Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Ево, стојимо у кругу, дечаци ратних година, преозбиљни и стармали и бирамо ко ће да буде шугав. Ен, ден, дину, сава-рака тину, сава-рака тика така, елем белем буф, триф траф труф — Аме-рика буф!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
стиже, Та до стуба, де сакривен бија, Ао оцо, ујела те змија, Већ помисли е јадан погину, Ни се мако, нити тужан дину, Та од оне големе страоте Мал' ми душа на нос се не оте, Ох у пакô да сам јадан пао И ђавлу се на рог натакао, На
Јоште дошâ са пола крвава, Пуно, брате, насекао глава, Пуно чета разбио Турчину, Задрмао дину царевину, И де год је двоје-троје било, За његову с' мишку говорило.
Устај, пирни, не почаси часа — Па Турчину ни трага, ни гласа! Црна Горо, ками на камену! Ками, ками крвавоме дину, Да посукну низ кланац и стену! Држи оџу за пусту вратину, Да ти више на браћу рођену Не гугуће кâно на мрцину!...
Бог Србиње погледао с неба. Беше за њи доста пуста леба, Повратише благо сиротиње, Да јунаке јадна не проклиње, Дину пусте саломише роге, Сакраше и главу и ноге, А што здраву однесе лубању, Све се сломи амо у пољану, Серашћеру
Једне јаде морам ваистину Штоно Србин учинио дину: Та старога мислим Ћејван агу Што му Гојко саломио снагу; док је дина и док је чибука, Увек ће се за њиме да кука.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Богу шућур, двјести су годинах откâ паћи вјеру прихватисмо, измећари дину постадосмо. Ћабо света, нема у нас хиле! Што ће слабо раскршће липово пред остротом витога челика?
Свагда ће те светковат јунаци! Мрцино нам круну не упушти кад падиши стаде под вилице, када дину загази у чорбу. Сад те виђу на твојега Ждрала ђе разгониш код шатора Турке. Што ће бити, ко ће угодити?
Забобоњи, Старино Новаче, сврх Клисуре, кâ си научио, јер су дину уши заглибиле; пробуди му бухе у кожухе. Не пушт', Бајо, жива ђавољега; нека свати не бŷде планине без питања твога
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
, или ове речи: ендем, дину, саракатину, саракатика, така, елен, белен, буф! На кога би пала последња реч: буф, тај би морао заузети Турску позу а
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
« Ал' оним то би у вољу, тек исто да достане Дину за своју жену. Принудише сав град те мало велико што год би мушко, све се то обреза. И полегаше сви док оздраве.
отрчаше у град, те их махом до ноге свију искресаше и тога господина уједно са сином посекоше без очина им знања, а Дину сестру им доведоше дама. И опет сви уједно одоше те попленише домове.