Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Она збуњена стаде се мувати по кући, не знајући шта ће. — Па како, како? — пита дујо. — Вала богу и присветој Дивици, није зла! Јето, глади није, а болести није, па се животари — вели кнез Кушмељ.
— Како, Јуре? Како, Баре? Како, Шимета? Како, Вице?... Како сви? — пита фра-Брне. — Вала богу и Дивици, са здрављем смо добро, а мучимо се како можемо — одговори Чагљина у име свију. — Тако! — рече фратар и настави јести.
Дундак, слободан, а вјешт како се треба понашати у таквијем приликама, прекрсти се, изговори полако „Поздрав Дивици“, пак запита пудалину: „Душо кршћанска, шта желиш од менека?“ — „Желим, да ти се исповидим!
Да није шта зло? Кнез заврти главом и хукну. — Није зла вала богу и Дивици, него... Али, да иђемо редом! Дакле, јево зашта сам дошâ.
— Дико наша — поче Кушмељ — кад је бог да, дâ си таке главе! Богу вала, милостивом богу и Дивици, а ми мислили... а ми чули...