроши, изгуби новац од пазара, па после у томе и они не осете се као криви, што су тргујући,

до чекмеџета, у врху, да би је сви видели, уверили се да је она ту, да она надгледа, узима новац, а не он, Младен, дете, и да зато немају бриге да ће доцније, ако што буде, они бити одговорни, осећати се криви.

А највише и због самога њега, Младена. Да он, још дете, услед тога плача још више се не уплаши, не ражали за оцем, и тамо у дућану, радњи, не помете се.

Очева смрт престаде да се осећа. Као да га није ни било, јер место оца постаде он, Младен. И то не Младен дете, син, већ Младен.

да и њега тобож пита, а у ствари да и од њега одговор добије, да и од њега самог буде одбијен, да, можда, после, ако дете, тамо, са мужем, не буде срећно, кадикада се заплаче, да они, отац, мати, не пребацују себи да су пропустили а да не

не буде срећно, кадикада се заплаче, да они, отац, мати, не пребацују себи да су пропустили а да не учине све да им дете пође за онога кога воли... Али, кад неће он сам, онда сигурно: писано је, судбина је таква.

дочека код трговаца, ипак нека потајна зебња, устручавање у давању му кредита, новаца у четири ока, јер: још је млад, дете. Ко зна? Истина да добро иде.

Јованка, видевши га, истрчавала би и размажено, улагујући се, долазила би му љубећи га у руку, одмах, као дете, баратајући му уз пут по недрима, појасу, тражећи то што јој је донео и узимајући радосно загледала.

добивала права, без бојазни за љубомору мужа, да овамо, код њега, прије, долази, а мајка, што бар млађи јој син, дете, усрећава се, те она, кад од њега, Младена, старијег сина не дочека снаху, бар оно од млађег...

Куку, чедо! Куку, мртво дете моје! Шта мајка дочека! Младен горе са подбоченом главом, са испруженом згрченом руком, слушао је, гутао јед, љутњу.

ће, од срама, стида и бола, зграну се и, покрив лице рукама, одједном, место да назове бога, проговори ма шта, он, као дете, груну у плач: — Тетине, тетине!...

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Нарочито је б. л. потребан апотропајон за новорођено дете и за породиљу: новорођенчету се б. л. меће под главу или поред главе, »да га не би нагазиле ноћнице« или од бабица,

л. сваком детету, штуцује их маказама, па чији ујутру највише истера, то дете је најсрећније (СЕЗ, 40, 65). Девојке удаваче уочи Ђурђевдана откину подједнако два пера на струку б. л.

Б. л. се меће у мелем за ране (ЗНЖОЈС, 11, 262) и од уједа беснога пса (ЗНЖОЈС, 15, 124). Њиме трљају дете по устима када има »бабице«, па стеже мајку за сисе (СЕЗ, 13, 395). Б. л. лечи се и окобоља код стоке (ібід.

који је девет дана и девет ноћи био у зејтину, ваља намазати дете које има глисте (ЗНЖОЈС, 15, 1910, 160); такав је зејтин балсам за сваку рану (іб.). Мирисање сувог б.

помаже очном виду (ГЗМ, 6, 800). Водом којом је гашено угљевље и у којој је стрљан б. запаја се уречено дете (ЖСС, 301). Б.

Та л. употребљује се доцније као лек од водене болести (СЕЗ, 40, 228), и кад дете у сну мокри (СЕЗ, 40, 83). Иначе је л.

Кад је Ирод наредио покољ деце, онда су Јевреји, идући из куће у кућу, метнули бршљанову грану на сваку кућу где су дете погубили, да се не би поново у ту кућу навраћали. И онда је на кући у којој је био Исус изненада изникао б.

задржала (ГЗМ, 6, 1894, 656). Седам или девет угљенова од лозе, стављени у воду, употребљују се при бајању кад је дете уречено (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 388).

