Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Сулејман нестрпљиво облизну усне. Рашида, Боже свети, Рашида! Дадох дечаку ножић и он се спусти низ насип. Ђаволски се плашио да му га не узмем назад. Просто се избезумљивао од тога.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Вучо пева о дечаку, за дечаке, значи за старију, одраслу децу, што, можда, допушта овај продор мудровања и уозбиљености.
Момак и по хоћу да будем је алегорија о дечаку који би напречац да сазри, да порасте, да постане, што се каже, момак и по.
Пажњу привлачи опис старачке главе; савет дечаку, иако пун прозаизама, духовит је: Искуство није дромбуља да на њему муфте свираш, А није ни расад паприка да га
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
ЈЕСЕН 296 КОСМИЧКИ САН 301 НАЈБОЉИ ДЕЧАК 305 СВИ ПОД КРЕВЕТ, ГАСИ ЛАМПЕ (БОЈ СЕ БИЈЕ ПРЕКО ШТАМПЕ) 310 ПРИЧА О ПАЛОМ ДЕЧАКУ 314 ТРИ ПИСМА 317 МАЛА МОЈА ИЗ БОСАНСКЕ КРУПЕ 323 МАЛА МОЈА ИЗ БОСАНСКЕ КРУПЕ 324 ДРУГАР ВЈЕРНИ 326 НА ОБАЛИ
ПРИЧА О ПАЛОМ ДЕЧАКУ Петнаест лета, можда и више, протекло брзо — жуборне воде — петнаест лета прошло је, памтим, како нам дечак с
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Налазим само да је лепа. — Да се нисте повредили? Требали сте да викнете да вам осветлимо. Рекла сам дечаку да вас доведе горе са свећом чим дођете из шетње. Изволите. — Хвала. Сметам ли вам док радите?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Осетио сам тога момента дивљење према овом дечаку. Војници су нас нетремице гледали, готови да следују заповестима овога младића.
— Рече одлучно и окрете се војницима: — Напред! Осећао сам се мален према овоме великом дечаку. Било ме је стид. У мени је нешто навирало... ободох коња и стигох га.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
вређајући се што он Адаму каже „сине“, отвара врата, нем прилази кревету, руком гура Милунку, која држи лампу док Тола дечаку без свести голе груди облаже топлим ракијским облозима.
Тола без речи, као да се ништа није догодило, нежно подвлачи дечаку пешкир под леђа. Ђорђе само види плаво лице, не верује очима, не може да пита јер се боји да ће се нешто догодити чим
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
»Мора да ми се причинило?« помисли, одлучивши да мајци и дечаку о овоме ништа не каже да јој се не би смејали. »Који још врабац говори?« — рекли би јој. »Баш којешта!
Она подиже увис своје сребрнасто лишце с угашеним очима, а дечаку прође кроз главу: »Зар она не зна да је поток који протиче кроз пећину лековит?« — Умиј се водом из потока!
— Врати се међу луде! Сребрне руже нестаде, а мали чистач се осмехну. Али од тога часа пође по свету прича о дечаку од чијих речи процвета камен, нестану болест и туга.
— Можда би Звездан помогао? Реч по реч, исприча он малишану све о звезданоме дечаку, помилова га по коси, па прошапута: — Мисли на њега, помоћи ће ти! Само што изговори Златоусти те речи, нешто блесну.
Бежите! — блиставих очију гледао је како у прозирној плавој води нестају мали заробљеници. Прича о дечаку који помаже рибама и раковима убрзо обигра сва три мора.
»Зашто ли не расте?« — питао се. »Зашто се не развија?« Дечаку је било већ девет година, али је био сићушнији и мањи од шестогодишњака.
— Видела сам га! — прошапута сунчева зрака поверљиво, наслонивши се дечаку на образ. — Кад су ђубретари полили улице, мали воз излетео је кроз прозор и спустио се на шине великог воза у долини.
Ако не верујеш, питај врапце: били су будни... Дечаку се учини да сања, али прозор је био широм отворен, а трачнице малога воза празне. Играчке су у чуду трљале очи.
