Употреба речи деца у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Изгледаше као чета дивљих Авара, с том једном разликом што у нашој гомили не беше ниједног ратника. Старци, жене, деца — из такога се друштва састојао наш табор, који се и на најмањи шум, као јато дивљих тица, дизао да прне.

Сигурно је мислио: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо — а шта добисмо!... Браћа наша и деца наша у крв запливаше да из ње изваде потомству своме најдрагоценију бисер-шкољку — па...

Ах, господине, нас заборавите! Грехота је оних се сећати о којима бог бригу води, а сирочад су деца божја... Марта Станојевића“.

— Видиш, сине, то ми беше веран друг и искрен пријатељ, и он је умро! Љуба му је удовица, а јадна деца сирочад!... Сирота деца!... Ја не могу гледати да се пород мога брата и сустрадалника од немила до недрага потуца.

Љуба му је удовица, а јадна деца сирочад!... Сирота деца!... Ја не могу гледати да се пород мога брата и сустрадалника од немила до недрага потуца.

Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и

„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!... Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. „У сиротиње нема новаца!

По ћошковима се виђаху деца. Седе жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко

А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...

— Јест, добри учитељу, тако је! Онај који нема брата, са целим се светом братими... Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... Учитељу пођоше сузе на очи: — Али, једнога ми узеше...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

” — „Не говори више о том,” — пришапће му мајстор — „јер видиш да ти се деца смеју; а да знаш како говориш, и сам би се себи смејао”.

” Онда је деца вежу концем за ногу, пак је хране и с њом се играју; а кад јој понарасту крила, украде се и одлети с концем на нози.

” Наравоученије И ово је против зла обикновенија, буди у пићу, буди у каквом му драго злу делу. Зато нека деца ови стих Овидијев добро науче и нек се боље њим ползују: „принципиис обста, серо медицина паратур, цум мала пер лонгас

Све о вами зависи. Ако ви будете поштене, вредне, благонаравне и просвештене, и ваша ће деца бити, ако им само ви будете богиње мудрости, како сте им и рожденија.

У ову погрешку имући људи и господска деца всегда почти падају, зашто их кваре, за свашто што говоре хвалећи их не исправљајући.

119 Брат и сестра Човек имао је синчића весма лепа и кћер поружну. Ово двоје, као деца, играјући се једном око огледала, почну се огледати ту.

само на зло не окрене и не употреби, не само што није зло, него добро и полезно, јер је љубоподражаније и жеља успеха. Деца кад се утркују ко ће боље, добро чине; али кад једно подмете другом ногу да ово падне на нос, а да га оно претече,

„За децу” — рећи ће ми ко — „таке ствари пишеш?” Баш и навластито за децу нашу предрагу, зашто сва садашња деца бићеду скоро људи; а ако не почну из детињства разумно мислити после неће моћи.

Бре тукла ме је та жена, бре мучила ме је — исказати вам не могу шта сам ту поднео и претрпио! А кад прирасту деца, зла као им и мати, најпосле сложе се с матером, пак камењем бацајући се на ме, отерају ме од куће.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

’ — Кажем му ја, да од наше нахије до Сокола има 4 сата, до Ужица 7, а до Дрине 8 сати. — ,А где су њине жене и деца?’ упита даље цар. Ја му кажем да су са собом одвели. ,А где су ваше жене и деца?

— ,А где су њине жене и деца?’ упита даље цар. Ја му кажем да су са собом одвели. ,А где су ваше жене и деца?’ питао је даље, и ја одговорим, да наше жене и деца седе код своји’ кућа.

Ја му кажем да су са собом одвели. ,А где су ваше жене и деца?’ питао је даље, и ја одговорим, да наше жене и деца седе код своји’ кућа.

,сместе и осигурају тамо своје жене и децу, пак онда узјашу на своје хатове и на вас ударе, куда ће онда ваше жене и деца?’ На то му нисам ништа умео одговорити, до само слегнем раменима.

— „Е, добро” рекне он, „кад си све учио и све знаш, а ти бар седи и слушај како ова деца читају” — и тако сам ти седио ја за асталом читаву недељу дана, а он ми ништа не казује да читам.

Ту су измешате жене, људи, деца и девојке, и у цркви диже се разговор и ништа се не чује шта свештеник из олтара чита.

Ви видите онај Осат: све су оно готово турске куће и деца; па кад ови моји Срби попију сваки по оку ракије и уђу у турске куће, онда неће се знати ни рз (чест), ни дин, ни

Из наше куће сва чељад и деца поскидали су свој накит, поодрезивале жене са подбрадника и паре ситне, и послали за откуп кнезова, да би се тим

Но кажем ти: не дај ни паре, не остајте под дугом, да ми деца просе”. — Међутим и ја се усудим и одем у Ваљево. Сакријем се у једну екмеџиницу, пошаљем пандура Глишу Павића, нашега

Моја мати, јошт четири наше жене, сестра и сва деца ударе у запевку и плач. Кажемо им да ћуте, но свака своје што боље има да спрема у торбе, да се бега у шуму, а да се

које смо онда добро знали, и ђадија̓у да све главне људе и оне који су у аустријском рату војевали исеку, да сама деца остану итд.

И већ неколико нахија, као: Гружа, Крушевачка и Жупа и друге нахије, немаду ни човека жива у себи но саме жене и деца, а људе све које на коље, које извешали. И то ће истином сутра гроф предати цару. Које ме г.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Кад му, ваљда, додија мука, а он ти заокупи ћурке тући, оне опет њега... Деца ударила у алакање и у смех, да се поизврћу. И Сима се стаде смејати.

Е баш су ђаволи! Ухватили учитељевог ћурана, набили му рогу, па ти се ту дигао читав урнебес! — Ђаволи деца! — рече Ђура, осмехну се и махну руком. — Кад ево ти учитеља, па удри! Стоји писка јадне деце! — Гад!

— под смеваху се други ономе... Еле, за часак ти пуче тај глас по селу. Људи и жене и деца ваздан су говорили о роги и газда-Раки и смејали се. Сима је тај дан попио више части него ка некој слави.

Кад беше насред воде, док дете поче да се церека; не смеје се као остала деца, него некако сасвим извраћено: »Наша глава! ха, ха! Наша глава! ха, ха, ха!

Па и капетаница и деда Максимова — све ти је то некако уљудно и у свом реду. Па и деца му се владају некако господски — истина су мало несташна. Један му је син већ поодавна у Београду; учи гимназију.

А и да је — он прасаца сад има. Ту баш пре неки дан опрасила му се крмача. — А би ли ваљало једно јаренце? Деца воле јариће... — Та оно воле, него, опет, опет — и то некако није лепо... Али ви̓ш, ви овде немате близу дућана.

— Ја ни од кога не узимам ништа... Него већ... — Понеси, понеси деци, господине! — гракнуше остали. — Деца су, нека им засладе каву...

Ти мислиш оно је моја?... Хеј, мој куме! Узловић — Узловић! Виш, ту ми се попео!... — и показује прстом у теме. — А деца, куме? — Те, деца — моја деца?... Није свет решето!

Хеј, мој куме! Узловић — Узловић! Виш, ту ми се попео!... — и показује прстом у теме. — А деца, куме? — Те, деца — моја деца?... Није свет решето!

Узловић — Узловић! Виш, ту ми се попео!... — и показује прстом у теме. — А деца, куме? — Те, деца — моја деца?... Није свет решето!

Онамо за другим столом плачу и кмече деца, церека се некако женскиње и халачу солдати... Еле на све стране жагор, вика, лупа, свирка, певанија — само бруји!...

Сиромах Радан сав позеленио од муке. Жена му и деца као потучени... Поче се продавати — махом све купује Узловић, сељаци и лицитирају и не лицитирају; жао и њима човека.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Па какви родитељи опака и деца. И данас ми срце заигра кад видим како се младеж баца камена с рамена, рве и скаче...

Радост, жалост, зло, добро — делили су заједнички. Пазили се они, па им се и деца пазила. Иван је имао три цина и једну кћер, Алекса само четири сина.

Нико више није могао раскварти намеру његову. То оста као у камен урезано... Отац, мати, браћа, деца, Јелица... све је на своме месту, али нада свима је смрт Лазарева...

Све то беху људи часни и поштени, све то беху деца добра и ваљана. — А је ли?... Да ниси имао каквих гостију ово дана? — Нисам. — Да ти нису Турци долазили? — Нису.

, итд. За разговором дође шала, за шалом игра... Ови горски вуци играху се као деца или као мали мачићи. Њихова мрка лица посташе ведра и весела као небо...

У глави му је врило као у лонцу... Тишина наста, разговор пресече, само се још деца чула... Ћутао је, премишљајући црне мисли... Већ се и ноћ спусти... Он диже главу и рече: — Вечерајте, децо.

— Е, баш се радујем!... Знаш, богу хвала, ми се пазимо од детињства. Одавно сам на то мислио, гледећи како деца расту!... — Ваљда је и бог тако рекао... — Рекао је, рекао...

— Па ја бих убио себе кад не бих убио Лазара!... Па оног Ивана!... Ја не знам, али ови су наши деца кад веле: „Опростити му треба!...” Коме?... Зар зликовцу?... Па ти му твојим опроштајем дајеш права да и даље зло чини!

Иван се диже на ноге, па се укочи. Један тренутак сви беху окамењени, али одмах затим жена и деца ударише у вриску и запевку. И све се ућута... — Мислио сам — рече он прилазећи Ивану — каквом смрћу да те уморим...

Станко се окрете Ивану: — Ето, ја сам душевнији од тебе! Мени нису криви ни они други твоји синови, ни жене, ни деца. Мени си крив ти и твој Лазар... Ја ћу на вама искалити!... Кад чу Лазарево име, Иван прену. — А где је Лазар?

Јелица је с њим одрасла и никад им нико речи не рече!... Шта су се пута играли сватова док бише деца, па нико да је главе окренуо!... Шта им је сад?!... Па се наљути на укућане, почев од оца па до снахе Маре.

— Ама, седите! — викао је Алекса. — Хвала!... Није време весељу. Свршили смо оно што је бог рекао!... Нека су деца жива и здрава! А и веселили смо се много за данашње дане!... Лаку ноћ!... И стадоше се поздрављати...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Дођу градска деца са веселим плеском, Драже га, и јашу, и засипљу песком, И бију га својим пушкама од зова. Док он мирно гледа на

Све за сунцем као народи што селе, Иду деца путем куд су прошли стари, С невидљивом звездом у оку што жари, С њином страшном речи наврх усне вреле.

Ваше громке химне не чуше нам пути: Немо убијају деца старе хорде. Поломисте више колевки, о срама! Него херојима отвористе ракâ.

Знаће да је само она земља светла Где никад још није пала суза срама; Где су деца на мач име оца метла Што живи у химни и у молитвама.

отаџбина само оно куда Наш зној падне где је крв очева пала; И плод благословен рађа само груда Где су мач захрђан деца ископала.

ПРОРОЦИ Пред селом се јавио пророк из неке друге земље. Око њега су се окупила деца, пси и кокоши. Сеоска луда био је при томе дочеку, и потрчао у село да јави долазак пророка.

Али је у селу био већ један пророк који је изгледао лепше, и којег су разумевала и деца и животиње. Сеоска будала је тада предложио да се саставе два пророка као два петла који треба да се боре пред светом.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

али сам се опет, грчевито и весело копрцајући се, предавао њој, покривао се њом и увијао у њу, као оно што голишава деца скачу у хладан кревет и живо са узвицима увијају се у покривач. Не знам у чему сам провео то послеподне.

А знам, опет, кад је умро мој чича с којим је бабо ортачки радио и кога је јако волео. Моја стрина, мати, својте, ми деца — удри кукај, плачи, запевај, стоји нас вриска, а мој бабо ништа, ама баш ни сузе да пусти, ни „ух!” да рече.

Трговци завирују у вреће и пипају јагњад. Новак пандур дере се и одређује где ће ко да притера кола. Деца краду трешње. Сретен ћата иде с добошарем по вароши и чита да се забрањује пуштати свиње по улицама.

Њих троје се погдешто хотимично склоне да се деца провеселе и људи сербез напуше духана. Ђеда је био... био... као ћу вам казати? Знате; стар човек — готово дете!

Облачи стајаћу рубу радним даном. Ни главе не обрће да види шта раде деца, и због ње је Јованкино дете и упало у кречану. Ниједне јетрве није оставила да јој не издене име.

ресторацијом транспарент и на њему стоји: Еіѕбахн беі бріллантер Белеуцхтунг, Ентрéе сéпарéе19 и гурају се деца и људи с клискама.

Поред нас сваки час протрчавају деца с оним чегртаљкама у рукама и људима од хартије, који, кад их повучеш за конац, шире руке и ноге и климају главом.

улицом: „Гледај га, завртила му памет Швабица”, и моја мати, црвених очију, која своје сопствене снахе не разуме, и деца мојих сестара и браће која се либе доћи мени откако сам довео њу у кућу, и њено вечно осећање усамљености, јер је нико

Моја мати просто обучена и старачки смешећи се — та ја сам уз њу, моје сестре, моја браћа, па деца, па моји будући болесници у пеленгирима, с раздрљеним рутавим прсима.

да то чине деца од десет година, било би разумљиво, овако је гадно. Они, знаш, туре на очи наочаре од жице, подвежу свиленим крпама и

Отворим га. Ти знаш како сестре пишу. Цело писмо био сам ја. Писала ми је како ме непрестано помињу, како деца непрестано питају кад ћу ја доћи, како су ме се сви зажелели, и како им се чини да већ неће доживети тај срећни час

Моје је ножеве искухала моја баба Мага, те њима сад љушти кромпире и пори рибу. С мојим микроскопом играју се деца, гледају бухе. Све јаче системе позабацивали су којекуда, веле да се на њих ништа не види.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Но, ништа, ништа; шта је, ту је! Могло је бити и горе! — извињава господин попа своје овчице. — Хе, хе... деца... врагови. Шта знате!? Џак бува, хе, хе!

Све су то најбрже разнела и разгласила по селу она деца са звонаре. Кад је вечерња свршена, учитељ се нашао с поп-Спиром у порти црквеној и представио му се: — Петар

и извињавали се бог зна како због деце им, која имају, хвала богу, шта да једу код куће, али која су, говораху они, деца к’о деца, безобразна, па сваки дан досађују господин-попи, а попа их извињава па вели: »Ех, није него још нешто!

се бог зна како због деце им, која имају, хвала богу, шта да једу код куће, али која су, говораху они, деца к’о деца, безобразна, па сваки дан досађују господин-попи, а попа их извињава па вели: »Ех, није него још нешто!

Врло су га често секирала деца из комшилука кад изађе на сокак, тако да се обично морала и сама госпоја Сида умешати и заузети за њ.

!« А деца се правдају и беде једно друго. — Ту и силне кокошке са својим петлом, једним дугачким грлатим клипаном, који је са

За шеширом жућкасто ковиље; расцветало се на сунцу па покрило и умотало сав шешир. Сва деца умивена и очешљања, а косица им намазана зејтином.

Сва деца умивена и очешљања, а косица им намазана зејтином. Све на њима чисто, а често и ново, па и деца добила неки свечани, недељни изглед, па и самима им нешто необично; некако су ограничени, не смеју да се рву, да се

Гост је седео на клупи у порти под једним орахом, на који су сеоска деца увек тако жељно погледала, али га је Аркадија чувао као очи у глави, и разговарао са старим учитељем, који га је

— Та, шта је то?! Та, шта сте почеле к’о деца! — Та, ето — вели госпоја Перса — дошле јој лутке к’о обично, одавно нису... — Јуцо!

Дошло је доба »свињских даћа« (такозвани »диснотора«). Кољу се свиње, спрема се украс оџаку. Деца се радују бешикама од које ће гајде направити, а старији кожурици и свима већ оним ђаконијама које се обично добијају

Те још какви смо пајташи а пријатељи били, и то још откад! Још од прве латинске! Та заједно смо, к’о деца, с катихетом »вертеп« носили; ја продуцир’о »цара Валтазара«, а он »Перу из Старога села Кера«.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— На попа, сина, по глави — пуп! — И рукама је показивао како ће га каменом ударити. И заиста, попова сина деца у игри каменом ударила, те овај од тога умро.

Тако, кад би му у чаршији деца изненада пришла и бацајући у њ већ употребљене жигице, почела да вичу: — Жижа, жижа!

Онда се зна шта се у тим приликама ради. Дâ се отров да га добровољно попије. Али, шта ће с децом. Да су деца сирота, онда би их узео деда, отац њен, да их чува. Али толика имања, богаства.

XИИ ЦОПА Од њега су се деца највише бојала. А он би баш на њих ишао да им се плази, и да се онако у дугој кошуљи, с торбом, штаповима,

! — и радујући се како ће се тад сва деца разбећи, остављајући му своје комађе хлеба што су јели. И увек би се вукао тако упрљан, мастан и плазећи се сваком.

у устима, у дугачкој колији и са такође дугачким штапом иде све уза зидове пипајући испред себе штапом и вичући: — Е, деца, деца!

у дугачкој колији и са такође дугачким штапом иде све уза зидове пипајући испред себе штапом и вичући: — Е, деца, деца!

Но тада би обично по неки стар, душеван Турчин изашао и почео уплашено да их утишава, моли: — Не бре, деца, не бре, синови, не тако! И за вас и за нас није то добро...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

и не; али ипак упола је задовољан; хоће и он мало времена да дозна начисто како Белкић стоји, јер Љуби много Белкићева деца — има их шесторо — бригу задају. Белкић преслуша жену и кћер. Овима се Љуба свима допада.

— А зашто да га питате, кад ви ’оћете? — Знате, он је богат, а нема деце, па ће временом моја деца све његово наследити. — Ја сам задовољан и са тим што сад фрајла има.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

кукавица, најнижи, најбеднији човек, људина једна здрава и снажна, која допушта да се око њега муче ова бедна и нејака деца, плачу ови јадни старци.

Рано, госпођо, остао без оца, сами видите: како данашња деца то не признају, а она гуја уме фино да се вије око њега.

На крововима је лежао хладан покривач белога снега, а по улицама врвели су људи, жене и деца под чијим је ситним, убрзаним и пажљивим корацима шкрипело јасно цичећи.

Африка

Тада се седа Вуијевљева коса накостреши од срџбе и он ларма к'о наљућена деца. Читави потопи воде сливају се из пумпи.

Са њима су жене на асурама, ликова окренутих увис и стегнутих песница. Рекло би се: какав египатски цртеж. Једино деца, голишаве малише, сјајно–црне атлете, мазна и насмејана, пузе између њих, и заспе често са једном ножицом заборављеном

Мати и деца су једно јединство, отац је само вечита чежња да се споји са њима. До шест ујутру под мојом собом страховита ларма

Како се не узбудити онда тим! Стегнутог срца, као деца у ноћи, ја осећам скоро нелагодност од овог џиновства у природи.