Вишња. В. има важну улогу у врачањима и гатањима, нарочито љубавним. Кад се гаси угљевље да би се дознало ко је дете урекао, употребљују се гранчице од в. (ЖСС, 299). На Ђурђевдан девојке се купају на в.

и брестова кора, у сирћету, ЖСС, 319); брадавица (ГЗМ, 4, 165). Кад се дете зацењује, вала откинути гранчицу в. која додирује воду, метнуту у воду и њоме дете запајати (СЕЗ, 14, 132).

Кад се дете зацењује, вала откинути гранчицу в. која додирује воду, метнуту у воду и њоме дете запајати (СЕЗ, 14, 132). При »отварању« болесника неизоставан је прут од в. (СЕЗ, 14, 295; 297; 299).

Код оваквих својих особина није чудо што се црни г. врло често ушива у амајлије у виду крстића или љуспица, да би се дете одржало, или да га не би напао вампир (в. ТРЂ, Амајлија, Караџић, 4, 1903, 198; 200; СЕЗ, 13, 289; 447). Црним г.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Натерао је сиротог Макарије да срче одвратну жућкасту водурину, уз то још врелу, и то је овај послушно као мало дете радио, упркос гађењу које није могао да сакрије.

стављаш, зашто си овај наш кукавни живот учинио тако несношљивим, зашто се играш са нама као са пиљцима, као обесно дете које чупа лептирима крилца, цветовима главице, мравима ножице?

Кад би победио, а побеђивао би готово увек, смејао би се срдачно и срећно као мало дете, а с њим су се исто тако срдачно смејали и они које би победио. Затим би сели да се надмећу у јелу и пићу.

Тек при крају писма каже се да је краљ наредио ћефалији Брвеника да нам да оно што смо тражили. Матија Као дете које је изненада пронашло неку чудесну играчку, тако сам се и ја, после оног успешног лова на дивље свиње, одушевио

Изашли су на чистину. Млад човек. Двадесет и неку годину. На кљусету жена и дете умотани у тежинову поњаву. Долазе до потока. Као да би хтели да га пређу, али не могу да нађу газ. Вода ври и пенуша.

узмувати се овуда, истуцати у ступу травке и зрневље, смућкати неку одвратну слузаву течност и натерати оно јадно дете да је искапи. Шта се ту сада правиш као да си постао мислилац или сурови мудоња.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

1886. ГОСПОЂИЦИ Н* По воли своје судбе клете, Прогоњен страшном буром зла, А мислећ на вас, мило дете, Из даљине вам пишем ја.

о тој лепој малој Тици причају се чудне бајке: То душа мале кћери над гробницом миле мајке. Венуло је мало дете, што му земља мајку крије, Нестало га једног дана и никада дошло није... Куд се дело? Шта је с њиме?

Коме сам граду као дете, Непознат јоште с правим злом, Прорицô дане славе свете У патриотском жару свом. У ком је све што срце иште И што

Но даље с тугом!... Мило дете, Тим нећу да вас морим сад, Ја волим кад се насмејете, И мене онда мине јад. Ја волим ваше ведро чело И ваш сребрни,

1888. ЦИГАНЧЕ Безбрижно и мило дете, подигни витице своје... Како си чупава страшно! Ах, твоје уснице рујне И страсно, ватрено око, и груди свеже и

Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете. И угледа, чудећи се, безазлено босо дете. Високо му бледо чело, помршене густе власи, Али чело узвишено божанствена: мудрост краси.

) Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, Векови су прохујали и многи ће јоште проћи Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, Јер то дете беше Растко, син Немањин, свети Сава. 1889.

од чудесне оне ноћи, Векови су прохујали и многи ће јоште проћи Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, Јер то дете беше Растко, син Немањин, свети Сава. 1889.

Зелене палмове гране, И звекет звонаца јасних свечаност казује њину, И дете дисаше бурно, и у сну запева јасно: Осана Давидовом сину! И стари крпа се трже.

