Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Неки Дионисије Хорваћанин, из Гаревице родом, речит човек и одвећ дрзостан, сиђе к њој да види што је стоји вика и да вику с виком |
Но, знајући да његов стриц Дионисије, који га је ту довео био да га покалуђери, не би га за главу пустио, зато он науми и без „остај, збогом!” дома поћи.
Ћипико, Иво - Пауци
кратке шије, ћелава, коме су и сами прсти на руци претили; о десну му сједи газда Јово, до њега стари калуђер отац Дионисије, оштра дугуљаста лица и живих црних очију, па млади калуђер; с лијева, пако, фра Анте, приморац, доктор црковнога
—Ово је света ствар! — вели оцу Дионисију. —Хоћеш ти једну жлицу? — Мани, бога ти, то је отров! — окоси се отац Дионисије; љутио се, јер га је помео у здравици коју је у памети слагао да је изрече као православни свештеник свештенику
Уто изнебуха диже се отац Дионисије. Друштво напито, пробављајући, упре погледе у њ; његова прогрушана брада дрхти, а очи живо продиру ондје гдје их унесе.
” Први фратри, а пред њима фра Јосо, дигоше се. Газда Јово, тежак, оклијева, а отац Дионисије погледа у младог калуђера и — диже се. — Капе доље! — загрми фра Јосо. И ви тамо!
Љубав за љубав! —А ти им вјерујеш? — тихо одврати отац Дионисије и погледа својим живим очима по друштву, па видјевши да весело о нечем друштво разговара, настави: — Ти им вјерујеш?
— Ви увијек једно, — опази млади калуђер, побојавши се да, напит, отац Дионисије не помути слоге... —Пусти ти њих... Кад они варају, вараћу и ја ... —Тако је!
—Пусти ти њих... Кад они варају, вараћу и ја ... —Тако је! И опет се диже старац отац Дионисије и вели: — Ми смо заборавили у нашем весељу да испијемо чашу у здравље — знате кога?
А кад хтједе фра Дане да се баци, посрне и затетура... —Пијан је као сјекира! — опази отац Дионисије. А Маша кида се од веселога смијеха. — Вријеме је да се одлази!