Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Хоћете л’ да вам помогнем? — Та окан’те се ви мене! Шта сте ме заокупили ту! — обрецну се Јула на њ. — Па зар ја диваним што зло!? Велим: да вам мало помогнем. Ако ја к’о први комшија нећу, а да ко ће!?
Ај, шта велиш: је л’ добро диваним?! — заџакао Нића, па све јечи кућа, па се смеје и оставља буџу и рог у буџак. — Ај, је л’ добро диваним, тане му
! — заџакао Нића, па све јечи кућа, па се смеје и оставља буџу и рог у буџак. — Ај, је л’ добро диваним, тане му госино! Вина ти меникана дâј, да ча-Нића огреје мало своју беамтерску душицу, кад је овако пасја ноћ напољу.
Ај, шта велиш, ха ха ха, — дере се Нића да га сви чују, — је л’ добро диваним!? Ај? — А зар још ниси вечер’о, Нићо? — пита га домаћин.
Та друго је ваш паворски, а друго наш беамтерски нос! А зашто нас и плаћаду нег’ да га свуд забодемо! Ај, је л’ добро диваним!! Та не могу да прођем сокаком од силна мириса.
Па нека му се нађе у његовој беамтерској торби. Ај, шта велиш, — залармао Нића смејући се, — је л’ добро диваним?! — И сланине донеси — наређује домаћин — и мало сува језика и једну окрајку ’леба.
, ај? Ди је ту асна? Ај, Ракила, је л’ добро диваним ај?! — вели Нића, задовољан што се одужио Ракили за Какаш-Верку и завршује и вечеру и разговор при ком је помало
Нико! А паор ни толико! — А јеси л’ бар мајстор у том послу? — Та, сад ја нећу ништа да диваним преко себе, него, ето, питајте друге људе, и Џиде и господу.
— Та немојте ми, господин-попо, солити памет, та усољен сам ја добро, па зато тако и диваним. Кера био ако не потрефим! Та још мој покојни бáба (бог да му душу прости!
« Ако нико није, а оно ћу ја да је преокренем, па од сад нек се каже: »Триста, без црквењака ништа!« Ај, је л’ добро диваним? што рек’о наш Нића боктер. Што јест, јест! Право су рекли наши стари: »Тешко своме без свога!
Хахахаха! Ај, је л’ добро диваним? Него, дај-дер ту чутуру овамо. Ако сам беамтер, баш сам беамтер; и ако сам се најмио, нисам се, што кажу, помамио.
— О, Радо! — Извол’те, господин пôпо! — А зашто си се ућут’о? — А шта могу и смем да диваним, кад ме господин-попа не питаду! — Па... онако... к’о мислим, зар ти се не досади све тако да целим путем ћутиш?...
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
“ 1888. ПРИЈАТЕЉУ 1. Да суморне мисли и тугу одстраним, Хоћу, драги друже, с тобом да диваним. Згода ми се дала да те, путем овим, Као дивљу зверку или зеца ловим. Бадава се молиш... са песмама својим...