И једног дана вила та, Невино ово дете, Презреће редом блага сва За канкан и балете. И круна твоја с чела твог Талијом, драги, самом Презрена биће дана

Некако он се загледа у граду У лепу Јелку, у невино дете; Заиште, дакле, да је њему даду; А већ делије почеле да прете Пуцају ноћу, под заклоном мрака, Кроз уске решме из

У једноме мирноме селу, далеко од наших страна, сеоски пијани кравар ухвати једнога дана Амора, божије дете... Јутро је стајало красно, И светла, јутарња звезда на небу трепташе јасно.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Кад стигнемо онамо, мораћемо, по нашем српском обичају, дете даривати, па ће зато бити добро да Вам кажем штогод о његовим родитељима и његовом рођењу.

Полазећи у Рим, Клеопатра је са собом повела свога синчића, једно слатко дете које се родило убрзо иза одласка Цезаровог из Александрије.

Зато ми нису ни бранили да спавам коликогод хоћу, та био сам нежно, слабо дете. Кад сврших десету годину, морадох поћи у Осек, у средњу школу.

Они ме сви добро знају, јер сам пред њима растао. Зато ме дочекаше као своје рођено дете. Нашем разговору не беше краја.

На првој степеници с леве стране, нацртан је човек као дете у колевци, на другој, вишој, као дечак, на трећој као младић, на четвртој као зрео човек, а на петој, највишој, као

Месец је Земљино дете, о том нема сумње. Он се родио из Земљина крила, али када и на који начин, о томе се разилазе мишљења астронома.

Она је ексцентричнија од путања свих осталих планета и лежи сасвим косо. Зато мислим да Плуто није дете Сунчеве породице, него само присвојче.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

ПЕВА ЖАРКУ 17 ЈОВАН СУБОТИЋ, ВИДА И ЗЛАТАН САН 18 ЈОВАН СУБОТИЋ,КОЛЕВКА 19 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, ЦИЦ 20 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, ДЕТЕ И ТИЦА 21 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, ПОЗДРАВ 22 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, ПУТНИК И ТИЦА 23 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, АЈДУК 25 БРАНКО

Глас песника се пита који би поклон био најприкладнији за дете (потенцијални дарови изражени су деминутивима: лутчица, игрица, птичица, рибица, китица цвећа), те с радошћу закључује

Песма у целини не може представљати дечју лектиру, али се први део триптиха, именован као „Дете и тица“, користи у те сврхе.

“ Па је узе, па њом брже да примакне к усти… Чун се љуљну… Он се трже Оде санак пусти! ДЕТЕ И ТИЦА БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Мајка преде танку жицу, А синчић пред њоме, Седи мали, држи тицу Па се игра њоме.

„Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила! О, како је леп!“ Рече дете па упусти, Утече му тица лепа. А мачка се за њим спусти Па је за врат јадну шчепа.

“ Ето лежи несретница, Баш ни трага од живота: „Моја тица, моја тица! О сирота, о сирота!“ Дете тужно закопава Тицу своју под земљицу, Па са њоме затрпава И сву своју бољетицу.

Па када је у самоћи Твога срца жељу чула, Мирисом те душе своје У милости задахнула…“ И још дете меким гласом Тужној гори зборит поче; Ал' уздахну гора чарна: „… О, сироче! … О, сироче!

Та радња је мраву мила Па ма како тешка била, Лењо дете нек се стиди Када вредна мрава види! МОЈЕ СЕЛО СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) За гором је село, Србинство је

Песме „Ране“ (први део назван „Дете и тица“), „Рибарчета сан“ и поема „Ђачки растанак“ проучавају се као део поезије за децу.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Знаш, Станко, синко... (Трза се.) Ох, ја сам опет заборавила, опет те зовем као некад, као кад си био дете, наш комшија... МИРОН Ако, ако, не љутим се. Чак ми је мило. Него после? КАТА Па не знам, синко.

(Дубоко уздише): Ех, и ја сам имао у мој чивлук не Стојну, него Васку. Убаво, мило, красно дете. Заједно, као деца, играсмо се, купасмо се у реци, прависмо куће у песку.