Око бедара имају кратку плаву тканину коју саме израђују, од чвршће материје — ишарану једино мирним пругама. Деца носе проплетене између ногу и око паса црвене ђердане. Људи не прабацују више ништа преко рамена.

Било је ваздан неправилних, угластих дворишта, где су се велики и деца излежавали или кретали слабо осветљени огњевима.

Рекох да су ми жена, деца, краве, пси, козе, отац, мати, браћа, кров итд. итд. врло добро и да сам срећан што је тако и код њега.

од ових он има четири жетве на годину. Најчешће земљу раде сасвим мала деца, толико је она плодна и тако је лако обрађивати. Када сабере све жетве, црни сељак напушта земљу за дуги низ година.

Сладуњаво и иронично насмешен, жмиркајући, гледа ме како сликам са његове терасе. Око њега врзмају се жене, деца и коњи. Силазим одмах да га поздравим.

Његова породица ретко кад да једе окупљена. Већ шестогодишња деца, кад огладне, траже сама шта ће појести: у муљу пецају рибице, прождирући их живе; лове пољске пацове и пеку их над

Онда опет сви играју у исти мах, вртећи се свако за себе; чак и деца — падају у занос али не греше покрете. Жена коју додирујем за раме, чинећи се да је случајно, наслања се потпуно на

Тај фетиш наређује да се иде жени да би се од ње имала деца која ће унети нове снаге у заједнички дух. Као идење жени, тај фетиш наређује и људождерство којим се апсорбује дух

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Сто форинта. Докса си о теос! Треба да течим под мојом старостум. Имам 8 О ја нерећан! Слава Богу! деца... Пи! Што ми речи оно нотарош за неко лос? Оћим да узмим за моја Катица.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Све те приче о загробном животу само су прича, да се плаше деца. То је да се бабе лакше исплачу. Људи се множе као и мишеви, и голубови, којих увек има.

„Петре! Ајде! Ајде! Вриме је! Триба устати. Знаш да ће Павла да воде!“ Она је говорила, као што размажена деца говоре. Њен муж је, међутим, чкиљио, зевао, тако да га она поче, за кошуљу, да вуче.

„Ана ће да ти каже, сердце! Ти знаш да је та твоја Росија далеко, а да су у мене ситна деца. Али, ја сам, да се иде. Ако имаш чврсту надежду да се треба дохватити Росије, ја ћу поћи.

И тако умирем сваки дан овде, од страха, да ми Ђурђе неког не убије! Пиши ти тамо, у Бечу, да сви ми идемо, и деца, и ја, и Ђурђе. Ја сам за то да се иде. Таква сам. Куд пут води са мном, питаш? Куд хоћеш!

Живот му је био постао мрзак. Ето ту се ова прича наставља. Трифунова деца била су разбуђена рано, умивена – али нису плакала.

то јутро изишао у капију, да изљуби своју децу, па их је мазио и уверавао да ће и он поћи, за њима, у другим колима. Деца су га грлила у смеху и нису ни сањала да их вара.

Из кућерака су, за хусарима, истрчавала деца, гола, голуждрава, боса, али и безбројна, као што челе излећу, из челињака.

У мислима, ма где се они налазили, Исаковичи су проводили час, два, сваки дан, у Махали, или у Хртковцима. Деца су се тамо, по кућама, звала, и крстила, именом Исаковича.

Тај час је само њима припадао. Ни деца нису пуштана родитељима, кад седну за каву. Трифун и госпожа Кумрија хтели су, тако, да, бар једном дневно, припадају

Ако је то природно, почела би да мрзи природу. Она је желела да та деца дођу на свет, у нежном, љубавном, загрљају, уз љубавно гукање Трифуново, уз песму.

Нероткиња, весела, безбрижна. Сем тога, завидела јој је и на томе што су је њена деца – Кумријина деца – волела више, ваљда, него своју мајку.

Нероткиња, весела, безбрижна. Сем тога, завидела јој је и на томе што су је њена деца – Кумријина деца – волела више, ваљда, него своју мајку.

Теодосије - ЖИТИЈА

“ Пришавши ка часноме гробу свога преподобног оца, у ноћи насамо рече му: — Ево сви ми, народ твој и деца твоја коју ти је дао Бог, у твојој цркви сабрани чекамо твоје отачаске дарове.

А други, када му се ругаху деца јелинска, заповеди медведу да дође из пустиње и да их све удави, да би се устрашили њихови родитељи кад ово виде, и да

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Старији и јачи баве се најтежим земљорадничким и сточарским пословима; старци и деца раде лакше послове. Ономе који има способност за трговину може старешина одобрити да се њоме бави.

Задруге се непрекидно деле или распадају; инокосне породице се множе. У почетку су једино деца војвода и трговаца, нарочито посрбљених Цинцара, добивала више образовање.

У почетку су једино деца војвода и трговаца, нарочито посрбљених Цинцара, добивала више образовање. Доцније се деца инокосних породица, више него задружних, све више и више образују и постају чиновници у новој држави.

Главна храна су им предања о Косову и о српској немањићкој држави, и ова предања знају чак и жене и деца. Сви су прожети мишљу ослобођења српске земље од туђинског јарма — свега „што је наше од старине било“, како песма

Породични надимци су код њих чешћи него по другим динарским областима. Сви, и жене и људи, па чак и деца, имају надимке којима се указује више на њихове моралне или умне него на телесне особине.

Када сам 1898. године први пут био у Солуну, причали су ми стари трговци чија су деца постала Бугари, да су они долазили око 1870. год.

У селу су обично само старци који живе од новца што га шаљу печалбари, затим деца испод десет година и жене. Пошто сврше свакодневне домаће послове, који нису велики, жене проводе остало време у

Али је још сигурнији знак њихових интелектуалних особина, што су им деца врло бистра. Учитељи који су били по разним областима централног типа једногласно тврде да нису видели интелигентније

Менталитет ових поисламљених веома изненађује: њихове жене и њихова деца још увек долазе и траже лека у Бигорском манастиру.

Превлађују српски типови, тако да је немогућно разликовати поисламљене од православних Мијака. Жене и деца знају само српски, а људи још и Турски и арбанашки.

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Мала ала, у сукњици на фалту, за вечеру поједе острво Малту. И уопште, деца из те мафије прождрљива су из географије. ЗАШТО АЖДАЈА ПЛАЧЕ Аждаја горко плаче јер вређају њено аждајче.

Школа им је дошла до гуше, тамо им деца уче да пуше! И кино их све више квари јер приказује љубавне ствари. А како их препустит’ улици, гдје је одгој

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

СПАСОЈЕ: Та идите, молим вас; лудост, као да смо деца... којешта... откуд то може бити? РИНА: И ја не могу да верујем.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Хтео сам да кажем мами да сам га видео. Они су се као деца играли на неком сада напуштеном салашу и мислим да га је волела, али нисам био баш сасвим сигуран да је то био он и

- Ништа више? - Ништа. Она је, ипак, само дете. - Жене никада нису деца, запамти то! - издигао се на клупи, а ја сам то схватио као знак да жели да пођемо. - Идем на плажу! - рекох.

Жене! Атаман ме је гледао као што је Хилари морао гледати падине Хималаја кад се попео до врха. Жене никада нису деца! - говорио је тај поглед.

Кога још интересују животиње, деца и старци? Она то каже тако убедљиво да губим поверење у себе. Људи лако губе поверење у себе, иако и то није важно.

Желео сам да будем го. Желео сам да слушам само ветар. Рашида ме је посматрала напрегнуто, онако као што вас деца посматрају кад желе да цео, и без остатака, упамте ваш лик.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Та код тебе увек добро иде. — Фала богу, јесам. Имао сам ноћас и лађара доста у меани, само та врашка деца даме слушају, већ све од посла измичу.

када је каква важна ствар, онда господар Софра држи са госпођом Соком „совјет”, и то у парадној соби, и ту онда деца не смеју се врсти, знају већ да се о нечем великом ради.

Но, манимо се већ тога, почнимо други разговор. Шта ти деца раде? — Сви су здрави. Баш данас се са женом разговарам, шта ћемо са децом, девојке већ расту, дорашћују.

Кад се испеваше, домаћин дâ знак да се деца даље, а мати то све изреди. Осташе њих тројица и госпођа Сока. Он је волео када она до њега седи, па макар колико И

моје движимо и недвижимо имјеније остаје мојој супруги Софији Кирић на уживленије до смрти, а после њене смрти нека се деца на равно деле”. Онда још није било пароброда ни железница, а опасност велика сувим путовати.

Купио је и за Шамику детиње пољске хаљине, „куртку” и тако даље, као што господска деца у Пољској носе. Па је онда купио од једног руског златара лепо сребрно кандило светом Николи, које ће висити у цркви

Газдовство велико, а нема ко ће као досад управљати, нема Софри саветника, искреног пријатеља. Деца не разумеју. Вратив се с пута, Шамика плаче, јадикује, иде матери на гроб. Све је бадава, одлетела је птица.

Моји су дани избројани, а ти што имаш чини зарана, јер знаш како кажу: „Додна женидба, деца сирочад”. Дакле, опет ти кажем, не оклевај, спреми се. Јеси л ме разумео? — Јесам. — Дакле, кад ћеш полазити?

Но није дуго трајало опет се врате, да виде шта деца раде. у сали се игра котиљон. Предводи Шамика. Игра котиљон и Пера; добар играч.

Неће ићи ни Шамика. Настао је пост. Шамика иде у Ш. Сваке недеље је по двапут онде. Стари Полачек види да се деца радо гледају, па се са сином договара шта ће бити од целе те ствари.

Пера на коњу до добошара, жене и деца око њих, па кад је добошар своје извикао, онда опет Пера виче, дере се: „Није истина, неће се продавати!

Лопов магистрат, лопов Профит!” Жене и деца смеју се, па иду за њима као на комедију. Добошар иде у други сокак, и Пера за њим на коњу, па како добошар извикне,

Црњански, Милош - Сеобе 1

НИШТА Ушли су у Печуј тако разбарушени, неопрани, мокри, и побеснели, да су се деца расплакала, а жене које беху истрчале, пред куће, да их виде, разбежале вриштећи, у комшилук.

Русија му се чињаше као једна велика, непрегледна, зелена пољана, по којој ће јахати. Деца му побољеваху – млађа је имала неке чиреве – а он цео такав, подбуо, тежак, као буре, постајао је лак као перце,

Ови живи за које се бринуо, ова жена, а још више деца коју је волео, премештаху се сваки час, из пролећа, у јесен, из лета, у зиму, из весеља, у плач, из дана, у ноћ.

Нису га се тицала управо ни та његова деца, коју је хтео да му натовари на врат. И он му то и рече. Што се тиче снахе, и она је Аранђелу Исаковичу била сад

И зар та деца, болесна и уплакана, и та жена, увече помало и напита, треба да буде оно на чему завиди, као и на ожиљцима рана, на

Ни за тренутак није се сетио брата, ни за тренутак не изиђоше му пред очи њена деца. Био је сам, у некој пријатној, високој хладовини. Ни најмање није мешао себе са братом.

Замишљао га је, хтео је да га замисли крај ове жене, али узалуд; није био ту. Чак и та деца за коју је знао да су ту, негде, иза зида, па плачу и дрече, буде се у мраку и дозивају матер, као да нису постојала.

Посматрајући их, учинише јој се блесава и туђа. За све време њу деца и не приметише. Висеће шарене крпе, решетка на прозору, а особито заложена пећ са својим црвеним пожаром, привлачиле

чинило му се као да већ неколико дана пада нека киша, којој нема краја, у којој се сливају са њега не само жена и деца, већ и бивши његов живот и све што је видео.

у памћењу, него се једнако мешало са успоменама на разна места у којима је живео са женом и у којима му се родише деца. А све то било је тако бесмислено, овако, издалека.

А све то било је тако бесмислено, овако, издалека. Као нека сенка пратили су га та жена, која му беше досадила, и та деца, што су била његова, али увек негде у даљини.

пријатеља потражи Вука Исаковича у Енгелштату, у војсци, јер се ни на каква писма не јавља, па да му каже да су му деца здрава, као и брат, а да му је жена, госпожа Дафина, умрла.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

У ЊОЈ 169 ПОЛОЖАЈ И УЛОГЕ У ЗАДРУЗИ 172 ДИСТРИБУЦИЈА МОЋИ У ЗАДРУЗИ 175 ПОЛОЖАЈ ДЕТЕТА У ПОРОДИЦИ 179 РОДИТЕЉИ И ДЕЦА 183 ВРШИОЦИ И ОБЛИЦИ ТРАДИЦИЈСКЕ СОЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ 184 ПОРОДИЦА 185 ОБЛИЦИ СОЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ 189 ИВ ДЕО ДВА МОДЕЛА

На Ђурђевдан ујутру, супрузи којима се не дају деца „ваља се“ да имају полни однос па ће, верују у Гружи, ускоро и они имати деце.

принципу имитативне магије, изазвати промену у даљем рађању деце, односно да ће се убудуће уместо женске рађати мушка деца. У Црној Гори „када се дјевојка роди, ваља они дан главње на огањ преврнути, да се за дјевојком роди дјетић“.

Што је посебно интересантно и симптоматично, од та три обичаја „који су од утицаја да се рађају женска деца“, када их боље размотримо, два од њих су, заправо, чини које би ваљало избећи, јер постоји опасност да се роди женско!

ствари је упозорење да младој, када улази у младожењину кућу, „пакосни људи“ могу ставити иглу испод прага „да јој сва деца буду женска“.

већ споменути табу којим се забрањује да млада има у венчаној хаљини какву иглу, јер ће јој се иначе рађати женска деца.

наведени „обичај“ заправо је веровање да „ако би се измерили на кантар момак и девојка који се узимају, сва би им деца била женска“. То веровање, такође, ништа не казује да ли се овај поступак упражњава или, напротив, избегава.

У нашем народу, као и код других, врло је јака жеља да се добију деца, док се спречавање зачећа сматра великим грехом.

И само у тим случајевима родитељи пожеле или да им се деца рађају ређе, или да им се више не рађају никако“ (истицање додато).

Ово ритуално купање значи: „Као што се иверје ласно одвојило од стубова, тако да се лако одвоје (роде) деца од жене.

време свадбе „ваља се“ да неко од укућана прислушкује испод прозора када се младенци сведу, да се не би рађала глува деца.

народу постоје многа веровања о томе какве ће особине имати дете рођено у одређени дан у недељи, у одређени час итд. Деца рођена преступне године, верује се у Бољевцу, не живе дуго.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

иза брегова и таласа богоугоднице земље наше, ван домашаја немањићког сунца и његова сјаја, да му се одузму и жена и деца - без њиног пристанка или са пристанком.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

А онда се игранке лагано повукоше са улица и тргова у напуштене виле и гимнастичке дворане. И када смо ми, деца хладног рата, заиграли свој први аргентински танго »Љубомору«, још су се могли видети гипсани анђели на таваницама

разбијачи и хазардери, лажови и сањалице, победници и увређени, разневши једном заувек своје успехе и поразе. Деца победе.

То је Хелен. Пат. Меги. Лу. А ово је мали Пјер. Мала Жоржет. Мали Том. Мала Пат. Мала Хелен. Мала Меги. И њихова деца ме гледају такође кроз двоглед изврнут наопачке. Богзна шта им је све напричао о нама. Можда да једемо малу децу?

Богзна колико се дуго нисам играо шуге, а последњих година не примећујем да се деца по парковима играју те дивне игре, некада тако омиљене у мојој земљи. Данас деца имају толико ствари за игру!

Данас деца имају толико ствари за игру! Читава једна индустрија труди се да их снабде предметима помоћу којих ће избећи досаду.

сећам и њихове помирености, њихову слабост памтим, и то како се више нису усуђивали да наставе игру, побеђени већ као деца.

Млади човек држи растворене новине у рукама; млада жена пуши и клати ногом. Али њихова деца! Људи, нећете ми веровати — њихова деца се заједно играју!

Али њихова деца! Људи, нећете ми веровати — њихова деца се заједно играју! Њих двоје се клацкају на клацкалици, спуштају низ тобоган, мењају се за сличице на којима су

кафана покрај пута, где планински потоци окрећу ражњеве, додавали су нам печену јагњетину, а на Иван-планини сеоска деца су нам трчећи уз бок кола продавала шљиве у малим корпама од храстове коре.

пребојен уљаном бојом за подове, и плавичаста таваница — али унутра су неке непознате, туђе ствари и нечија друга деца... Мириси туђих јела.

Онда би наишли зечеви. Улетали су равно у мрежу и копрцали се у њој, кмечећи као деца. Претрчавали смо тај комад поља са срцем у грлу и хватали их онако копрцаве за стражње ноге, а затим затварали у

Чак ни на лутрији. Нигде ништа. Мислим да ју је то најзад дотукло. Ту старицу у Бачкој, којој су се деца рађала у воловским колима док су лутали тражећи земљу.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

- Приход „љубов“. - Расход „својевољство, сваки час нове аљине, мазање“. Приход „деца“. Расход „бабица, колевка, апотека, неспавање, дојкиња“. - Приход „помоћница живота“.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

детињства није предуслов настајања оваквих дела; најзад, у дечју књижевност сигурно не цпадају ствари које пишу сама деца.

Попут одраслих, и деца уживају у лошим песмама и безвредним романима; разлика је једино у томе што се она могу навести и на читање вреднијих

не дају онај скоро начелни отпор који многи одрасли показују при сваком случајном сусрету са озбиљном уметношћу. Деца су, и иначе, вођена и усмеравана при сваком кораку у животу, она сама ни о чему не одлучују, па је и разговор о

Чињеница је да постоје добро написане књиге које и деца могу читати. Позабавимо ли се тим књигама, можемо уочити црте по којима се издвајају од дела сразмерно тешких за децу.

Но, ни ту ништа није једном за свагда дато. Поједина озбиљна дела, као што рекох, с временом бивају прозирнија, док деца интелектуално напредују, па су и ту могућа неочекивана приближавања.

Изабел Јан вели да дечји писац треба да говори о детињству, из детињства, тако снажно и тако јасно, да га и деца могу разумети.

” Свакако је добро што деца нису упућена искључиво на дечје књиге; али без њих, то јест без неких од њих, сигурно би била сиромашнија.

Има поступака које деца не могу да прихвате — а то су баш они поступци који су несагласни са основном замисли изворног дечјег писца.

„Извесно је да деца — до младићског доба у сваком случају — разумеју лоше, или уопште не разумеју, апстрактне идеје.

Дечји свет је свет без Бога. То је запазио и најбољи савремени дечји песник наш, Радовић: „Деца живе слободно, без бога, без сврхе и циља, слично као старци.

