Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
године у мојем милом [Х]опову светиничио, и како нисам, то ћу мало понашире описати; јербо ако је икад у мени штогод дивије светиње било, то је у [Х]опову било, док сам се јошт међу детињством и јуности находио, и док ме јошт подстреканија
ме и карао, говорећи ми да то ништа не ваља; да је нам доста и преко мере уређене посте чувати, да је он видио многе дивије светиње као ја и да су све то лажи или лудости биле; да је време светињичења прошло и да у данашњи дан сва је светиња
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ИСАК: Али је време пуно бремена! Пуно несреће!... Три дана има Откако лутам овом планином; С образивошћу мачке дивије, Бежô сам с пута зверу, човеку, Тебе да нађем, или... смрт! ГЛАВАШ: Мене?... А знаш ли мене ти?...
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ишчекујем га нестрпељиво, Он ми се чини да је једини У земљи овој кô питомији, — Премда је и он — тек Црногорац, Дивије крви, мрка погледа; Ал’ у говору каткад завара, Те ми се чини Венеције је Поноса лепог први ученик... Вујо!...
лутајућ Разбија кости тврде лубање, Премишљајући црне планове, Што Венецији грдој хтедоше Одрећи помоћ земље дивије, — Кô да је штета, ако изгине Оваке рите читав милијун?...
СТАНИША: Ја не знам — Не знам ни како ми је, Откад ме она змија уједе, Чисто ми срце поста дивије. МИРА: Немој да кажеш, звездо, „дивије“, Та питомије, реци: тужније — Кад туга само тугу доноси. СТАНИША: А увреда?
МИРА: Немој да кажеш, звездо, „дивије“, Та питомије, реци: тужније — Кад туга само тугу доноси. СТАНИША: А увреда? МИРА: Мене ражали....
— Али не таку, о господару! Све што је у сну око видело, То беше пусто, немо, дивије — Нигде колибе, нигде пламена, Нигде клисуре, нигде камена, Све се у сиње море створило — Широко море наше несреће
Све беше пусто, немо, дивије... Док се на мору бура не диже, Растурајући бесне валове Големе снаге вољом дивијом По гневном челу мутне пучине —