Овде сам се ја родио и одрастао. Пљачкавица је моја, Марково Кале је моје, река је моја, Собина је моја. Ја сам дете овога краја. За мене нема Србин и Турчин, наше и ваше... (Одсечно): А ако ме вера одваја, вера ме неће одвојити!

ХАЏИ РИСТА Еј, Младене, синко, је ли ти ја говорах да твоје дете није било за овакву кућу, за овакву стару хаџијску кућу.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Стари младенци, на своје властито чудо, родише сина, и стадоше крити дете. Паланка онда навали на бабицу. А бабица записа, код власти, нечувену ствар: да мисли да је дете мушко.

Паланка онда навали на бабицу. А бабица записа, код власти, нечувену ствар: да мисли да је дете мушко. Сва три душмана малог Костице одоше некако убрзо на други свет; прихватише тада дете млади пушкари, и дадоше

Сва три душмана малог Костице одоше некако убрзо на други свет; прихватише тада дете млади пушкари, и дадоше му кревет у великој фијоци за капсле.

На капслама за метке је спавало дете све дотле док једнога дана не показа вештину да кроји и шије девојчицама за лутке. Пушкари га онда истераше.

Испало је тако да су мајстор и мајсторица преварили паланку. „Весела удовица” роди сина. Крстише дете Срећко, јер је родитељима срећу донело.

” Хоће да свира с бандом по погребима и каванама. Мајка закука. Мајстор Коста се савлада: „Па како ћеш, лудо дете, у свираче, кад ни свирати ни певати не знаш. Шта ћеш међ њима. Хоћеш тањир у шаке па од стола до стола у прошњу.

Кад у једној породици почне да не ваља, ћутањем се бар одлаже оно што ће и тако доћи. Сека је сад једино дете у кући, јер је Риста већ трећа година у Пешти, у школи за машинске браваре и фабричку праксу.

С првом женом је имао пет синова, и како које дете донесу с крштења, он му испали четири метка над главом: „Во имја оца, и сина, и свјатаго духа, амин!

Он је шести син тога пушкара; њега млади пушкари уопште не сматрају братом. „И зар сад моје најбоље дете да носи у себи крв оног старца који већ ни за мене није имао снаге да се родим здрав и јак као и други свет.

Ристана лежи у воденој болести и дићи се неће. Сека је родила мртво дете, не осећа се најбоље, муж њен пише да би добро било да је неко одведе до оног блата где се некад лечила.

У шталу да је привежеш!... Морам говорити с њеном мајком, узећу је на бригу као своје дете, не могу пустити да добра и лепа девојка остане луда, и вуче батине од мужа целог века.

Отуда им име. Бошко Перчинов, отац Станојлин, болешљив као дете, развио се после у лепоту од човека. Висок, танак, гибак, тамносмеђ, мало бадемастих очију с којих се капци дизали

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Ово напред поставивши, мојим пријатељма и непријатељма јавити имам да ме је мати, како је видила у мени мушко дете, на књигописање определила, и ова је страст тако у мени укорењена да ме ни рђаво здравље, ни слабост очију, ни друга

Она почне своје дете сама дојити. — Немојте се узнемиривати, госпоја Предићка, ја знам шта ви оћете, и одобравам, али шта можете зактевати

Ево га дакле под тврђом заштитом, где ће му дозвољено бити себе више распространити. Но Роман и није био дете као што су обична деца. У првој години показао је он свима да особита нека благодат на њему почива.

Мати неке особите очи осим свију људи има кад на своје дете погледи. Она види дражести које су код други непостижиме, види даре које други сујетно тражи, и раздаје по вољи

него 20 миља унаоколо приповедали су људи о њему као о неком чуду, крстећи се и дивећи се је л’ могућно да је то дете.

Похвално је поведеније они који своје дете јошт из млади ноктију с оним упознавати паште се, које ће им потом у зрело доба круг дјејателности бити.