Оваквих би се примера још могло наћи. В Песму-дете прихватила су деца, помогавши јој да се озакони, осамостали. Али, да је и нису прихватила, она би, као висина израза, сигурно постојала,

„пристојном“ мишљењу; у дечјој песми она је, такорећи нешто што се само од себе укључује у тобоже логичну причу. Деца не уживају у својој наивности, поготово не онако чежњиво као одрасли посматрачи наивних манифестација у говору,

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Ј. С. П ЛИЦА: ЖУТИЛОВ, бивши некада нотарош НАНЧИКА, његова супруга МИЛЧИКА, ЕДЕН — њина деца ШАНДОР ЛЕПРШИЋ, млади стихотворац ГОСПОЂА ЗЕЛЕНИЋКА, његова ујна ШЕРБУЛИЋ, банкротирати трговац СМРДИЋ,

СМРДИЋ: Право су имали. НАНЧИКА: Ја чујем да је на више места то учињено. ЛЕПРШИЋ: А ми? докле ћемо трпити да нам деца буду Пиште и Јаноши?

СМРДИЋ: Богме, он се добро покрпи. ШЕРБУЛИЋ: Кад га пре три године истераше из службе, малне скапа од глади; жена и деца рђаво одевени. А сад, јесте ли видили како се носе? 6.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Најзад се дошло до школа где су се могли свештеници и учитељи образовати, и српска деца могла су на свом језику и у својој школи спремати се за више студије.

Тешко и несносно чинило им се да деца знају правилно читати и писати и боље од њих појати; зато су волели добронадеждну младеж у прво незнање повратити,

Умро је око 1748. и после смрти оставио је удовицу и четворо мале деце. Мати умре наскоро, око 1752, а деца се растуре по породици. Мали Димитрије допадне једном тетку.

Он тврди да се народ не може подићи до просвете док жена остаје »у простоти и варварству«. Он хоће да женска деца уче не само читање и писање но и историју, географију и логику, да могу разумно и правилно судити, да науче моралну

реда и тражи да се манастири претворе у школе, где би се за свештенички и учитељски позив васпитавала сирота народна деца.

и као уман човек који је јасно увиђао да од млађих нараштаја зависи сва будућност народа, и као несрећан отац чија су деца рано поумирала и који је своју велику родитељску љубав пренео на сву српску децу.

). У педагошком и васпитном правцу су његови преводи са француског: Васпитање у Америци од Е. Лабулеја (1863), Оцеви и деца у XИX веку од Е. Легувеа (И—ИИ, 1872—1873), Емило деветнаестог века од А. Ескироса (1872), Морална историја жена од Е.

Из Тургењева се само за једну годину, 1869, преводе три романа, Дим, Дан пре, Оцеви и деца. Из Гогоља су Ревизор и Тарас Буљба преведени 1870, а Мртве душе 1872.

У Мостару су изишле две свеске његова Малога позоришта, у којима су четири комада у једном чину: Под старост и Наша деца (1903) и Грех за грех и Под облацима (1905).

Сремац, Стеван - ПРОЗА

»Како, како — имађаше обичај рећи кад хоће да изврши операцију — како са здрављем; како жена, деца, како пазар?« — »Па, пазари се, пазари; крај с крајем, ех, таљига се, таљига!« одговори мајстор или бакалин.

Ред је, дакле, дошао на Београд да га подвргне анализи и анатомском ножу свом. Још је рано. Деца се по школском дворишту јуре.

И деца улазе задовољно у село, све два по два, певајући ону песму која не знам како се почиње, али знам да се пева како удавач

Било је врло умиљато. Док је још мање било, свуда је ишло за учитељем. И деца су га волела. Та шта да вам ту причам, кад сви знате како је младост мила: »Док си млад, свакоме си драг«, вели

Накратко, мали »гицан« је био љубимац целог села и целе школе. Деца му дају хлеб и коре од хлеба и проје, а оно трчи за њима.

Саветом и лепом речју надао се да ће више моћи да постигне. Децу је волео, а деца њега. Васпитање, а не крута дисциплина, то му је била девиза.

Да је срећа да и у Турчину сматрате свога брата, а ви се тучете; комшијска деца, синови једног истог напаћеног народа — па се тучете!

Шта? Јогуните се! Одмах! Деца се погледаше својим безазленим и мирољубивим очима. Чисто човек не би веровао да су то оне исте очи које су малочас

Пошто сврши суд, а он да знак и Пуји и деци: — Пујо, удари у меденицу, нек’ се искупе деца. ’Ај’те, децо, у школу! И Пуја убриса нос па узе звонити, а деца улазе једно по једно, и за њима, напослетку, уђе

’Ај’те, децо, у школу! И Пуја убриса нос па узе звонити, а деца улазе једно по једно, и за њима, напослетку, уђе учитељ у школу.

И Пуја убриса нос па узе звонити, а деца улазе једно по једно, и за њима, напослетку, уђе учитељ у школу. Деца поседаше у скамије, а Максим се прошета једно дваред-три испред деце, тако достојанствено да се писцу чини најзгодније

Таман су се деца умирила, а учитељ запита: — Шта је данас, који дан? — Среда, господине! — повикаше сви. — Мир! Један нека говори.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Боже, Боже, до неба ти фала! Ето амо иду деца мала, Тек што мајка од сисе одбила, И пустила из својега крила, Па већ, брате, таки соколићи, Већ се учи бити

“ Тако деца лепо моле, А слуша и маја, Ложи ватру, спрема таву И масла и јаја. Али шкрипе кујни врата: Ко ли и отвара?

Али шкрипе кујни врата: Ко ли и отвара? Уђе неко: — „Добар вече!“ — То је баба Мара. Тек је деца опазише, — Та само и гледај! — Склепташе је: „Баба-Маро, Де нам приповедај!

Гвоздензуба и вештица, Они дечи изелица, А сувише ти псоглава, Па и узе грдна страва; Од стрâ им се коса диже — Деца једно другом ближе.

Страшни Боже, ал' кроз тмину Да л' то огањ амо сину? И гле опет, само преко, А баш није ни далеко. И деца су за час тили Пред вратима једним били; Чудна врата та бејаху, Ма леп мирис пропуштаху. 'Ајд'мо, ајд'мо!

' И унутра улегоше — Но да видиш среће лоше! Обоје се скаменише А од чуда што спазише, Од стра им се коса диже — Деца једно другом ближе.

И тако ти пропаде Кајганица јадна, И деца је осташе И жељна и гладна, Јера није кокица Јаја више снела — Ао, бако злосретна, Вода те однела!

Кад из топа тане паде, И деца се њим играју, Тамо-амо котрљају. „Сад је доста, ваља спати, Ти си стража, ајмо спати!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

ручка, за време највеће врелине и жеге, скупе се жене и девојке, и испод великих капија у хладу седе и разговарају се. Деца гологлава, боса, само у кошуљи, обарају каменицама зреле дудиње и трешње које виси преко зидова на улици.

Кад њега спазе сви се покрену, насмеју и узвикну. Деца се одмах скупе око њега и дирају га. Жене, девојке и луди, све се то на њ смеши, зивка га и дира.

и цврчање печених јагањаца; из подрума допире звекет чаша, оканица и точење пића; по дворишту се витлају и преврћу деца; а око кујне, згурени уз зид, начетали се просјаци и остали гладан свет...

То ме је убило! Као што рекох, по комшилуку почеше већ да зуцкају, причају о нама и да нас, иако бесмо још деца, износе зли језици. Да, били смо деца. Али не! Само си ти била дете а не и ја. Ја сам био већ зрео.

Да, били смо деца. Али не! Само си ти била дете а не и ја. Ја сам био већ зрео. Но ти беше право дете. Никад нећу заборавити она наша

И одоше из баште у двориште. Учас почеше долазити и остале из цела комшилука. Жене, девојке, девојчице, деца, све то долажаше, тискаше се око бунара, бираше боља, хладовитија места испод великог дуда и кајсије, који беху одмах

А кад је трезан, ради као црв. Што год му се нареди, он само ради и ћути. Понекад, кад му ми, деца, сувише досадимо дирајући га и витлајући се око њега, бацио би посао, разјурио би нас и онда отишао.

Беше јесење вече. Захладнело је. У кујни пламти велика ватра. Ми смо се, деца, начетили око ње, запретали босе ноге у пепео и печемо кукурузе на жару. У споредној соби лежаше стрина.

Само се чује вика коњара, шкрипа белих корпа што набацане вире из крбала, а између којих се једва виде деца која јашу; у скуту им бошче, за појасом „пиштољче“ од чаури це, а босе им ноге клате се и ударају коње по вратовима.

Свира он, а његов куси пас (кога смо ми, деца, увек јурили, јер нас је уједао кад год смо хтели да се приближимо његовом газди) чучнуо преда њ, дигао главу,

Само што су му преко прага, из дућана, вирила његова прљава деца с комађима хлеба. Чула је да он ту децу сâм пере, облачи и заједно с њима спава у том свом дућанчету...

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

| Пентикостар — књига превесела, Поје Христа спаситеља дела. Деца хлебац у јајца умачу И с јагањци по травици скачу.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

А наша деца песме су моје, тих састанака вечити траг; то се не пише, то се не поје, само што душом пробије зрак. То разумемо само

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају: — У цара Тројана козје уши!

Онда он извади новчић својега негдашњега слуге, па им пружи да му даду мачка. Деца то једва дочекају, па узму новчић а трговцу даду мачка.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Могу, кад не маре за кућу. 3. НИКОЛА, ПРЕЂАШЊИ НИКОЛА: Маго, море, деца тамо мртва гладна. МАГА: Ето, шта ћу да им дам? НИКОЛА: Начини им штогод. Зар оћеш да им ја кувам?

како је пресуђено: Она жена, прво, није добра, која по кући једва оди, мрзи ју чисто говорити; куд пође, ту седне. Деца су јој нечиста, кућа неуређена, пуно свуда ђубрета. НИКОЛА: Еј, моја Маго!

Но, чекајте! Док су ови гледали како ће разум спасти, скупе се од сви страна докторова деца, који за своје суштествовање само њему имају благодарити.

Шта мислиш? Знаш, од баште никакве вајде нема, само деца трче и кваре. ДАМЈАН: О бога ти, комшо, како те не мрзи у посао без нужде бацати се, а знаш каква је невоља с

МИЛОШ: И тако постају пајаци. МАРКО: Пак? Пајаци су знаменити људи. Њима се диве простаци; и деца с таковом виком за њима трче, да и сами паметни људи, вниманије своје на њи обраћају.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Види је, види само како гази... Исти бакутин ход! Или је у Струку више на тета Нену? Расту деца због витамина... Да ми је само знати куда ли је наумила? Где ли ће и с ким ли ће? Има ли кога?

Требало је да понесе џемпер! Наћи ће она већ неког да је загреје... Језик прегризо! Што? Данас деца брзо сазревају... Моја је, богами, још право дете... Видећеш ти једног дана своје дете...

Господе! Знате ли оне системе: „Жена ме не разуме! Не слажемо се сексуално. Оставио бих је истог часа да деца нису у питању, али јадна деца, шта су она крива, зар не? Не можеш замислити како ми је?

Не слажемо се сексуално. Оставио бих је истог часа да деца нису у питању, али јадна деца, шта су она крива, зар не? Не можеш замислити како ми је? С тобом се осећам тако младо и тако шашаво ...

што смо ћерке, а не синови, помало нацврцан од зезања на свој рачун: као, није швалер, као, не зна како се праве мушка деца и ти фазони!

свих мука, најзад успе да стекне свој дом, децу и мачку и таман кад мало одахне и седне да пије кофијановић, њена деца морају да почну читаву ствар изпочетка! Таква смо ми, оћу да кажем, земља.

“ Ово поглавље је забрањено за омладину испод тринаест година јер говори у огромним количинама о сексу. — Деца су заиста огромна обавеза!

Уз то, још напуне пун ауто фамилијом, па крену да профуравају друмовима и газе ли, газе! Жене и деца циче од среће, кад патер фамилиас престигне некога или профура кроз црвено светло, а бакуте из гепека само се крсте и

Водите ли ви евиденцију о потрошњи?“ Господе! А затим, део моје збирке класификован под: Деца! „Лану смо дали на балет, енглески, клавир, флауту и тенис.

У њеним годинама ... Мој муж каже: не треба оптерећивати дете, али ја мислим да је боље да одмалена стекне навике. Деца су, знате, данас много интелигентнија него у наше време. Имају навике. То је факат. Због телевизије, разуме се!

Најпре га оставила жена због менталне свирепости (бунцао је у сну бројеве телефона), затим деца, на крају — пријатељи, који су га избегавали као кугу. Тотално ескиважа, кад ти кажем!

Кога да зове? Одједанпут, више нема никога! Жена се преудала, деца пропала од дрога, пријатељи променили бројеве да их не би звао. Кога? Осети се страшно усамљеним.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

У какву земљу да вас поведем? Тражите само, све ћу да дам.“ Жућа и мачак поспано трепћу, велики ловци, малена деца. „Води нас вило — тихо ће Жућа — у бајно царство Великог Зеца.

“ Чудом се чуде неука деца: „Погледај, мама, великог зеца!“ Јежурка Јежић, копљаник славни, спокојно шета, делија права, он се не боји

Како живите са женом драгом, како вас здравље служи, иду ли деца за вашим трагом, јесу ли слична ружи? Како је мама и деда стари, да ли вам стомак уредно вари?

“ Нато ће Боца, честити момак, рећи у један дах: „Добро су деца, деда и стомак ... Тебе је, канда, страх? Пролази мирно, пројезди ата, Јежевић Боци није до рата.

Ноћне шетње све до зоре то је посȏ за мачоре, а сва деца под јорган док не дође дан. Видио сам на Венери мајмун репом памет мери, на мудре се главе цери.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Старија има пет година; рећи ћете ми да ли је лепа. Коса јој је савим светла. — Волите много децу? — Деца су сатисфакција живота. — Нисам вас добро чуо. — Кажем, да су деца једна сатисфакција. Живот не би вредео без њих.

— Волите много децу? — Деца су сатисфакција живота. — Нисам вас добро чуо. — Кажем, да су деца једна сатисфакција. Живот не би вредео без њих. — Сигурно. Је ли на овом острву ловиште?

Оно неколико корачаја идемо том уличицом. Пред сваком кућом седе старице, старци, млађе жене и рибари. Деца претрчавају између њих На једној кући пише: хаза де хуеспедес. Ова је двоспратна и пред њом једна клупа и више столица.

— Али ко вам може бранити да покушате још увек друго шта у животу и у свету! Жена и деца ће вас чекати. — Не верујем да је могуће. Да нисам подузео занат, још бих и могао.

Сваки дан га може потпуно изменити. Синоћ су говорили да би могло доћи до рата. Чак деца у Ескалони... Верујете ли ви то?

Стари су се такође искварили. Родитељи не воле децу као некада а деца чим проходају забораве на родитеље. — Али ви сте задовољни са својим синовима? — О, ја сам сасвим задовољан са њима.

Сада ниједног више не желим. Можда ћу једанпут поћи за неког, чија деца остану сирочад. — Свакако да је страшно то што вам је тако покварило живот. Али ви сте толико млади.

Зашто да живи, шта ће њему да живи! Да би прво јео свог оца, па онда њега његова деца и најзад да цркне. — Ајде, ајде, — рече други. — Претерујеш. Као увек. Зар би се могло живети без деце?

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Отаџбино, мајко моја, Што је тужно лице твоје? Зашто храбра деца твоја Сузом квасе лице своје? Какав бол им мучи груди, И дубоки уздах буди?

Зашто храбра деца твоја Сузом квасе лице своје? Какав бол им мучи груди, И дубоки уздах буди? „Моја деца сузе лију, Јер их душман мучи стари, Душмански им крвцу пију: Турци, Немци и Маџари, Што слободан свуда није, Зато

заблеје бели јањци Кроз долине наше мирне; Од мирисног благог јутра Док се сунце још не смири То ће цвеће брати деца, Миле сеје и пастири. И песма ће да се хори, И фрулице слатка јека, И косе ће да се вију Под венцима кукурека.

усред ове трке, Задовољно суче рашчешљане брке; Па скупио децу и грожђе им даје, А песме се хоре — и веселе траје, А деца се мала облизују само — Та деца смо, деца — а шта друго знамо!

рашчешљане брке; Па скупио децу и грожђе им даје, А песме се хоре — и веселе траје, А деца се мала облизују само — Та деца смо, деца — а шта друго знамо! ЈЕСЕН К'о горда царица и бајна, са снопом златнога класја, На пољу јесен стоји.

брке; Па скупио децу и грожђе им даје, А песме се хоре — и веселе траје, А деца се мала облизују само — Та деца смо, деца — а шта друго знамо! ЈЕСЕН К'о горда царица и бајна, са снопом златнога класја, На пољу јесен стоји.

лепо На рајску лиснату воћу, па златне јабуке једе; А доле, на цветном поду, у белом и чистом руву, Још многа некаква деца јабуке једу и седе.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Међу чобанима подземља живим: куле су овде високе и војске многе и драго камење зелено и деца белозуба жарко у прса мајке своје љубе. Сва царства су иста и сунца, и вид без сунца.

И деца ће наша у дугим песмама причати о почетку овог племена поштујућ бегунце и богове који пређоше реку. ГЛАС ПОД КАМЕНО

целоноћне на Букуљи гневни сабор и бесне свађе братске неко тражи на зајам соли со која мисли со која боли и деца дижу бивољу главу у небеса крене удар по читавој крајини прво један па други и мртви се јаве на вест бодру велика је

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

САРКА: Па добро, пријатељ-Агатоне, зар наши закони признају ванбрачну децу? Ја знам да су ванбрачна деца онако нешто узгредно... онако, како да кажем... као кад је човеку пробушен џеп па уз пут испадне пара.

АГАТОН: У старо, срећно време ванбрачна су деца сматрана као незаконита. САРКА: Па зар су сад законита, побогу, брате?

!... ПРОКА: Видите ли ви, људи, како нас овај човек завитлава и игра са нама као да смо ми деца. Не дозвољавам да се спрдаш с нама. (Осталима.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Траилу заиграше мускули на вилицама, шмркну кроз нос, и стави руку на груди: — А не, не, жива ми деца... Ах, фирија дракулуј! — шкрипну зубима, онда се изви изнад шатора и повика: — Јанкуљ, Живуљ!

Пред зору наиђе нека магла и захладне. Сељанке и деца истрчавају на пут. — Пожурите, децо, пожурите — виче једна стара жена. — Бог вас благословио!

Тамо се гине... Најзад, ако се мора, а мора се, мора... Отаџбина, деца, жене... робље. Да, да... — ако је судбина, од ње се не може умаћи. А грозно грува, пуцњи се сустижу и ваздух дрхти...

Уз пут наилазимо на збегове. Сигурно су из околине Шапца. Старци као да се скаменили, жене машу главом и уздишу, а деца истрчавају на друм и весело нас посматрају. Саопштава вођа одељења да је рудни дешњак пао, те је четврти топ заостао.

