Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Дреі Мускетіре) — „Три мускетара“, роман од француског писца Александра Диме-Оца драстичан (гр.) — груб, снажан, строг, непосредан Ђур (мађ.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
Самилости за чобанку која се по оцу не зове, која не зна чије је кости, чијег млека, ни где јој се очински кровови диме, за твог копљаника који слави помајке себарке крсно име.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Од његових превода вреде помена: драма Наполеонъ Бонапарта (1850) од Александра Диме Оца и Историја француске револуције (1863) од А.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Пред млином раван, сунчани кутак, трагова безброј по њему има, ту помељари лулама диме и коњче главом сањиво клима.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Прошао сам крај тих малих кућица, у којима је био мрак, и огњишта, која се густо диме. Бабе, страшно сасушене, излазиле су, и, са очима што цуре, зуриле су у мене зачуђено.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
ВИСОРАВАН У благом децембру, у крављем даху, У брдима што се диме, У горњим селима, у Старом Влаху, Високо изнад зиме, Под небом скоро — тамо су наше Ливаде и испаше.
У тихом децембру, у крављем даху, У брдима што се диме, У горњим селима, у Старом Влаху, Лево или десно од зиме, Под небом скоро — тамо су наше Ливаде и испаше.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Изгажена трава, и села се диме... Кад свемоћни помор, у коме се коле, Сатире и пали, и руши и веша, Прође овом земљом у Судбине име, — Мртво,
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Гори, ватро, пламеном, Ето бабе с каменом! ДИМУ (да не иде на децу): Тамо, диме, сака — диме, Тамо су ти врата И шарена јајца, И стругача погача — И буклија вина!
Гори, ватро, пламеном, Ето бабе с каменом! ДИМУ (да не иде на децу): Тамо, диме, сака — диме, Тамо су ти врата И шарена јајца, И стругача погача — И буклија вина!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
„Неће. Штета за детелину.“ „Киша ће најкасније до поноћи. Сигурно ће киша. Видиш ли, запалила се земља. Ресе се диме.“ „Зашто све жене воле кишу?“ ,насмејао се и прошао с навиљком поред ње, не гледајући је. „Поцрнеће детелина...
До пред зору коле несаница. Кад устане, све је распорено у јутру, бари опасаној жабокречином. И оџаци што се диме суве су свињске главе, и чавке у јасеновима — само су кукњава. Људи у селу натукли шубаре на очи, погурени.
Шаком поклапа леву дојку и благо је притиска да чује... Соба је шарена од сунца, венчићи сувог смиља упалили се и диме, под прозором занесено запева петао.
Попа, Васко - КОРА
уђу Нека прегледају нека претраже Воденица у сенци ребара Зрелу празнину меље Опушци јевтиних снова У пепељари се диме Нисам више ту Привезан чамац њише се На црвеним таласима Пар недозрелих речи У облачном грлу виси Нисам више ту С
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ватре пуцкарају и диме се, а око њих се оцртавају гомиле војника и бели шатори. Унаоколо свуд мрак, дубок, тајанствен мрак.
Ћипико, Иво - Приповетке
Дим се проредио и приземље се чистило. Уљене светиљке јасније горе, мање диме и заударају. Домало ваздух је прозирнији и хладнији. Полегоше да се одморе, ако ће и за мало време.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Что јест мени тако знојем главу мило? Ничто друго него мраз љуте руске зиме, От које се ујутру сви домови диме. Љута ноћу цича тако зиде стеже, Да их стоји тресак, све љутост'ју реже.
Дерва има, али букве, сирове и старе, Много с’ диме док успире до пламена жаре, Тако нови календари наше време пишу, — Проливајте, очи моје, горких суза кишу.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
и 1854) и Гроф Монте Кристо Алекандра Диме (1855). Заснивање и развој школства у другој половини 19. века утиче и на српску културу и књижевност.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
О, ходи, С тобом ћу бити и дане и ноћи! И тамо, гдје се водопади диме, Љубићу тебе својим срцем здравим. И твоје слатко говорити име Небу и сунцу и горама плавим! 1903.