му стане једном после вечере говорити — »мановеније је божје тело да ти у моје руке дођеш, и ја сам те као моје рођено дете пазио. За тебе особита звезда сија, и ја читам у мојој памети да ћеш ти врло знатан човек бити.

Јер кад су ироји и страдалници у романима јели? Највише ако су пили; а да воде доста има, то зна и мало дете. Међутим, откуд долази да персоне романтическе ретко или нигда не једу, ја читатељма нисам у стању изразити; највише

Спочетка мушка, но потом се тако осили и тако се растећи гоји да је не једанпут наметнула жени која је дете нешто суво имала да је сина са зечијим ногама, потом са зечијом главом, а најпосле правог зеца родила.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

довести каквога познијега мога биографа, који би може бити, на основу оваквих факата, доказивао да сам ја ванбрачно дете из дивљега брака измеђ' гувернера Народне банке и портирове удовице.

Бабица, која је бдила крај постеље моје мајке крепећи се румом, објавила је да је дете које се родило женско. На глас да сам женско, мој отац пљуну, почеша се иза уха и опсова нешто ружно, што ја онда

Али, пре но што ће се погача преломити, на њу се стављају разни предмети и ставља пред дете, те се пусти да се само маши, и оно чега се маши, тако се тумачи, биће му позив у животу.

Бива, на пример, и данас погдекад да ме обузме осећање стида што сам мушко, као некада када сам био дете. На читаве две деценије од онога доба када сам се извукао из сукњице, срео сам се са оним малим створењем Лулу,

Поводом ових подвига родитељи моји и сви укућани утврдили су да сам „врло живо дете“, те се мајка чак и приликом посета брижно вајкала: „Ја не знам шта ћу, морам отворити четворе очи, онај мој мали је

чак и приликом посета брижно вајкала: „Ја не знам шта ћу, морам отворити четворе очи, онај мој мали је необично живо дете!

ова четири-пет питања која сам ја горе случајно набацао, па ћемо видети да су она не само за мене већ и за свако друго дете била сасвим логична.

Криза је појава која траје од самог постанка ове државе и трајаће све док држава устраје, као оно кад се дете роди „с фалинком“ па је вуче целога живота. И политичка деца најрадије играју ту игру, па зашто је не би и ми играли?

Овако сам примио на себе спољне послове, с обзиром на то што сам био „дете из боље куће“ и врло сам рђаво учио стране језике, што је такође једна од квалификација наше дипломатије.

су ме браниле — нарочито она што је увртила у главу да ја личим на њу — и тврдиле да сам ја врло напредно и бистро дете.

А ја, ето, што кажу, нисам опсовао бога све док нисам ступио у Богословију. И, молим вас, то је свештеничко дете, па ето тако. Ал' таква су данашња деца, напредна су и бистра, па морамо с тим да се измиримо!

ШКОЛОВАЊЕ Кад сам достигао за школу, сви су у кући данули душом, уверени да је школа калуп у који се дете, као прокисло тесто, метне, па му школа да форму и врати га родитељима печено.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Пут ми се много одужио и не могадох да издржим више: — Немој да погрешиш, стари. — Е, моје дете! — одговори старац, као да је хтео рећи: Познајем ја сваку стазу и богазу. Он скрете са стране пута.

Вочићи леже у блату и преживају. Онда кола са арњевима у којима плаче неко дете. На једним колима сломљен точак, војници истоварили сандуке и неке казане и подупиру кола одсеченим стаблом.

Беше ту и један командант пешачког пука. Између људи угледасмо где лежи на земљи једна жена, а покрај не је седело дете од четири до пет година и плакало. Кроз пустош разлегао се гласић: — Мамице, што седиш? Лежала је на леђима.

Командант пешачког пука обрати се оној двојици војника: — Пошто сте вас двојица дошли са овом женом, то узмите дете и од сада ћете ићи са мојим пуком. — Онда приђе детету: — Како се зовеш, мали?

— Онда приђе детету: — Како се зовеш, мали? Дете је ћутало и држало мајку за хаљину. Један од војника обриса рукавом очи, па ће рећи: — Звали су га Мића.