— Хвала за све! — проговори онај златни људским гласом једном дечаку. Овај се трже. То није било, нити ће бити! Мора да му се придремало? Откад лептири говоре?
А онда дођи по њега! — патуљак се насмеја, али тако тихо да се дечаку учини да је ветар прошао кроз траве или негде у даљини зажуборио поток. — Више никада нећеш бити гладан!
Спорно је само што неке говоре о дечаку, а неке спомињу патуљка, тако да нико није сигуран о коме је, заправо, реч... Једно је, ипак, извесно: догодило се то
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Гулића, који проширује и продужава све врсте ципела, сјаше и одшепа до Чукур-чесме, до споменика дечаку који је погинуо 1862. године.
Прича о дечаку дошла је много после приче о Добрачи, али је ипак Добрача тај који свакога дана обилази дечака. Као и некада, Чукур-чес
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Пред вратима застаде: — Слушај, газда, ја не говорим два пута. Тек тада трговац махну главом дечаку да изнесе шећер пред радњу. МОЈА, ПЕТА БАТЕРИЈА Улице су биле закрчене пешадијом, артиљеријом, колима.
— Не волим! — вели љутито Мића и одречно махну руком према дечаку. Ја га умирујем како ћу му купити чоколаде, а онога „маторога“ прекорех што дира ово дете.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Читаву ноћ, затим, држао ју је прислоњену уз ухо. Читаву ноћ лутала је небом бисерна кугла Месеца. Дечаку се чинило да у шуму шкољке слуша шум мора. Седефна ружа је веровала да то небом лута отета њена тајна.
Ведран окрену ка месту одакле је глас долазио — виде само један жбун, а на жбуну очице, црне као трњинице, трепћу ка дечаку радознало и прекорно. »Којешта!« — помисли дечак. »Откуда жбуну очи? Мора да ми се приспавало?
Зарумене се лице у дечака. Јутарњу росу пије, шумским се плодовима храни. А кад настаде година трећа — учини се дечаку да разуме говор биља. Чу Ведран како јауче грана када је нехатна нога гази и досети се да он то купинову врежу окајава.
Преко неба, као осмех, пређе некаква бледа светлост. Је ли то старац Милија био? Или је Мајка Вода дечаку руком махнула? Ведран није могао да одреди. Очи његове мајке звале су га издалека.
— рече. Пружи руку преко стола Принцеза. — Чекао си ме дуго? — упитно се унесе дечаку у лице. — Дуго, предуго. — А ја сам ти поруке слала, огледалом, али ти их ниси разумео!
Морао си на мене мислити упорно и дуго, да бих до тебе могла стићи! — Принцеза се поверљиво наже ка дечаку. — То је сада наша тајна! — Наша тајна? — рече дечак забринуто, помисливши: можда је она чула за неког другог дечака?
Срца су им исто толико прљава као и улице. Зато и не могу да почисте ђубре! — Метлица у дечаковој руци се покрете и дечаку није преостало ништа друго до да почне с чишћењем. И, гле, чуда!
Чуло се само како ветар на рубу мочваре разговара с трскама, односећи у свет причу о звону које је опомињало, о дечаку и роди, о старцу који је знао језик птица.
Али, каса је, свеједно, држала до свог достојанства и љутито викну дечаку, маминој мази и јунаку: — Не додируј ме, чујеш?
— Како сам те могао звати, кад не знам ко си? — заврте дечак главом, а човечуљак се насмеја и пође ка дечаку. Сада је Радан могао да га види сасвим добро.
Радан је не сме поверити ни мајци, нити било коме другом. — Сад играј! — шапну Мицко и поверљиво се наже ка дечаку. Пажљиво, као да му се ради о глави, окрену Радан коцку и помери скакача неколико пола унапред.
Како су могли да оду. На све прекорнија питања дечака мајка је одговарала: — Вратиће се, вратити.. Дечаку се чинило да већ и ветар понавља њене речи, да их у крицима птица чује, да већ и ашов виче: — Вратиће се, вратити..