Сакупљају се они у мале групице и са притајеном зебњом разговарају... А из села журно беже старци, жене и деца. Усплахирена изгледа, претрнула од страха, напушта нејач своја огњишта и целокупну имовину, да би само сачувала голи

И онда ваде бомбе. Фронт се усталаса и тада траже помоћ артиљерије. Отприлике исто онако као када деца загаламе, па се мајка појави са штапом у руци. — Ах, када ли ћемо једанпут изићи из ове пусте равнице!

иду кола напоредо са топовима, или се умећу у колону, што отежава наше кретање. Деца се узбунила, а у једним колима плаче један малишан. — Куда идете тако? — питају војници.

Командант нареди да се сва кола сатерају са стране пута, да би артиљерија прошла. А пут узан, те жене вичу, а деца почеше да плачу. Али наређење мора да се изврши јер, ако овако потраје, загушићемо се на друму.

Звездана и мрачна ноћ. Дебела слана покрила поља као снег. Челик се охладио, па се прсти просто лепе. Деца плачу од зиме и грче се уз своје мајке.

Али ко има срца да претура кола пуна деце. Зато послужиоци обично на рукама заносе кола, да не би деца попадала. Људи су изнемогли и поспани, коњи већ преморени... Око поноћи дуну неки ветар и поче киша.

На станичну ограду попела се деца, а кроз разређене летве чак и неки пас промолио главу. Из последњег вагона изиђоше неколико официра и два ђака

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Тек тада опази чобане, који га пажљиво посматраху. Он подиже главу и махну руком на њих: — Еј, море... одите овамо! Деца се згледаше; понеко се засмеја гласно, заклонивши главу за леђа другарева. — Има ли који ђак међу вама? — Еве...

— Има ли који ђак међу вама? — Еве... овај, пружише деца прст на једнога. — Оди, ђаче, овамо; оди, ја сам учитељ. Деца се зачудише.

— Има ли који ђак међу вама? — Еве... овај, пружише деца прст на једнога. — Оди, ђаче, овамо; оди, ја сам учитељ. Деца се зачудише.

досад се уписивало сваке године само по десетину нових ђака, па се нису ни узимала деца из инокосних кућа, а сад нам треба нових педесет. Ево учитељице, видим, па она тражи ђаке...

« мишљаше она, стојећи пред прљавом испрскалом школском таблом, која је некад била сва црна, али су је деца, мокрим крпама, у току дуго година, тако изрибала, да се црнило ви ђаше само по крајевима.

Љубици се учини да се овде не могу деца навићи реду, (а она то хтеде постићи одмах првог дана), па их уведе у школу.

« Деца поискакаше из клупа као јарићи, па се окупише око прозора, а неки беху поумили и да изиђу напоље. У прво време и Љубица

Затим се окрете својим несташцима и строгим тоном врати их на своја места. Деца се уплашише од њеног строгог израза и тона, па се свако укрутило, гледа је право у очи и не трепће.

— Како се зовеш ти, мали, што се једнако обрћеш? запита она једно ђаче, које јој паде у очи као несташно. Сва деца из тога круга, у који је она гледала, стадоше бојажљиво погледати час на њу час једно на друго, чудећи се коме се то

помисли она. — Истина, незгодна је та вечита борба са кметовима и одбором... И деца хоће човека лако да наљуте, али су све то ситне ствари, које не трују човечји живот, не сметају младости да плива у

Истина опа почиње уједно и сама опажати, а то је и Гојко напоменуо, да јој деца почињу бивати све више утегнута и повучена, нестаје са њихових лица оне обичне дечје живости и она почињу личити на

»Како то, мисли она, гледајући на Гојкову децу : бар од њега сам живља и окретнија, а гле како су наша деца!... Зар он са оном његовом пипавом мирноћом може да створи овакав живот... гле како се живо и весело разговарају !

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ Сташе људи, сташе деца, Те слушају рајску песму; Трепетљика не слушала. Благослови божја мајка: “Што слушало, род родило!

“ “Турци вичу на џамији; Пуштај ме, душо, да идем!“ “Нису Турци, већ су вуци; Поспавај, јагње, код мене!“ “Деца вичу испред двора; Пуштај ме, душо, да идем!“ “Нема деце испред двора; Поспавај, јагње, код мене!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

СИМКА: Утопила је живот у оном кориту! ЈЕЛИСАВЕТА: А муж због ње утопио живот у флаши!... Шта и да раде деца из таквих бракова, него да изађу на улицу и да пуцају? СИМКА: Секула је, напротив, диван младић!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Нек се они врте као шарен врт, ко ће нам забранит да волимо смрт. Улице су нам деца и друзи, неће наш стид у чеду да пузи. Није за живот твој поглед охол, него за сласт и сан и бол.

Ко цветићи бели са Месеца рађају се по улици деца. Од смеха мог умире дан, а свакога ког погледам, стиже моја судба, срећа и сан.

Ја сам тада, до такозваног испита зрелости, живео, са матером, у Темишвару, као што су, у оно време, живела варошка деца.

Његова сабља би севнула као муња и ваздух би, после плотуна, замирисао од барута. Ми смо, деца, гледали да се докопамо празних чаура. Тај елегантни официр завршио је као генерал Павелића.

Мени је, са својим брцима, личио на жандарма. КОМЕНТАР УЗ ПЕСМУ „ЈАДРАНУ“ У она времена, буржујска деца, после испита такозване зрелости, бирала су занимања.

“ Знали су унапред да ће до смрти, и они и њихова деца и њихове погрбљене жене, јести поленту. Пролазимо једнако крај стеновитих и голих увала, под кршом Повиља, где има

Брод као да стоји. Онај други љуља се као сенка, недалеко од нашег. Питам рибаре шта им уче, у школи, деца. Али ми они невесело одговарају да рибање прелази са оца на сина и да и на нашем броду има таквих који раде заједно.

Упознао сам село. Не као што га варошка деца знају, него као да сам се у Иланчи родио. Упознао сам и неке стране у сеоском Декамерону.

Кад је огласила мобилизацију, изненада, настала је у целој Европи паника. Оцеви и деца, мужеви и жене, почели су да се траже, очајно, преко телефона. Почела су била и хапшења.

Чашу ову у славу рите! По креветима, у мраку, лежале су сенке. Мужеви, оцеви, браћа, деца у стиду и сраму. Ја пијем у славу смеха Банаћана, који је оштар као колац.

Бићемо укопани до поноћи, чим се раздани моћи ћу да тучем бочном ватром. Играмо се, као деца, рата. Прилази нам затим испитна комисија, са председником генералом Сњарићем, на коњу.

Ја стојим пред кафаном, код моста на Дунаву, и посматрам како младе жене трче за својим мужевима и деца плачу. Двадесет и девету били су преместили из Бечкерека у Коморан, да буде што даље од својих, а што даље и од

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

ЛЕГЕНДА О ГЛУВОНЕМОЈ Данас је прошла покрај мене... Куд год се она макне, крочи, Прате је деца — људи, жене Траже да виде њене очи Где ћуте Божје тајне— Очи дубоке, сјајне Што тако чудно гледе...

Госпођица у школи каже да је данас празник матера и деце — Материце... Данас се, каже, матере везују, а деца добивају поклоне... А моја је мама умрла. Пошла сам на гробље... Знам где је, ишла сам ја често тамо... (Грчи се.

Али Бог је милостив. Он подиже наше мртве у живима. И тако матере налазе изгубљену децу, а деца родитеље... Ајде са мном... волим те као своје рођено дете. Сироче: Идем! Госпођа у црнини. (Милује је.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Чиме сам могао учинити толико зла? — приметим у страху. — Остарио си, а не знаш ни оно што знају и мала деца по улици...

— А где су деца? — упитам. — Која деца? — Па деца о којој говорите? — Та деце нема, разумете ли, али се рачуна због те одлуке

— А где су деца? — упитам. — Која деца? — Па деца о којој говорите? — Та деце нема, разумете ли, али се рачуна због те одлуке скупштинске да та госпођа има

— А где су деца? — упитам. — Која деца? — Па деца о којој говорите? — Та деце нема, разумете ли, али се рачуна због те одлуке скупштинске да та госпођа има два детета,

Он, сиромах, има доста деце, али се ипак држава стара о својим заслужним људима. Његова се мушка деца, знате, врло рђаво уче; и шта се могло друго урадити, већ да се изберу за државне питомце?

овде-онде, како ће он, преко једног свог рођака министра, издејствовати да се у тај завод примају потпуно здрава деца.

све болеснике изнели на носилима; па и њима чисто секнула бољка: лакше им кад помисле на срећу своје миле отаџбине, и деца на сиси изнета, и ода не плачу, већ упиљила своје очице у великог странца као да осећају да се та срећа за њих спрема.

— Докле ћемо се ми овако састајати и напразно разговарати? Стока нам полипса без 'ране, а још мало па ће нам и деца скапавати од глади заједно с нама. Ми морамо изабрати други начин, бољи и паметнији.

Граја и галама као у свакој маси. Узнемирени и луди и жене, а и деца што их мајке носе на леђима, у љуљкама, ударила у цику; узнемирила се некако чак и стока.

Видиш да човек даје штапом знак шта треба радити! — викнуше они што су уз вођу. — Ено врата, ено врата! — вичу деца и показују врата, која су остала на противној страни. — Пссст, мир, децо! — Будитебокснама, шта се чини!

— Да се пробија трњак! — викнуше опет они уз вођа. Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! — вичу деца, па и многи луди из позадине. — Ето пута, ето пута! — ругају се гневно они уз вођа.

Најзад, мало ко да нема трн у руци, или да није огребан по лицу. Људи јуначки трпе, жене проклињу час кад су пошле, а деца, као деца, наравно, плачу, јер не појме како ће се богато наградити та мука и бол.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Из авлије те угледају голуждрава деца па, и не питајући те, ето ти целе гомиле. Једни се пењу на орах, други на караманку, трећи на ивовачу, шећерлију или

Гледаш је тако, гледаш, па тек угледаш на широким ракљама камен, што су га деца забацила млатећи крушке. Таман се добро загледаш, кад — а одоздо, кроз лишће чујеш: туп — туп — туп, па тек; цврц по

на земљу и разбија се; веће парче полети низ брдо, где га чекају халапљиве прасеће њушке, а за мање трче и грабе се деца. Ветрић пирне још јаче, а око тебе почињу падати ораси, крушке, јабуке...

А ти си све пробао, од свега окусио, па си сад сит и задовољан; ветрић те успављује, зелено лишће склања те од сунца, деца полако шапућу и ти си већ склопио очи...

Па још кад се појаве деца... Пи—ха—а!... ух, чисто ме језа... А да ли ће? — Хоће, што да неће!... И други се жене, па имају деце...

Једном се скупила деца око њега, па га запиткују и слушају његове приче, док тек један дечак устаде па рече: — А што тебе, чича, мрзе

Затим се полако окрете и оде својој кући. Од тада су и деца пазила шта пред њим говоре. И ја сам доста пута проводио са чича Пером целе часове; мислио сам после тих састанака

»По Богу, браћо, шта је то ?« питам их зачуђен. — »Ето, сад смо сви једнаки, јер смо сви деца његова...« Крстим се од чуда и хвалим Бога! Навише, дубровачком улицом.

Зар баш сад, кад они долазе... зар баш овај воз!... То је оно, што сам ја навалио као луд: дођи, па дођи! Требају ми деца за нову годину.« »А ако случајно нису пошли овим возом? А депеша !...

— Ујаа! ... разлеже се његов сипљив заморен глас, и одједном почеше звона устављати. Свршено је! Деца трче низ степенице, да прва објаве име покојниково, а звонари се погледаше и седоше уморни пред полуокругло окно, с

Марко баци конопац, оде на окно, подупре лице шакама и затресе се сав јако, грчевито... Деца одзвонише лепо, заменише и Марка.

А мајка баш тада увек гледа некако послено забринуто... Деца су као и неке животиње; ко им нуди више љубави, она се уз њега привијају.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Е, ето, то је народно одушевљење кад гомила виче, а не зна зашто виче. МЛАДЕН (наставља): Вичу људи, вичу деца, виче народ, вичу пандури, сви вичу.

А њини узели другу музику па иду кроз варош и пред Јелисијевим дућаном упалили буре од катрана па се искупио свет и деца те прескачу ватру.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Он према њима као отац, а они опет према њему као деца. — Какви сакати и наказни појмови, помислио би често тада Срета у себи; као и да није било Деведесет треће и Четрдесет

скикнуо; Макевија клисар пали прангије место Максе фамулуса, који је и сам постао заменик у одбору за лимунацију; деца се џавељају, јуре по колу и унутра и напоље, или се греју око запаљених буради.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Ја, ја... Било је свега. — Деца су крива. Никад се ни на једног од њих он није испизмио; Оно, јесте... деца нису крива што су жива.

Ја, ја... Било је свега. — Деца су крива. Никад се ни на једног од њих он није испизмио; Оно, јесте... деца нису крива што су жива. — Бог убио, лопто, ко те измислио!

И продужи стари професор низ улицу, Деца, крај лопте у центру, утонуше у ћутање, Само је ветар пиркао у танку фрулицу, У неком врту, на крају неке путање.

Њихове су посете врло ретке, Са њима се виђамо о празницима. Кад дођу, деца могу да се склоне Иза куће, у хлад старих трешања.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

нисам дао Копрену, ни бурму, ни аздију, као Старински јунаци, по чему ћеш мене Поменути када стигне удес зао И запиште деца и заплачу жене. Сад на разбојишту лежи леш до леша. Племићи и себри. Лежи страшна смеша.

земља има сетан мирис дуња Што месецима у прозору стоје; И све да буде тужно, све да буде Као да свуда јече болна деца, Растапају се чежње као груде, И све кроз сутон пригушено јеца; Па кад на мене падну усне твоје, Да зајецамо и ми,

Неко их стеже, а не видим ко је. Јаук и писка свуда око мене. У редовима црним кврге стоје, У њима пиште деца, људи, жене. Неко их мучи, а не знају ко је. Јаук и писка свуда око мене. Стежи, о стежи, невидљива сило!

Удри, и мучи, и притежи јаче, — Ал, докле редом деца, људи, жене, Плачу и пиште, бедни, покрај мене, И ропски клече пред скривеним створем, Врх писке, клетве, и вапаја

мене стрчи зарђала џида, А њему, сваког часа, нога клеца, И зато што смо старинскога вида Ругају нам се раскалашна деца. Нека их, Госпо. Нама није криво. Нека им и то задовољство дамо. И ћутаћемо. Што бих доказив̓о?

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Има их четири. Све једна другу сустигле. Отац и мати били су још сељаци, али, пошто се обогатише, њихна деца, особито те кћери, брзо изишле на глас.

Убрзо се горе у соби испуни раф од донесених лимунова и протокала. Деца су доле, у кујни, од Магде добивала колаче и црвена јаја.

И као што се надала, целога тога дана не остаде мирна. Сваки час су отуда дотрчавали и улазили овамо код ње, чак и деца. Али то је било добро.

раздани, пошто сунце увелико огреја, одозго почеше да се чују свирачи, и већ овамо код њих да се виђају махалска деца како испред свирача јуре, и кад, сигурно на тај глас свирке, из комшилука, тобож због воде са њиховог бунара, почеше

куће, одмах преко баште, где је сада ограда била изваљена, да би се могло у њу комотно ићи, једнако су дотрчавала деца, слушкиње, једнако се тамо вукле хаљине, јастуци, јоргани, колије, јер ће се ноћас тамо сва деца носити да спавају...

једнако су дотрчавала деца, слушкиње, једнако се тамо вукле хаљине, јастуци, јоргани, колије, јер ће се ноћас тамо сва деца носити да спавају...

Око ње, по поду, била су поређана деца, мала, још на сиси, коју матере нису могле, због честог дојења, код својих кућа оставити, већ су сва била овде

Не знају шта ће од среће. Онако стари, падају пред њом и као деца захваљују јој на том њеном силаску међ њих. Испијају из њених руку највеће бокале на искап. Сада су сви своји.

XXXИИИ И ништа се не деси. Још мање смрт да дође. Чак почеше деца долазити и рађати се. Али каква деца, какав пород!

XXXИИИ И ништа се не деси. Још мање смрт да дође. Чак почеше деца долазити и рађати се. Али каква деца, какав пород! Једини син, првенац, што је имао неке снаге, јачине, док су сва остала била све блеђа, подбулија.

Софка чу како слуга тамо за њим затвори капију, врати се она полако у кујну, која већ беше осветљена од огња, што га деца рашчаркала и већ се начетила око њега, па онако сањива, дрљава, посута концима и праменовима вуне и памука од спаваћих

После у једном џезвету пристави кафу а у другом поче да греје ракију. Деца, знајући да им неће дати од тога што кува, почеше отварати ковчег до зида.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

О СВРШЕТКУ 89 ЈЕСЕН НА ТЕРАСИ 91 МІЅЕРЕРЕ 92 СЕВЕРНА НОЋ 95 ЗАБОРАВ 98 ПОТРЕС 100 МИ, ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ, ДЕЦА ОВОГА СТОЛЕЋА 102 НЕМИР МРТВИХ 104 ГОДИНЕ 107 НА КАМЕНОЈ КЛУПИ 108 ЈЕСЕЊА СВЕЧАНОСТ 110 КРОНИЧНА СТАРОСТ 112 ИИ 114 НА

АЛИЛУЈА Били смо деца, и на трошној клупи, У старој порти, испод кестенова, Побожно, када Мај и нада пупи, Слушасмо тихо, на помолу

Ја ипак видим из мртвачких кола Невине људе, и крај злобе њине; Осећам снагу целог светског бола, Знам да су деца земље и прашине. Умиру зраци, природна лепота.

Видим малу парализу, — Знак последњи грознице живота. МИ, ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ, ДЕЦА ОВОГА СТОЛЕЋА И после ручка тако много јêла И пића стоји на столу.

Осетићемо мирис љубичица Старих, и љубав, и наду пролећа, Па ма и млада а увела лица, — Ми, по милости божјој, деца овога столећа.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Дијалошке пословице нису ретка појава (— Што чине деца? — Што виде од оца?; Пошто би се Марко потурчио? — За инат; Ко ти је извадио око? — Брат. — Зато је тако дубоко).

Такве су нарочито зарицалице, песмице грубе садржине, којима се деца условно заричу да не проговоре — и разбрајалице.

Ја скраја! Ја с краја! — Ја се мучим и носим, а деца крааду, крааду! — какоће матора кокош кад снесе јаје, а на то петао кукуриче: То није лепо! — Како реку!

— Ни оца да кара, ни мајке да сјетује (сироче). — За својима ране поред срца, а за децом посред срца. — Деца једу дивљаке, а старима зуби трну. — Туђа мајка зла свекрва. — Свекрва — свекрива.