— Хајде, понесите га! — нареди командант. Војници подигоше дете. Оно врисну, управи руке ка својој мајци и викну: — Мамице моја...

— Како се звала покојница? Људи слегоше раменима. Она два војника одмицала су журно носећи дете, које је кроз врисак дозивало: — Мамо... Мамо... — Благословен Бог наш, всегда ниње и присно и во вјеки вјеков...

Познадох га одмах. Био је то онај малишан коме је умрла мати покрај пута у Албанији. Дете се ваљда не сећа онога дана када су га отргли од мајке.

Стиже и теретни ауто. Деца загаламише радосна што ће се возити. Ја седох поред шофера Енглеза и ставих дете на крило. Оно је унезверено гледало... Био је то сада румен малишан округлих црних очица и мало прћастог носа.

Ја га умирујем и кажем како је чика добар човек. Осетих неку топлину у души, што се ово нејако дете са поверењем предаје мени, па га помиловах. А он се навали на моје груди и заби прст у нос. Склоних Му руку.

1 — Клима тужно главом вођа тендера. Лађа одмах ту пристаде. Један морнар изнесе Мићу. На обали ухватих дете за руку. — А зашто они спавају? — пита дете. — Уморни су — одговорих расејано. — А је л’ им зима?

Лађа одмах ту пристаде. Један морнар изнесе Мићу. На обали ухватих дете за руку. — А зашто они спавају? — пита дете. — Уморни су — одговорих расејано. — А је л’ им зима? И они су били некад деца као мали Мића, насмејани, весели...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Али ако каква жена ужаснута, увређена, побегне у моју кућу, и иза редова пуних мула, крви, сламе, донесе на свет једно дете и крваву постељицу, ма наказу, без имена, са очима бледим као Завист, ја ћу бацити преко тога још остатке своје обуће

Али, заиста, доста сам плако. Растужујући је зора, И хладна рупа где, у залазак балсамски, Једно дете чучећи, и растужено, спушта Брод свој, слабачки, ко што лептир је мајски.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— показивала га је с поносом рођацима и пријатељима, тражећи у њиховим очима искру дивљења за своје дете. Али, људи су с нелагодношћу склањали поглед, слегали раменима и одлазили без одговора.

Зар је могуће? Је ли тај осмехнути момак заиста оно исто слабашно и вечно забринуто дете? Мајка претворена у облак спусти се још ниже: био је то њен син! Смејале су му се и очи и образи.

Задрхта мравица мајка. Бели мрав био је њено дете. Није га се могла одрећи. Зато се обрати племену и рече: — Ако сам ја мрав — зашто се у мога сина сумња?

— На теби је да одлучиш. Ти си једини који би смрт могао да превари. Ако ми ти не помогнеш, ко ће? — пригрли мајка дете чији је живот смрт стезала леденом руком. — Ја немам шта да ти дам... — мајка заћута, а Варалица се замисли.

Сада се мајка замисли жестоко, поћута, па рече: — Не знам, али верујем да ћеш ти спасти моје дете... — Жена заплака и погну главу, а Варалица јој стави руку на раме. — Поћи ћу, али ти ништа не обећавам... — рече.

Шта ако дете није живо? Једва је последње кораке прешао и отворио врата. У соби је све било исто: стискала је мајка дете на груди,

Шта ако дете није живо? Једва је последње кораке прешао и отворио врата. У соби је све било исто: стискала је мајка дете на груди, победнички се кезила Смрт. — А, ту си! — рече Смрт, угледавши Варалицу. — Није успело, значи?

Досети се Варалица, притрча и кану кап воде на дететове очи: оно прогледа, другу кап му кану на усне: насмеши се дете, трећа му груди додирну и оно поче да дише спокојно и дубоко. — Она ће остати наказа за сва времена!

