Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Кад за пољем пуним црне детелине Почеше влашићи да бледе и слазе, Мртво лишће поче да пада на стазе, И као црн уздах да изби из тмине.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
ЗА МАРИЈЕ МАГДАЛЕНЕ Царе Душане, тражим помиловање за жене каменоване, за њине саучеснице, помрчине ноћи, за мирис детелине и грање где су пале опијене као препелице и шљуке, за њине животе презрене, за, неудостојене самилости, љубавне
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Отац му даје корисна упутства и неопходна обавештења. Зец мора пазити шта једе; може се надути од детелине, нарочито ако је луцерка матора и натопљена кишом. Зечеви сматрају да људи слабо виде и чују, да трче споро и трапаво.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
рука подавијена испод груди, а друга обухватила, вероватно у самртним мукама, струк траве, где је и беличаста главица детелине, коју ветар њише. Иако је мучно, неко унутарње љубопитство гони да се ма и летимично погледа.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Отрчао бих негде у гору, Појео бих јој чак И кору! ДИЊЕ Из детелине ледене, сиње виркају лубенице и с њима диње; затегла Морава, предзору, т уста, па дињи брашном посута уста; три је
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Дува преко коренитих кукуруза, преко танких конопаља, преко кластих јечмова! Преко пшенице белице, преко зелене детелине!... Дува ветар! дува ветар! Дува преко медведа, преко јелена, преко срна, преко куријака, преко лисица, преко зечева!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
„Ако, газдарице, ако!“ насмејао се. Заболеле су је и речи и смех, па је загњурила виле у навиљак детелине, у „газдарице“, у смех, и, да би се одморила, дуго је остала непомична.
Ветар, као да се дотад плашио сунца, брзнуо се по кукурузима. Две су сенке нестале у закланим и прегорелим струковима детелине. Она је стајала осећајући ветар и вече. Ветар је узбуђивао, а вече плашило. Морам вечерас. Сада.
„Заједно ћемо“, није га погледала: био јој је туђ и мрзак. Тромо је пошла, узела навиљак детелине и једна га принела пласту. Дуго је осматрала кукурузе, па се бацила на сено и промукло викнула: „Дођи да се одморимо.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
на мужи, на врелу, Не кидајући с уста мешину једа Прокључалу мишицу ти белу Ја сам читао, као у паници, зелену ливаду детелине, ван себе да набавим ти Одлакшања-Среће, Све је ипак - да л' проклетством у мени!