— Мајчина љубав, дјетиње весеље. — Над мајком нема пријатеља. — И била мати, и мила мати. — Рђавој мајци деца пасторци. — Брат брата над јаму води, али у јаму не меће. — Тко не љуби свога брата, оног туђа бију врата.

— Док смо живи, хоћемо. — А како ће ваша деца? — Нек’ се она брину. 3 Питао хаџи-Мују Кара-Мустафа: — Кажи ми, хаџија, дика ти, може ли Влах у рај уљести?

2 (Шашољећи дете руком по глави): Ова гаша род родила Све трњине и глогиње, Деца брала, па покрала. 3 (Узимајући детету прсте десне руке, почињући од палца): Овај вели: „Ајде, ајде!

Турит гуји под камен. КИШИ (да пада) 1 Падај, падај, кишице, Да нам буде пшенице: Да се деца хране! 2 (да престане) Престај, престај, кишице, Мајка ти се мољаше, На камену стојаше, Два детета дојаше; Једном

Један од њих буде војвода, а друга двојица улаци. Остала деца поређају се у један ред. Војвода и улаци удаље се од остале деце за двадесет до тридесет корака.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

” Онда он извади онај новчић својега негдашњега слуге, па им пружи да му даду мачка. Деца то једва дочекају, па узму новчић а трговцу даду мачка.

Идући тако задуго деца су просипала за собом помало пепела. Кад их отац доведе усред шуме, рече им: „Седите овде мало, сад ће тата доћи.

Кад их отац доведе усред шуме, рече им: „Седите овде мало, сад ће тата доћи.” Деца седну, и он се тако украде од њих и отиде кући, а деца чекајући онде оца огладне, и кад буде пред ноћ, она се по

” Деца седну, и он се тако украде од њих и отиде кући, а деца чекајући онде оца огладне, и кад буде пред ноћ, она се по пепелу врате натраг кући; али кад дођу тамо, не смедну одмах

” А деца онда кроз пенџер: „Ево нас мајко!” па утрче унутра. Кад их запитају како су дошли, мушкарац каже управо да су дошли по

” па утрче унутра. Кад их запитају како су дошли, мушкарац каже управо да су дошли по пепелу. Кад деца по том вечерају и легну спавати, жена опет навали на човека да их сутрадан одмах води опет, а она ће пепео сакрити.

по том вечерају и легну спавати, жена опет навали на човека да их сутрадан одмах води опет, а она ће пепео сакрити. Деца то чују опет, па кад ујутру рано устану, не нашавши пепела накупе мекиња у џепове, па кад их отац опет поведе у

тикву пође као на воду рекавши деци да седе код ватре, а он ће сад доћи, и тако се од њих украде и отиде кући, а деца остану сама у планини.

рекавши деци да седе код ватре, а он ће сад доћи, и тако се од њих украде и отиде кући, а деца остану сама у планини. Деца су дуго седила код ватре и чекала оца, а кад виде да њега нема, а ноћ се прикучи, она пођу по мекињама кући, кад тамо,

да њега нема, а ноћ се прикучи, она пођу по мекињама кући, кад тамо, а то некаке зверке наишле те мекиње све појеле. Деца кад то виде, бризну плакати па се врате к ватри.

некаки Чивути, па кад опазе ватру, дођу к деци па их запитају шта раде онде, и имају ли још кога онде, а пошто им деца приповеде све шта је и како је, реку им Чивути да иду с њима и да ће им у њих добро бити.

кога онде, а пошто им деца приповеде све шта је и како је, реку им Чивути да иду с њима и да ће им у њих добро бити. Деца пристану на то и пођу с | Чивутима, и Чивути их одведу својој кући.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

„Не бивајте деца умом, него са пакошћу детињајте, а умом будите савршени,“ (И Кор. 14, 20) и верујем у Сина Божијег наћи ћете живот

времена много владавине његове, пошто је 37 година у моћи и снази непобедиво и неповређено сачувано са свих страна, и деца негова благородна била су подигнута у благоверности и чистоти.

9, 35) и „ако не будете као деца незлобиви, нећете ући у царство небеско“. (Мт. 18, 3) И опет: „Блажени су ништи Духом, јер је таквих царство небеско“.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

А деца да ми дипломирају, да раде неки писмен посо, ко људи, па да се друже синтеле генцијом! МИЛЕ (пробуди се): Ја се о

Асталчина уза зид, около клупе, а за асталом ташта и таст, шураци, трудне свастике, трудне снаје, зетови, њина деца, пашенози, браћа, јетрве, сеоски поштар! А и за просјака има места и хране!

Наточи ми још једну. Реп на крста, све четри увис, мозак на отаву! А децу друштву на терет! ИКОНИЈА: Откуд му деца кад је неожењен, шта причаш! МИЛЕ: Говорим у глобалу! ИКОНИЈА: Са содом? МИЛЕ: Бесоде.

Фалила си га, не знам ни сама, у звезде! ГОСПАВА: Све то споља изгледа фино, даме, господа, деца вуковци, за пример! Даме, могу да замислим! Ноге могу да носе на пошишивање, бркати младежи, физиономије коњске!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

млада Циганка, с Васкиним очима ЈЕДАН ДЕЧКО ЦИГАНИ, СВИРАЧИ: варошки (с ћеманима) и сеоски (зурлаши, бубњари) ДЕЦА, СЛУГЕ, ПРИЈАТЕЉИ Догађа се у Врању, осамдесетих и деведесетих година прошлог века.

Јеси здрава? ВЕЛА Јесам, тато. ЈОВЧА Како деца? ВЕЛА Здрава су. ЈОВЧА Како онај твој? ВЕЛА Па ти, тато, најбоље знаш какав је...

ЈОВЧА Ако је коме жао нека иде одавде. МАРИЈА Сви су твоји. Па немој тако. Деца су ти како они тако и Васка. И не само њој да доносиш, само њу да китиш, а ове друге и не гледаш, па се бојим да,

МАРИЈА Не кажем ништа. Само није лепо. Ако мени нису сви једно, нисам им мати, теби су сви једно. Сви су твоја деца.

одговара и гледа ме попреко. И поред њега, и деца нам се искварише. Ето моја, рођена, већ велика деца, синови и ћерке, више се друже, више воле њега него ма кога.

одговара и гледа ме попреко. И поред њега, и деца нам се искварише. Ето моја, рођена, већ велика деца, синови и ћерке, више се друже, више воле њега него ма кога.

ВЛАДИКА (гледа за њима, Јовчи): И срећан си, Јовча. Сва ти деца добра, и синови, и снахе. ЈОВЧА (с досадом): Деца добра, ама им матере не ваљаше, те их отерах. А и ову бих...

ВЛАДИКА (гледа за њима, Јовчи): И срећан си, Јовча. Сва ти деца добра, и синови, и снахе. ЈОВЧА (с досадом): Деца добра, ама им матере не ваљаше, те их отерах. А и ову бих... ВЛАДИКА А немој, Јовчо, доста си их. Доста!

Пауза. Чује се све ближе ларма, вика: О деда Јовчо! Деда Јовчо! Улази Јовча. Деца га воде. Играју се с њим. Витлају испред њега.

Играју се с њим. Витлају испред њега. Једни га спотичу, други му прикачињу остраг разне ствари што на путу нађу. ДЕЦА (водећи га): Хоћеш код Васке?... Деда Јовчо!... Хоћеш тамо, код ње, да те водимо?

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Што ћемо сад? Ништа, на пут, на пут! Једно нам остаје желити, сиреч да наша деца и унуци бољи и паметнији буду.| Моја крв, која, благодареније богу, почиње утољавати се и умиривати, не вара ме више

спомињао, колико Србљи толико и Власи, добрим братом Ђуком називљући га, жалећи што је млад умро, и желећи да његова деца њему подобна буду.

срце би моје летило к тим местам, желио би[х] познати људе који у њима живу и рад би[х] био знати каква су у њима деца и девојке.

почео се са мном разговарати, казујући ми узрок зашто је он принужден неку од деце наказивати и бити, и да добра деца, покорна и прилежна, не имају се ничеса бојати ни страшити.

би[х] се влашког казанија илити поученија, пак би[х] читао до савршења црковнога правила (познато је да у Чакову сва деца српска знаду влашки).

Но теби кажем да је права светиња да млађи старијега слуша, да се деца своји[х] родитеља не од|ричу, како ни родитељи своје деце, и да чловек праведно и поштено у својеј кући о свом труду и

му одговорити, по неколиком мучању, опет би почео с већим усердијем говорити: „Мој димитрије, веруј ти твом баби (сва деца, моја браћа и братучеди, бабом смо га звали); мени имаде близу педесет година; ја сам искуством познао чловеческо

који, колико више друге проклињу, толико им се чини да су бољи христијани и ревнитељи и играју се с анатемама као деца с лешници. Но, док мене моја савест не обличава, ја се никога не бојим.

весела образа и погледа, пристојно и чисто обучени, једним словом, нису нимало прилични оним калуђером с којима се деца плаше. Између свију њи[х] најбоље сам упазио једнога који у среди свију сеђаше.

Не рађају се деца каоношто ти мислиш, ниједна веро црна!” Ови није знао којим се је путем вратио. Брже-боље пошљу јој сина, којега, кад

да се сви манастири у школе и у училишта преобрате, и с њи[х]ови до[х]отки да се воспитавају и уче сирота народња деца која намеравају да с временом свештеници и учитељи народњи буду?

Ја овде не мислим с оци процес терати, но толико роду мојему истину кажем да знаду, и да се не плаше као деца у помрчини, да, ако кад началници и поглавари буду хотели на ползу општества што против стари[х] обичаја установити,

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Повијене главе крочи. Олињалу вуче длаку. Ал кад на трен дигне очи — Свако види своју раку. Боцкају га деца крадом, Ал он као да не хаје Но зури у даљ далеку.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

проћердао а нешто Ђорђе скло— нио себи, јер, кажу, никада не одлазим у цркву и никада се не крстим кад пијем ракију. Деца, по наговору старијих, годинама преносећи на млађе, терају са мном једну те исту задевку: ,,Никола, чик да се

Катићеве комшије куну се у децу да се око поноћи из подрума чује звецкање и трескање и цика као кад се женска деца голицају.

Сигурно сам поцрвенео. Тола сасвим тихо, шиштаво звиждуће и прутом пожурује волове. — Док су мала, и мушка деца носе ђинђуве — рече Ђорђе згрчен иза Толиних леђа. — Само су ситне птице шарене. Гаврани су црни.

— Не дам. Котите децу као зечеве, а после их други храни. — Неко коти децу, а неко дукате. Онај небески не дâ да се деца мешају с дукатима. Кваре им се очи. — Уши ће ти појести. — Боле него да се дукати убуђају.

Па после — свадба, ја у челу совре, а музиканти око мене. Онда опет деца. А кад умрем, сви кажу: „Толини унуци...“ — А коју ћеш кућу и њиву да му даш? — Дотле је мој. Мени је толико доста.

„Куда ћете ви, човече, по оваквом времену?“ — гледајући како се деца једва батргају по снегу, није могао а да га не запита. „Ја сам, господине, учитељ.

на зиду у углу оџаклије, привиђа се Толиној жени Анђи као запаљен вепар који развилапљених уста јури на децу: — Деца ће изгорети! Појешће свиња, не дај! Изгореће...

Данас му није платио наднице, без хлеба, божићњара и дрва га оставио. Помрзнуће се деца. Ови мали ће скапати. И запретио му Ђорђе, да му више никад у кућу не уђе. Код кога ће радити?

— Снег! Изгоре кућа! Звоно, деца! Један од близнака заплака и свирала умуче. Тола приђе кориту. Плаче „десни“. „Леви“ као да не дише.

Једна нас мајка родила и сад овако. Ти знаш, на свету ближег од тебе немам. Ионако ће све твоје бити. Твоја ће деца... Ја сам, брате, највећи мученик. Боље је да ме убијеш... Вукашину дрхти рука. Једва се потписа.

Држи га за главу, а петао, висећи, маше крилима као да лети. Деца се згомилала у вратима и нешто весело довикују оцу.

Петлову главу сељак баци на кров куће а деца јурнуше да уграбе шареног певача. Онда сви брзо нестадоше у тамном ждрелу ниске кућице, са накривљеном баџом.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Олујић НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ Садржај ЗЛАТОПРСТА 3 НЕБЕСКА РЕКА 7 ВРАПЧЕВ ДАР 9 ЗАЧАРАНИ ЧИЧАК 13 ТАТАГИНА ДЕЦА 16 ЗВЕЗДАНОВА ТАЈНА 20 ПЛАЧКО И СМЕЈАЧКО 26 ЈАСЕНОВ ЛИСТ 29 ЗЛАТНА КРАБА 30 ЛОКВИН ЦВЕТ 34 ТАШКО ОРАШКО 36 ТАЛАС И

Једино се још у коси девојчице осећао њен мирис, а затим и он ишчезе. ТАТАГИНА ДЕЦА На самом окрајку града, тамо где улице прелазе у њиве, па у светлу дубину неба, у кућерку пригнутом до земље живела

Нико јој ни године ни право име није знао. А и чему би? Сва деца из улице, као некада њихови очеви и дедови, трчала су за њом, вичући: — Татага! Татага! Да ли их је примећивала?

Заузврат, кад снег и лед окују град, деца су њој доносила зделице с храном и остављала их на довратку, не улазећи никад у кућу.

Тако је то трајало годинама, читаву вечност. — Татага! Татага! — пружала су деца руке ка старици, а ова им се смешила и одлазила у шуму, све док једнога дана не ниче прича да је Татага чаробница.

Но, гле врага! Шума је и од њих сакри. А кад се вратила, дуго је у ноћ горела њена светиљка. — Можда би деца могла да испитају шта то Татага ради? — сети се неки брадоња. — Она једино малишане пушта к себи...

Сви прозори били су прекривени мразним чипкама, а снег је допирао до рамена. — Шта ли је са Татагом? — питала су се деца. — Шта једе? — Једно за другим искрадали су се малишани у снег и односили старици зделице с храном.

Девојчица приђе другом прозору. »Сањам ли ја то?« помисли. »Татага нема никог! Откуда ова деца?« Девојчица се поново врати првом прозору. Оно малено, светло биће несташно јој намигну.

— Ко сте ви? — девојчица рашири очи, а лутка се насмеја. — Ми? Зар не видиш? Па, ми смо Татагина деца, али ником не причај!

Овај позва суседа и пође Татагиној кући. Девојчица до сада није лагала, али ово је и за лаж превише чудно. Каква деца! Два суседа, два одрасла мрка човека ћутке су се приближила Татагиној кући.

Али у светле мразне вечери, када је снег на земљи сјајан и шкрипав, на западном рубу неба, изнад саме Татагине куће, деца из Татагине улице виђају збијено јато разнобојних звезда и једну крупнију како се пење увис.

Звездан је и сâм, некада, био дечак. Светлокос, светлоок ишао је светом и лечио болесне. Нарочито су му се деца радовала. Али, када су се луди прозлили, он је ишчезао и нико га више никада није срео.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

309 ЦЛИX НА БРОДУ 310 ЦЛX УСЕДЕЛИЦА 313 ЦЛXИ МИ, ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ, ДЕЦА ОВОГ СТОЛЕЋА... 315 ЦЛXИИ СВЕТКОВИНА 318 ЦЛXИИИ УНУТРАШЊИ ДИАЛОГ 321 ЦЛXИВ „ПУЧИНА ЈЕ СТОКА ЈЕДНА ГРДЊА“ 325 ЦЛXВ

слобода као сунце сине, Кад се крвца опере студенцем, А јунаци овенчају венцем, Српске земље оките се миром, Српска деца ружом И шишмиром, Српске моме струком рузмарина, Српска мајка кад загрли сина, Кад се сунце на школе осме'не, Хај, на

Ј. Јовановић 3мај XЛИИИ ДИЖИМО ШКОЛЕ! Дижите школе, Деца вас моле! Јер има л' гора срама и стида Нег' своме чеду не дати вида!

Јер ево светлост свету се спрема, А ваш да пород очију нема! дижите школе, Деца вас моле! Посејте њиву будућих дана, Радите на њој са свију страна; Не жал'те труда - сећајте с' плода Ил' нисте синци

Рани нам треба брзога лека, Отвор'те извор сретнија века! Дижите школе, Деца вас моле! Јер брза река поред нас тече, А ми на брегу наше несреће; Ко има свести, отуд се клони; Окати виде, брег нам

Градимо брода, нема се часа, Сутра смо жртва бурних таласа. Дижите школе, Деца вас моле! Ил' нека зине то наше гробље; А народ наш ће остати робље, Слепо ће поћи у тај свет бели, И молит' мрве да

дижите школе, Деца вас моле! „Скини ми, бабо, с чела облаке; Не дај ме, бабо, у просијаке! Не штеди, бабо, рад добра мога, Смилуј се,

“ Дижите школе, Деца вас моле! Ј. Јовановић 3мај XЛИВ* НЕГДАШЊЕМ ПРИЈАТЕЉУ Да ти Бог да много лета, А што више с отим боље, И дуката

На штапићу иде, клеца, Јад га тишти, јад големи; За њим трче мала деца, Он их моли: Опрост'те ми! Очи су му пуне суза, Речи су му пуне јада, Он се сећа доба снаге, Он се сећа доба млаца.

лепо На рајску лиснату воћку, па златне јабуке једе; А доле на цветном поду, у белом и чистом руву, Још многа некаква деца јабуке једу и седе.

Неко их стеже, а не видим ко је! Јаук и писка свуда око мене! У редовима црним кврге стоје; У њима пиште деца, људи, жене. Неко их мучи, а не знају ко је. Јаук и писка свуда око мене! Стежи, о стежи, невидљива сило!

В. Петровић ЦЛXИ МИ, ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ, ДЕЦА ОВОГ СТОЛЕЋА... И после ручка тако много јела И пића стоји на столу.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

кола, управљана Ником, односно Амфитритом, а иза ових њихова остала пратња, на страни Атене: Хермес, Кекропс и његова деца, а на страни Посејдона: Ирис и Ерехтеус са својом породицом.

Барока, да се на место њих подигну господске палате или велике куће за издавање, али житељи вароши остадоше незлобива деца. Они ме љубопитљиво гледају, а кад их ословим, радознало запиткују. „Одакле долазите, ако смем да знам?

Тако сам, на пример, надувао свињски мехур као што то деца чине, завезао га добро и ставио га између мојих полукугала.

А данас је његов рођендан!“ Добра мајка мишљаше без престанка како да угоји свог сина првенца. Остала њена деца, из њеног другог брака који је склопила три године после смрти свог првог мужа са пречасним, нажалост већ умрлим,

Чу се лајање пса, чуваркуће, које је у псећем језику изражавало добродошлицу. „Чујеш ли?“, рече госпођа Смит, „наша деца враћају се већ из цркве“. Она отшкрину улазна врата.