— Не дам је! Не дам! — викало је дете, својим телом бранећи птицу, све док сељак с мотком није устукнуо. Људи од запрепашћења нису могли да дођу к себи, кад

Станковић, Борисав - КОШТАНА

МАГДА (полази ка капији): Који? МАРКО Млад, млад! МАГДА Слатко моје дете, сећа се оно даде своје! Уз песму, свирку, улазе Коштана, Стојан, Салче, Гркљан, и остали.

(Грлећи Магду): Ово је моја друга мајка, њезино сам млеко сисао. МАГДА (разнежено): Слатко моје дете, како ми оно све зна. (Раздрагано Коштани): Певај, кћери! Певај, и баба има бакшиша.

Ти знаш да сам га ја дојила, па да ми је он као друго моје дете. Знаш колико сам те служила па ми никада реч не рече а камо ли да се наљути.

Она је за све крива. Е, за ту реч баш ти оволико хвала! Она, још кад Коштан беше мала, дете... И она онако малу учи је да игра и пева. И научи је! Сад, ето, ради ње, сви ћемо да изгинемо.

Руку, ногу да ти целивам! Још није она за мужа! Млада је, капка, дете, тек на свет прогледало... Ох, аман, газдо! Неће она више да пева! АРСА Жива више — не! Мртва може!

Слуза не помага! (Клече до ње и диже јој уплакану главу.) Слушај, батка шта ће да ти збори: Батка дете неје. Батка је млого видеја, млого преко своју главу префрљија. (Показује на земљу.) Одавде, Коштан, по тамо — нема!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

1913. БАЛАДА ''Кажи ми, дете, што си се покрио Земљом и травом? Зар ти хладно није?'' ''Не, мати. Овде тако топло ми је Ко да уз наше огњиште

15 Тај свет је глуп и слеп је сасвим, И сваког дана је гори, О теби, моје лепо дете, Рђаво суди и збори. Тај свет је глуп и слеп је сасвим, Не зна те добро јоште; Он не зна како слатко гори Твој

Но не, таке усне, таки Сјај чаробни ока твога, Тако слатко дете није Дело жара песничкога. Василиске и вампире, И аждаје, чуда стара, Те зле звери баснословне, То песничка

57 Ноћ хуји, дажда лева, Јесењи ветар веје; Где је сад моје сиротно, Плашљиво дете, где је? На прозору је видим Њене собице саму; Сузним очима зури У ноћ и пусту таму.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Кад је Вукашин обукао његово одело, изгледао је као кепец према џину. Али тај џин био је безазлено поверљив као дете и способан за изванредно нежна осећања.

Сиромаси момци моле Марка да их спасе беде невиђене. И он пође. С њиме је и Милош, и војвода Јанко, и Момчило, и дете Грујица, и Реља Шестокрили.

Милош је једва померио калпак, војвода Јанко га дигао до колена, Момчило више колена, дете Грујица до појаса, Реља Шестокрили до „белог грла“, а Марко га најбоље подигао, али га није на главу метнуо.

Хајдучка песма помиње као борце не само мушкарце него и жене, па чак и децу. Такво једно јуначко дете је нејаки Стеван, који је био довољно храбар да украде ножеве, али није био довољно снажан да њима лако пресече везе

пресече везе на рукама свога оца Грујице Новаковића, кога су Турци свезали: Ал' детету невоља голема: ножи тешки, а дете нејако, једва ноже довуче до бабе, оберучке једва подигнуо, па повуче ноже по конопцу, те пресече на руку

Писну дете кано гуја љута: „Јао бабо, посеко ти руку!“ А беседи Новаковић Груја: „А не бој се, Стево, чедо моје! Крв не иде из

Неке стајаће речи су особина песничког језика: господар (м. муж), бабо (м. отац), љуба (м. жена), чедо (м. дете), двори или кула (м. кућа), дојка (м.

нећака; ал' беседе сестре Секулине: „Ујко Јанко, немерено благо, ти не води Секулу нећака, Секула је јошт нејако дете, да Секула не изгуби главу: Секула је јединац у мајке“.

