Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Наградих га краљевски и отпустих милостиво. Но неки дан ми доставише да је Диоклес утајио један део злата и заменио га сребром“.
“, рече краљ. „Правда захтева да се кривац казни, а недужан поштеди. Ко ће ми моћи казати да ли је и у колико је Диоклес грешан? - Нико други но ти, Архимеде. Изведи ми ту ствар начисто!
У то закуца неко на вратима. То беше Диоклес, кујунџија. „Архимеде“, узвикну он, „хајде са мном; извешћу те из вароши“. „Како можеш?
Но ја ћу да умрем овде, у свом очинском дому“. Диоклес се успротиви: „Нећеш, богме! Ти си ми некад, кад ми оно Еразистратос баци омчу око врата, спасао живот.
„Добро, идем. Но још нешто: не носи собом ништа сем ове трубе, за све остало ја сам се побринуо“. Кад Диоклес оде, Архимедес седе за свој сто да у свој рукопис пренесе геометриске фигуре, нацртане у песку.