Она отшкрину улазна врата. Кроз вртић испред куће долазила су њена деца из првог брака, једна девојчица и један мушкарчић, вођена од свог полубрата Исака, а праћена од домаћег пса који је, у

И оба друга њена детета беху укусно и свечано одевена. Она им довикну: „Ходите брзо овамо у кујну да се огрејете!“ Деца дођоше и окунише се око огњишта.

Убрзо затим чу се његов радосни узвик: „Ујко, драги ујко!“ „Мој брат!“, викну радосно госпођа Смит. Деца појурише кроз врата и доведоше, уз тријумфалне узвике, свог ујака у трпезарију. Сестра му паде око врата.

„Био је мањи од веверице без репа“, додаде шаљиво свештеник. Деца прснуше у смех, а њихова мајка настави своју причу.

„Но таман се он придиже, морадох се раставити од њега“. „Како? - Зашто?“, запиташе њена деца. „То је било овако, слатки моји.

Онда га је увек пратио један велики ловачки пас“. „Ловачки пас!“, узвикнуше деца, „како се звао?“ „Хектор. Био је својина шумара грофовског имања, али је сваког дана кад не беше школе долазио до

густа магла, а Исак изгуби стазу и залутао би да га Хектор не изведе на прави пут, и тако дођоше срећно кући“. Деца слушаху ову причу разрогачених очију, гутајући сваку реч.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

очеви чинили то исто да би створили што боље услове за живот нама; њихови су се очеви борили и страдали да би њихова деца била срећнија, наша деца чиниће то исто да би обезбедила лепшу будућност нараштајима који долазе.

би створили што боље услове за живот нама; њихови су се очеви борили и страдали да би њихова деца била срећнија, наша деца чиниће то исто да би обезбедила лепшу будућност нараштајима који долазе.

Скоро ће Вујановац. Криво ми је што стижем по мраку. Како ли ћу затећи побратима? Како изгледају снајка, деца? Боба, свакако, велика девојчица?

да чекам толике опомене, па тек сад да пођем у ову посету коју сам своме дивном и милом другу дуговао много раније? Деца спавају. На кога личе? Снајка се, знам, сатрла спремајући кућу.

Цела варош, кажем, изашла је за дочек: девојке, соколи, деца, музика, корпорације, цилиндери, сва Салајка, полицајци у мађарској униформи и сељаци из богате околине; и венци,

Старци, та велика деца, бришу очи и погледају у нас: „Само кад ово доживесмо. Живили наши ослободиоци.“ Бронзани војници, у колони двојних

Ајд' реците сами. У свакој кући официр, је л' те? Једна кућа, брате. Стâри поспе, деца поспе, а негде је и без деце, нема говора. Ту ти је једини Господ Бог сведок.

И све друге не ваљају само она поштена. Она ни за једну није, вели, сигурна. А ти је гледаш, обрћеш, мериш, мислиш: деца, брука, развод кошта, да се жениш понова не иде, нема говора — и онда слегнеш раменима, зажмуриш, помислиш што је ко

Али Секула школу није марио, јер је муцао, и деца му се гадно подсмевала, и напретка никаквог није било. Иако се трудио да не муца, вежбао, напрезао, знојио, све је

из далека каквог старијег човека, који му иде у сусрет и кога је хтео поздравити, рећи му добар дан као и остала деца, и прилазећи му гласно изговарао: добар дан, добар дан, добар дан, све док старији човек не би наишао према њему.

Ето на тај начин и из оних побуда једног ведрог мајског јутра, кад сва деца жураху у школе, ступи он у нов живот, са својим кривим ногама и новом кантом опточеном жутим месингом, који се сијао

у поливеним дућанима, и гледа како се тешко гегају и шичу гуске по врућој калдрми, а у хладу боса и голуждрава деца играју пиљака и чаврљају као и врапци под стрејама. Па дрема, клима главом и млатара ногама.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

му нико не би умео одредити право занимање, кад би то било потребно ради статистичких података, али иначе знала су и деца од чега Вујо живи.

Склонили су њега добро... — вели један Ђуричин сусед. — Море, шта ти говориш ? — Деца ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су га видела у Пашиним ливадама.

— Биће то који други, а он сад не сме носа помолити, док не састави друштво. — Јок, море, деца га познају... познају га деца, кад ти кажем. — Сад ће уцена, сто дуката! — вели један кадровац.

— Јок, море, деца га познају... познају га деца, кад ти кажем. — Сад ће уцена, сто дуката! — вели један кадровац. — Да ли ће баш стотина? — Спреми се да их добијеш.

Жива ми деца!... Браћо моја!... — Дижи то! — викну Пантовац. Он подиже новчаник и опет га пружи унапред. Ђурица за све то време

Ђурица погледа Сремца, а овај одмах отрча у кућу, и наскоро затим деца се умирише. — Брже паре дај, немамо кад да разговарамо с тобом! — викну Радован и опет подиже нож.

Жена, окрећући се к нему, прими му Бога, али видевши га онако наоружана, трже се и пребледе. Деца престадоше играти и занемеше, не знајући да ли да бегају и вриште, или само да ћуте и посматрају необична човека.

— Ама, попо, шта велиш ти ?... О ком ти гоговориш ? Знаш ли... — Знам ја добро, не бој се, синко. Знају и деца сеоска ко тебе упропасти, а да не знам ја, који већ триестак и неколико година гледам шта се ради по овој околини...

— Што ти није мило ? — рече он чудећи се. — Зар смо ми за то... и нашто ће нам деца, куд ћемо их ? — Како, болан — прошапта он, бацајући поглед на Пантовца, чије се груди одизаху као мехови.

Знали су да је Николина задруга на раду у пољу, а код куће беху само ситна деца са женом редаром. На вратницама, куда ће Никола доћи, беху прикривени Ђурица, Пантовац и Новица.

По плаву небу пролете јато задоцнелих птица, журећи се на ноћиште... Деца се окупила у једном углу пред вајатом, цепкају и забадају иверје у земљу, заборављајући све друго што је иза њих.

Митар истрча из куће, довикнувши оној двојици: — Пазите! Жена се пробуди, за њом и деца... Хтедоше да вичу, али их сам Јово ућутка. Чувши глас Јовов, Ђурица скочи с постеље и дохвати оружје у руке...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

и који први дође до мене — тај ће добити капу, други ће добити штаку, а који последњи дође — онај ће добити папучу“. Деца се обрадују и отрче на брег где им је Петар казао.

Деца се обрадују и отрче на брег где им је Петар казао. Петар сад дигне руку, махне на децу, а деца потрче, но кад су дошла већ близу њега, он онда прекрсти штаком, и деца се окамене.

Петар сад дигне руку, махне на децу, а деца потрче, но кад су дошла већ близу њега, он онда прекрсти штаком, и деца се окамене. Сад Петар узме све три ове ствари и пође даље.

У том бежању дође он и до оно троје деце што беху окамењена, па брзо прекрсти штаком, а деца оживе, па потрче к њему.

и рече: — Задржите, децо, смрт која за мном ево јури, и не пуштајте је све донде док ја мало одавде не одмакнем. Деца дочекају смрт, ухвате је, па су је држали док год Петар није већ далеко одмакао.

Деца дочекају смрт, ухвате је, па су је држали док год Петар није већ далеко одмакао. Онда и деца пусте смрт, а ова сад из све снаге појури за Петром.

То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају: — У цара Тројана козје уши!

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Место главу с венцем, поразе на плећа, А уместо мајке лепе као бор — Ми, синови њени, витезови стари, Деца смо несреће и лутања злог! Нечувене патње небо нам подари, Патње што не виде ни човек ни Бог.

Гле његовог дома! Глад израсла свуда. Ту се чаша жучи испија до дна. Мру гробови светли, мре и света груда, Деца мру с осмехом крај мајки без сна. Све што год је им'о све је Србин дао.

идеш кући споро Улицама страха, и душа ти јеца. Твоје гладне очи, моја дивна зоро, Храни љубав мајке: “Нека живе деца.” Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.

Гледам их каткад. С часа на час Видим постељу. О какви дани! Заспао цвркут, дечији глас. А где су деца? Моји малишани? У дну дворишта мати, ногу боси'. Цвет црвеног кранфила у њеној коси. У црној коси црвени цвет.

Шта то учини с тобом свет, О моје драго, о моја жено? Брзо приђох ближе: без погледа ока оба, У два ока леже деца к'о два гроба. ИИ Не јавља ми се. А има кад. А можда не сме! Ко ли јој пречи?

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Била су то деца продавци новина и чистачи ципела и очигледно је било да су хтели да се шегаче на мој рачун. Био сам увређен и изазван,

о томе како сам прешао Атлански океан; шта сам све препатио као ”жутокљунац”, што је очигледно желела да чују њена деца. И ја сам то препричавао неколико пута, сваки пут са пуно успеха.

Сва деца у Идвору су сматрала да је то права звезда са неба. Била је јако сјајна, нарочито кад би је обасјало сунце.

Страшна је ствар кад се изгуби ослонац који човек има у себи. Велики циљеви и тежње личили су ми на балоне којима се деца играју. Мислио сам да су наши нерви ти конци за које деца држе лебдеће балоне пред нашим очима.

Велики циљеви и тежње личили су ми на балоне којима се деца играју. Мислио сам да су наши нерви ти конци за које деца држе лебдеће балоне пред нашим очима.

Ћипико, Иво - Приповетке

Али, чим се некако утеши, паде јој на памет болесни човек, деца..... Како ће без ичега кући? Растужи се и, онако невесела, рече сину да ће се још данас вратити кући.

Ступе у кућу. Око распламсале ватре окупила се домаћа чељад; између њих и њено двоје нејачади. Довечераваху. Деца и не опазише мајку, док се не јави комшиница Јурка: —Цвијето, сестро! Кад стиже? Бићеш се уморила? Сједни!

Обухвативши рукама кревет, простре се по њему као да види на њему свог човека и жели да га огрли. Деца се приљубише уз њене скуте. Крију се у њих и плачу.

тиња; с једне стране ватре лежи стара мајка, а с друге стране — жена, а распружиле сетаман као два приложена бадњака. Деца, окуплена, смотала се под кабаницу, подаље од мајке.

Али, кад је требало замешати пуру мешачем, осетише и деца и Илија да нема домаћице, јер је Цвета, најјача у кући, увек то радила, трудећи се да је што боље умеша.

стајала је једна кашика докона, испусна, а кад најмлађи наједанпут сневесели се и запита за мајку, престадоше јести, и деца се расркаше око огњишта.

Тек у ноћи стиже кући. Али огњиште је хладно, од ватре нема ни белеге, и деца тужна, гладна, озебла. Стара, јецајући, пита га да ли је и жена му с њим дошла: — Бог је убио, погана је зло је с

Остави то мало у скленици старој, да се угреје... дуга је ноћ... Деца, скупивши се једно уз друго у рпу, леже покривени по глави кабаницом, не мичу се и дахћу да једно друго загреје.

Биће му хладно. Сам како ће дочекати зимњу зору? Ђаво би знао што је то да не може без ње! Не може ни он, а камоли деца, стока и сва кућа... Нека дође, нека је какова му драго, нека је само у кући!....

И жури путем што боље може. Мисли: обеселиће се деца мајци, и свима ноћашња зимња ноћ биће лепша и топлија, а њему особито, преко начина. Помете га спавајућ сам.

Стара Стана, насмејана, чучи на земљи, гледа своје дете и слуша како одскоком звече старе плете на црвен—капи. А деца горе, зној их облива и пада на жедну, топлу земљу; препланули, сад ће да им образи распуцају...

Иза гробља ређај у се вртови грчки, турски са затвореним вратима, џамије испред чијих чесама купе се деца, ретки пролазници који пролазе као поред какве ствари. Иво Полић после дугога шврљања избио је на море.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Тата је постао министар. ЖИВКА (љуби га): Е, а ко ти је казао, чедо. РАКА: Кажу ми деца и мене су одмах прозвали министарско прасе. ЖИВКА: Мангупска посла. Више се нећеш дружити са тим мангупима.

Па то сам хтела да вас умолим, да одете ви до њега, у име моје, и да му кажете: нека не узме ствар озбиљно, деца кô деца! (Пауза.) Е, па шта друго могу да му кажем?

Па то сам хтела да вас умолим, да одете ви до њега, у име моје, и да му кажете: нека не узме ствар озбиљно, деца кô деца! (Пауза.) Е, па шта друго могу да му кажем?

ДАЦА: Због науке, дабоме. Она и један њен друг заједно су се спремали за матуру, па завукла се деца у собу и по цео дан учила, убише се учећи. Па после... њему признадоше зрелост, а она остаде тако на пола пута.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Хаџије и родбина пролазе кроз сплет танано разлучених обзира: следовао би јој отров, али ће деца остати сироте; децу може преузети њен отац, али би му с њима дошло и големо богатство, што се погрешно може тумачити;

породични ред: свак узима што му и колико му треба, вуче за собом предмете и оставља их не марећи за друге укућане; деца Софкина из наћава извлаче комађе хлеба, витлају њиме.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

И рођена деца била су га жељна. Носио се чисто и богато али му је рухо било старога кроја као и оружје. Место жутога реденика око

Женско и мушко, старо и младо. У чем се ко затекао устајући из постеље на страшни глас о погибији. Деца раздрљена, људи босоноги, жене без увијанака, за спавање подбрађене. Писка и кукњава небо проламаху.

Губер није остао, женска кошуља, да простите, није била на плоту поштеђена!.. И нешто још црње: деца сва престрављена, млађе жене обешчашћене и то од оних који су пукове водили као путовођи а говорили нашим језиком.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Дечица му звезда јато: Он је сребро, оне злато: Он сребрним сјаје красом, Деца златним звоне гласом. ИИ Гледајући како звезде Сјају са висине, Видим наше чешке моме, Чујем песме њине.

А ти просиш кору хлеба — Хоће л’ ти је когод дати? А знам, има многих, многих Што су били отац, мати. Умрла су деца њина: Ојади их жалост веља; Њима ј’ тешко, теби теже Без обране родитељâ.

А пуштати сиромахе, Пуштати их светом просит’? Зар се ико црним рухом Својој тузи одугова? Зар не зборе ваша деца Ове речи из гробова: „Наше душе нашле оца У висини рај-насеља, Ал’ на земљи пуно ј’ деце Што немају бранитеља.

Нит’ је његов дух у тима Што кад мраз ил’ олуј спазе Као деца бесомучна На Бога се горе плазе. »Стармали« 1882.

Дођу л’ деца да ме виде У последњи дан, Нећу да им мрка слика Протрзава сан. Омакне л’ се која суза Луда, дечија, Ти пољуби

Гладио им децу Копитом и репом, Задахнô им душу Моралштицом лепом: „Добра деца увек Родитеље следе, Треба да се на оца На мајку угледе!

По вечерњу ваља познати вам свеца, Зато, људи, не будите деца! Не будите деца, не дајте се варат’, Немојте налетат’ на сваки апарат, Па ма како био умотан у шаре: Отворите

По вечерњу ваља познати вам свеца, Зато, људи, не будите деца! Не будите деца, не дајте се варат’, Немојте налетат’ на сваки апарат, Па ма како био умотан у шаре: Отворите очи, те Божије даре.

Не будите деца, која лудо дубе Кад им когод медом премазује зубе; Не верујте брзо свачем загрљају — Са медом се често и жаоке дају.

Не будите деца, не играјте с’ жмуре; Отворите очи баш пред хуком буре. Немојте се кошкат’ рад ситније мете Онда кад вам крупна

Немојте се кошкат’ рад ситније мете Онда кад вам крупна искушења прете. Не будите деца („хајд’ у школу, мали!“) Ви које су дуги веци школовали. Немојте се играт’ у праху у низу...

Немојте се играт’ у праху у низу... Зар не знате, стари, да је испит близу? Не будите деца што на трсци јашу Ил’ маћеху моле да им скува кашу.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Кад ослепим све појаве воде куда воде? Деца дужна да порасту нека се роде За смисао тајне која у Привиду спије. Фруло неспокојна у своме ваздуху Кад сунце

откуцава кораке и смрт и једне вечери после живота крв престане да буде птица постане змија у трави па свуноћ деца плачу мртви су на левој страни узалуд упаљене ватре чекају њихов повратак њихова ноћ са нашим даном меша се не

Краков, Станислав - КРИЛА

Поседали су. — Ништа, ништа... да ли живе они?.. — Ха, мислиш жена те се сећа... — Ма ђаво са женом, али деца... Људи се будили. Враћали се у куће и залазили дубље. Котлови су кључали у њима. Пара је била мека и опојна.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - У селу су још по подне покопали побијене. Како су изгинула деца била турска, а оџу су Грци још пре четири године заклали, то су их закопали у воћњаку иза куће.

У Шампањи је десеткована бригада побуњена због непримљеног вина. у Аустрији су вешали Словене. Гладна су деца умирала. Свуда су војници бацали оружје и предавали се. Зато су стрељани они, који су остајали.

Пуштала га је да иде испред ње да би га целога гледала. Улицама су цикала весело голишава деца, и лупале дрвене нануле. Промицала је покоја црна прилика хануме.

Све им је то, сем мачака, један стари Јеврејин набавио. Лудовали су као деца. Врата су им на улазу била ниска и о кована, а дрвене су степенице тужно јаукале.

Петровић, Растко - АФРИКА

Тада се седа Вуијевљева коса накостреши од срџбе и он ларма к'о наљућена деца. Читави потопи воде сливају се из пумпи.

Са њима су жене на асурама, ликова окренутих увис и стегнутих песница. Рекло би се: какав египатски цртеж. Једино деца, голишаве малише, сјајно–црне атлете, мазна и насмејана, пузе између њих, и заспе често са једном ножицом заборављеном

Мати и деца су једно јединство, отац је само вечита чежња да се споји са њима. До шест ујутру под мојом собом страховита ларма

Како се не узбудити онда тим! Стегнутог срца, као деца у ноћи, ја осећам скоро нелагодност од овог џиновства у природи.

Око бедара имају кратку плаву тканину коју саме израђују, од чвршће материје — ишарану једино мирним пругама. Деца носе проплетене између ногу и око паса црвене ђердане. Људи не прабацују више ништа преко рамена.

Било је ваздан неправилних, угластих дворишта, где су се велики и деца излежавали или кретали слабо осветљени огњевима.

Рекох да су ми жена, деца, краве, пси, козе, отац, мати, браћа, кров итд. итд. врло добро и да сам срећан што је тако и код њега.

од ових он има четири жетве на годину. Најчешће земљу раде сасвим мала деца, толико је она плодна и тако је лако обрађивати. Када сабере све жетве, црни сељак напушта земљу за дуги низ година.

Сладуњаво и иронично насмешен, жмиркајући, гледа ме како сликам са његове терасе. Око њега врзмају се жене, деца и коњи. Силазим одмах да га поздравим.