“ Пита њега војевода Јанко: „Слатко дете, Секула нећаче, можеш ли ми ране преболети?“ „Ујко Јанко, немерено благо, не могу ти ране преболети; већ кад мени

Догнаше се Авали планини: угледа их Ђерзелез Алија, па је слуге своје сазивао: „Слуге моје, затвор'дете врата на кулама и на капијама!

Ал’ га, браћо, погубити нећу, јер је Ива дете неразумно, већ га оћу жива уватити; а у Ђурђа млого кажу блага: за њ ћу узет шест товара блага“.

Од јунака да би погинуо, не би мени ни по јада било, већ од добра коња Иванова!“ Ал’ је Иван дете неразумно, он се сабљом не маша Турчина, неће њему да одсече главу, веће ради да увати жива, да га води баби за

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

дуга сата Двадесет четири госта Можете скинути с врата Само једног Увек натраг зовете Када одлази Ваше рођено дете Сваког дана Ма колико био дугачак Човек у срцу чува Један потајни зрачак Да ће и сам Бити негде далеко Када

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Да видите матер, која је без бриге и без иједне муке на свијет дете недознано породила, а сад ето, од муке стреле ме пронузују!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

познатије, оне матроне што носе лагиране папуче и свилене чарапе са црвеним петама, оне што кажу да га воле као своје дете, оне га не само слободније гледају него се и зауставе и разговарају с њим; а кад се праштају, не може човек да сачека

— Дође си други земан; заступи други ред и адет — говорила би му Јевда. — Тражи си, дете, прилику спроти теб’; а наше старовремско — беше веће!... Што да те турају у новине?!

Та да те турају у новине и да те чете по махале и по чаршије?! Зашто, Мане, дете моје? У зêм да пропаднем, оди срам и резилак! Жива ти ја! Узми си, доведи си дом невесту! Погле кол’ки човек стаде!

Бранила се од тих многих и свакојаких мисли. — Леле тугооо! Истин’ рекоше који казаше: „Да не дава Господ на дете што му мајка помисли!“ Ете и с мен’ и Манчу ми алис та си је саг работа! Може да и неће бидне баш тако лошо! Доне!

Доне! Доне, мори! Доне, несрећо селска! — викну Јевда и зовну измећарку. — Што искаш, стринке? — Поскочи, дете, до чорбаџи-Тасу и рекни: „Вика те стринка Јевда; искочила, рекни, голема работа! Ама брго, рекни, да дођеш!...

— Што ти требам? — Позва’ те, бата-Таско, имам си, ете, голему муку да ти рекнем... Оно моје брљиво дете... Манча де... искам да га женим, а он се, ете, рита како магаре кад си неће самарицу на грбину...

Он си пâ ћути. А домакица ми Персида, кад виде што ће искочи једно тепање, рече: „Неће си, вика, дете турцке путине; иска штифлетне а-ла-франга да му, ете, купиш!“ — Што бре, ешеку?

“ — Ти што му напраји? запита’ га па ја. — „Та што да му чиним? једно ми је дете, знаш како је! Купи му штифлетне а-ла-франга...

На сопче му катанац, а њега га дом нема „Причекни си малко, рече ми жена, ће дође дете...“ „А за тој па да ми је!“ реко’ гу ја, та си узе једно сикирче: „Зар ће сам трговачки суд та да не смем, па иска и

Ела, Персо, викну си ја домакицу ми. Ела овамке да си видиш работу оди тој твоје „дете“! Нов адет да видиш! Саг младожење, ете, спремају бошчалуке, а девојке јок!... Каква је ово вера, викам?

— Лелее, тугоо! — узвикну Јевда сва преплашена. — Црна Персо, што ти се оди дете напраји! А Митанча — што напраји? — Ешек! Што ће праји?

Тој ли је ред?!... А татко што да праји?! Узе си на брата дете, рече: „Сотирче ће ми је по саг син и наследник!“ ’Оће да га узне за ортака, — ама још неје у теј године!...