Његова породица ретко кад да једе окупљена. Већ шестогодишња деца, кад огладне, траже сама шта ће појести: у муљу пецају рибице, прождирући их живе; лове пољске пацове и пеку их над

Онда опет сви играју у исти мах, вртећи се свако за себе; чак и деца — падају у занос али не греше покрете. Жена коју додирујем за раме, чинећи се да је случајно, наслања се потпуно на

Тај фетиш наређује да се иде жени да би се од ње имала деца која ће унети нове снаге у заједнички дух. Као идење жени, тај фетиш наређује и људождерство којим се апсорбује дух

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

(Почивка.) Жалосна земља!... РАДАК: Та жалост јој је срце изела! ГЛАВАШ: Оставише је Вожд и војводе, Као што деца сјајну играчку, За љубав можда, много лошије, Макар у какву брљу бацају, Промене тражећ ћуди несташној...

Слушају деца аваз самртни, Па се мукама смеју весели; А седе главе ногом гурају, Или на оштар колац натичу, За грозан пример

Да га нестане!... А мога тела свака честица Чаур да буде турског олова! А моје главе тврдом лубањом Нек’ деца ваша воду захићу, Да њоме поје ждребад арапску Што ће по пустом пољу скакати, По мојој крви хитро тапкајућ’!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

— То измиче наше становништво (већином жене, деца и старци) из горње Мораве, куда су Турци упали. Мени се стеже срце од бола при овом ужасном призору и при помисли да

Свакога чекају код куће жена, деца, непосејана њива, непокошена ливада, ненарањена стока, неплаћен дуг. Па баш и да це одржимо до зиме, која вајда отуда?

Xоће ли га? неће ли га? уопште шта она xоће и шта намерава? Ми нисмо деца. Ако будућност Србије захтева да она сад ратује, ми хоћемо свесно да узмемо то тешко бреме на се, а не да нас влада

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Југ, Тијана, Смиљка моја?“ Сви сте здрави, сви весели, — А ја чујем рајске трубе: На груди ми љуба лети А деца ми руке љубе.

Српска мати, српска деца, — Па све чило — па све моје — „Стан’те мало, беж’те мало, Ово сунце велико је!“ А ви мени српском речи, Љуба:

“ А ви мени српском речи, Љуба: „Друже!“ Деца: „Бабо!“ А ја руком, не знам зашто, Морах стиснут’ чело слабо. „Немојте ме топом цпеће, Ја се бојим тог куршума!

И пролеће се засја У души мојој тијој, А заигра ми срце, И почех певати јој. У сну, дабогме у сну, Деца ми стигла мила, И одмах сам их познô, Ма да им никла крила.

ЛXВ Волео сам негда цвеће, — И сада ми јоште прија — Ал’ сад волим нешто веће: Деца су ми најмилија. У деци је света клица, Нова моћ се у њим’ крије, Бољи свет би могô нићи, Кад би знали развити је.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Вратио сам се према средини строја. Војници су ме пратили погледом као послушна деца. Заустио сам да командујем, али ми застаде дах. Удахнуо сам снажно и онда наредио: — Напред!

— Замишљам себе кроз двадесет година, ако доживим. Кад дође нека свечаност, ја обучем ново одело и прикачим медаље, а деца се окрећу за мном и смеју ми се — заврши причање потпоручник Влајко Милутиновић.

Крупни плавокоси младићи под шлемовима, насмејана лица и доброћудна изгледа, гледали су весело као деца, газили чврстим кораком и слободном руком прихватали цвеће. — Живели!... Живели! — Здравствујте, браћа!

Тада је почео да свира хармоникаш. А сунце осваја. Платани опустили лишће, а лака јара подрхтава над реком. Нека деца окупила се около, поседала на траву и прате сваки наш покрет. Око десет часова зачу се топот коњских копита.

Били су Руси: Сергије, тај Фјодор и њихова три ордонанса, подофицира. Сергије дохвати коња за врат, и као кад деца играју „аниџајес“, скочи му преко главе и полете „Фикусу“ у загрљај.

И сви се смеју, па им изгледа као да се они платани клате и све се љуља. И деца се смеју, па чак и стари капетан Зарић, који седи за суседним столом и вели: — Еј децо, бог вас не видео!... — Ко?...

Кренули смо на друм. За нама иду кафеџија и послуга са вином, деца, народ, хармоникаш, официри који су се задесили у пољу.

— Дојади нам. Али, пресешће им. Говорио је прибрано као да су тамо немирна деца коју ће он штапићем умирити. Ја сам се непрестано мучио да се сетим шта сам оно хтео питати. А знам, било је важно.

Али се они ипак надају и верују да ћемо се вратити, пошто су „деца Вера и Нада у одличном здрављу“... Бугари су почели да регрутују наше младиће, али они беже из војске.

— Море Ђуро, да ја теби кажем... Не ратују старци већ деца од двадесет година... А ти не бирају. Кад сам био арслан од двадесет година, ја сам прво налетео на једну бабу.

Ту-ту, ту-ту! — трубио је шофер. Деца су ужурбано трчала и склањала стадо са пута. Када смо им се приближили, овце нагнуше на једну страну.

Деца су ужурбано трчала и склањала стадо са пута. Када смо им се приближили, овце нагнуше на једну страну. Деца се наслонила на штапове и посматрају нас радознало.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

џаме, Силна бурја душе, сн'јег у очи сипа, У домове завирује, по тавани ђипа, Људе за пешч јури, мише под огњиште, Деца око оца и матере вриште. Пес не дира мачку, маца мишу глади, Из серца им звјерство љута зима вади.

Јошт браћа, сестре, оцеви, матере И кротка деца слатко почивају. Каква ји, бедне, код вас живих Жалосна судбина сутра чека!

Брк ми се црни, Брада ми расте, Бритва ми се затупила, Неће да брије. Киша ме лема, Ветар ме праши, Деца вичу: „Беж’, ето га, Сад ће т’ ујести!” Трогер ме гура, Маргер ме тура, Бирташ неће да ме служи, Сви ме терају.

інтереѕт оптатіѕ епуліѕ імпігер Херцулеѕ Хоратіуѕ Доста се крви проливало српске у окови турски, Страдала невина деца у мајчиној утроби грозно, Гнусним и блудом чистота оскверњена девице, брака; Образ и закон, и црква и свеци погажени

” Тајно се спремише људи, и жене, и деца и старци. Дрвена веће зашкрипаше кола кроз шуму и гору; Рикање, блејање с мекањем смешане даваху гласе.

” Трепет и страх по народу прође, и жубор се диже: Жене су, прси бијући, проливале потоке суза, Деца завришташе, уздишу старци, у бризи су људи, Зло јер је вратити с’ натраг, горе не вратити с’ бедним.

диже, Притиснута сад Сербија веће слабо дише; Нит’ се грудма устављају громовни ударци: Ђорђе броди преко Саве, и деца и старци. Главе кад није, Ни срца није Сербији.

шала, Не толећи једно, носи триста зала Који га шчепаше, не може се јаче, Да већ јадном ћифти душа на нос скаче. Деца му се, премда у потаји, смеју, А супругу слатка мечтанија греју: Она — да присвоје плесниве дукате, Ову младожења —

А може ли што ужасније бити него кад родитељи милу децу своју у страшној смртној муки беспомоштну оставе, кад деца от родитеља бегају, да избаве се јавне погибели; може ли жалосније бити миле сроднике своје гледати како

Но бореас неумитни свуда оштро прети, Сећајте се — ето зиме, деца ће вас клети, Без топлине течност мерзне, овде ко у Нишу, И потоци хладном водом сви са мном уздишу.

имао је на себи зелену бунду постављену астраганом, с јаком од самура; по бунди неке свилене пегице као мушице, а ми деца све идемо око кола, пак рукама његову бунду пипамо, љубопитни да дознамо каква је материја.

Гуњац стари и фес продрт, коса пропала! Отац стари, мајка пита: „Шта си радио?“ Деца плачу, Жена куне: „Гром те убио!

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

КАТУНОВИЋ: Шта говорите кâ у грозници! А где су деца ових планина? ПРВИ СЕРДАР: Где су мачеви? ДРУГИ СЕРДАР: Где су бичеви? ТРЕЋИ СЕРДАР: Којима ћемо скота шибати...

Ах, боже мој!.... јест, ја сам лист!... Ил’ нисам? Не... ја сам стари бор... А моја деца грање лиснато — Кнез Ђурђе вихар беше ужасни — Па се са муњом вихар ожени И на темену моје старости Безбожну

где сте мачеви, Којимано сам Турке секао — Да њима изрод срца покољем, Да мачем збришем грдну поругу Што ми на име деца бацају?

Где ми домеша прве младости, Љубављу прве вреле сокове? У Турке зар?... За Турке зар?... Али — Можда се деца нису турчила? Можда су Турци?... — Гром и пакао?...

РАДОШ ОРЛОВИЋ: Бошко!... Богдане!... Сирота деца!... И сад се боје клетве очине... Нећу вас клети!... Нећу, богами...

Сердар вам седи турски говори, И нисам Србин!... Ја сам муслиман! А и како бих Србом постао Кад су ми деца Турци рођени?... На ноге, децо!... Хајд’ на ђауре!... (Исукавши нож, спрема се да одлази.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Доктор: Имала шена? Давид: О, имала зорли, кабасто учевна жена! Доктор: Имала деца? Давид: Имала, господине доктуре, двоје женске дјеце, двије цурице кô двије златне јабучице.

Доктор: Но, два шенска и два мушка деца? Давид (полагано): Е, мој злоглави врнто и мој блентави ћићулајкане!... Да, тако је, тако.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

(1911) ПОЉУБАЦ Ми смо деца среће и живота зрела, Наша чудна љубав до нискости нага, Мрзи легендарних ноћи чеда свела: За њу младост Бог је, а

Ми смо деца среће и живота зрела, Наша чудна љубав до нискости нага, Мрзи легендарних ноћи чеда свела; За њу младост Бог је, а

И бише деца Светом Речју збрана. Синови Моћи костима су крили Дедовском крвљу поља покопана. И охоло су стег живота вили, - А

2. ПОХОД Преко језера, равница и стења С китама ружа, гранчицама врења, У трку јуре синови Рашана, Победу кличу деца раздрагана.

З. РАЗМАХ Прште небеса, јаучу кланци, Тутне долине, звоне пропланци, А деца буде Прошлост што спава И ломе, Громе, Док ветар звижди, смет завејава.

И урла пустош буђена из сна И цикће поноћ погледа рисна, А разјарена Деца Дана Стижу кроз пустош, где се сурвава, Где се од ноћи дан ужасава, На плави, цветни кут Јадрана.

нас један зором као труба буди, Болом једним свака налита је чаша, Болом једним кришом плачу наше груди: Где су деца наша? ...

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ВИИИ МИЛАДИН, ПРЕЂАШЊИ ЖИКА (почне да ради, иа тресне акта): Нека иде дођавола и ова Каја! Шта ме се тичу туђа деца! И онако ми прште глава! МИЛАДИН (уноси исцеђену крпу): Ево, господин-Жико!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Онда у опису, који је прецизан и готово оскудан, али са јаким симболичким конотацијама. Најзад, у књигама Велика деца (1953) и Папрат и ватра (1962) радња је свуда пажљиво вођена и композиција уравнотежена.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

ГОСПИ Све самљи. Сном походиш ме туђа. Грешнији кад самотан те зовем. Туђа су деца из тебе заплакала. Смилуј се. Трује, не цели твој лек. Силовито ме чемером прострели.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Јер и деца су знала да увек, кад год се дође код њих или они к њима, увек добијају што да једу. Али зато мати је морала бабу једна

Још мање да га кадгод нема у дућану, да као друга деца оде где, заборави се и остане по читаве сахате. Целог дана га је било у дућану.

Као увек, тада би се већ на капијама дуж целе улице шарениле жене, девојке, деца. На каменовима до капије видели би се старци, разузурени, мрзећи их да се поново стежу, опасују и излазе у чаршију.

И то зато што је уверена, сигурна, зато што су јој се деца исповедила како се воле. Све то да би избегао, а нарочито њено [гледање] и оно сад мирно, с бледим лицем, али још

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Још римско веровање! в. Софрић, 1. с. ). У Котарима воде младу к бунару, на који она меће јабука, ораха, и б., па то деца грабе (ТРЂ, ННЖ, 3, 34). БЕЛА ЛОЗА Wалдребе (цлематіѕ віталба). Бела лоза, павит, павитина, В. Шулек, Рад, 39, 16.

Од вештица и сваког злог диханија уопште мажу се и деца и одрасли б. л. по длановима, табанима, прсима, испод мишке, нарочито о покладама, или на Младенце, или Бадњег вечера

У Хрватској мећу бибера у младожењине чизме, »да би му деца имала црне очи« (ТРЂ, ННЖ, 3, 106). Б. у ракији (или вину) против грознице, и као примеса других средстава (ГЗМ, 12,

(СЕЗ, 19, 93), и новорођенче за време првих 40 дана (СЕЗ, 14, 117; 19, 97); на Ускрс се у таквој води купају сва деца уопште (СЕЗ, 14, 50). Б.

БУНДЕВА Кüрбіѕ (цуцурбіта мело). Бундева, тиква. Не ваља да их деца једу, јер ће им расти гуша (СЕЗ, 13, 1909, 405); ко једе њихове коштице, добиће ваши (ЗНЖОЈС) 19, 202). Ко б.

(іб., 71). »У Приморју, у Хрватској, мећу у младожењине чизме бибера и вење да би му деца имала црне очи« (ТРЂ, ННЖ, 3, 105 ид). У народној медицини в. има велику примену.

Жена којој се деца не држе, треба — кад осети да је у другом стању — да се окупа у води у којој је потопљена вучја јабучица и в. л.

В. гранчицама шибају се међу собом деца и одрасли на дан Младенаца, Лазареве суботе и Цвети; при томе се говори: »Расти као в.« (СЕЗ, 14, 43; Вук, Посл.

асфалтера из јужне Србије, коме је одузета лева страна, јер су му — како сам каже — »деца нагрдила зову«). По расцветаним зовама виђа се и ђаво (Венац, 14, 609). 3. има нарочиту примену у врачањима око стоке.

Кроз ивањски венац провлаче се кржљава деца, да би боље напредовала (СЕ3, 14, 127). Соком од и. ц. лече се посекотине (Беговић, 124).

(БВ, б, 1891, 74). О Божићу људи се узајамно дарују јабукама (Беговић, 92). У Дубровнику деца која иду да честитају Нову годину, носе ј., па ту забадају новце што их добију (Будмани у РЈА, 4, 388е).

Према српском старинском схватању, ј. дрвета налазе се у рају; њихове плодове добијају умрла деца (Караџић, 3, 136); и у једној народној песми из Босне: »Јабука је насред раја расла, На пакао гране наднијела« (БВ, 2,

Ћипико, Иво - Пауци

Ма видићемо. Из цркве махом иду у школу. Деца укочила се као окамењена; нико ни да оком трене. Учитељ се клања и узмиче на све стране да у тијесну коме од господе

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Он се неће стидети да јој заиште, њему је лакше то него да пита за хлеб. А и јак је. Бистар. Деца ће бити лепа. Здрава. Паметна. Плодан је, кажу, Дадара.

Било је дивотно гледати ту жестоку непогоду што се устремила около као обезглављени змај. Људи су се радовали као деца. Неколицина њих, свакако млађих, стајало је доле на пљуску раширених руку и отворених уста и пуштало да их киша натапа.

Доротеј у разигране пламенове ватре. Моја мудра, спокојна браћа: исцелитељ и чудак. Велика, матора деца. Кирча Израњали су из сумаглице као приказе.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

лело На рајску лиснату воћку, па златне јабуке једе; А доле, на цветном поду, у белом и чистом руву, Још многа некаква деца јабуке једу и седе.

пролази туда и струју ледену пије, И џигит нполеће с коњем, и бели башлик се вије, И копље Високо блиста А деца севера тавног, журећи на базар шумни, с мазгама пролазе туда тражећи добити своје; о, они не појме сладост чудесних

крпе на црним ритама спава, И сања сутрашњи празник: кô лица анђелски чиста Око Исуса Христа Многа се скупила деца.

И тада поред мене Мртвачки пролази спровод у немом свечаном ходу, А маске на лицу носе и луди, деца и жене. Одакле долазе они? И куда вечито греде Тај спровод с песмама грозним?

- на доброме хату, Кад би се врлине цениле по врату. 8. Ето ту су деца нашег бурног века, Почевши од момка до зрела човека. И сва она група, што тумара сада, Радује се нешто и нечем се нада.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Па када је првенце жртвовао боговима, т.ј. послао их бесплатно рецензентима, онда се остала његова деца размиле по широком свету и иду страним људима да их уче и забављају. То се од њих тражи - јадна сирочади!

Како год да их размешташ овамо-онамо, за четврту никад нема места; изгледа да се те осе играју, као деца, „мете“, а једна од њих увек касно стиже.

од реуматизма у ногама и служе се штакама, а видео сам и такве који се клате горе-доле на дрвеном коњу а верују, као деца да путују далеко, далеко.

Давно је већ како је изгрицкао ону тарабу коју су моји родитељи подигли дуж његове обале, да јој се ми, деца, не бисмо приближавали.

Некад пуне, сада су те зграде празне. Ту смо, као мала деца, најрадије боравили, сакривали се и играли лопова и жандара или од двоколица, које су се, иначе, запрезале пред

Ваљало је решити и питање, како да се деца, четири сина и две ћерке, васпитају. И ту су биле пресудне породичне традиције.

Ми, деца, употребљавали смо је само за пресвлачионицу да са њеног сплава или са њеног крова скочимо у таласе Дунава.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Крајем 18. века нека од ових дела преводе се на српски језик – читају их, пре свега, деца Срба у Аустроугарској. Тридесет година после француског издања школски надзорник Аврам Мразовић (1756–1826) (иначе

Две песме Бранка Радичевића, које се обично узимају као песме за децу (јер су, између осталог, њихови јунаци деца), пружају прави пример за то.

Ори, плуже, заори: У земљи је злато! ВЕСЕЛОСТ ПЕТАР ДЕСПОТОВИЋ (ЧИКА ПЕРА) Ми смо деца весела, На овоме свету, Весела је и чела Кад лети по цвету.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

) ТАШАНА (иде у сусрет, и љуби га у руку). ХАЏИ РИСТА (Ташани): Жива била, жива била! А где су деца? Хоћу, по обичају, да их пољубим и дарујем. (Полази дечјој соби.) ТАШАНА (га прати).

Ташани): Како ти? Добро? (Брижно): А деца, јесу ли здрава? ТАШАНА Јесу. Само ми онај мали као увек једнако по мало болешљив.

ХАЏИ РИСТА (уплашено): То да се гледа! Одмах да се види, шта је. Само деца нека су здрава. А како берићет, чивчије, сељаци, и слуге? Слушају ли? ТАШАНА Слушају!

ХАЏИ РИСТА (Ташани унезверено): Зашто је прешно да дође? Да није болест? Деца да нису што? ТАШАНА Па нешто га и за децу зовем, а највише за покојника, за гробље.

СТАНА (показујући главом на дечју собу): Јесам, јесам. Њихово је цвеће тамо код њих. Деца га узела. ТАШАНА одлази и враћа се водећи два дечка који носе ките цвећа. Ташана их доводи до корпи.

ТАШАНА (показујући деци где ће цвеће метнути): Ту, метните ту. То је поздрав тати од вас. ДЕЦА (мећу). ТАШАНА Тако, сада идите. Сада сте поздравили вашега тату. СТАНА (одводи децу).

кад овамо дођу, за њих је само главно: да ли се од чивлука сав берићет доноси; да ли се имање не поткрада; да ли су деца здрава и како се негују; да ли се покојник поштује; да ли му се износи за душу, дају помени, пале кандила!...

« и бесомучно дерање Парапуте: Изгоре Парапута, изгоре, ах! МИРОН (прилази прозору и нагне се напоље): Опет га ова деца ухватила, опет га уплашила бацајући му запаљене жижице... Ах, он се опет искрао из цркве.

И бојим се овамо да не дође, да га деца не виде. Чује се на степеницама, до врата, стењање, неприродно мљаскање устима и потмуо глас: »Моја је ово, моја кућа!

Истина домаћин, покојник није жив, није ту, али је ту његова домаћица, деца, и за пријатеље је његова кућа отворена«. Али он се једнако снебива.

Као да се хоће и сама вода да заустави, умртви, да не би текла и жуборила! А међутим у тој кући деца, деца расту. А деца хоће сунца, зеленила. И зато: ко је умро — умро; ко је жив — нека живи!

Као да се хоће и сама вода да заустави, умртви, да не би текла и жуборила! А међутим у тој кући деца, деца расту. А деца хоће сунца, зеленила. И зато: ко је умро — умро; ко је жив — нека живи!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Секулић Кроника паланачког гробља КОСТА ЗЕМЉОТРЕС 5 ГОСПА НОЛА 17 АМБИЦИЈЕ, ДИМ 73 ВЛАОВИЋИ 128 КЊИГА ДРУГА 140 ДЕЦА 141 ЉУДИ С КАШИКАРЕ 169 ПАЛАНКА И ЊЕНИ ПОСЛЕДЊИ ГРЦИ 181 Кроника паланачког гробља Рад овај посвећујем

Гроб је и био сиромашки, а одувек су га још газила деца кад дође време зрелим орасима. Сиромах Коста Земљотрес. Нити је у време његове сахране дрво било овај царски орах који

” Тек што је мајстор Коста изашао, а онај говорник тихо запева: Ој Костице, туго моја, Шта ће теби деца двоја, Кад не могу бити твоја. Тачно је осетио мајстор Коста моћ шора, и да не може ни од даље од шора.

„Хвала великом Богу, би како он рече, а не како шор хоће. Шта ће теби деца двоја — је л' тако беше? Троја су ту! извол'те да видите! И сви здрави и грлати.

Што више деце, све више муштерија!” Није претеривао мајстор Коста. Поруџбина ваздан; у кућу се купују нове ствари; деца весела и напредна. Мајсторица је све нешто волела да купи ствари од метала. Говорила је: то деца не могу разбити.

Мајсторица је све нешто волела да купи ствари од метала. Говорила је: то деца не могу разбити. Али је било јасно да ужива у оном нечем продирућем што имају предмети метални.

„Свуда јој се нешто цакли; требала се Санџакуша удати за кломфера.” Истина је било и то да су деца доста галаме и несташлука изводила. Некако је нечега на претек било у свакоме од њих.

Риста, кад га момци задиркују, надговори и надмудри све. Сека се утркује с псима и са ждребетом. Али су у основи деца била добра, нису чинила штете ни пакости ни људима ни животињама. Мајсторица се понекад ипак потужи на урнебес и тутањ.

С неком сујевером је неговао ту реч. Чинило му се, тај земљотрес, та немирна деца, то је велика његова победа онде где је можда и он сам помало сумњао да може победити.

Мајстор Костина судбина поче да се колеба. Показа се, то јест, да и деца његова имају судбину, и то свако своју, и да ће многе речи почети да имају сасвим друго значење.

Кости, једне ноћи, да однекуд из њега, као да је он раскршће, воде три стазе, расту, дужају, а по тим стазама његова деца, мала као што су, сви основци. Једно друго као да не познају, њега, кад их викне, не чују.

Мајстор Коста скаче из постеље, гледа јесу ли сва деца у кревету; па се онда сети да су људи још у оно време говорили да суд није право судио; и сети се да је Савин син

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

авіѕ, туліт ноѕ неqуиореѕ, моx датуроѕ прогеніем вітіоѕіорем (Наши су оцеви гори од дедова били, ми смо од њи, а наша деца јошт гора од нас).

Но Роман и није био дете као што су обична деца. У првој години показао је он свима да особита нека благодат на њему почива.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Разуме се да смо ми деца, уосталом као и људи, хотећи да видимо чега то има у уметниковој души, раздрли му груди и ишчупали душу.

Подједнако су радознала и подједнако несносна том својом радозналошћу и мушка и женска деца у то доба. Тиме би се зар дало објаснити што у то доба и мушка и женска деца носе сукње.

Тиме би се зар дало објаснити што у то доба и мушка и женска деца носе сукње. Ја ни у том погледу нисам изостајао иза већ стечене репутације.

А питање ко је волу натакао рогове једно је од редовних питања које сва деца постављају и на које обично добију одговор кад одрасту и мало дубље познаду живот.

И политичка деца најрадије играју ту игру, па зашто је не би и ми играли? Разуме се да сам ја био увек тај који је образовао кабинет.

У то доба, када смо ми као деца играли владе, нису постојала многа министарства. Тако, на пример, није постојало министарство народног здравља, јер

Како је већ позната ствар да обично напредна и бистра деца задају родитељима главобоље, није ни чудо што су моји родитељи питање моје будућности сматрали као једну од најтежих

А као год што родитељи имају својих жеља за будућност своје деце, имају их тако исто и деца, само што су деца много скромнијих претензија од родитеља.

А као год што родитељи имају својих жеља за будућност своје деце, имају их тако исто и деца, само што су деца много скромнијих претензија од родитеља.

жели да буде: ватрогасац, оџачар, жандарм, колачар и музикант, док истовремено деведесет одсто родитеља жели да им деца буду: министри, ђенерали, митрополити, директори банака и томе подобно.

И, молим вас, то је свештеничко дете, па ето тако. Ал' таква су данашња деца, напредна су и бистра, па морамо с тим да се измиримо!

“ И пошто су се сви сложили с тим да су данашња деца „напредна и бистра“, отпочело је решавање о томе шта би најпробитачније било да будем.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Пред зору смо прешли неку реку. Око подне задржасмо се на багрданским положајима. Још као деца слушали смо од старијих за те положаје. А нешто мало доцније сазнали смо за порекло ове легенде.

Ја никада коња нисам узјахао, а сад под старе дане се ломим. Ако би до нечег дошло, ова деца би ме коњима изгазила. — Е, мој докторе... није тако. Ова деца гину... а шта тражимо више од живота нас два старца...

Ако би до нечег дошло, ова деца би ме коњима изгазила. — Е, мој докторе... није тако. Ова деца гину... а шта тражимо више од живота нас два старца...

Иза једне окуке угледасмо опет ватру, око које су поседале жене и подбрађена деца. Мало подале група луди са фењерима. Драли су једнога вола. Кажу, погинуо од митраљеза са аероплана.

— говори љутитим гласом Живадин. — Е, није него!... Нећеш ваљда да ми доказујеш да државу чине бабе, жене и деца — обрецну се капетан Вела. — Чекајте — умеша се у разговор поручник Протић, судски писар. — Сви сте ви у праву.

Јер Краљ је са војском, њихове старешине... другови... А опет, у земљи су остали стари родитељи, деца. Али, тешка је реч — издајник! Ах, кад би могли да обухвате све рукама својим.

А у модерном рату војска без оружја и материјала је гомила, коју и наоружана слабачка деца могу вијати као стадо оваца. — Страшно! — проговори неко. Остали су ћутали.

Или ћемо бацити оружје, па ћемо се срамно предати. Водиће нас онда као заробљенике кроз земљу да би нас деца и жене пљували... Или ћемо бесмислено и глупо изгинути, да би се над нашим мртвим телима церекали и кезили Арнаути.

Војници су се поносили. Сада им је тако пусто и празно. Постали су коњовоци, као кириџије. И деца их могу тући. Сандуци се услед гибања непрестано накрећу и људи заостају да их привежу.

Пришле су и колоне које су ишле са стране. Сви би хтели први да прођу. Команданти се препиру. Нека деца плачу. Коњи се омичу у провалију. Војници вичу...

Ни дубине не познајемо. Нека деца нас теше, како су ту већ неки прелазили. Вођа коначара је поручник Коста „Турчин“. Гледа мрко Коста у мутну реку...

Утисак је мучан, али само тренутно, докле га не минусмо... Онда свако мисли на свој јад. Са пешадијом су и нека деца. Кажу да су их пешаци нашли приликом одступања.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Најлепша рука каткад најцрњи занат деље, Најсветије беху руке дрводеље. Руке су ваша деца и две близнаке сестре; Десет прстију су им синови, исто их прати надање; Бдите над њиним играма, припазите да се не

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Без сунца не би било ни плавоцвета, ни иванчица, ни белих рада, ни булки! — певала су углас шарена ливадска деца, одбијајући да слушају гунђање сусетке репе, која је с гнушањем посматрала бескорисне ливадске лепотане, понављајући:

А и што би? Сва чуда света Ведран у својој чаробној кутији гледа. Шта ће му деца, шта птице, шта облаци? Што би са врха своје стаклене куле силазио?

Јаукну дечак од бола и од гнева. Поче да гази по мравињаку. Расу се мравињак као шачица песка. Узалуд су га мравља деца молила да их поштеди! Узалуд су му нудила помоћ! »Коме би још такви могли да помогну?

3адрхта Ведран, јаду досети: извор да га потопи воде послао, вода му до рамена стигла. Зар је он знао да деца извора имају очи? А имају! Види: свака капљица у њега гледа, шапатом саветује: — Најми се у службу Мајци Вода!

« Дрвосеча отвори врећу и зачуди се: пуна врећа маски каквима се играју деца. — Баш сам будала! — рече љутито себи. — Шта ће ми маске ђавола, попова и којекаквих пробисвета?

Одједном, као да су из земље никла, некаква деца! Прасну смех. Узалуд их је Дрвосеча терао, у стопу су за њим пристајали, бацали на њега корице хлеба и камичке, нудили

Где су длаке? — Дрвосеча још једном пређе руком преко лица, али брадавице није било, чак као да му се и нос смањио. Деца која су крај њега пролазила гледала су га у чуду. — Шта је то са Смешним Лицем? — рече једно.

Полете жена да бар једно од њих стигне, али што је брже она летела — деца су све брже одмицала. Коначно их сасвим нестаде.

А у зору, баш кад се сунце купало у реци, почела су из јајашаца да искачу мравља деца. Нико није имао времена да погледа јесу ли им све ногице на броју, јер вода је као змија плазила ка мравињаку.

— Сигурно је мрављи краљ! Крилато бело сироче ухвати вртоглавица од тих речи. Час му се чинило да то весела ливадска деца о њему говоре, час да се преварио. Ипак, заједно, с мраком стиже и Белко мравињаку.

« Поданици су убрзо схватили да није паметно отварати уста. Деца су била још мудрија: рађала су се без језика! Срећни живот Царства текао је у потпуној тишини, сем што би Цар,

Ој, како су се златиле рибе кроз танка окца мреже! Како беласале шкољке и пужеви као тек рођена месечева деца! Али, старац је био несрећан. Педесет година он рибари. Педесет година лови велику сребрну рибу.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Псето ли сам? Имаш ли, бре, душу, срце? И ја једанпут да се развеселим а ти одмах... АРСА Кући!... А жена, деца? МИТКА Ти ме ожени, ти ме зароби! Ти с’с мене што иска тој и направи. И с’г, ето ти ги: и жена и деца!... Ја!

А жена, деца? МИТКА Ти ме ожени, ти ме зароби! Ти с’с мене што иска тој и направи. И с’г, ето ти ги: и жена и деца!... Ја! Ништа немам. Никога си ја немам. Аха!... АРСА (бесно): Кући!... МИТКА (покуњено одлази): Хајд, хајд, ти ми.

(Седа. Гледа у Коштану, чочеке, девојчице. Изваљује се, да их боље види): Ех, деца, деца слатка! Појте! Пуштите глас. Али чист глас! Искам да слушам ваш млад, сладак, чист глас.

(Седа. Гледа у Коштану, чочеке, девојчице. Изваљује се, да их боље види): Ех, деца, деца слатка! Појте! Пуштите глас. Али чист глас! Искам да слушам ваш млад, сладак, чист глас.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Спремни коњиц фркће, ногом копа, бије, Као да би на пут господара звао... Зора је. Ми деца крај мајчина скута У дворишту стали, срце нам се тресе — Отац, ево, свима из јаспрене кесе По маријаш вади за

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

реците им: збогом). деца су најузбудљивије оличење отаџбине, будућности, живота ради кога треба умрети. И зато је Васојевић Стева могао онако

Хранила их и одранила их на преслици и десници руци. Кад су деца женидбе дорасла, обадва је оженила мајка, довела им две лепе девојке: Виду Винку, Давиду Ковиљку.

Обадва их оправила мајка да јој иду на цареву војску. Кад је било у боју првоме, кад у ватру деца ударила, пуче пушка из те ватре прве, пуче прва те уби Маринка.

Динара — планина на граници Далмације и Босне дићи се — (значи и:) поћи на пут: Дигоше се до два побратима дица — деца дишер — напоље, излази!

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ПОХВАЛА ЖЕНИ Кано воћка доброродна и домаћи сâд господски; корен је она девојачки и стабло, деца су гране; радилство живо, живу и беседљиву роду гранасту; светско с благословом наспоривање, последњим

А ми сад нисмо од робиње деца, него само Велике Госпе Домаће. ВИНО И ЖЕНА Разгонећи тугу ти са срдца, Тко би те туђин И с туштеним мазним

Широм мало и велико, деца и жене, ко што може бојно дохвати у руке, потрчаше с големом виком кричећи напоље. Толико је све то весело било што не

И то за дивно чудо с Богородичине силе згоди се видети те и мала деца и жене посукташе се за Татари с камењем терати их и ш њима се помешаше тукући их и гонећи.

продавати, малу и велику меру код себе држећи, љубав међ' собом не имати, псовати веру и душу, гроб и даске, ви сами и деца ваша, и остала већа и многа зла чинити и изговарати, — не излази ли то све од вас?

Нама доста друге бриге и старости светска посла и дуговања има; жена и деца су нам на врату, дом и кућа, а камо толики данци и порције.

Родитељи на своју децу мрзе и деца на своје родитеље маме се. Мужеви на своје жене ковлаишу, ману износе и протерују их и жене на мужеве вичу и пркосе им.

ил' му сењаци, прости и књижевни, официри и војаци, бољари сиромаш ли, путници домоседиоци ли, једно старци и деца калаши, јогонасти и опори к науци. Од добра отпали, а на зло пристали, злоћуди и злосрди.

Ту су доносни напред бирови и кметови, своје владике и свештеници, слуге и слушкиње, жене и деца, и сваки шточији послови. Који хваљени, који куђени.

Камо сокаци и зурнице, коњи и друга стока, пси и хрти са зецови? Камо ли жалостива лепа деца и човечи хубави лепи стаси?

и газимо, тако и они та велика здања својим умљем пљују и собарају, ниподашто то држе, за један подсмех исто. Деца плачу за размет своје справе а ми им се смијемо.

У томе су много од нас деца боља и мудрија, зашто милостива су срдца, ама ми детињства и послова им да се махнемо те људски о другом да провиђамо.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

То је лепа ћерка његова, његова мезимица, то је млада Зона, Зона Замфирова. Сва су деца Замфирова била лепа, све удате кћери његове као жене осташе лепе, али је Зона ипак најлепша међу њима била.

Као несташна деца кад метну коњску муву магарцу у уво, па га тиме силно узнемире, те се, јадник, узаман баца ногама, стреса товар и

Ники ме ич не питује, а белким сам мајка!... — Е, — уздахну Таско —— тој си је, Јевдо, наш к’смет... Кад беомо деца, ники нас, ни татко ни мајка ни, не питâ: ’оћемо ли ели нећемо; а саг, кад сами стадомо „татко“ и „мајка“, — саг нас

ни мајка ни, не питâ: ’оћемо ли ели нећемо; а саг, кад сами стадомо „татко“ и „мајка“, — саг нас па не питују наша деца!... Преди нâс наши стареји нас не питаше; а саг нас па наша деца не питују!

Преди нâс наши стареји нас не питаше; а саг нас па наша деца не питују! Тој ти је, Јевдо, што каза’, отоичке, наш к’смет!... — Ама, бата-Таско, неје ми мен’ мука ни стра’ за тој!

шију из оног свог малог дућанчета, као гуска из гушчарника кроз летве, и ословљавао би је речима, као што се обично деца ословљавају; а затим би је редовно запитао за њену старију сестру, Костадинку, прву лепотицу у граду, која је била

кокице, а ту се нађе увек и по једна мирна доброћудна будала, без које није ниједно такво место, с којом се обично деца смеју и забављају, а девојке се окупе око њега, па изјављују са су у њега заљубљене и кажу му да бира коју хоће, а он,

Дође мало после и Зона са другарицом својом, Геном Кривокапском, онако исто као што су пре три-четири године као деца долазиле, само што Зону сада прати измећарка њихова, Васка. Стале једна до друге, па гледају како свет игра.

— Леле, Јевдо! Што ће да бидне убавиња кад се узну! Убав Манча, а убаво, ете, и Замфирче, оној Зоне — та што ће деца да ги бидну убава, све на татка и на мајку!... А ти баба ги, па ги држиш на крило!... — Их, црна Доко!

!... — А што кој да ми казује кад си сама све знајем и све видим? Замилуваше се деца, та што... саг ги је време... — Ама, Доке, памет си бери! Башка су Замфирови, башка на Ђорђијини!...

— ’Ајде, како збориш ти па то?!... Мерак!... Зар дете ће да има мерак?! — Кој си је дете? — Па наше Зоне... Деца, мори, неје ти ни срам!... — Каква деца?! ... деца вика...

Мерак!... Зар дете ће да има мерак?! — Кој си је дете? — Па наше Зоне... Деца, мори, неје ти ни срам!... — Каква деца?! ... деца вика... Мори, ни у турцко време па не имаше деца, — та саг у српско, у чкоље, па ће деца да има!...